Crnogorska opozicija je promenila lidere i pobedila

Moraju isturiti nove borce

Da se sad održavaju izbori, nijedna opoziciona stranka ne bi mogla samostalno da pređe cenzus od tri odsto, pokazuju rezultati istraživanja, koje je rađeno za internu upotrebu jedne od članica Udružene opozicije Srbije. Sadašnji lideri opozicije treba da isture nove borce, koji nemaju meda na prstima.

P. P.

Mnogo je uzroka takvog stanja, a većina se svodi na poznatu činjenicu da u diktaturi nije moguće normalno opoziciono delovanje. Aleksandar Vučić je usavršio način vladavine koji su primenjivali Staljin, Pol Pot i Kim Džong Un.

Torturu je uvio u demokratske oblande, pa vlada pomoću zloupotrebe državnih institucija, privatizacijom policije i pravosuđa, medijskog mraka i nasilja, povremeno prošaranog rafalima i lomačama.

Predstavnici opozicije i nepodobnih medija izloženi su svakodnevnom linču, bez mogućnosti da se zaštite. Na udaru su i biznismeni koji ne pripadaju režimu, pa i obični građani, koji više veruju svojim očima, nego režimskim medijima.

Deo odgovornosti za loš rejting opozicionih stranaka svakako pripada i njihovim liderima. Vučić je uspeo da razbije Demokratsku stranku, iz koje je izašlo nekoliko bivših predsednika i uticajnih funkcionera.

Na čelu stranaka i pokreta, koji su u međuvremenu formirani, a koji su danas najzastupljeniji u javnosti nalaze se simboli bivše vlasti Dragan Đilas, Vuk Jeremić i Boris Tadić. Stari nesporazumi, iz vremena kad su bili zajedno u DS-u, nikad nisu prevaziđeni. Kod svakog je ostalo nepoverenja i potreba za nadgornjavanjem.

Đilas je pre godinu dana osnovao Stranku slobode i pravde. Za najbliže saradnike je uzeo kompromitovane konvertite iza kojih se vuku brojne političke i korupcionaške afere. Jeremićeva Narodna stranka je pre tri godine predstavljala osveženje i nadu na opozicionom delu političke scene. Uzlazni trend je zaustavljen, klatno je krenulo u drugom, lošem smeru.

Tadić više nema stranku, ali ima ambicije s kojima obleće oko ostataka DS-a. U silaznoj putanji nalaze se i pokreti Dveri i Dosta je bilo, a naročito Pokret slobodnih građana.

Posle predsedničkih izbora 2017. godine u Beogradu su dva meseca trajali opozicioni protesti. Na ulicama je demonstriralo i po 30.000 ljudi. Međutim, Đilasu je trebalo pet dana da prikupi 4.000 potpisa za kandidaturu na izborima za gradonačelnika Beograda.

Na osnovu toga i sam Đilas je došao do tačnog zaključka da građani nisu zadovoljni načinom na koji njihove interese zastupaju on i ostali opozicioni lideri.

Taj utisak, koji je kod glasača izazvao revolt ili apatiju, nije bez osnove. Ipak, mora se priznati da su opozicionari, pored Magazina Tabloid, značajno doprineli da se sazna istina o mnogim aferama braće Vučić i njihovih saučesnika iz Srpske napredne stranke.

Đilas je otkrio sporne detalje o privatizaciji Poljoprivrednog kombinata „Beograd", Vučićevoj pljački budžeta prilikom nabavke respiratora i ostale zaštitne opreme u vreme vanrednog stanja, kao i neke druge korupcionaške kombinacije. Marinika Tepić je preuzela ulogu nezvaničnog republičkog tužioca i vodila istrage krijumčarenja oružja iz „Krušika" i isisavanja novca građana iz „Telekoma".

Miroslav Aleksić, potpredsednik Narodne stranke, razotkrio je brojne nepravilnosti u istrazi „Jovanjice", najveće evropske plantaže marihuane. Aleksić je uspeo da dokaže da su policija i tužilaštvo sprovodili postupke kojima su ometali istragu, kako bi se prikrila uloga Andreja Vučića.

Boško Obradović je raskrinkao lažne diplome Nebojše Stefanovića, a Saša Radulović je, prihvatanjem suverenističkih stavova, definisao stavove koji mogu da budu korisni za formiranje spoljne politike Srbije. Sergej Trifunović je uneo energiju i mnogo pikantnih insajderskih informacija, koje su upotpunile psiho-profil diktatora.

Vučić vlada pomoću državnih institucija i paradržavnih jedinica, ali to ne bi mogao bez podrške medija. Bilo je dovoljno da se Kurir dva puta po nekoliko dana otrgne kontroli, pa da Vučić bude uzdrman. Problem je rešio tako što je kupio Kurir, opet novcem građana. To je pokazalo koliko je ranjiv.

Međutim, nema objašnjenja zašto Đilas i Jeremić, iako imaju novac kojim bi mogli da pokrenu deset dnevnih novina, nisu ni pokušali da investiraju u medije. Đilas ulaže, ali u pogrešne novine i portale. Jeremić samo u portale. Od toga nemaju korist ni oni, ni građani.

Opozicija ne sme da čeka da se Vučićev zločinački sistem uruši sam od sebe. Lideri opozicionih stranaka imaju vremena, ne brinu za golu egzistenciju, ali običan svet ne može da čeka. Neophodna je akcija, odmah!

Samo tako opozicija može da dokaže da građani od nje imaju korist, a to će uticati na rejting stranaka i nade u mogućnost hitnih promena.