Trovači

Kinezi i preko Železare u Smederevu uništavaju život i građane u Srbiji

Pocrveneli smo od žutih

Srbija je svetski šampion u zagađivanju životne sredine. Na satelitskim snimcima većina evropskih zemalja označene su zelenom bojom, poneke žutom, samo Srbija crvenom. Stanje je kritično u Beogradu, Čačku, Kragujevcu i naročito u Smederevu. Nigde se ne poštuju ekološki propisi, ali samo je za smederevsku Železaru donet leks specijalis kojim je dozvoljeno trovanje prirode i ljudi. Izveštaji Zavoda za javno zdravlje pokazuju da količina štetnih PM2.5 čestica u vazduhu prelazi vrednosti od 270, a već iznad 170 preporučuje se nošenje gas maski. Državne institucije ne reaguju, umesto zdravlja građana štite interese kineske kompanije, koja je pre četiri godine kupila smederevsku Železaru.

P. Popović

Stanovnici Smedereva i okolnih sela svakodnevno se truju otrovima iz dimnjaka Železare. Crvena i crna prašina, teški metali, čađ i opiljci gvožđa prekrivaju cela naselja. Kuće, automobili, cveće... Sve je posuto materijama, koje štete eko-sistemu i zdravlju ljudi.

„Zdravlje nema cenu, važnije je od svačijeg profita", tvrde aktivisti smederevskog udruženja građana „Tvrđava".

Tu utopističku teoriju demantuje praksa koju primenjuje vlast Srpske napredne stranke. Smederevska Železara je 2016. godine prodata kineskoj kompaniji Hestil. Srpska vlast je pristala i na ustupak po pitanju zagađivanja životne sredine. Narodna skupština je usvojila svojevrsni leks specijalis, tzv. Zakon o Železari, kojim je određeno da se Zakon o upravljanju otpadom ne odnosi na najvećeg smederevskog zagađivača!

Posledice tog leks specijalisa danas se nalaze na obali Dunava, nekih 200 metara od reke. Brdo šljake iz Železare, prečnika od oko 500 metara, visoko je dvadesetak metara. Ne zna se koliko stotina hiljada tona otpada se nalazi na tom terenu.

Otrovi iz industrijske šljake isparavaju u vazduh, cede se u zemlju i slivaju u Dunav. Aktivisti „Tvrđave" nedavno su snimili i emitovali dokumentarni film „Šljakanje" o tom ilegalnom odlagalištu otpada. Na brdu šljake zatekli su nekoliko skupljača sekundarnih sirovina. Bez obzira na smrad sumpornog isparavanja i opasnost od štetnih hemikalija, ljudi ruju po otpadu, razbijaju kamenje i izvlače komade koje prodaju kao staro gvožđe.

Gradska i republička vlast, kao i Agencija za zaštitu životne sredine ignorišu izveštaje o prekomernoj zagađenosti. Prema zvaničnim podacima, vazduh u Smederevu svrstan je u treću kategoriju, usled prekoračenja granične vrednosti suspendovanih čestica PM2.5 i PM10. Postavljeno je nekoliko merača kvaliteta vazduha, ali ne rade svi.

U najugroženijim selima, Radinac i Ralja, koja se nalaze nadomak Železare, merači ne rade od 2012. godine. U Radincu je, krajem 2019, merač pušten u rad, ali samo na 15 dana, pošto je detektovao zagađenost četiri puta veću od dozvoljene. Podaci s mernih stanica Carina i Gimnazija ne prikazuju se u sistemu mreže Agencije za zaštitu životne sredine.

Analize Agencije za zaštitu životne sredine kao najveće zagađivače predstavljaju individualna ložišta (75 odsto), industiju (20 odsto) i drumski saobraćaj. Smederevska gradska vlast je u Nacrtu plana kvaliteta vazduha navela da su kotlarnice na mazut najveći zagađivači. Aleksandar Vučić tvrdi da su za sporan kvalitet vazduha krivi automobili: „Nekada je prosečna porodica imala 0,6 automobila, a danas 2,3. Porastao je standard, ljudi imaju više vozila, pa se sad bune što im ne valja vazduh."

Bez takvog licemerja, realne probleme je konstatovao Goran Trivan, bivši ministar za zaštitu životne sredine. Trivan je najavljivao pojačanu kontrolu zaštitnih mera koje preduzimaju kineski vlasnici Železare. Od toga nije bilo ništa, a više nema ni Trivana u ministarskoj fotelji.

I pre nego što su Kinezi preuzeli Železaru uslovi života u okruženju nisu bili dobri, ali sad su nepodnošljivi. Građani protestuju, bune se, prete tužbama protiv vlasnika Železare i nadležnih državnih institucija, koje ne rade svoj posao. Od toga, nikakva korist. Iz fabričkih dimnjaka i dalje se razvejava crna i crvena prašina, čelični opiljci i masne čestice, koje ne mogu da se speru s kože i odeće. Meštani veš suše u plastenicima. Prozori su neprestano zatvoreni, kako se rudna prašina ne bi unosila u kuće.

U avgustu je, u nekoliko navrata, smederevski kraj prekrila velika količina crnog praha. Kuće, dvorišta i usevi su se zacrneli. Meštani tvrde da su osećali jak miris sumpora, a prašinu su mogli da vide golim okom. Slučaj je prijavljen ministarstvu, koje je poslalo inspektora na teren, da snimi stanje i uzme izjave.

- Crvenu prašinu smo imali godinama. Imali smo i crvene kiše, ali sad imamo i crnu prašinu. Za jednu noć nije prekrivena samo okolina Železare, već ceo grad, koji ima sto hiljada ljudi. Nadležni ćute o ovoj ekološkoj katastrofi. Ovo ne sme da ostane na nivou lokalne inspekcije i društvene osude. Vreme je da se uključi tužilaštvo. Ovo je ekološki terorizam, ljudi od ovoga umiru. U Radincu je stopa obolelih od raka za 200 ili 300 puta veća nego u prethodnih 10 godina. Direktno se ugrožava zdravlje ljudi. Ovo je eko-terorizam. Ništa se ne razlikuje od pravih terorističkih akcija, u kojima neko uđe u autobus i ubije 50 ljudi. Država mora da reaguje, više ne sme da ćuti na kršenje zakona od strane investitora. Oni nas tretiraju kao da smo pacovi, a ne ljudi, nemamo elementarno pravo na zdrav život, pa ni na sam život - kaže Nikola Krstić iz udruženja „Tvrđava".

To udruženje je podnelo dve prijave protiv Železare. Kineski investitori su osuđeni na kaznu od nekoliko hiljada evra. Kinezi odbijaju bilo kakvu saradnju s meštanima i medijima, pa i lokalnim organima vlasti. Nikoga ne obaveštavaju o sastavu i količini materija koje emituju u vazduh. Sva komunikacija se svela na nekoliko saopštenja u kojima su obećali da će ugraditi filtere. Nijedna inspekcija nije utvrdila da li je to zaista urađeno. A, ako i jeste, razlika se ne vidi. Interese kinseskih investitora zastupaju predstavnici republičke vlasti.

Posle nekoliko protesta, na kojima su građani zahtevali zaštitu od trovanja, potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović je ekološke aktiviste nazvala nasilnicima, koji su politički instruisani. Isti stav izneo je i Filip Radović, direktor Agencije za zaštitu životne sredine, koji smatra da građani ne protestuju iz ekoloških, nego političkih razloga. Radović tvrdi da je zagađenje zapravo „fenomen koji se javlja u svim državama koje imaju nagli rast ekonomije".

- Zorana Mihajlović se svrstava na stranu kineskog investitora, njoj je očigledno bitniji profit od zdravlja ljudi. Mi ne želimo da se fabrika zatvori. Razumemo potrebu za stvaranjem profita, ali ne po cenu bolesti i smrti. Ne nasedamo na spinove da smo mi protiv Srbije i protiv radnika Železare - tvrdi Nikola Krstić, koji podseća da je Smederevo samo 50 km udaljeno od Beograda, a da zagađenje putuje vrlo brzo, pa crna prašina nije samo lokalni, nego i republički problem.

Železara je osnovana 1921. godine, pod nazivom Srpsko akcionarsko rudarsko-topioničarsko industrijsko društvo (SARTID). Posle Drugog svetskog rata je nacionalizovana, da bi pred raspad SFRJ potpuno propala. Posle proglašenja stečaja, 2002. godine preuzeo ju je američki US Stil. Deset godina kasnije, Srbija je za jedan dolar otkupila vlasništvo. Posle serije neuspešnih pregovora s raznim potencijalnim kupcima, Železara je 2016. godine prodata za 46 miliona evra kineskom Hestilu.

Dok je Železara bila u vlasništvu američke kompanije US Stil, situacija nije bila dobra, ali poštovao se minimum ekoloških standarda. Dolaskom kineskog Hestila smederevski deo Podunavlja počeo je da poprima karakteriste predela na Marsu, sve je pokriveno crnom i crvenom prašinom.

Kineze ne zanima ekologija u Srbiji. Koriste zastarelu, prljavu tehnologiju. Filteri za pročišćavanje izduvnih gasova su preskupi, a nema potrebe da investiraju u njih, pošto imaju zaštitu srpske vlasti, koja ih je stavila iznad zakona. Nekaženjeno, svake godine iz dimnjaka i drugih emitera ispuste više od 700 tona prašine i još toliko šljake odlože na obalu Dunava.

Stanovnici smederevskog kraja nemaju rešenja. Državne institucije ništa ne preduzimaju da bi obezbedile uslove za normalan život. Krivične i komunalne prijave nisu dale rezultat. Ni protesti nisu urodili plodom. Policija je privela nekoliko demonstranata, koji su osuđeni na novčane kazne. Radnici Železare ćute kako bi sačuvali male plate. Ćute i gutaju otrove koji ih ubijaju. Mnogi nadu polažu u iseljenje. Meštani Radinca, Vranova, Ralje i drugih sela, kažu da bi odmah prodali sve što imaju i odselili se što dalje, samo kad bi uspeli da nađu kupce koji bi pristali da žive pod crvenim oblacima iz Železare.

Za zaštitu životne sredine bore se još samo aktivisti iz „Tvrđave" i predstavnici najugroženijih sela. U očajanju, neki od njih predlažu da se dimnjaci iz Železare podignu u Beogradu, jedan u „Beogradu na vodi", drugi na Kalemegdanu, pa da i Beograđani osete miris izduvnih otrova.

Smederevska Železara je samo jedan od opasnih zagađivača životne sredine u Srbiji. Najveći trovači nalaze se u vlasti, koja za šaku para dozvoljava trovanje prirode i ljudi.