Feljton

Moj spor sa istriografima Južne Srbije (2)

DObnova austrougarske ofanzive na Turke

Obično se kaže da Južna Srbija (oblast Južne Morave) nije dala doprinos stvaranju nove Srpske države u prvoj polovini XIX veka. Istoričari to često tumače „rajinskim mentalitetom" starosbijanaca, Moravaca, koji nisu bili spremni na samožrtvovanje za novu državu. To, jednostavno, nije tačno. Moravci su dali svoj doprinos novoj srpskoj državi u meri koliko im je to istorija dozvolila. Kao odgovor na ovu zabludu srpske istoriografije nastao je moj roman „Vojvoda od Leskovca" 1994. godine. Tekstovi koje nudim čitaocima Tabloida su egzegeza ovog romana. Izgovorio sam ih na nekim tribinama u Južnoj Srbiji, kao dopunu romanu.

Ivan Ivanović

U stalnim ratovima Turci su uspeli da povrate svu Srbiju i da uđu u Niš i Beograd. Povlačeći se ispred Turaka, patrijarh Arsenije je u Beogradu sazvao veliki zbor crkvenih i svetovnih lica, radi dogovora šta dalje da se radi. Na saboru Srbi su priznali cara Leopolda kao naslednog vladara srpskog naroda, prvog posle Kosova, i zatražili od njega zaštitu i priznanje prava. Patrijarh je pisao caru da su srpske granice donde dokle su doprli Srbi, koje su opredelili "u davnini samodržavni i svetopočivši kralji naši". Car Leopold je u avgustu 1690. godine izdao diplomu kojom je dao Srbima željene privilegije. Ali time nije zaustavio napredovanje Turaka.

Za sedam nedelja Turci su preoteli gotovo svu Srbiju, sa Beogradom. Patrijarh Arsenije Čarnojević ih nije smeo čekati, nego se sa izbeglicama povukao na sever Ugarske i nastanio se u Sent Andreji. Računa se da je tu došlo više od 30.000 Srba.

Na novom saboru u Budimu, marta 1691. godine, Srbi su proglasili neku vrstu autonomije i izabrali zatočenog grofa Đorđa Brankovića za svog despota. Srbi su bili spremni da se bore, tražili su svog zapovednika. Turci su pokušali prodor u Ugarsku, ali ih je Veterani, potpomognut srpskom milicijom kojom je komandovao Jovan Monastirlija, poreklom Bitoljac, čiji su preci bili ranije prešli u Ugarsku, kod Slankamena potukao. Međutim, iako su Turci pretrpeli strahovit poraz, izgubivši i velikog vezira, Austrijanci nisu bili dovoljno jaki da se vrate u Srbiju.

Ćorović piše da je velika sreća za Austrijance bila što su u svoju vojsku dobili mladog i genijalnog vojskovođu Eugena Savojskog, francuskog plemića, za koga njegova otadžbina ne nađe dovoljnog zaposlenja. Ovaj energični, iako neugledni vojnik, primio je komandu u leto 1697. godine, a već 1. septembra uspeo je da potpuno razbije tursku vojsku, koju je vodio sultan, kod Sente.

Ali, ovom velikom pobedom Austrijanci nisu mogli mnogo da se okoriste. Istina, Eugen Savojski je načinio prodor u centralnu Bosnu i zauzeo Sarajevo, ali nije imao dovoljno vojske da pređe Dunav i napadne Beograd, koji je bio vojnički važnija tačka od Sarajeva. Austrija je 1699. godine sklopila mir sa Turskom u Sremskim Karlovcima, po kojem je Turska zadržala Banat.

Srbi nisu bili zadovoljni ovim mirom, pa su pokušali da ostvare veze sa Rusijom Petra Velikog, za vreme njegovog boravka u Beču. Petar Veliki je pokazao razumevanje za srpsku stvar, verovatno i zbog toga da bi prodro na Balkan. U narednom periodu Srbi će u Hrvatskoj i Slavoniji postati neka vrsta živog bedema za sprečavanje novog turskog prodora u Evropu. Za to su dobili privilegije, ali su tako došli u sukob sa drugim narodima u pograničnim oblastima.

Turci se nikako nisu odricali svoje težnje da prodru u Evropu, iako za to više nisu imali snage. Ipak, protiv Austrijanaca uspeli su da sakupe veliku vojsku i da napadnu Bačku i Srem. Stradali su Karlovci i manastir Krušedol. Međutim, princ Eugen Savojski ih je još jednom potukao, 25. jula 1716. godine, na Petrovaradinu, posle čega je preneo ratište na srpsku stranu, prešao Dunav i iskrcao se ispod Beograda. Savojski je razbio tursku vojsku i kod Beograda i Turci su morali da pristanu na Požarevački mir 1718. godine, kojim su Banat i Srem, kao i dobar deo severne Srbije, pripali Austriji.

Ali Srbi, koji su ratovali na strani Austrijanaca, nikako nisu bili zadovoljni njihovom politikom prema Srbima, pogotovo njihovom verskom politikom. Car Karlo Šesti, koji je došao po smrti Leopolda, nastojao je da Srbe pokatoliči. Naime, on je odlučio da u Srbiju pošalje izvestan broj misionara, koji će raditi u korist katolicizma. Taj proces se naziva unijaćenje. Ali srpska pravoslavna crkva se tome usprotivila, pod vođstvom beogradskog mitropolita Mojsija Petrovića. Videći da našem sveštenstvu nedostaje dobra škola, a ne verujući austrijskim školama koje su vodili jezuiti, mitropolit se još 1718. godine obratio glavi pravoslavlja, ruskom caru Petru Velikom, sa zahtevom da zaštiti pravoslavlje među Srbima. Po drugi put, 1721. godine, mitropolit Mojsije je u pismu ruskom caru izneo teškoće koje trpe Srbi u zaštiti svoje vere. Ćorović kaže da je mitropolit tražio od ruskog cara da bude "drugi apostol Hristov među Srbima".

Kad je Mojsije Petrović umro, prilikom vođstva jedne deputacije Srba, u Petrogradu 1731. godine, Srbi su za novog mitropolita postavili aradskog vladiku Vićentija Jovanovića. (Ćorović kaže da je Laza Kostić prikazao ovog vladiku "netačno i svirepo u svom "Peri Segedincu".) Mitropolit Vićentije se tužio ruskoj carici Ani na neverovatne postupke austrijske soldateske po Srbiji. "Vojnici su grabili nemilosrdno po kućama, imanjima i po crkvama. Šta više, nisu ostavljali na miru ni same mrtvace, nego su ih iskopavali iz grobova i sa njih skidali što su od vrednosti našli." Austrijanci su počeli rano da dovode strane, mahom nemačke, koloniste u Srbiju, a naročito u Beograd, kojeg su pretvorili u jednu od najjačih tvrđava Evrope. Car Karlo Šesti, po kome je stara beogradska četvrt Palilula nazvana Karlstal, postavio je načelo da u "Beogradu, kao krajnjem graničnom mestu i prvom zidu celog hrišćanstva, nemačka nacija u svako doba mora biti prva po snazi i broju".

Petrograd je ispunio želju beogradskog mitropolita i poslao u Srbiju ruske učitelje, koji su delovali pri gimnaziji u Karlovcima. Među njima je najznačajniji bio Emanuel Kozačinski, "čovek književno obrazovan, finijeg duha, koji je u školu uveo klasičarske besede, pevanje pohvalnih oda, i koji je prvi kod nas organizovao pozorišne predstave sa svojim đacima". Čak je napisao u tu svrhu prvu našu "Tragediju o smrti cara Uroša". Kozačinski je postavljen za rektora svih škola Beogradsko-karlovačke mitropolije i glavnog crkvenog propovednika. Na tom položaju on je ostao sve do leta 1738. godine, kad je iza smrti mitropolita, a i zbog novog rata sa Turcima, morao da ode u Rusiju. Ćorović citira Rajića: "Tako se dobro ustrojeni srpski Parnas rasu i krasno cvetajući učilištni vrt bi uništen... Od dva arhiepiskopa Mojsija i Vićentija zavedeno učenje ostade pogrebno u Karlovci, a ostade samo mala trivijalna škola slovenska i gramatička".

Vladimir Ćorović konstatuje da je ovim Rusija kročila na Balkan, pogotovo među Srbe. "Mislim da se može potpuno sigurno tvrditi da je rusofilska orijentacija u srpskom društvu bila potpuno svesna i široko rasprostrta krajem tridesetih godina Osamnaestog veka, obuhvatajući ne samo sveštene krugove nego ceo narod. Rusija je bila kula pravoslavlja; na nju se tražio naslon i od nje se očekivala ne samo moralna nego i stvarna pomoć."

U narednom periodu, sve do današnjih dana, ruski faktor će bitno uticati na srpsku istoriju.

Bez obzira na pobede Savojskog, austrijska stvar je loše stajala na Balkanu u Osamnaestom veku. Posle Eugenove smrti, u proleće 1735. godine, carevina nije imala sposobnog vojskovođu za nastavak rata sa Turcima. Već 1737. godine Austrijanci su znatno potučeni pod Banjom Lukom. Bilo je jasno da će Turci da povrate teritorije južno od Save i Dunava.

U takvoj situaciji, Srbi su bili više nego ugroženi. Na jednom tajnom zboru, koji je sazvao novi patrijarh Arsenije Četvrti Jovanović Šakabenta, odlučeno je da Srbi pomažu austrijsku vojsku i vežu se za ovu carevinu. Iz svih srpskih oblasti došli su u austrijski logor kod Niša dobrovoljci pod zapovedništvom Staniše Markovića Mlatišume. Ova vojska je uspela da uzme Niš i krene prema Novom Pazaru. Ali, glavnina austrijske vojske je pretrpela poraz pred Vidinom, pa su Srbi sa patrijarhom napustili Niš i krenuli zajedno sa narodom prema Beogradu. Dotadanji vođa srpske milicije Staniša Marković Mlatišuma pao je u nemilost, pa je za novog zapovednika imenovan patrijarhov zet knez Atanasije Rašković. Ali to nije zaustavilo tursko nadiranje, pogotovo što je u austrijskoj vojsci vladala korupcija.

Odlučujući poraz austrijske vojske u Srbiji dogodio se 12. jula 1739. godine kod Grocke. Posle poraza Austrija je bila prinuđena da sa Turskom sklopi mir u Beogradu, takozvani večni mir, kojim se odriče svih oblasti južno od Save i Dunava, zajedno sa Beogradom. Čak su Austrijanci bili prinuđeni da poruše sve što su bili izgradili u Beogradu.

Patrijarh Šakabenta je preveo narod u Ugarsku i to je bila druga velika seoba Srba. Posle toga Turci su izvršili kolonizaciju srpskih krajeva, pa su Peć, Dečani, Prizren, Mitrovica, Priština, Vučitrn... postali muslimanski. Srbi su se povukli u sela, ali ni tamo nisu imali mira jer su muslimani uspeli da im nature begovsku i spahijsku vlast. Naročito su bili agresivni Arbanasi, koji su naselili čak i tako staru srpsku oblast kakva je bila Toplica.

Srbi u južnoj Ugarskoj i Austriji uglavnom su postali graničari. U Sremu, u Hrtkovcima i Nikincima, naselili su se graničari iz Mačve, a predvodio ih je Vuk Isaković Crnobarac, koga pominjem jer je postao junak "Seoba" Miloša Crnjanskog.

Veoma komplikovan položaj Srba u Austriji bio je u vreme carice Marije Terezije. Pošto Karlo Šesti nije imao muške dece, uspeo je da ozakoni nasledstvo svojoj kćeri Mariji Tereziji. Marija Terezija je bila darovita vladarka, ali je imala problem da održi predimenzioniranu Dunavsku monarhiju. Tek što je sela na habzburški presto 1740. godine, dobila je konkurenta i nepomirljivog protivnika u mladom retko sposobnom pruskom kralju Fridrihu, koji će posle dobiti naziv Veliki. Nastala je borba za habzburško nasleđe, rat koji je trajao sedam godina. U tom ratu važnu ulogu dobijaju Srbi kao dobri ratnici. Iako je bila centralista, carica je davala Srbima autonomiju, jer je bila na to prinuđena. Ipak, bojala se srpskog elementa u Dunavskoj carevini. "Koliko je srpski narod hrabar i dobar", pisala je ona, "on je i vrlo lukav i sve se dalje širi".

Austrijanci su iskoristili srpske milicije a onda ih raspustili. Međutim, Srbi nisu hteli da idu u paore i da se bave zemljoradnjom, jer su prihvatili vojničko zanimanje. Tu se meša ruski faktor i mnogi prečanski Srbi su se opredelila za seobe u Rusiju, gde im je obećana vojnička služba, koju su oni cenili više od svega. Međutim, iseljenike je u Rusiji čekalo razočaranje, jer carica Katarina Velika nije htela da kvari odnose sa Austrijom zbog njih. (Ovo je tema "Druge knjige seoba" Miloša Crenjanskog, a ja ovaj roman smatram jednim od dva tri najbolja romana u srpskoj književnosti.)

Sve u svemu, Marija Terezija je bila apsolutistička vladarka, prosvećeni apsolutista. "Ona je bila velika vladarka, sa puno pozitivnih osobina, ali je prema Srbima vodila dvoličnu politiku. Iako je i znala i priznavala njihove zasluge, iako im je sama, svojom rukom, potvrđivala stare povlastice, ona je u stvari radila protiv njih i gazila svoju reč, puštajući svesno da se radi protiv njihove vere i njihovih prava i osećanja", zaključak je Vladimira Ćorovića.

Posle Austrijsko-turskog rata 1737-39. godine i Beogradskog mira, nakon čega je usledila druga seoba Srba, Srbija je duže vremena ostala na miru. Ali, bila je opustela, gotovo da je ostala bez stanovništva. Severna Srbija je i ranije bila slabo naseljena, još 1729. godine beležio je Oto Pirh da je od Kragujevca do Beograda jahao tri dana "kroz hrastove šume" i da Šumadija još živi "starim pastirskim životom". Zemlja je bila slabo obrađena, ali su ljudi zato imali mnogo stoke, a naročito svinja, i izvozili su u Austriju i Dalmaciju.

Kad su Turci ponovo dobili ove oblasti, nastojali su da ih nasele, jer im se nije isplatilo da ostanu bez prihoda na ovoj bogatoj zemlji. Nastala je još jedna seoba Srba, doselba, ovoga puta iz zapadnih krajeva u Šumadiju. Novo stanovništvo se brzo prilagođavalo. "Nigde se", piše Jovan Cvijić, "doseljenici nisu tako brzo prilagođavali novoj geografskoj i društvenoj sredini i nigde se nisu toliko ukrštali kao u Šumadiji... Kao što plastična masa uzima oblik suda u koji se stavi, kao što se tok jedne reke prilagođava vijugama i neravninama korita i na isti način lomi o obalske stene, tako se u Šumadiji razne metanastazičke struje brzo taru, lome i prilagode novom geografskom okviru i socijalnoj sredini". Gotovo sve glavne porodice Srbije s kraja Osamnaestog i početka Devetnaestog veka potiču od tih doseljenika. Svi poznatiji ljudi toga vremena bavili su se ili neposredno stočarstvom ili posredno kao trgovci, preprodavci i izvoznici. Takvi su bili: Koča Anđelković, braća Nenadovići, Radič Petrović, Milutin Garašanin, Petar Dobrnjac, Mladen Milovanović, Milan Obrenović, Đorđe Petrović i drugi. Ćorović primećuje da su doseljenici razvili otporan i borbeni mentalitet kod naših ljudi. Njima je dobro dolazila bliska austrijska međa, preko koje su mogli da prelaze kad se sukobe sa Turcima. Borbenom raspoloženju naroda davala je izraza i podstreka srčana hajdučija, koja je u gustim šumama imala sve uslove za pun razvoj.

hajdučiji u Srbiji piše Leopold Ranke u svojoj i Vukovoj "Srpskoj revoluciji". "Ko nije hteo pred kadiju, kome su Turci želeli zlo, ugrožavali mu život, bilo da je skrivio nešto ili bez pravog povoda, taj je bežao u šumu." Ranke srpsku hajdučiju upoređuje sa španskim bandolijerima ili italijanskim foruštima, dakle banditima, razlika je u tome što su srpski hajduci vodili rat protiv gospodara druge vere i bili još nacionalniji. Hajduci su sačekivali Turke prvenstveno na drumovima, u klancima, i otimali novčane pošiljke paša za Carigrad. Turci su gradili jaka utvrđenja, tvrđave i hanove, za odbranu od hajdučuje. Tragajući za ovom temom, našao sam da je u Grdeličkoj klisuri - Turci kažu derven - hajdučku četu obrazovao pop-raspop Martin Tinjević, koji je zadao mnogo jada Turčinu na carskom drumu, ali nisam uspeo da ga istorijski tačno lociram.

Naslednik Marije Terezije na habzburškom prestolu, njen sin Josif Drugi, donekle je izmenio politiku svoje majke na Balkanskom poluostrvu. Pošto je shvatio da je ruski faktor na poluostrvu nezaobilazan, bečki car je odlučio da sklopi savez sa njim. Tako su se Josif Drugi i ruska carica Katarina Druga sastali u Mogiljevu 1782. i sklopili savez za borbu protiv Turaka, podelivši pri tom interesne sfere na Balkanu. Katarina je još ranije pokazala težnju da Balkansko poluostrvo oslobodi od Turaka i tako izađe na Egejsko i Sredozemno more.

Katarina je već 1783. godine osvojila Krim, ali Austrija nije bila spremna za opšti rat protiv Turske. Umesto toga, nastojala je da iskoristi nezadovoljstvo slovenskog življa pod muslimanima. Pogotovo je plodno tle za agitaciju bilo među Srbima u Beogradskom pašaluku, koji su trpeli teška nasilja od strane janičara i razbojnika koji su se nazivali kesedžijama. Ovi su zagospodarili Beogradom i njihov vođa Deli-Ahmet postao je važniji i od svmog paše.

Umesto da stupi u rat protiv Turske i pomogne Katarini, Austrija je i dalje nastojala da napakosti Turskoj pomoću srpskog faktora. Tako je Josif Drugi u jesen 1787. godine uputio proklamaciju Srbima da dignu ustanak. Kako je ovaj pokušaj propao, Austrijanci su obrazovali od emigranata iz Srbije posebne dobrovoljačke čete, frajkore, koje su oficiri obučavali u Sremu. Glavni zapovednik srpskog frajkora bio je aktivni austrijski major Mihailo Mihaljević, inače srpskog roda. U frajkoru su bili ne samo hajduci i avanturisti, nego i ugledni srpski domaćini, kakav je bio valjevski knez Aleksa Nenadović, mada su i oni bili hajduci.

Među srpskim dobrovoljcima ponajviše se istakao Koča Anđelković, rodom iz Panjevca kod Jagodine, bivši trgovac, koji je u leto 1787. godine prebegao u Austriju. Drugi ugledni srpski vođa u frajkoru bio je Radič Petrović, koji je stvorio posebnu srpsku četu, u koju su ušli Koča i mladi Đorđe Petrović. Kad je Austrija, ipak, objavila rat Turskoj, Koča je preuzeo srpski frajkor i upao u Srbiju. Sa jednom austrijskom četom je napao najpre Smederevo, a potom Požarevac. Iz oba grada su isterane turske posade. Ponesen ovim uspehom, Koča je samostalno osvojio Hasan-pašinu Palanku, Batočinu i Bagrdan. U Bagrdanu je zatvorio klanac, pa je onemogućio tursko snabdevanje Beograda. Njegova četa je stalno jačala novim dobrovoljcima i dostigla je broj od 500 boraca.

U zapadnoj Srbiji sličan podvig izveo je knez Aleksa Nenadović. Austrijanci su uz pomoć njegovih boraca osvojili Šabac. Činilo se da će ovaj pothvat da uspe i da su Turcima izbrojani dani bar u Srbiji. Austrijanci su Koči Anđelkoviću stavili u zadatak da preseče put Niš - Beograd i onemogući snabdevanje sedišta Beogradskog pašaluka. Koča je privukao čak do 3000 dobrovoljaca i dobio čin kapetana, otad će se nazivati Koča Kapetan. No kako su Austrijanci oklevali sa planom napada na Niš i čekali da vide šta će Rusi da urade, Koča je imao ozbiljnih problema u Bagrdanskom klancu. Njegova vojska nije bila snabdevena hranom i to je dovelo do njenog osipanja. Osim toga, njegovi dobrovoljci su ga optužili da je samovoljan i da nepravedno deli plen, što je dovelo do nediscipline u njegovom frajkoru.

Umesto austrijsko-ruske ofanzive došla je turska. Deli Ahmet je izašao iz Beograda, razbio Kočinu vojsku i naterao je da se povuče u Požarevac. S druge strane udarili su Turci iz Vidina, osvojili Požarevac i došli do Beograda. Uplašeno srpsko stanovništvo još jednom je bežalo od turskog terora preko Save i Dunava. Ćorović kaže da je iz Srbije izbeglo "na 50.000 duša sa preko 300.000 komada stoke".

Kad su Turci potisnuli srpske dobrovoljačke čete iz Moravske doline i obezbedili Beograd, preneli su ratište na austrijsku stranu, ponovo u Banat. U leto 1788. godine počela je njihova ofanziva u Banatu u kojoj je stradao Koča Kapetan. Njega su Turci na prevaru zarobili, pošto je bio izdan od nekih svojih saboraca. Za kaznu, Turci su Koču Kapetana i neke njegove drugove nabili na kočeve u obližnjoj varošici Tekiji. (Nabijanje na kolac je jedan od najjezovitijih činova u ljudskoj istoriji, to je opisao Ivo Andrić u romanu "Na Drini ćuprija".)

U novonastaloj situaciji, Austrija je odlučila da obnovi ofanzivu na Tursku. Car Josif Drugi je za vrhovnog zapovednika postavio feldmaršala Laudona, koji se proslavio u sedmogodišnjem ratu između Austrije i Pruske. Laudon je ušao u rat odlučno i potisnuo Turke iz Banata. Njegova vojska je krajem avgusta 1788. godine prešla granicu na Dunavu i već 27. septembra zauzela Beograd. Zatim je feldmaršal Laudon krenuo na jug Moravskom dolinom, sa srpskim frajkorom, kojim je komandovao pukovnik Mihaljević, kao najborbenijim delom svoje vojske.

Kad je Mihaljević na Badnji dan 1789. godine zauzeo Kruševac, naredio je da se očisti crkva Kneza Lazara, u kojoj su Turci dotle držali konje, i da se u njoj održi blagodarenje. Mihaljević je rekao u Kruševcu kako Srbi treba da se drže Austrijanaca i da prime Josifa Drugog za svog vladara, što su Srbi plačući obećali.

Feldmaršal Laudon je, sa pukovnikom Mihaljevićem, prodro sve do manastira Studenice, ali tu nije mogao da se zadrži. Jedan novi svetski događaj, sa dugoročnim posledicama, bitno je uticao na tok svetske istorije. Naime, jula 1789. godine u Francuskoj se dogodila građanska (buržoaska) revolucija, koja je ozbiljno uzdrmala apsolutističke režime u Austriji i Rusiji. Carevi su gledali da spasu svoje prestole, požurili su da se nagode sa Turskom, i tako je produžen turski feudalni sistem. Već 1789. godine Josif Drugi je obnovio sa Turskom pregovore za mir, koje je dovršio njegov naslednik Leopold Drugi (Josif je u toku pregovora umro) 4. avgusta 1791. godine Svištovskim mirom. A kakav je to bio mir za Srbe najbolje je opisao arhimandrit manastira Bogovađe, Hadži Ruvim: "Vojska duša hristijanskih proplaka". Ovim mirom ponovo je uspostavljena granica između Turske i Austrije na Dunavu i Savi, a Turci su se vratili u Beograd.

Leopold Ranke kaže da je Kočina Krajina, bez obzira na njen tragični ishod, ipak imala jednu dobru stranu. Naime, u tom ratu su Srbi u frajkoru upoznali moderno oružje. "Tu su se Srbi još jednom borili za hrišćansko ime i počeli da dolaze do nacionalne svesti. Đorđe Petrović, docnije toliko čuven, Aleksa Nenadović, iz uglednog roda, služili su pod ovom zastavom."

Ovde samo još da vam kažem za narodnu bunu u dubini Turskog carstva, u srezu Jablaničkom, o kojoj zvanična srpska istoriografija ćuti, verovatno što malo zna. Pišući "Vojvodu od Leskovca", našao sam ove podatke o toj buni. Buna se desila verovatno u vreme Mihaljevićevog nadiranja na jug. U Leskovačkom pašaluku je u to vreme pašovao Bećir-paša, koga je srpski narod upamtio samo po zlu. Leskovac je za tursku upravu bio važan gotovo kao Niš, jer se nalazio blizu Grdeličkog dervena kroz koji se kretala turska sila prema Nišu i Beogradu. Glavni Bećirov zadatak je bio da omogući slobodan prolaz kroz klisuru, koju su povremeno napadali hajduci.

Taj posao je obavljao leskovački muselim Ćerim-aga, okrutni razvratnik kakvi će posle postati dahije. Zapamćeno je da je ovaj Turčin, koga će narod prozvati Leskovački Vol, kao pandan Rudničkom Biku, često zalazio u srpska sela i globio narod. Kad ovaj zulumćar bane u selo, celo selo mora da ga služi. Odmah je morao da se zakolje vo i peče na ražnju. Obesna muselimova pratnja je tražila da se dovedu najlepše srpske devojke i igraju pred Turcima. Turci su neke lepotice odvodili u harem u Leskovcu, gde su ih turčili i pretvarali u bule.

Jablanica sa varošicom Medveđom je bila skrajnuta i u njoj su živeli gordi gorštaci. Knez im je bio neki Peša Prčić, o kome nisam ništa našao. Kad se Ćerim-aga usudio da sa svojom svitom prodre u Jablanicu, Srbi su se digli u bunu. Peša Prčić je pokušao da bunu proširi na susedne krajeve, ali ga knezovi nisu podržali. Turci su iz Leskovca i Vranja doveli jaku vojsku i slomili Jablaničku bunu, uprkos četvorodnevnom žestokom otporu ustanika. Ćerim je zarobio vođu bune Pešu Prčića a Jablanicu popalio. Selo u kojem se odigrala glavna srpska pogibija narod je prozvao Palikuće. Muselim je zarobljenika odveo paši u Leskovac, a ovaj je naredio da ga živog nabiju na kolac, kao Koču Kapetana u Tekiji.

Tako je Južna Srbija dala svoje buntovnike i stradalnike, kakvi su bili harambaša Gardoš, pop Martin Tinjević i jablanički knez Peša Prčić. O njima srpska istoriografija uglavnom ćuti.