Pogled iz Moskve

Izgleda da Zapad više voli da se bavi Rusijom onakvom kakvu su je sami izmislili

Pokušavaju da nas „izazovu"

Spisak zahteva Zapada prema Rusiji stalno se povećava. Moskva je kriva za trovanje Alekseja Navaljnog. Kriva je za mešanje u događaje u Belorusiji. Ranije, za događaje u Ukrajini. Kriva je za mešanje ruskih hakera, prirodno, po nalogu Kremlja, u predsedničke izbore u SAD, kako 2016, tako i sada. Kriva je za tragediju sa obaranjem malezijskog boinga iznad Donbasa pre šest godina. Može još mnogo toga da se nabroji. Generalno, za sve je kriva.

Piše: Andrej Pravov

Ipak, mišljenja sam da je najneobičnije to što su „ruku Kremlja" ponovo videli u priči o padu poljskog predsedničkog aviona na nebu iznad Smolenska, 2010. godine. Pritom, opet nije sasvim jasno na koji način su „pokvareni Rusi" uspeli da organizuju tu strašnu tragediju u kojoj je poginulo gotovo celo poljsko rukovodstvo.

Prvo se tvrdilo da je u avion poljskog predsednika postavljen eksploziv nekoliko meseci pre pada, kada je bio na redovnom remontu u Rusiji. Ali, sada su za to počeli da okrivljuju kontrolore letenja iz Smolenska koji su, kažu, namerno dozvolili posadi aviona da sleti u vanrednim okolnostima.

Celu ovu priču od pre deset godina već su detaljno analizirali eksperti, a zatim i mediji. Mislim da bi bilo suvišno da ponavljamo sve razloge za pad koji su tada navođeni. Najverovatnija verzija je ona po kojoj su kontrolori letenja upozorili posadu aviona na opasnost, a i sami piloti su ukazivali na to da bi trebalo sleteti na alternativni, bezbedniji aerodrom. Ali, umešali su se predstavnici poljskog rukovodstva koji su se nalazili u avionu koji je leteo u Katin na komemorativnu svečanost. I, piloti su bili prinuđeni da poslušaju, ignorišući opasnost, što je i dovelo do tragedije.

Ipak, sva ova, ubeđen sam, logična objašnjenja koja daje ruska strana, nikoga nisu ubedila, ni u Varšavi, ni na celom Zapadu. Rusija je već proglašena krivom. Krivom za sve, a ne samo za pad poljskog predsedničkog aviona.

I za sve to, ističe se, Zapad jednostavno mora da uvede sankcije Moskvi, kako ekonomske, tako i one ciljane - protiv konkretnih političara i državnih zvaničnika.

Glavna sankcija, kao što je poznato, jeste zaustavljanje izgradnje gasovoda Severni tok 2. O tome govori i, u Evropskom parlamentu nedavno usvojena, rezolucija pod nazivom „Situacija u Rusiji i trovanje Alekseja Navaljnog".

Smisao ove rezolucije je u nužnosti da demokratska Evropa u potpunosti revidira odnose sa Moskvom i da se vrati na pređašnji, za rusofobne snage uobičajeni, kurs otvorene konfrontacije sa Rusijom. Kao što je to bilo u vreme hladnog rata.

Treba reći da ne podržava cela sadašnja Evropa pomenuti zaokret u odnosima sa Moskvom. Ali, bez obzira na to, glasanje je održano, a Rezoluciju je podržala većina poslanika, 532 je bilo za, 84 protiv, dok je 72 poslanika bilo uzdržano.

Jasno je da dokumenti koje donosi Evopski parlament ne pokazuju uvek realno politički kurs EU. Postoje još i Evropska komisija i Evropski savet.

Pritom je očigledno da samoj Evropi, a pre svega Nemačkoj, ne odgovara da se zaustavi već skoro završen gasni projekat. Prvo, u njega su Evropljani uložili značajna finansijska sredstva. Drugo, Severni tok 2 trebalo bi da učini Nemačku najvažnijom tranzitnom zemljom za gas, za mnoge evropske zemlje.

Uostalom, gasovod će proći preko teritorije Nemačke da bi stigao do Austrije i dalje na jug i jugoistok kontinenta. Ovakav tranzit obećava ozbiljne prihode i za Nemce. I ne samo za njih. Ruski gas u sadašnjim uslovima je najjeftinije gorivo za niz evropskih zemalja. Snabdevanje ruskim gasom ne obećava samo moguće smanjenje računa za grejanje za mnoge evropske domove, već i rast ekonomije evropskih zemalja, generalno. Uostalom, gas se u Evropi koristi i za rad industrijskih postrojenja, elektrana itd.

Pored toga, pre nekoliko dana, Manuela Šlezvig, premijerka nemačke savezne države Meklenburg-Prednja Pomeranija, govoreći u Bundestagu, rekla je da je završeno 97% projekta Severni tok 2 i da za Nemačku, kao i za celu Evropu, to predstavlja najveći infrastrukturni projekat u poslednjih nekoliko godina.

Bez obzira na to, kako pokazuje glasanje u Evropskom parlamentu, može da se dogodi i da određeni deo evropske elite sve ove razloge odbaci. Glasanje, definitivno, ne predstavlja odraz raspoloženja svih Evropljana; ipak, ono svakako pokazuje u kom pravcu mogu da se razvijaju odnosi između Rusije i EU, pa čak i između Rusije i zapadnih zemalja generalno.

Na adresu Moskve stižu brojni zahtevi. Njihov broj je prevršio svaku meru. I ja, na primer, sve češće hvatam sebe u razmišljanju o tome da ničeg sličnog u posleratnom svetu nije bilo.

Bilo je i ranije kriza u odnosima između Moskve i Vašingtona ili Moskve i Evrope. Dovoljno je setiti se situacije u vezi sa Kubom, početkom 1960-ih, posle odluke SSSR-a da na ovom ostrvu razmesti sovjetske rakete. Bila je i „berlinska kriza". Sredinom sedamdesetih, kada je u Evropi počelo razmeštanje američkih raketa srednjeg dometa, odnosi između NATO-a i Varšavskog pakta bili su složeni. Ili, osamdesetih kada su odnosi između SSSR-a i Zapada praktično bili na nuli zbog dešavanja u Avganistanu, a tadašnji predsednik SAD Ronald Regan nazivao je Sovjetski Savez „imperijom zla".

Ali, sećajući se svih posleratnih decenija, tako moćne propagandne ofanzive na Moskvu, kao što je sada, ne mogu da se setim. Pri čemu SAD i Evropa nastupaju gotovo jedinstveno. Onome ko isutpi protiv, brzo zapuše usta.

Stvara se utisak da je počeo osoben propagandni „krstaški pohod na Istok", u kome Zapad svojim pritiskom, upornošću i arogancijom pokušava da nas „izazove". Šta ako se „savijemo"?

Čini mi se da u Moskvi definitivno shvataju da naši odnosi sa Zapadom obećavaju da će prilično dugo biti teški. I, treba reći, da sve to uzimaju zdravo za gotovo. Iako, naravno, odnos prema onome što se dešava u našem društvu nije uvek isti. Većina ukazuje na to da treba jačati, jer smo već mnogo toga preživeli. Ali, neki preporučuju i da je „bolje saviti se". Rusko društvo nije jednoobrazno. U njemu postoje različite snage, pa i one koje iskreno smatraju da Rusija danas mora da prihvati sve uslove Zapada. Odnosno, kao što je navedeno, u svakom slučaju treba se orijentisati isključivo na evropske vrednosti. U suprotnom, zemlja će se, kažu, vratiti na „divlje polje".

Takođe, postoji i ozbiljan deo administrativne i poslovne elite kojem, generalno, ove vrednosti i nisu tako važne. Zato su oni u potpunosti orijentisani na zapadne banke u kojima drže novac. I to ne uvek pošteno zarađen. Orijentisani su i na skupe nekretnine, kupljene u Londonu ili Parizu, možda u Majamiju ili na Azurnoj obali.

Ovde se ne radi toliko o tome što se svi ovi ljudi plaše da ih zbog zaoštrenih odnosa sa Zapadom možda ne puste iz Rusije, gde oni nastavljaju da „prave" pare, da odu do svojih banaka i palata. Ne, pustiće ih, naravno, ako se utvrdi da nisu kršili Krivični zakon. Ali, pojavio se i drugi strah: a šta ako vlasti zapadnih država pokušaju da izvrše pritisak na Moskvu tako što će ograničiti pristup došljacima iz Rusije njihovim inostranim bankarskim računima i nekretninama?

U tom slučaju, možda i ne pomognu uveravanja da su oni „njihovi". Odgovoriće im: ako smo „naši", onda nam pomozite, izvršite pritisak na svoje vlasti da nam ne smetaju u vezi sa isporukama američkog gasa u Evropu, ili sa prozapadnom preorijentacijom Belorusije i drugih postsovjetskih država.

Ah, da, uzged, ruski predsednik još pre nekoliko godina je upozoravao da treba vraćati novac u domaće, ruske banke, a onda vas mogu „mučiti gutanjem prašine".

Kao realna pretnja zazvučali su na pomenutom zasedanju Evropskog parlamenta predlozi niza poslanika da se uvedu sankcije protiv korumpiranih državnih zvaničnika u vezi sa zaključcima istrage Fonda za borbu protiv korupcije Alekseja Navaljnog. Takve inicijative od strane predstavnika zapadnih zemalja svakako bi mogle da uplaše ponekog u Rusiji.

Sada je očigledno da novi potencijalni „krstaši" koji su se ustremili na Moskvu, pokušavaju da maksimalno iskoriste ovaj „strah" koji je pogodio našu „petu kolonu".

Među političarima i državnim zvaničnicima u zemlji, kako se to često dešava, nalaze se i tzv. kolebljivci. Odnosno, oni koji čekaju da vide kako će se odvijati događaji, da bi se priklonili određenoj strani, kako ne bi izgubili. Njima sada Zapad obećava „rajske gajeve". Poručuju im - opredelite se za „našu stranu".

Ali, kako se sada ispostavlja, slična obećanja, npr. u Belorusiji, danas ne deluju tako bezuslovno, kako je to svojevremeno bilo u Ukrajini. Tužno iskustvo ove zemlje svima je pred očima. Mnogi se sećaju da je Majdan u Kijevu isprva takođe počeo sa obećanjima Zapada da će transformisati zemlju u slobodnu državu sa visokoefikasnom ekonomijom. Ljudi su se tada, takođe, pobunili protiv nepravde i korupcije, odnosno protiv Janukovičevih „zlatnih vekni", kao i za „čipkane gaćice" koje navodno postoje samo u Evropi.

Šta se dogodilo? Šta su dobili Ukrajinci? Pustošenje zemlje, zatvaranje fabrika, gubitak radnih mesta, rat na jugoistoku itd.

Sada se, međutim, Belorusima, posredstvom hiljadu Telegram kanala, obraća, pre nekoliko meseci nepoznata, Svetlana Tihanovska. Ona ih poziva da izađu na ulice i pobune se. Poziva na svrgavanje vlasti.

Demonstracije protiv Lukašenkovog režima se nastavljaju. Naravno, kako to obično u takvim slučajevima biva, ljudi „žele najbolje". Iskreno. Ali, kao što je pre četvrt veka upozoravao tadašnji ruski premijer Viktor Černomirdin, veoma često se dešava da na kraju bude „kao i uvek".

A upravo na postsovjetskim prostorima, obojene revolucije ne samo da nisu donosile ciljeve koje je želeo narod, već su se završavale ekonomskim krizama i često dolaskom na vlast beskrupuloznih političara.

Uz to, sve jasnije postaje da Moskva neće dozvoliti da se izvrši prozapadni prevrat u Belorusiji. I to uopšte ne zato što je Kremlju silno drag Lukašenkov režim u Minsku, kako to često tvrde na Zapadu.

Greške koje je ovaj režim načinio poslednjih godina, a koje su dovele do sadašnje situacije, za Moskvu su očigledne. Ali, neophodno je zaštititi beloruski narod, da ne bi krenuo putem kojim je već, uz pomoć Zapada, krenuo naš drugi bratski narod - Ukrajinci. Takođe, Belorusija je država koja se graniči sa nama. I od tamošnje situacije umnogome zavise mir i stabilnost u samoj Rusiji. Odnosno, to su naše „crvene linije", i Zapad bi morao to da shvati.

Bez obzira na to, pozicija Moskve u vezi sa Belorusijom izaziva gotovo pa histeriju u nizu evropskih prestonica. Pre svega, to se tiče tzv. mlade Evrope, konkretno Poljske, pribaltičkih država i još nekoliko istočnoevropskih zemalja. Oni, u vezi sa Belorusijom, imaju svoje planove...

Upravo ta „evropska omladina" i pokušava da izvrši pritsak na partnere u EU. Mislim da takva njihova aktivnost poslednjih meseci delimično i objašnjava sve očigledniji antiruski kurs koji se javlja u Evropi i na celom Zapadu. To jest, da nije bilo incidenta sa Navaljnim ili događaja u Belorusiji, „mlada Evropa" izmislila bi nešto drugo. Izvadila bi iz naftalina neke već zaboravljene „zločine Moskve". Kao što se to sada dešava, na primer, sa već zaboravljenom pričom o padu poljskog aviona iznad Smolenska.

Očigledno je da tradicionalnija Evropa, koju oličavaju Nemačka ili Francuska, drugi put pokušava da se izbori sa „opsednutom omladinom". Obično to čini lenjo, ali u slučaju Severnog toka 2 prilično aktivno.

Ipak, Evropa, koju oličavaju njeni političari i zvaničnici, ne oslanja se uvek na realnu situaciju, već se bavi Rusijom koju su često oni sami izmislili. Otuda i istrajavanje na sankcijama, otuda i prividna samouverenost da će Moskva da se „savije".

Čak i pod uslovom da se protiv nje podignu otvoreno izmišljene optužbe.

Što bi se reklo - samo vi maštajte...