Natrag
Feljton
Kako čitati Makijavelija (1)
Cilj ne opravdava sredstvo
Nikolo Makijaveli je bio italijanski politički filozof u vreme renesanse. Njegovo najpoznatije delo je knjiga Vladalac. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je imala ogroman uticaj na potonja vremena. Mnogi je smatraju uputstvom za vladanje, odnosno priručnikom za vladaoca. Knjiga je zagovarala teoriju da „cilj određuje sredstvo", što se smatra ranim primerom realpolitike. Uobičajena je pogreška da se kaže da cilj opravdava sredstvo, što Makijaveli ni u jednom svom spisu nije napisao. Makijaveli je prvi mislilac koji je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Tokom istorije Makijaveli je čitan na razne načine, kako je kojoj epohi odgovaralo. Izraz makijavelistički ima pežorativno značenje i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. Makijaveli je čitan više politički nego naučno. U tekstu koji nudim čitaocima Tabloida predstavljam neka od tih čitanja (Moris Žoli, Slobodan Jovanović), sa ciljem da pokažem kako jedno delo često zavisi od načina kako je pročitano.
Ivan Ivanović
1.
Da bismo pristupili ovom poslu moramo najpre da upoznamo vreme u kojem je delovao Nikolo Makijaveli i njegovu ulogu u njemu.
Epoha druge polovine XV i prve polovine XVI veka u evropskoj istoriji naziva se humanizam i renesansa. Renesansa (Preporod) predstavljala je odbacivanje crkvenog dogmatizma i povratak na antičku slobodnu filozofiju. Uglavnom je vezana za Italiju, odatle se proširila na celu Evropu.
Ali Italija kao država u to vreme nije postojala. Padom Rimske imperije prostor Italije (Apeninsko poluostrvo) raspao se na više celina. Na jugu italijanske „čizme" ostala je jedna feudalna monarhija; u središtu stvorena je Papska država, Romanja; na severu više republika i pokoja monarhija, varoši države, kao što su bili antički polisi. Jedna od tih državica je bila Firenca (Florensija) u oblasti Toskana, Makijavelijeva domovina.
Italijanske varoši države bile su sastavljene mahom od trgovaca i zanatlija, uz koje su još dolazili ljudi liberalnih profesija - lekari, pravnici, umetnici. Poznato je da su ove varoške države, kao servisi ruralne okoline, imale izuzetan procvat gotovo u svim oblastima života, a naročito u umetnosti. Bile su mahom uređene kao republike sa svim nužnim institucijama koje država mora da ima. Njihov problem je bio što nisu imale svoju vojsku, nego su opstajale uz pomoć najamnika, mahom iz srednje Evrope. One su imale dovoljno sredstava da te najamnike dobro plaćaju i tako obezbeđuju svoju odbranu i nezavisnost.
Dok je glavni rod vojske bila konjica, koja je skupa i traži bogatog mentora, gradovi poput Firence ili Milana mogli su da nabavljaju ovu vojsku iz Evrope i da dominiraju severom Italije. Ali ovaj sistem se raspao kad su se susedne države, Francuska, Švajcarska i Španija konstituisale kao jedinstvene nacionalne tvorevine, sa pešadijom kao narodnom vojskom. Konjica više nije ništa značila, jedno što je bila aristokratska (vitezovi) i skupa, drugo što je bila najamnička i često je menjala gazdu. Pešadija kao jevtina narodna vojska više je odgovarala novonastalim nacionalnim državama. (Propast viteštva genijalno je opisao Servantes u „Don Kihotu"). Tako su nove evropske države ugrozile staru Italiju, prirodnu naslednicu Rima, ali razjedinjenu i zakasnelu u novoj podeli vlasti u Evropi. Tražilo se novo uređenje na prostoru Apeninskog poluostrava, sa ujedinjenim republikama u nacionalnu državu i monarhom kao pirodnim proizvodom te države.
U ovoj konstelaciji zbivanja pojavio se u Firenci mislilac kakav je bio Makijaveli, koji je bolje od drugih razumeo novonastala društvena zbivanja i umeo da ih definiše.
Kratka biografija Makijavelija izgleda ovako.
Nikolo Makijaveli je rođen u Firenci, kao drugi sin Bernarda di Nikola Makijavelija, advokata (na dobrom glasu) i Bartolomeje Di Stefano Neli, njegove žene. Oba roditelja su bili članovi starog plemstva Firence. Pošto se i sam obrazovao za pravnika, Nikolo je od 1494 Taj period je u životu Firence obeležila porodica Mediči. Mediči su došli iz provincije kao bogati zemljoposednici i Firencom su vladali od XIV do XVIII veka. Prvi veliki gospodar od Medičijevih bio je Kozimo Mediči je proterala Kozima iz Firence 1433, ali se on 1434. uz podršku građana vratio u Firencu i sledećih 60 godina Medičijevi su bili gradska vlast. Kozimo se smatra rodonačelnikom vladajuće loze Medičijevih. Savladao je sve protivnike iz drugih patricijskih porodica i postao jedini gospodar u Firenci. Bio je na čelu ovog grada-republike punih 30 godina. Posedovao je veći broj manufaktura za proizvodnju svile i vune, a imao je bankovne podružnice širom Evrope. Kao mecena, pomagao je naučnicima i umetnicima. U njegovo doba podignute su neke od najlepših građevina u Firenci. Osnovana je novoplatonistička firentinska akademija u kojoj su stvorena značajna dela renesansne umetnosti.
Još jedan vrlo istaknuti član Medičijevih bio je Lorenco Veličanstveni, unuk Kozima. Godine 1478 . Lorenco je preživeo atentat koji su pokušali da izvedu predstavnici porodice Pazi koji su imali podršku pape Siksta
Njegov brat Đulijano je tada ubijen. Zahvaljujući podršci građana prebrodio je posledice atentata. U njegovo doba Firenca doživljava vrhunac u razvoju i postaje jedan od najznačajnijih centara evropskog humanizma. Umetničke galerije Firence prikupljale su najznačajnija umetnička dela tadašnjih slikara i skulptora. Lorenco je bio pokrovitelj Mikelanđelu Bunarotiju, najvećem vajaru koga je svet ikad imao. I sam je bio književnik i mnogo je doprineo razvoju književnosti na italijanskom jeziku.
Mediči su dali i predstavnike u crkvi. Najznačajniji položaj ostvario je Lorencov sin Đovani, koji je okupljao umetnike oko sebe. Među njima bio je i čuveni slikar Rafaelo Santi. Đulio Mediči bio je papa pod imenom Kliment VII postao je veliki vojvoda Toskane.
Među uglednim predstavnicima Medičijevih bile su i žene. Katarina (1519-1589), kći Lorenca Medičija vojvode od Urbina, 1533 Marija unuka Kozima I Velikog, udala se za kralja Anrija IV i tako postala francuska kraljica.
Nikolo Makijaveli kao mladić od 1498. do 1512. godine bio je u službi Republike, sekretar Desetorice. Na tom položaju bio je u situaciji da se upozna sa diplomatskim i vojnim prilikama u Evropi. Kad je postalo jasno da se Republika ne može odbraniti bez narodne vojske, Makijaveli je dobio zadatak da napravi projekat za njeno osnivanje. To je bila najveća funkcija koju je dobio, ostalo je bila administracija upravljačkog aparata. Za njega se govorilo da je „pero Republike", jer je u prepisci pokazivao veliki književnički dar.Bio je više teoretičar i umetnik nego praktičan političar. To je vreme Lorenca Medičija, ne slučajno prozvanog Veličanstveni. Šef Republike je bio Soderini u čijoj je neposrednoj službi bio Nikolo. Mnogi su ga smatrali Soderinijevim poizvodom i dobio je nadimak „mali Nikolo".
Na tom položau doživeo je pad i povratak Medičijevih. U stranačkim sukobima stao je protiv Medičijevih, pa je izgubio službu njihovim povratkom. Čak je dopao tamnice, ali je oslobođen jer nije dokazano da je bio zaverenik. Tek tada, kad je sve drugo izgubio, Makijaveli počinje pisati. Njegovo glavno delo je bilo „Razmatranja prvih deset knjiga Tita Livija", koji je bio istoričar Rima. (Mi se ovim delom nećemo baviti). Godine 1513. objavio je malu knjigu „Vladalac", koja je bila nevažna i nezapažena. Više se pročuo kao pisac beletrističkih dela, a drama „Mandragola" pribavila mu je reputaciju velikog dramskog pisca.
Mediči su ponovo vladali Firencom od 1512. do 1527. godine. Makijaveli je stalno težio da im se približi, pisao je za njih analize političkih zbivanja i davao upravljačke savete. Za njih je napisao „Vladaoca". No Mediči ga nisu hteli, najviše što je dobio to je da ga je kardinal Mediči upotrebio kao službenog istoričara Firence, ali to nije bila državna služba.
Mediči su ponovo izbačeni iz Firence 1527. godine, ali ni nova republikanska Vlada nije htela Makijavelija, jer se ranije udvarao Medičijima. Povukao se na svoje malo imanje San Kašano u okolini Firence gde je umro u svojoj 58. godini života, bez povratka u državnu službu.
2.
Rekli smo da je glavno Makijavelijevo delo obimom mali spis „Vladalac". Da vidimo kako je došlo do njegovog pisanja.
Kad se kardinal Đovani Mediči, pod imenom Leon X, popeo na papski presto, tražio je za svog brata Đulijana kakvu državicu za vladavinu. Nikolo Makijaveli, koji je loše stajao kod Medičija, pokušao je da to iskoristi da im se približi. Pošto je kao državni činovnik dobro upoznao mehanizme vladanja, pisao je za kardinalovog brata uputstva. U stvari, namenio mu je spis koji je nazvao „Vladalac" kao priručnik. To je imala da bude knjiga koja će da pomogne papinom bratu u njegovom vladalačkom vaspitanju, neka vrsta trebnika za njegovu ličnu upotrebu. Ali, dok je on pisao, Đulijano je umro. Nestankom papinog brata, Makijaveli nije odustao od svoje namere da bude uz Medičejeve. Našao je jednoga papinog sinovca, Lorenca II Medičija, i njemu je posvetio spis. Ne znam da li je ovaj od toga imao neposredne koristi.
Makijaveli je na primerima iz savremenosti uzeo da savetuje Lorenca kakav da bude monarh. Iako raniji republikanac („Razmatranja prvih deset knjiga Tita Livija"), Makijaveli se opredelio za monarhiju, videćemo zašto, to detaljno objašnjava Slobodan Jovanović u svojoj studiji o autoru, napisanoj gotovo pola milenijuma kasnije. Osnovna Makijavelijeva misao je da je svaka nova monarhija delo jednog genijalnog vladaoca, rezultat njegove lične veštine. I onda razmatra koju to veštinu novi monarh mora da poseduje da bi uspeo u svome pothvatu.
„Makijaveli je uveren da u politici samo „naoružani proroci" stvaraju nešto novo. Novo se stanje ne osniva oduševljenjem svojih pristalica, ono se osniva silom. Novo stanje ima za protivnike sve one kojima je dobro pod starim stanjem. Njihov je otpor vrlo energičan, jer, braneći staro stanje, brane svoje lične interese. Pristalice novog stanja bore se s mngo manje energije; njih uzdržava, s jedne strane, strah od pristalica starog stanja, koji izgledaju branioci zakonitosti; s druge strane, ono instinktivno nepoverenje koje se oseća prema novim ustanovama, čija se valjanost još nije ogledala u praksi. Da bi se slomio otpor pristalica starog stanja, mora se upotrebiti sila; oduševljenje pristalica novog stanja samo po sebi nije dovoljno. Sledstveno, onaj ko bi hteo osnovati novu monarhiju, može to samo silom učiniti. Osnivač monarhije mora pre svega skovati mač; bez vojske se država ne pravi."
Naveo sam ovaj citat iz Slobodana Jovanovića jer smatram da ga je koristio i Karl Marks u svojoj tezi o neophodnosti oružane revolucije da bi radnička klasa, čiji je on bio mesija, došla na vlast i zavela diktaturu proletarijata. Ja, naravno, ne znam da li je Marks čitao Makijavelija, ali te dve teorije se poklapaju. Oba učenja vode u autokratski režim koji proizvodi neslobodu. Makijaveliju pripada „zasluga" da je svojim učenjem pripremio diktatorske režime, iako, prema Slobodanu Jovanoviću, on to nije hteo.
Proučavanje puteva i načina dobijanja i održavanja autokratske vlasti centralna je tema „Vladaoca", a odsustvo etike u ovom „priručniku" jedan je od osnovnih razloga odomaćenosti termina makijavelizam u većini svetskih jezika. Makijaveli jednostavno piše studiju o politici tog vremena koja je postavljena na načelu „cilj opravdava sredstvo", pogrešno izvedenom iz maksime „Cilj određuje sredstvo", koje se danas uobičajeno koristi kao objašnjenje pojma makijavelizma.
Zanimljivo je da je Makijavelijevo učenje o vlasti došlo pod udar katoličke crkve, iako se ona na ovom načelu zasnivala. Naime, Katolička crkva (papa) je „Vladaoca", kao i sva druga Makijavelijeva dela, stavila na Indeks zabranjenih knjiga 1559. godine, koje su gorele na lomači.
Žestoku kritiku makijavelizma srećemo u drami Morisa Žolija „Dijalog u paklu između Makijavelija i Monteskijea", napisanoj 1864. godine. U drami je Makijaveli uzet kao „književni junak", što njegovom učenju daje umetničku dimenziju. Iako Žoli u potpunosti staje na stranu Monteskijea, pisca „Duha zakona", kao tvorca moderne teorije o državi, Makijaveli u piscu ima svog advokata.
Da pogledamo koje teze o vlasti zastupa Žolijeov Makijaveli.
„Jače je u čoveku zlo od dobra, više je čovek sklon - zlu nego dobru, više utiču na čoveka - strah i sila nego razum... svi ljudi teže za vlašću, svaki čovek, kad samo može, biva tlačitelj, svi, ili skoro svi,spremni su da žrtvuju prava drugih svojim interesima... Šta drži na okupu te proždrljive životinje koje nazivamo ljudima? Gruba i neobuzdana sila... Sila prethodi pravu."
Makijaveli dalje kaže:
„Detinjast je prekor koji se upućuje „Vladaru". Što bi se politika petljala s moralom? Da li ste ikada videli neku državu koja bi se rukovodila načelima što određuju lični moral? (...) Načelo prava, u slučaju država, potčinjeno je načelu interesa... pa iz toga sledi: Dobro može nastati iz zla."
Makijaveli se poziva na istoriju:
„Grčka je doživela svoje zvezdane časove u času pomračenja slobode, a bez despotizma rimskog plemstva, a kasnije, despotizma rimskih careva, nikad se ne bi razvila blistava evropska civilizacija."
Naravno da se Monteskije s tim ne slaže.
„U vašoj politici nema mesta ni moralu, ni veri, ni pravu, samo dve reči - sila i lukavstvo. (...) Svako nasilje odozgo ozakonjuje nasilje odozdo.(...) Načelo despotizma je ono jezuitsko: ubiti ili biti ubijen. Eto vašeg zakona. Danas je to zaglupljenost, a sutra građanski rat. Vladari ne mogu, dakle, da dopuste sebi ono što je protiv ličnog morala."
Dok se Makijaveli divi velikim ljudima, Monteskije se divi velikim ustanovama. Narodima su da budu srećni manje potrebni daroviti a više čestiti ljudi. Monteskije je proklamovao ustanovu podele vlasti, stvorio doktrinu slobodnih evropskih društava.
„Vi ste, Makijaveli, rođeni krajem srednjeg veka, i živeli ste u društvu još uvek varvarskom: ideje o ratu, o nadmoći i osvajanju, sila je sve a pravo ništavno... Moderna drutva ne smeju više da se posmatraju očima prošlosti. Da li zato što se despotizam, više puta u istoriji, pojavljivao kao posledica društvenih nemira, sledi zaključak da je despotizam pravilo?"
Makijaveli odbacuje ovu teoriju.
„Prvo i prvo, grešite što se tiče primene mojih načela: vi despotizam uvek vidite kao zastareli oblik istočnjačkog monarhizma, ali ja ga tako ne zamišljam. Nova društva traže nove postupke. Smrt protivnika, pljačka podanika i fizička mučenja igraju malu ulogu u unutrašnjoj politici modernih država. (...) Nije reč o tome, danas, da se prisile ljudi, nego da se razoružaju. Ne da se uguše političke strasti, danas, nego da se nadjačaju. Ne da se zabrane ideje, danas, nego da se one promene - tako što ih prisvajamo."
Makijaveli dalje kaže da se „najdublja tajna vladanja sastoji u slabljenju duha naroda: oslabiti duhove toliko da se niko ne zanima za ideje revolucije, za načelo promene."
„Uspostaviti prividne ustanove, držati prividne govore, proklamovati prividne ideje. Imati samo dara da se liberalna frazeologija preuzme od stranaka kojima služi kao oružje u borbi protiv vlasti. I tim frazama kljukati narod do zasićenja, do gađenja."
Tako Makijaveli uspostavlja instituciju vladaoca. Evo koji su saveti mladom Lorencu kako da se dohvati vlasti i kako da je održi.
„Vladar mora da se posveti uništenju stranaka, da rastura kolektivne snage gde uzmu maha, da onemogućava individualne napore u svim oblicima; tako dolazi do slabljenja karaktera, sve će ruke malaksati, prepustiti se ropstvu. Mora da stvori pomoću uredbi glomazne finansijske monopole, rezervoare javnih bogatstava, tako da svako privatno bogatstvo može da bude profućkano ako država to hoće."
„Vladar mora da pobunu u državi obuzda strahom od anarhije, s jedne, i strahom od bankrotstva, s druge strane, i sve u svemu, opštim ratom."
„Vladar mora da dodeli najviše položaje u vlasti onima koji su svojim ranijim funkcijama, i svojim karakterom, udaljili se od svih, pa ih deli dubok ponor, onima koji, u slučaju promene vlasti, nemaju šta drugo da očekuju osim smrti ili progonstva, pa su primorani da brane, do poslednjeg daha, sve postojeće."
Monteskije je prosvetitelj i racionalista koji je došao tri veka kasnije, skeptik koji osporava Makijavelija racionalizmom Osamnaestog veka. Žolijev Makijaveli koji ne može da ga ubedi zdravorazumski, prelazi na emotivno ubeđivanje, shodno vremenu u kojem je živeo. Njegov vladar je došao na vlast, šta mu valja činiti? (Meni su ovo najlepše stranice Žolija.)
„Pazite sad, posle prevrata ja sam van zakona, zapravo ja sam ono što su stari Rimljani zvali lepim, snažnim imenom: diktator. Pobedio sam, znači, zato što postoje duboki razdori, opšta pometnja, svuda zbrka ideja, neobuzdane ambicije, uzavrela pohlepa, neutažene mržnje, opšte nasilje, a ja kažem: mogu da pružim zemlji mir, ja kažem: oslanjam se na narod (to je azbuka svakog okupatora."
Kad Monteskije kaže Makijaveliju da niste „natmureni kao tiranin, bili bi divni kao spadalo", Makijaveli odgovara: „Da nisam tiranin, bio bih niko i ništa", što je apologija svake autokratske vlasti.
Pošto Monteskije primećuje da Makijavelijev vladalac u stvari ukida različite ustanove, da bi ih sve dao u ruke jednom jedinom čoveku, Makijaveli odgovara:
„Grešite, bilo bi to opasno. Danas mora to da se radi zaobilazno, veštim mahinacijama. Neću ja da uništavam ustanove: sudstvo, izborni sistem, štampu, lične slobode, obrazovanje, ali ću, jednu po jednu, da taknem nevidljivom rukom... i da poremetim njihovo delovanje."
Monteskije, govoreći iz vremena Osamnaestog veka, upozorava da je „nacija dostigla vrhunac civilizacije, da je njeno državno pravo utemeljeno, kao i njene državne ustanove". Makijaveli ima odgovor da se on upravo oslanja na naciju, ali uz njeno nužno premontiranje. Njegova baza biće narod a ne elita. „U politici može da se uradi sve, pod uslovom da se laska javnim predrasudama i da se poštuju prividi." Stoga, Makijaveli obećava novi ustav.
I Makijaveli i Monteskije su pravnici. Dalji tok Žolijeve drame je njihova rasprava o ustavu.
Monteskije postavlja pitanje: „Mislite li vi, zaista, da jedan preokret, jedno jedino uspešno nasilje, može da tme naciji sva njena prava, svu njenu baštinu, sve ustanove, sva načela po kojima je navikla da živi?"
Makijaveli odgovara da će da donese svoj ustav, u kojem će da zadrži sve te demokratske preambule, ali neće da ih pomene izrikom, što znači neće da ih poštuje.
Monteskije pokreće osnovnu tezu „Duha zakona" o podeli vlasti. „Podsetiću vas na načelo o podeli vlasti, o slobodi govora i štampe, o slobodi veroispovesti, o ličnoj slobodi, o pravu na udruživanje, o ravnopravnosti pred zakonom, nepovredivosti vlasništva i stana... To su tekovine epohe prosvećenosti."
Makijaveli odgovara da su ta načela samo fraze. „Verujete li vi i dalje da je narod danas željan slobode? Pojedinac se zatvara u čauru svoga egoizma, svojih materijalnih interesa; pitajte ga i odgovoriće vam: Šta će meni politika? Ma kakva sloboda! Zar svaka vlast nije ista?!" U takvom stanju duha izbori su samo formalnost. Vladalac će za sve što ne valja u državi da optuži prethodnu vlast i narod će to da prihvati. Reći će ljudima: „Oni pre gurali su vas u provaliju, ja sam to sprečio, hoćete li me?" i narodu neće biti do izbora pošto su sve vlasti iste. Kad je tako, zar nije najbolje da ostane postojeća vlast, koja je, istina, došla prevratom, ali koja je stvorila mehanizme da je nesmenjiva. „Varate se, Monteskije, ako mislite da se vlast može promeniti na izborima!"