Dežurna

Da li nas čeka nestanak sa zemljopisne karte i iz života?

Građani Srbije plaćaju svoje ropstvo

Srbija je u vrtlogu stalnog zaduživanja iz koga sa ovim režimom ne može da se izvuče. Stalno se uzimaju novi zajmovi kako bi se otplatili oni stariji i popunile budžetske rupe, a da ostane i dovoljno para za kriminalni klan na vlasti. "Provizije" koje se uzimaju već su premašile 50 odsto. Ovim tempom vlast će ili morati ove godine da skreše davanja iz budžeta (za penzije, plate, socijalna davanja i slično) ili da proglasi bankrot, jer neće više biti para u budžetu.

Milan Malenović

Kako su u srednjem veku funkcionisale kolonije, tako isto danas funkcioniše Srbija, samo što je proces porobljavanja doveden do savršenstva.

U daleke krajeve i nepoznate zemlje Evropljani su prvo dolazili kao dobronamerni trgovci. Onda bi upoznali vladara te teritoije i obasuli ga jeftinim poklonima. Tako bi stekli poverenje radže ili poglavice, pa bi uživali u gostoprimstvu njegovog dvora. Ako bi tog vladara neko napao, bio to spoljni neprijatelj ili nezadovoljni podanici, Evropljani bi stali na njegovu stranu i svojim puškama i topovima ga odbranili. Da bi im se odužio radža ili poglavica ih je obasipao bogatim poklonima, a da bi te poklone nabavio uveo je dodatne namete za svoje podanike. Tako su na kraju porobljeni narodi svojim gospodarima plaćali to što ih ovi drže u ropstvu.

Isto se danas dešava sa Srbijom i drugim kolonijama: narod odvaja od gladnih usta da bi nagradio maharadžu koji plaća strance da ga štite od eventualnoh besa tog istog naroda. Najveća razlika je u tome što je realnog neprijatelja naroda (koga bi se ovaj plašio) zamenio "nevidljivi" neprijatelj, odnosno virus proglašen najsmrtonosnijim u istoriji, iako izaziva samo nešto jači grip.

Nekada su prethodnica kolonijalnih vojnika bili nasmešeni trgovci, danas su to u Srbiji "strani investitori". Dođu sa džakom punim obećanja, dobiju od naše vlasti na poklon zemljište gde će da grade svoj objekat, sa sve infrastrukturom (i to po želji šta će sve tu da bude), a plus i novac za izmišljena radna mesta, tako da za radnike ne moraju bar deset godina ni dinara da uzimaju od svog profita. I još im se dozvoljava da krše sve moguće zakone i propise, kako one o zaštiti sredine, tako i one o pravu na slobodno sindikalno organizovanje, a pride im se dodaju i fiskalne olakšice.

Zauzvrat ti "investitori" pomažu da na vlasti opstane režim koji im sve to omogućuje. Ne koriste za to puške i topove, već razgranatu mrežu svojih lobista koji vladama zemalja iz kojih dolaze sugerišu kako Aleksandra Vučića i njegove ne treba menjati, a ako bi ih i promenili da na vlast dovedu iste takve, samo u dresovima neke druge boje. Ako zatreba svojoj banci, koja ih prati u poslovima, preporučiće da ovdašnjem režimu odobri kredit (pod nepodnošljivo skupim uslovima, ali je to nebitno, jer će pare ionako vraćati naši čukununuci i to decenijama nakon smrti ovih vlastodržaca) kako bi se narodu udelila kakva mrvica, kao sredstvo za smirenje pre počinka.

Tako je Vučić u mogućnosti da gladnom narodu podeli vitamin kao svojevrsne "pilule za lilule", ali i da pri tome ne zaboravi ni na svoj, a ni na džep nekog svog dobrotvora iz ranijih vremena.Ti su vitamini nabavljeni od firme "Goodwill" iz Subotice, čiji je vlasnik Zoltan Tamaš, jedan od donatora Srpske napredne stranke.

Jedno pakovanje u maloprodaji košta oko 400 dinara, dok je veleprodajna cena sigurno bar za trećinu niža. U slučaju poklon-paketića za penzionere oni su z budžeta plaćeni 5,34 evra, odnosno negde oko 650 dinara!?! Od te sume deo ide Vučiću u džep, a radi se o više miliona evra, jer će svaki penzioner dobiti po jedno sledovanje o trošku budžeta.

Pošto para nema u budžetu za ove i slične akcije kupovine socijalnog mira i punjenja Vučićevih džepova, uzet je kredit od dodatnih 1,5 milijardi evra (pola milijarde će biti potrošene za nabavku različite robe u popunjavanje PIO fonda), a ostatak će razgrabiti predsednik Republike i članovi njegovog kriminalnog klana. Na taj način je ukupna zaduženost države i javnog sektora dosegla astronomskih 27 milijardi evra i to bez prikrivenih dugovanja (koja su po Fiskalnom savetu krajem prošle godine premašila tri milijarde evra), sa tendencijom daljeg rasta.

Međutim, ukupni javni dug, računajući tu i potraživanja od državnih organa i javnih preduzeća koja dolaze na naplatu, po najopreznijim procenama dostižu 43 milijarde evra, dok ima onih koji smatraju da su ona premašila i 50 milijardi evra.

Da bi se ovoliki dug servisirao uz istovremeno očuvanje socijalnog mira, ali i neometani priliv para u privatne džepove vlastodržaca, potrebno je dalje zaduživanje. Kako se procenjuje, uskoro će svako domaćinstvo samo Kini (koja je sve više glavni finansijer ovog propalog režima) dugovati 6.250 evra. Najgore je to što je novac koja je ova vlast uzela od Kineza samo "protrčao" kroz Srbiju i vratio se zajmodavcu kroz angažovanje njegovih kompanija. Ono što je ostalo u Srbiji slilo se na račune Vučićevog klana.

Za uzvrat, Kina će na svaki način braniti ovaj režim i za razliku od zapadnih "investitora" uopšte ne razmišlja o dovođenju neke druge opcije koja bi takođe njoj bila privržena. Ono šta su Englezi pre 200 godina radili u Indiji i drugim kolonijama, to sada rade Kinezi u Srbiji.

Osim što nam daju kredite kako bismo plaćali njihove izvođače radova, Kinezi nam rado daju pare i da bismo od njih kupovali robu, a u poslednje vreme najpopularnija je kupovina vakcina.

Srbija je ukupno naručila 15 miliona doza vakcina od različitih proizvođača. Državna vrhuška kao zmija noge krije koliko je vakcina naručeno od kog proizvođača, koliko su pojedine vakcine plaćene, ali i koliko je ukupno iz budžeta izdvojeno za ovo.

Ako pogledamo britanske podatke o ukupnoj ceni vakcinisanja (ni Velika Britanija nije objavila koliko je plaćeno za određene marke) mi smo za jednu dozu platili oko 13 evra, što bi bila cena za jednu vakcinu "Biotech-Pfizera". Ovo, međutim, nije tačna računica, budući da su najrazvijenije zemlje dobijale popust pri kupovini vakcina zapadnih proizvođača, jer su dobrim delom finansirale njihova istraživanja. Tako, primera radi, najjeftinija vakcina na tržištu, "AstraZeneca", za Evropsku Uniju košta oko dva evra, dok druge zemlje plaćaju pet evra.

Čak ni za najrazvijenije države cene nisu iste (kao što se vidi iz primera cena za Belgiju i Veliku Britaniju), pa je tako Evropska Unija plaćala prosečno manje od devet evra po dozi u odnosu na skoro 13 evra koliko je izdvajala Velika Britanija.

Osim toga, Velika Britanija nije kupila ni jednu jedinu dozu kineske vakcine koja je u Srbiji najzastupljenija, a koja je po priznanju svih daleko najskuplja iako treća faza njenog ispitivanja nije okončana, te tako ne bi smela ni da joj se izda dozvola za upotrebu.

Početkom februara Aleksandar Vučić se javno hvalio kako je, zahvaljujući prijateljstvu sa kineskim predsednikom SI Đinpingom, ove vakcine dobio izuzetno jeftino i da će mu srpski narod "spomenik podići" (kako je rekao) kada bude saznao cenu i video koliki je popust dobijen. Samo mesec i po dana kasnije ovo hvalisanje je prestalo kada je Mađarska objavila po kojoj ceni je ona dobila pomenute vakcine - 31,5 evra po jednoj dozi. Da li ovaj nagli prestanak pominjanja "spomenika zahvalnosti" znači da smo mi skuplje platili?

To je veoma verovatno, budući da vakcine nisu stigle direktno iz Kine, već od posrednika u Indiji koji je, kako je uobičajeno, "skinuo kajmak". Isto tako je uobičajeno da se te pare dele sa Vučićem i njegovim saučesnicima. Kako se krajem prošle godine pričalo, Kina je planirala cenu od oko 70 dolara po jednoj dozi i to bi bila polazna osnova za pregovore sa Srbijom, a onda je cena spuštena (navodno zbog prijateljstva), ali je ostala ipak daleko iznad one po kojoj je Mađarska kupovala. Inače, od samog početka je u cenu kineskog cepiva bila uračunata velikodušna provizija, budući da njeno korišćenje pre okončanja treće faze ispitivanja nije dozvoljeno, osim na dobrovoljcima.

Da se dejstvo kineskog preparata još ne zna pokazuje i tvrdnja domaćih „stručnjaka" kako će umesto dve doze za kompletnu imunizaciju biti potrebne tri doze. Pokazalo se, kako priznaje i sam proizvođač, da ovo cepivo slabo deluje. O neželjenim efektima tek treba da se povede stručna rasprava.

Isto se tako mućkalo i sa vakcinama drugih proizvođača, pa su „Pfizer"-ove vakcine u Srbiju stigle čak preko posrednika iz Brazila. S obzirom da je „provizija" za „Goodwill"-ove vitamine iznosila preko 50 odsto možemo da pretpostavimo kako je ista važila i za vakcine, pa tako dolazimo do cene od oko 40 evra po dozi, odnosno do ukupne sume od oko 600 miliona evra, koliko je iz budžeta za ovo plaćeno. Kao što može da se očekuje, najvećim delom su kineske vakcine plaćene iz kineskog kredita.

Celokupna korona kriza je i izmišljena da bi bogati bili još bogatiji, a siromašmi još siromašniji i još više u podređenom poožaju.Tako je čist javni dug (bez prikrivenih dugovanja, kašnjenja u plaćanju i odloženog plaćanja) Srbije u prošloj godini porastao za preko 15 odsto.

Ovome je doprineo i budžetski deficit od 3,78 milijardi evra, nastao usled pada globalnih privrednih aktivnosti i nepotrebnog zatvaranja u prvoj polovini prošle godine. Država je morala negde da nabavi novac da zapuši tu rupu i za dalje posmatranje nastale situacije manje je bitno da li je to bilo pozajmljivanjem para ili kašnjenjem u plaćanju dospelih obaveza. Otvoreni javni dug je u prošloj godini porastao za 2,8 milijardi evra, što znači da je deo deficita pokriven prikrivenim dugovanjima i kašnjenjem u isplatama.

Tu u pomoć ovoj vlasti opet priskaču Kinezi koji su za različite projekte sa „prenaduvanim" cenama Srbiji u prošloj i ovoj godini dali oko tri milijarde evra. Deo tih para biće potrošen zaista na infrastrukturne projekte, deo će se „oprati" i sliti što u džepove vlastodržaca, što u budžet. Šema po kojoj se ovo radi je jednostavna i videla se već više puta. Na ovaj način režim kupuje vreme, ali ne dolazi ni do kakvog konačnog rešenja. U jednom momentu ova gigantska piramidalna šema u kojoj se iznova zadužujemo da bismo pokrili izdatke za ranije zaduživanje i popunili budžetske rupe, mora neminovno da pukne.

Ovo se već više puta videlo na primeru zemalja Trećeg sveta, najviše onih afričkih, čije su privrede postale zavisne od stranih kredita. U jednom trenutku vraćanje tih pozajmica nije više moguće iz redovnih budžetskih prihoda i uzimanjem novih kredita, pa počinje rasprodaja „porodičnog nakita", odnosno najvažnijih prirodnih resursa neke zemlje. U bescenje se u zakup daju rudnici, ili izvori nafte i gasa, a režim opstaje zahvaljujući milostinji koju dobija na ime rudne rente i koju deli narodu u količini dovoljnoj da se ne umre, ali ni da se stekne snaga za pobunu. „Kuvanje žabe na tihoj vatri" se zove ovaj metod, jer je uočeno ako živu žabu stavite u lonac sa vodom koji polako zagrevate ona će u početku uživati u ugodnoj temperaturi.

Kako temperatura vode bude rasla žaba će gubiti sve više energije i na kraju, kada temperatura bude nepodnošljiva, ona neće imati snage da iskoči iz lonca.

Upravo je to ono što strani kreditori, na prvom mestu Kinezi, rade sa Srbijom.