Esej

Simići iz Sremčice (3)

Miloš je znao da nadmudri Turke

Sremčica je danas južno predgrađe Beograda bez ikakvog kulturnog života. Međutim, do 2012. godine, pre sadašnje vlasti, Sremčica je bila upisana na mapi kulturnih zbivanja grada. Pri Osnovnoj školi Vuk Karadžić direktorka te škole, vajar Milanka Vasić, sa svojim suprugom Draganom, takođe vajarom, osnovala je u podrumu škole pozorište monodrame, tako da smo mi stanovnici Sremčice bili u prilici da za dve godine života tog pozorišta odgledamo gotovo sve monodrame koje su se igrale u Beogradu. Pravnik Milena Isajlovski osnovala je u svojoj kući Kulturni centar, sa galerijom i debatnom tribinom, u okviru koje su gostovali mnogi značajni stvaraoci (Dragoslav Mihailović, Vladeta Jerotić, Predrag Koraksić Koraks). Posebnu ulogu imao je list Naša Sremčica, koji je izdavao i uređivao agilni predsednik lokalnog odbora Demokratske stranke Siniša Kadić. Ja sam u tom listu pisao tekstove iz ustaničkih vremena Devetnaestog veka, kad je Sremčica sa Ostružnicom imala značajnu ulogu u životu tadašnje Srbije. (U Ostružnici je bila čuvena skela na Savi).Tekst koji prilažem čitaocima napisao sam 2001. godine za Našu Sremčicu, a dopunio ga 2019. godine, kad sam održao predavanje na tribini KUD Milomir Petrović iz Sremčice, prilikom proslave 50-godišnjice postojanja društva. Na tribinu me je pozvao direktor KC Čukarica, glumac Miško Rakočević, doseljenik u Sremčicu sa Kosova, koji je ranije u Mileninom Kulturnom centru bio stalni akter.

Ivan Ivanović

Ali, Turčin Skopljak se nije držao zadate reči. U Čačak je došao njegov ćehaja (pomoćnik) kad se sve bilo smirilo i naterao stanovnike da mu izdaju kolovođe bune. Miloš je uspeo da spreči ćehaju da pljačka i pali okolna sela, ali nije mogao da povrati zarobljenike, koje je ovaj poveo u Beograd. Iako je ćehaja obećao Milošu da neće nikoga pogubiti, već samo kaštigovati, i to potvrdio paša, Turci su pogubili oko sto pedeset zarobljenika odmah po prispeću u Beograd i njihove odsečene glave izložili na sve četiri beogradske kapije. Iguman manastira Trnave, koji je pomogao Srbima kad su se potukli sa Turcima u porti manastira, i još trideset šest drugih, nabijeni su na kolje. Među njima su bili zarobljenici koji čak nisu učestvovali u buni.

Miloš je morao da shvati da od dogovora sa Sulejman-pašom Skopljakom neće biti ništa, jer ovaj srbomrzac ne drži zadatu reč. Među pogubljenim pod Beogradom bili su i nekadašnji sovjetnici, kao Milija Zdravković, i vojvode, kao Stevan Jakovljević. Ubijen je u selu Baničini kod Smederevske palanke i Stanoje Glavaš, iako je imao ferman da kao serdar čuva carigradski drum.

Skopljak je na njega bio ljut što je propustio Hadži Prodana da pobegne iz Pašaluka. Paša je poslao na Stanoja poveću četu koja ga je zatekla na svadbi. Glavaš se iz jedne kolibe branio do poslednjeg metka i pri tom ubio sedam Turčina. Ubijen je tek kad su Turci zapalili brvnaru. Zatim su mu odsekli glavu i odneli je paši u Beograd na muštuluk.

Baš kad su doneli Glavaševu glavu u Beograd, kod paše se na pregovorima zatekao Miloš. Došao je da kod paše protestuje što kod toliko njegovih dobrih usluga krši reč koju mu je dao da se neće svetiti Srbima. "Vidiš li ovu glavu, kneže?", rekao je neki Turčin iz Sulejmanove pratnje Milošu. "Sad je tvoja na redu!" "Valah", odgovorio je Miloš, "glavu koju nosim uopšte više ne smatram svojom!"

I Miloš je imao problema da napusti Beograd. Paša se kolebao da li da ga i dalje smatra svojim posinkom ili da ga pošalje tamo gde i Stanoja Glavaša. No Miloš je nadmudrio Skopljaka, kao i svakog Turčina. Kupio ga je za pare! Dobro znajući Turčinovu pohotu za slatkim životom i za novcem, otkupio je tobož od paše šezdeset robova i jednu otmenu robinju, koje su Turci zarobili i doveli u Beograd, kao što je nekad otkupljivao srpsko roblje knez Ivan Knežević iz Semberije, o kome je Filip Višnjić ispevao pesmu.

No kako Miloš nije imao novaca kod sebe, ubedio je pašu da samo on i njegov pisar Dimitrije mogu da prodaju volove u Austriju, koje su bili sakupili u trlu na Rudniku. Skopljak nasedne i tako Miloš iznese živu glavu iz Beograda.

Kad se izbavio od paše u Beogradu, Miloš je otišao u selo Crnuće, na planini Rudnik, gde je po povratku Turaka na jednom strmištu bio sagradio kuću i pomoćne zgrade. Tu je sakupio momke iz raznih krajeva Srbije, tobož da krče šumu i sade šljive, a u stvari da mu budu telesna garda. S tim momcima će početi ustanak, s njima će pobuniti Srbiju, i oni će mu do kraja biti verna Pretorijanska garda.

Za to vreme u narodu se sve komešalo. Narodu je postalo jasno da su ga velike sile prodale a gospodari izneverili i da ponovo sam mora da se izbori za svoju slobodu i državu.

Miloš se kretao po narodu kad su bili sabori i govorio mu da nema druge, da je rat bolji nego mir u kojem su živeli. Ljudi su izvlačili skriveno oružje iz šupljeg drveća i zemunica i spremali se na bunu. Počeli su da obnavljaju stare šančeve a na nekim mestima su iskopali nove. Svima je bilo jasno da samo Miloš može da ih vodi. Svi su se kleli da će izgladiti svoje nesuglasice i slušati samo Miloša.

Milošu je postalo jasno da više nema čekanja, da čitav narod gleda u njega. Na Cveti 11. aprila 1815. godine u selu Takovu podno Rudnika objavio je ustanak. Obukao je vojvodsko odelo, pripasao oružje, sa zastavom u ruci, istupio je pred narod koji je bio okupljen pred crkvom u Takovu: "Evo mene", rekao je, "i sad evo rata s Turcima!"

Na sam dan Uskrsa Miloš je kod manastira Moravica još jednom govorio s narodom, koji se tu bio iskupio iz Valjevskog i Beogradskog kraja. U Takovu, narod je izvikao Miloša za vođu, kao Karađorđa u Orašcu; u Moravici je to potvrdio.

Interesantno je da Leopold Ranke smatra da je taj poduhvat bio mnogo smeliji nego napad na dahije. Dahije su bili odmetnici od cara, a Sulejman-paša je bio carev poverenik. Udariti na pašu, značilo je direktno udariti na sultana!

Miloš je bio sasvim drugi tip vođe nego Karađorđe. On je mudrost stavljao ispred oružja. Iako je dizao ustanak, dobro je znao da mora da se miri sa Turcima. Samo tako se može gledati na Miloševo oklevanje da priđe uz Hadži-Prodanovu bunu, kao i da se odmah stavi na čelo ustanka kad su ga mnogi glavni ljudi iz naroda, sastavši se u Rudovcima, pozvali da im bude vođa.

Miloš je dugo oklevao, jer je morao prvo da izmeri veličinu posla u koji je trebalo ući; da mu tačno odredi cilj; da proceni čvrstinu volje ustanika i šta se sa njima može postići. Tek kad se uverio da srpski narod nema druge nego da se ponovo diže na bunu, ali i kad je bio načisto kako da se to učini na najbolji način, odlučio se da proglasi ustanak.

Ne znam da li je ovom nepismenom seljaku neko objasnio situaciju u Evropi, ali on ju je u potpunosti razumeo. Kad je Turska carevina krenula na Srpsku kneževinu, glavni srpski saveznik, Rusija, bila je na kolenima pred Napoleonom. Turska je mogla da poništi Bukureštski mir, u kojem se deseta tačka odnosila na Srbe. Ali dve godine kasnije, Rusija je pobedila Napoleona i sa Britanijom i Austrijom sklopila Alijansu protiv njega.

Turska je mogla da se nađe u nebranom grožđu zbog kršenja sporazuma sa Rusijom. Miloš je nastojao da iz ove situacije izvuče što povoljniji ishod za Srbiju. Digao je ustanak, Drugi srpski ustanak, ali je od samog početka nastojao da ga sa što većom dobiti okonča. Lukavi šumadijski seljak!

Sulejman-paša Skopljak je odmah preduzeo korake da ustanak uguši. U Čačak je iz Beograda poslao svog ćehaju, Imšir-pašu (Ćaja-pašu) sa zadatkom da raju pobedi a kolovođe zarobi i dovede u Beograd.

Već od samog početka Miloš je imao za protivnike ne samo Turke, nego i Srbe, koje one što nisu pristali uz bunu, koje one što su se plašili i kolebali da od svega toga neće biti ništa, najposle one što mu nisu priznavali vođstvo. Sa Ćaja-pašom je pošao beogradski knez Aksentije s nekoliko stotina Srba.

Pašin ćehaja je za nekoliko dana prikupio 10.000 ljudi i prodro do Čačka. Usput je sekao sve koji mu se suprotstave, a lepo primao one koji mu se predaju. Mnogi ustanici su se pokolebali kad ova vojska prodre do Čačka i Turci stanu harati i paliti i robiti; narod se mnogi poplaši i na pozivanje tursko stari kmetovi se stanu predavati i pozivati narod da se okrene protiv Miloša.

No oni uporniji isklopali su šanac na brdu Ljubiću iznad Čačka rešeni da se bore do kraja. Došli su i do nekih topova koje su postavili na Ljubiću. Borbe na šančevima su bile vrlo oštre i tu se naročito istakao Tanasko Rajić, koji je kao nekad Sinđelić, branio do kraja topove.

Za to vreme Miloš je uspeo da potuče Turke kod Paleža i zauzme skelu na Savi. Ovo mu je bilo veoma važno da bi dobavio iz Austrije džebanu. Preko skele su odmah prešli u Srbiju neki ugledni Karađorđevi vođi, kao Stojan Čupić (Zmaj od Noćaja), Petar Moler, prota Smiljanić, Pavle Cukić. Oni su doveli svoje ljude, doneli oružja i municije i pobunili svoje krajeve.

Odmah potom palo je i Valjevo. Zatim je Miloš odjurio na Ljubić. Situacija na Ljubiću bila je gotovo beznadežna, mnogi Srbi su se razbežali iz šančeva, samo je Tanasko Rajić ostao da brani topove. Kad je Miloš prispeo, situacija se preokrenula.

Milošu su pritekle u pomoć naoružane čete iz Gruže, sa Rudnika, iz Levča.

Srećna okolnost po Srbe je bila što je pogođen Ćaja-paša, Skopljakov ćehaja. Ranke piše da je u turskom taboru nastao nered, karakterističan za vojsku sastavljenu od ljudi iz različitih zemalja i naroda. I - ova vojska se razbežala! Glavnina je krenula ka Sjenici da se tamo ukopa, ali je Miloš stigao kod sela Ratara i sasvim je razbio. Srbi su zarobili turske topove i drugo oružje, sav plen koji su poneli iz Srbije. Zarobljeni su mnogi Turci.

Ali, umesto da zarobljenike pobije, kako su činile neke druge srpske vođe, Miloš je naredio da se sa njima postupa lepo. Ranjenicima su previjene rane, koji nisu mogli da hodaju stavljeni su na nosila, drugi na konje, i tako ih je Miloš ispratio za Užice.

Miloš je zaštitio turske žene i decu posle Čačka, čak naredio da zarobljenike potrpaju u kola i isprate ih do Užica i predaju Turcima, pa su ove Turkinje velikodušje Miloševo dizale do neba, čak i pred samim Huršid-pašom, koji je bio glavni zapovednik turske bošnjačke vojske. Govorile su: "Srpska je vera prava čista vera, i mora joj Bog pomoći. Srbi su nas pohvatali i porobili, kao no ti roblje, ali u rz naš niko nije darnuo, nego su nas kao braća sestre čuvali i pošteno ispratili; a vi šta radite od njihova roblja! Ne samo što silujete žene i devojke, nego i malu decu, i stare babe koje jedva idu."

Na vest o pobedi na Ljubiću digla se gotovo cela Srbija. Turci su pobegli iz svojih utvrđenja, čak iz Kragujevca. Utvrdili su se u Karanovcu, na ušću Ibra u Moravu, i kod Požarevca, na ušću Morave u Dunav.

Miloš je najpre krenuo na Požarevac. Svojim četovođama je rekao da ko se plaši može da se vrati kući, ali onaj ko ostane mora da ide ispred svoje čete. Ako neko pobegne iz boja, neka očekuje smrt od njegove ruke.

I kad su na Požarevcu Srbi nagnani da beže pred turskim delijama, gde je poginuo Milošev šurak Jovan, Miloš potegne pištolj, izađe pred njih i nagna ih da se vrate u boj. Svm izvadi sablju, potera konja pravo na turskog delibašu govoreći mu: "Vala, delibaša, ti može biti da imaš kuda i na drugu stranu, ali ja zaista nemam nikud, nego mi valja ovde mreti", što je odlučilo bitku. Čak su gdekoji momci i prijatelji Miloševi plačući trčali za njim i molili ga i ustavljali da ne trči napred, da ne bi poginuo i smrću svojom narod srpski upropastio.

Naročito je bila teška borba kod crkve. Turci su se zabarikadirali u hramu i odatle pucali na Srbe. Kad je najzad zauzeta crkva, Turci su izgubili hrabrost. Tražili su još samo da dođe Dimitrije, koga su poznavali od ranije, da im potvrdi da ih ne napada Miloš, ispred koga su spremni da se uklone. Ova bitka trajala je pet teških dana.

Miloš je Turcima dozvolio da sa oružjem, ali bez topa, pod srpskom pratnjom odu u Ćupriju, koja je bila pod Turcima.

Odatle je Miloš otišao na Karanovac, koji je takođe pao. I tu je Miloš postupio kao na Požarevcu, pustio je Turke da odu u Novi Pazar sa oružjem i svim što su imali. Čak je novopazarskom paši Ademu poslao nekoliko poklona i obavestio ga zašto su se Srbi ponovo digli na ustanak, znajući da će ovaj to da prenese bosanskom veziru Huršid-paši.

Poslednja velika bitka između Srba i Turaka odigrala se na Dublju, mačvanskom selu.

U bici su život izgubile srpske vojvode Milić Drinčić i Sima Nenadović ali su Turcima naneti veliki gubici. Ustanici kneza Miloša zaustavili su turske trupe iz Bosne i zarobili Ali-pašu Nikšićkog. Zatekli su ga u nekom žbunju bez turbana i šala. Miloš ne samo da nije pašu pogubio, nego ga je ugostio u svom šatoru kafom i duvanom, pribavio mu odeću, čak mu poklonio konja i pustio ga da ide veziru. Alija je obećao Milošu da će poraditi za njega kod vezira, samo ga je savetovao da se ne vezuje ni za kakvu stranu silu, pa će ostati knez i gospodar Srbije.

Tu se Miloš umalo pobio sa vojvodom Petrom Molerom, koji je onako hrabro branio Loznicu, a sad se vratio u Srbiju i ponovo se načinio vojvodom. On nije hteo slušati Miloša, nego je svojom tvrdokornošću umalo upropastio bitku, udarivši na turski šanac pre vremena. Kad je Miloš otpravio Aliju u Bosnu, gotovo da je potegao pištolj zbog toga.

Tom bitkom je završen oružani deo Drugog srpskog ustanka Tako su na samom početku ustanka poražene obe turske vojske Niška na Ljubiću a Bosanska na Dublju. Milošev ustanak jedva da je trajao tri meseca.

4.

Na Porti su ozbiljno shvatili Milošev ustanak. Plašili su se da ponovo mogu da se umešaju Rusi, koji su sad oslobođeni od Napoleonovog pohoda i svakako su im porasle ambicije na Balkanu. Stoga je Porta rešila da ustanak što pre uguši, ali ne na način 1813. godine. Za sve je okrivljen Sulejman-paša Skopljak. Ovaj se branio da ustanak pomaže Austrija i da Miloš ima druge motive a ne da zaštiti raju. Miloš je to znao da iskoristi, pa je poručio u Istambul da on nema ništa protiv sultana, ali da se narod pobunio protiv Skopljakovog zuluma. I Porta je bila prinuđena da Skopljaka smeni, ali ga nije kaznila nego mu je dodelila drugi pašaluk.

Na Srbiju su krenule dve vojske, jedna iz Bosne, druga iz Niša. Bosansku vojsku je ovoga puta sakupio Huršid-paša, koji je bio najpre Niški vezir, pa jedno vreme Veliki vezir, onda Bosanski vezir. Sa Srbima se nosio još od 1807. godine i Miloš je dobro znao da je on tvrd i okrutan. Stoga mu je i slao poklone, jer je znao da će morati s njim da pregovara. Huršid je na Drini sakupio veliku vojsku i pretio da će ponovo da popali Srbiju. Marašli-Ali paša bio je rumelijski zapovednik i više poznat kao diplomata nego kao ratnik. I njegova vojska je bila velika i došla je do Ćuprije. Srbiji je pretila opasnost kao 1813. godine.

Srbija bi svakako pala da je na njenom čelu bio nepomirljivi ratnik kakav je bio Karađorđe, a ne vešti diplomata kakvim se načinio Miloš. Sad se pokazalo zašto je on s Turcima lepo postupao i zašto im se nije svetio. Jer je video dalje od drugih srpskih starešina i mislio dublje. On je dobro znao da Srbi mogu da pobede samo u miru i nastojao je da do mira dođe što pre.

To je bio razlog njegove pomirljive politike a ne što je bio turski prijatelj. Takva politika mu je donela ugled kod Turaka, pa su Turci koje su Srbi opkoljavali u šančevima tražili da se baš njemu predadu i nikome drugome. Iskustvo stečeno u Prvom ustanku i u novoj okupaciji učinilo ga je izuzetno obazrivim i lukavim.

Osim toga, Miloš je poznavao Turke u dušu i dobro znao kako da im podiđe i da ih nadmudri. On je znao da između vezira postoji surevnjivost koji će se pohvaliti da je rešio srpsko pitanje.

Sve što je Miloš radio činio je čvrsto rešen da sklopi mir, dobro znajući da će samo sa takvom slikom o sebi moći da pregovara sa silnim turskim vezirima. I zbilja, kad je Marašli-Ali paša stigao na Moravu, na brdo Lipar poviše Jagodine, a Huršid-paša došao na Drinu, i kad se Srbija našla možda u goroj poziciji nego 1813, Miloš je umeo da od toga načini za sebe prednost. Umesto da ratuje protiv dva vezira, on je obojici ponudio mir!

Čak je bio u prilici da bira s kojim će do njih dvojice da sklopi primirje! Još Miloš nije počeo da pregovara s Marašlijom, a već mu je stigla knjiga od Huršida, koji ga je zvao k sebi na dogovor.

Iako je Miloš dobro znao da je Huršid-paša provereni neprijatelj Srba koji je uspešno vodio ofanzive 1809. i 1813. na Srbiju, pohitao je njemu na Drinu, ne da bi s njim sklopio mir, nego da bi omekšao rumelijskog vezira Marašli-Ali pašu, koji je kod Porte bolje stajao od Huršida.

Zato je ostavio vojvodu Vujicu Vulićevića i protu Nenadovića da pregovaraju s Marašlijom, a sam pohitao na Drinu da vidi koji paša više nudi. Srpske starešine na Drini, čuvši šta Miloš namerava, toliko se začude drskosti njegovoj, da mu Sima Paštrmac ovako rekne: "Gospodaru! Ako ti se mili mreti, popni se, eto, na koji hoćeš grm i skoči u Drinu; a nemoj sam svoje glave nositi veziru u šake! Odeš li mu, prava si budala!" "Lepo, Amidža", odgovori Miloš sasvim hladno, "ali ako ja odem, svršim narodski posao, i vratim se zdrav i čitav, ko će onda biti budala, ja ili ti?" "Ni ti, ni ja, Gospodaru, nego vezir koji te pusti!"

Huršid-paša pošalje pred Miloša u Lešnicu delibašu Serčesmu, kome se Miloš u Takovu predao, te ga ovaj uzme na veru i odvede preko Drine u Turke. Huršid je iskao da mu narod najpre preda oružje da ga on pošalje caru, kako bi se car uverio da su Srbi postali prava raja kakvi su uvek bili, na šta mu Miloš uzvrati da to mora da kaže najpre narodu. I pitanje je da li bi se Miloš uopšte izbavio od Huršida da nije bilo Ali-paše Nikšićkoga, koga je Miloš onako lepo ugostio i pustio, ali i junačkog poštenja Serčesminog, koji je Miloša za ona četiri dana u turskom logoru jednako razgovarao da se ništa ne boji dok vidi u životu njega i njegovih hiljadu delija.

A kad Huršid nemade gde nego pusti Miloša da ide u narod i vidi hoće li narod da preda oružje, Serčesma opet dovede Miloša do Lešnice i na rastanku mu reče:

"Ovde sam te ja uzeo na moju veru, i evo sam te opet dovde doveo. Dosad smo bili prijatelji, a odsad ako mi padneš šaka, znam šta ću s tobom činiti; ako li ti ja padnem šaka, čini sa mnom šta ti drago. Unapredak više ne veruj nikome; ako bi te sam ja na veru zvao, ne idi mi!"

Marašli-Ali paša, žureći da on dobije kod cara čast da je Srbiju pokorio i umirio, bojeći se da mu Huršid-paša to ne otme, a znajući da je ovaj prema Srbima nepomirljiv, nije hteo iskati da se pokupi oružje od naroda, nego je kazao: "Budite vi samo caru pokorni, pa ako hoćete, ne samo puške nego i topove za pojasom nosite!"

Tako Miloš, posle dosta pregovaranja, uspe da uglavi mir s Marašlijom, po kojem paša ostane gospodar u gradovima nad Turcima i nad muselimima, a Miloš u zemlji nad narodom i nad knezovima, a Srbija dobije granice Beogradskog pašaluka od pre Karađorđeve bune. Porta to usmeno potvrdi i javi Huršidu da ne prelazi Drinu i ne kvari mir.

Tako je Miloš u stvari dobio samoupravu, mada Turci nisu hteli da čuju za tu reč. Srbija je dobila dve vlasti: pašinu u Beogradu i Miloševu u narodu. Miloš je postao veći paša od paše, jer on je gospodario narodom koji je izdržavao Turke. Vuk je napisao da su samo takav paša kakav je bio Marašlija, i samo takav vladar kakav je postao Miloš, mogli da žive jedan pored drugog.

Čak je Miloš postigao kod paše da se u Beogradu otvori Narodna kancelarija od 12 članova (iz svake nahije odnosno okruga po jedan), koja će da presuđuje srpske stvari, a paša i muselim samo da ih izvršavaju. Zauzvrat, Miloš će da sakuplja porez od naroda, da ga predaje kancelariji, a ova paši. I takav mir je bio osuđen na trajanje!

Đorđevi sinovi Stojan i Aleksa bili su deca Drugog srpskog ustanka, kao što im je otac bio Prvog. Stojan se rodio u selu Boljevcima, u Sremu, 25 marta 1797, od oca Đorđa i matere Bisenije.

Knjigu je učio u manastiru Feneku, pa je docnije, kad mu je otac postao starešina u Kruševcu, prešao u Srbiju, i nalazio se je uz oca do propasti Srbije 1813.godine.

Prešavši u Srem, zajedno sa ocem, upisao se je u četu dobrovoljaca, koje je otac njegov počeo kupiti za rat protiv Francuza. A kad se rat svrši, i dobrovoljci se u jesen 1814. u Temišvaru raspuste, onda se Stojan nađe, u tuđem svetu, bez novaca i bez posla. U to vreme selile su se u Rusiju neke srpske porodice, te se i on, meseca novembra, udruži s njima, i ode u Hotin, u Besarabiji.

Onde je Stojan stao u službu u Janićija Đurića, a primao je i od Rusa neku novčanu pomoć. Janićije Đurić je bio sekretar kod Karađorđa, izabran je na skupštini u Orašcu. Sve vreme je bio uz Vožda, ali se u izgnanstvu u Hotinu okrene protiv njega i priđe prvoj opoziciji. Đurić je dojavio Milošu u Srbiju da se Karađorđe sprema da se vrati u zemlju. Videli smo da je Stojan pohodio svog starog oca u Beogradu 1817. godine.

Iz Beograda Stojan je otišao u Bukurešt. Tu ,je, neko vreme, u Fabrici burmutskoj radio kao prost poslenik. Docnije se najmi kao pandur u Mihaila Germana, koji je bio agent knezu Milošu. Zastupao ga je pred Rusijom, a u Bukureštu mu je vodio bankarske poslove. Stojan je kod Germana brzo napredovao, od pandura postao je njegov glavni politički savetnik.

Ulazak u Germanovu kuću za Stojana je značio početak mešanja u srpske narodne poslove i početak svemu njegovu potonjem napredovanju i glasu. Knez Miloš je odavno imao veliku potrebu da nađe pouzdanih ljudi koji bi mu pisma iz Bukurešta donosili i njegova onamo odnosili. Taj posao poverio je Stojanu Simiću.

Godine 1821, u početku, Knez Miloš pošalje Stojana, svoga tatarina, u tursku prestonicu da odnese neke upute srpskim poslanicima koji su se već onamo nalazili. U to bukne grčki ustanak, Heterija, i Porta srpske poslanike, zajedno s tatarinom Stojanom pritvori, božem za to da ih sačuva od razjarene muslimanske svetine, a upravo da ih drži kao taoce za mir u Srbiji.

Posle nekoliko meseci toga zatvora, Simić, znajući da Tyrci po svom vaspitanju ne diraju suluda čoveka, učini se lud i, takav, izmakne se ne samo iz pritvora, nego i iz Carigrada, pređe suvim putem celu tursku zemlju, i dođe u Srbiju, te javi knezu Milošu kako su srpski poslanici. Po tome je Knez poznao da je Stojan čovek koji se u svakoj prilici ume snaći, pa ga uvede u državnu službu

Iza toga, kad su pridruženi onih šest okruga, Stojan je postao starešina u Kruševcu, kao nekad njegov otac. Miloš mu je dao titulu kneza Levačkog. Do toga doba, Stojan se je već bio veoma preporučio knezu Milošu i ovaj ga je bio obasuo i blagom i vlašću.

Međutim, bez obzira što se činio odanim i pokornim službenikom, Stojan se postepeno okretao protiv Miloša ne trpeći njegovu tiraniju. To će naročito doći do izražaja u Miletinoj buni i događajima koji su se dešavali posle nje.