Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (54)

Nepovratna pustoš u selima

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije uručena i MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Piše: Branislav GULAN

Prazna sela

Od 1991. do 2012. godine Vojvodina je izgubila 110.000 stanovnika, Šumadija i zapadna Srbija 180.000, a južna i istična Srbija više od 200.000 ljudi!

Crna Trava, Majdanpek, Negotin, Rekovac i - Varvarin su najdrastičnije osetili pad nataliteta i izgubili najveći procenat stanovništva. Sem tri najveća grada (Beograd, Novi Sad i Niš) sa stanovništvom ne kubure mesta sa bošnjačkim stanovništvom, poput Novog Pazara, Tutina i Sjenice, kao i opštine sa albanskim življem na jugu Srbije. Dakle, broj stanovnika je otišao u nepovrat. Sad možemo samo da se bavimo time da se stanovništvo ne grupiše u tri tačke (Beograd, Novi Sad, Niš), već da bude ravnomerno raspoređeno. Da bi se nešto značajnije promenilo potrebno je da prođe 20, 30 pa i više godina.

Sve ovo govori da smo odavno izgubili bitku za sela. Sad preostaje borba za varošice koje nestaju...

U Srbiji nisu zapostavljena samo sela, nego celo njeno ruralno područje. U selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je osoba koja bi trebalo da ima život dostojan čoveka. Da društvo zna šta će sa selom, imalo bi valjanu, realnu strategiju, odnosno akcioni plan. Međutim, sve dosadašnje vlade kao da nisu razumele potrebu za opstanak sela.

U strategijama su bili netačni, nerealni i neostvarivi programi i želje. To je pokazala i njihova realizacija. Umesto planiranog fizičkog rasta agrarne proizvodnje u 2015. godini od devet odsto, imali smo pad od osam odsto! To su bila samo neostvariva obećanja za tadašnjih 631.000 seljačkih gazdinstava.

Danas ih ima manje od 570.000. Stočarstvom se bavi njih oko 330.000, koji imaju u stajama oko 436.000 krava. U Srbiji se sad proizvodi oko 440.000 tona svih vrsta mesa. Po stanovniku se troši oko 40 kilograma godišnje. Kada se raspadala Jugoslavija, 1990. godine u Srbiji se proizvodilo 650.000 tona svih vrsta mesa i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje.

Danas se poroizvodi oko 440.000 tona svih vrsta mesa,a potrošnja se kreće do 40 kilograma po stanovniku. Kreatori agrarne politike kao da su zaboravili da se ruralni razvoj ne odnosi samo na poljoprivredu, već i na socio-kulturni razvoj sela i zaštitu životne sredine. Na selo se gledalo iz kabineta, bez realnih terenskih istraživanja. Najbolji dokaz da je selo i pored uspešne akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' (kada je za tri i po godine osnovano oko 950 novih zadruga) i dalje u drugom planu najbolje pokazuju podaci Državne revizorske institucije, odnosno kontrola koja je završena na kraju 2020. godine.

Naziv dokumenta je IZVEŠTAJ O REVIZIJI SVRSISHODNOSTI POSLOVANJA - Podsticaji o merama ruralnog razvoja, Broj: 400-738/2020-04/38, Beograd, od 14 decembra 2020. godine. Na početku matrerijala (2. strana) doslovce piše: ...,,Iako je izdvojeno najmanje 26 milijardi dinara za podsticaje merama ruralnog razvoja nije moguće oceniti stepen ostvarenja ciljeva politike ruralnog razvoja, zato što planska akta nisu blagovremeno doneta i ne sadrže očekivane rezultate pojedinih mera...'' Sve se odnosi na vreme kontrole rada od 2018. do 2020. godine.

U analizi državnih revizora koji su obavljali kontorlu između ostalog piše: ...''Ruralne oblasti u Republici Srbiji se susreću sa brojnim problemima kao što su staračka gazdinstva (prosečna starost nosioca gazdinstva u 2018. godini bila je 61 godina), zastarela poljoprivredna mehanizacija i dr. Poslednjih godina usvojen je veliki broj dokumenata, strategija, zakona, kao i podzakonskih akata, koji regulišu oblast ruralnog razvoja, a ipak stanje još uvek nije zadovoljavajuće. Nacionalni program ruralnog razvoja, kao jedan od ključnih dokumenata za realizaciju ciljeva politike ruralnog razvoja, nije blagovremeno donet i ne sadrži jasno definisane indikatore za merenje očekivanog rezultata. Iz navedenih razloga teško je utvrditi da li su program podrške za sprovođenje poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja jedinica lokalne vlasti usklađeni sa nacionalnim programom. Preko 74 odsto jedinica loklane samouprave, uključujući i opštinu Mali Zvornik, nije donelo strategiju ruralnog razvoja.

Ministarstvo poljoprivrede, prilikom planiranja sredstava za podsticaje, nije polazilo od smernica predviđenih Strategijom poljoprivrede i ruralnog razvoja, već se prilagođavalo zahtevima za podsticaje kroz česte izmene Uredbi i prenosilo sredstva sa manje traženih podsticaja na one podsticaje koji su u određenoj godini pokazali trend rasta, kako bi zadovoljio sve pristigle zahteve, što je dovelo do otežanog sprovođenja politike ruralnog razvoja.

Pravo na podsticajna sredstva iz budžeta Republike Srbije, ostvare svi uredno podneti zahtevi (kao i neki neuredno podneti zahtevi) korisnika podsticaja bez obzira na visinu planiranih sredstava za datu vrstu podsticaja u određenoj godini. Međutim, Uprava za agrarna plaćanja jednim korisnicima podsticaja obrade zahteva u roku od 30 dana, a za druge je neophodno čak i više od 500 dana! Ministarstvo poljoprivrede ne vodi Registar podsticaja u kome bi trebalo da budu javno dostupni podaci o vrsti i visini ostvarenih podsticaja po korisniku podsticaja.

Ministarstvo poljoprivrede sprovodi kontrolu na licu mesta isključivo po nalozima Uprave za agrarna plaćanja, umesto na bazi procene rizika...'' Državni revizor, je Ministarstvu poljoprivrede dao i Preporuke šta treba da se uradi, da bi se ovi problemi počeli rešavati. Slična kontrola je urađena i u oblasti stočarstva, a slična je i suma novca (malo veća 28 milijardi dinara je potrošeno), pa su slični i zaključci državnog revizora. Pare su potrošene, a rezultata nema!

Ovde je reč reč o podsticajima u stočarstvu. U IZVEŠTAJU O REVIZIJI O SVRSISHODNOSTI POSLOVANJA - Efektivnosti podsticaja u stočarstvu, Broj: 400-1115/2019.-04/15, Beograd, 17. decembra 2019. godine, doslovce piše: ...,,Iako je u periodu 2016-2018. godine Republika Srbija iz budžeta izdvojila oko 28 milijardi dinara za podsticaje u stočarstvu, nije došlo do povećanja broj grla kod pojedinih vrsta životinja, proizvodnje mesa i povećanja izvoza u oblasti stočarstva...'' U dokumentu koji je donela Državna revizorska institucija, između ostalog piše:...''Stočarska proizvodnja u Republici Srbiji suočava se sa brojnim problemima koji kao posledicu imaju smanjenje broja grla i pad proizvodnje pojedinih vrsta mesa.

Ministarstvo poljoprivrede upravljanjem nije obezbedilo stabilnu i predvidivu politiku u sistemu podsticaja u stočarstvu. Prilikom planiranja nije polazilo od potreba poljoprivrednika već se prilagođavalo dobijenim sredstvima kroz česte izmene Uredbe o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju i Pravilnika o uslovima i načinu ostvarivanja prava na podsticaje u stočarstvu. Takođe, Ministarstvo poljoprivrede je vršilo i delimičan nadzor nad radom Uprave za agrarna plaćanja.

Uprava za agrarna plaćanja ne uspeva da obradi sve zahteve korisnika za podsticaje u stočarstvu pa, iz godine u godinu, neizmirene obaveze iz prethdonih godina čine oko 35 odsto planiranih sredstava u tekućoj godini.

Poljoprivredni proizvođači ne znaju kada će dobiti podsticajna sredstva i kada podnesu uredne zahteve jer odlučivanje po zahtevima predugo traje. Zahtevi se ne obrađuju po vremenu dospeća što stvara nesigurnost kod korisnika podsticaja da će im podsticajna sredstva biti na raspolaganju za novi proizvodni ciklus. Uprava nema propisane interne procedure u postupku dodele podsticajnih sredstava pa postoji rizik da poslovni procesi, između ostalog, i zbog toga dugo traju. I pored plodnih prirodnih resursa za razvoj stočarstva, mere podsticaja u stočarstvu nisu dovele do značajnog napretka u izvozu obimu proizvodnje posmatranih vrsta životinja.

Ministarstvo poljoprivrede je kreator Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja kao i Nacionalnog programa za poljoprivredu, međutim, navedena dokumenta u sebi sadrže više opisne nego merljive ciljeve i smernice pa je nemoguće oceniti da li je stepen razvoja stočarstva u revidiranom periodu ostvario strateške ciljeve...''

Državna revizorska institucija, odnosno, revizor, doneli su preporuke i za ove propuste. Međutim, danas, kada je stočarstvo Srbije u najvećoj krizi u poslednjih pola veka, za ovakve propuste nema odgovornosti odgovornih! Samo u ovom periodu od četiri godine za ove dve ključne delatnosti potrošeno je ukupno oko 54 milijarde dinara, a da nema očekivanih rezultata. Čim nema rezultata ne zna se ni gde je utrošen novac. To su ogromne pare, recimo, na nivou planiranog ovogodišnjeg Agrarnog budžeta, od oko 53 milijarde dinara! Istovremeno, stočarstvo u BDP agrara učestvuje samo sa 31 odsto, što je na nivou nerazvijenih zemalja u svetu. Jer, sve što je ispod 60 odsto je veoma malo, nedovoljno i karakteristika je nerazvijenih zemalja.

Rezultat takvog, pogrešnog rada u stočarstvu je da je Srbija od izvoznika postala uvoznik zamrznutog mesa... Za uvoz takvog svinjskog mesa u 2019. godini potrošeno je oko 75 miliona evra u 2019, i 58 miliona evra u 2020. godini... Sličan trend i najveća kriza su stigli u 2021. godini. Tako se godišnje u Srbiju uveze oko 400.000 živih tovljenika... Katastrofa. FAO nas je na to upozoravao više od tri decenije. Ali, kreatori agroekonomske politike nisu se na to obazirali. Jer, uvek se na uvozu više zarađivalo nego u proizvodnji i radu. Stanje u selima i pored onog što radi ministarstvo za brigu o selu, je katastofalno. Jer, selo je bio zapušteno sedam decenija, pa se ne može zaustaviti njegova propast za tri godine... Dakle, prazne se sela, a pre toga su ostale prazne staje i obori... Ostaje nam i prazna Srbija jer se smanjuje broj stanovnika! I sve veći je odlazak iz zemlje u sa kartom u jednom pravcu. Ne smanjuju se samo obećanja vlasti i broj stranaka.

Slike sa terena

Seljaka jednom ubeđuju da „baci što više đubriva", drugi put da izvrši komasaciju, zatim da sadi ovu ili onu sortu. Država seljaku treba da pomaže kontinuirano. Problemi moraju sistemski da se reše, a uredbama samo da se „gasi požar". Agrarom i selima u Srbiji bavi se više od 35 institucija, ali i pored niza obećanja o boljitku, selu je sve teže, a svako četvrto nestaje! Tako danas u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi! Jer, od 4.709 sela nestaje svako četvrto. Država je tek nedavno na ovakvu situaciju reagovala pa je formirala ministarstvo za brigu o selu. Međutim, poljoprivreda je strateška grana samo pred izbore, ne i zvanično.

Da bi se pokrenuo zamajac treba prođe vremena, koliko je ona bila zapuštena, a to je sedam i po decenija. Za poslednje tri i po decenije razvoj poljoprivrede u Srbiji je 0,45 odsto. Važeća strategija, koja je doneta jula 2014. godine (Usvojila je samo Vlada Srbije, ali nikada nije upućena na razmatranje i usvajanje u Skupštinu Srbije) i trajaće sve do 2024. godine, predviđala je da će to biti 9,1, odnosno u lošijoj varijanti 6,1 odsto godišnje! To je bila promašena strategija agrara.Ona ima oko 145 strana, a delo je oko 200 naših eksperata.

"Za pola veka na prostorima nekadašnje SFRJ iz sela u gradove je prešlo osam miliona ljudi! U Evropi je za takav proces trebalo oko 120 godina. Tako su se stari iz sela gotovo neprimetno preselili u gradove: nekad mladi doseljenici sa sela sada su ostareli penzioneri po gradovima. Drugim rečima, potpuno je normalno da se broj, razmeštaj i struktura seoskih naselja prilagode savremenim uslovima organizacije privrede i društva, što podrazumeva i gašenje i dislociranje naseobina nastalih u otomansko vreme po principu „uteći u što veći krš i zabit radi opstanka", navodi prof. dr Svetozar Livada iz Hrvatske.

,,Na žalost, proizlazi da je poslednji ozbiljan prostorni planer u Srbiji bio knez Miloš, jer se još od tog vremena do danas gašenje ili premeštanje sela doživljava kao najveći udarac na „tradiciju". Tako se i dolazi do same suštine demografskog problema odsečenosti sela od gradova. Za spasavanje sela i Srbije potrebna je reindustrijalizacija i kombinovanje tradicionalnog i modernog. No, bitka za sela (naselja) već je izgubljena i sad je potrebno voditi borbu za opstanak varošica koje nestaju! Ističemo sela, iako ona ne postoje u Ustavu, gde ih nazivaju naseljenim mestima. Jer, u Srbiji godišnje umre čak 40.000 žitelja više nego što se rodi", navodi dr Đura Stevanović, direktor Zavoda za sociologiju sela iz Beograda i tvorac tradicionalnih Vlasinskih susreta sa kojih se pune dve i po decenije upozoravalo na ove probleme, ali vlast nije na to reagovala. Sve je prepušteno stihiji pa smo na putu stvaranja puste zemlje.

Šta nas očekuje u budućnosti?

U svetu danas oko 50 odsto ukupnog broja stanovnika živi na selu. U Srbiji, u ruralnim područjima se nalazi više od 40 odsto žitelja. U uslovima današnje civilizacije, kod nas i u svetu, bio bi ogroman rizik ako bi se stanovništvo koncentrisalo samo u gradovima. A, to je slučaj danas u Srbiji, gde nam trećina stanovništva živi u Beogradu i okolini, pa je potrebno zaustaviti takav proces. Rezultati popisa stanovništva Srbije: 2.487,886 domaćinstava, 7.163.034 stanovnika...Van gradskih sredina živi 2.914.990 stanovnika (40,5 odsto). U Srbiji svake godine više umre nego što se rodi oko blizu 40.000 stanovnika. Od toga je u Vojvodini 12.000! Dakle, nestane po jedna varoš. Ako se tako nastavi Srbija već 2225. godine neće imati svojih žitelja. Na njenom području živeće neki drugi narodi! Za čoveka je to dug period, ali za istoriju nije!

Stanje u naseljima-selima

Od 4.709 naselja, odnosno sela, 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja je manje od po 100 žitelja. U 550 ima manje od po 50 stanovnika. U 1.000 sela nema prodavnice, a 500 njih nema puta ni vezu sa svetom! U 2000 sela nema pošte. U Po važećem Ustavu, čije su izmene u toku (ali se ne pominje reč selo da će se upisati) Srbija nema nijedno selo, već su sve to naseljena mesta u kojima je sve manje stanovnika! Preti opasnost puste zemlje! Imaćemo teritoriju, ali bez naroda. Onda neće biti svrhe ni da se tamo održavaju izbori... Neće biti ni opozicije!

U 86 odsto naselja opada broj stanovnika. U Srbiji čak 73 odsto sela nema dom kulture ni biblioteku. U Srbiji je danas oko 50 praznih naselja, dok 85 njih ima manje od po deset stanovnika. U naseljima se nalazi 50.000 praznih kuća, a na još 150.000 piše da trenutno niko u njima ne živi. Poštu nema 2.000 sela. Čak 173 osnovne škole imaju po jednog đaka (su imale 2015. godine), a 500 sela nema asfaltni put ni vezu sa svetom! U 1.000 sela u Srbiji nema ni prodavnice! ž

Žitelji moraju na put da kupe hranu. U 2.760 sela nema vrtića. U 230 sela nema osnovne škole. Srpsko selo karakteriše i nešto starije stanovništvo (43,6 godina) nego što je ono u gradu (41,3). U dve trećine sela nema ambulante. Danas u Srbiji ima više od 200 sela bez ijednog stanovnika mlađeg od 20 godina, a više od polovine stanovništva u zemlji živi na selu. U celoj Srbiji ima oko 570.000 gazdinstava (stočarstvom se bavi 330.000 njih).Takođe, Republika Srbija raspolaže sa 5.097.000 hektara poljoprivredne površine ili 0,59 hektara po stanovniku. Od toga 4.224.000 hektara su obradive površine odnosno 0,47 hektara po stanovniku.

U okviru poljoprivrednih gazdinstava, prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, obrađuje se, odnosno u upotrebi je 3.346.000 hektara zemljišta. To znači da značajan deo poseda, od oko 800.000 hektara ostaje neobrađeno! Državnog zemljišta ima oko 500.000 hektara. Prosečna veličina poseda iznosi 4,5 hektara, a učešće stočarstva u ukupnoj agrarnoj proizvodnji je oko 31 odsto (u svetu je to više od 60 odsto) čemu teži Srbija. U Srbiji se uzgaja 878.000 goveda, 2,7 miliona svinja, 1,783 miliona ovaca, 196.000 koza, 26,6 miliona živine i postoji više od 914.000 pčelinjih društava. Popisom je utvrđeno da gazdinstva u Srbiji poseduju 408.734 traktora i oko 25.000 kombajna. Sva ta mehanizacija u proseku je stara oko tri decenije!

Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal Dunav-Tisa - Dunav (sa 960 kilometara kanalske mreže) najveći je i jedinstven hidrosistem u svetu. Veoma malo se koristi. Od ukupno obradivih površina, navodnjava se oko tek 1,4 odsto ili oko 52.000 hektara. U Vojvodini postoji 22.000 kilometara kanala, pa kada bi se samo navodnjavalo po 100 metara od njih, onda bi dobili 44.000 hektara novih sitema za proizvodnju hrane i posede za dve to tri žetve godišnje. Istovremeno, u svetu se navodnjava 17 odsto površina!

Zbog malo navodnjavanih površina i nedostatka stočnog fonda nekadašnjoj žitnici Vojvodini se prognozira da će za pola veka postati pustinja po prinosima! Za poslednje tri i po decenije godišnji rast u agraru Srbije je samo 0,45 odsto. Dakle za veću proizvodnju hrane, potrebno je navodnjavanje i više prirodnog đubriva. Da bi imali više tog đubriva potrebne su pune staje i obori. Sad se navodnjava samo 1,4 odsto površina koje koristimo,a to je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku od 9. januara 2021. godine, tek nešto više od 52.500 hektara. U svetu se navodnjava 17 odsto obradivih površina.

Da žitnica, u bliskoj budućnosti, ne bi bila pustinja, potrebno je i najmanje još 100.000 stoke u stajama. To bi obezbedilo više prirodnog đubriva, ali i mesa za izvoz (dozvoljeni kontigent bar 8.870 tona ,,bebi bifa, za čega postoji dozvola EU''). Jer, pre tri decenije u svet se iz Srbije izvozilo 30.000 tona ,,bebi bifa'' godišnje, a sad 100 puta manje. Godišnje tek, između 300 i 400 tona!? Zbog loše agroekonomske politiek, I neostvarenih obećanja, seljaci su ispraznili staje. I sad je slična situacija kada su seljaci, poslednje dve godine počeli tov na osnovu obećanja, ali sad samo tove gubitke jer ovog trenutka nisu u mogućnosti da pfrodaju 15.000 junadi (Hrvatska godišnje utovi i izveze više od 100.000?). Sada su opet prevareni pa će se opet čekati da ih neko ubedi i da i da mu poveruju, posle tri decenije, kao što je sad bio slučaj, kada su opet prevareni, kaže stočar iz Srema Zlatan Đurić.

Poslednjih godina i poplave ugrožavaju sela. Što se tiče agrara osigurava se samo osam odsto do deset odsto površina i imanja! I tu se dešavaju nevolje. Jer, u Arilju i okolini osiguraju maline od grada, a u maju padne sneg. Osiguravajuće kuće neće da im priznaju takve polise. Penzioni fond uplaćuje 155.720 poljoprivrednika (u Srbiji 114.564, Vojvodini 41.137, i u Kosovskoj Mitrovici njih 19).

Na početku 2000. godine u fond je novac uplaćivalo njih 500.000! Prosečna penzija je 10.800 dinara (manje od 100 evra). Svega 68 zemljoradnika u Srbiji prima mesečno 62.380 dinara (pre umanjenja koje je uvela Vlada tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića). Nove mere su donele simbolično povećanje, ali ono nije donelo bolji život.

Postavlja se pitanje šta nas očekuje u budućnosti? Na osnovu agroekonomskih i ruralno socioloških istraživanja i predviđanja međunarodnih institucija, evropsku poljoprivredu u narednom periodu očekuju: promene u veličini i broju farmi, zemljišne reforme bazirane na ukrupnjavanju poseda i poboljšanju kvaliteta zemljišta, veće korišćenje biološke, informatičke i komunikacione tehnologije, povećanje multifunkcionalnosti, ravnomerniji regionalni razvoj i redistribucija novca, podizanje kontrole kvaliteta i standarda prehrambene bezbednosti...

Sledeći stadijum je izumiranje

,,U Srbiji danas gotovo da nema empirijskih seoskih istraživanja. Ako se neka nevladina organizacija ili neki institut odluče za empirijsko istraživanje, oni to rade po metodologiji nametnutoj iz inostranstva, a ne iz prakse dosadašnjeg domaćeg istraživanja našeg sela. Zvanično, brigu o selu i njegovom razoju vodi više od 35 institucija na republičkom nivou. Rezultati su bili katastrofalni! Rezultat je - bolje da ne vode brigu'', navodi prof dr Đura Stevanović, sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. On je inače dve i po decenije organizovao Međunarodne naučne skupove ,,Vlasinske susrete'' sa kojih se ukazivalo na probleme agrara. Ali, tek ponekad je prisustvovao te poneki ministar poljoprivrede (za vreme bombardovanja dr Jovan Babović) ili na osnovu ličnog prijateljstva poneki državni sekretar, kada je to bio, prof dr Zoran Rajić. Čest gost je bio i današnji predsednik Zadružnog saveza Srbije Nikola Mihailović.

U 2017. godini tadašnji ministar za regionalni razvoj, a sad za brigu o selu, Milan Krkobabić pokrenuo je akciju ,,500 zadruga u 500 sela''. Vraćen je duh zadrugarstva, pa je do sredine 2021. godine osnovano oko 950 novih zadruga. Kao pomoć zadrugama za opstanak i ostanak zadruga i mladih na selo uloženo je bespovratno 1,7 milijardi dianra. To je pomoglo život 152 zadruge, što je praktično značilo i otvaranje toliko fabrika pod otvorenim nebom.

Boljitak tog ulaganja osetio je 6.120 porodica ili oko 30.000 žitelja Srbije. Cilj je da se akcija nastavi pa je sad u 2021. godini u toku podela još oko 500.000 dinara. Taj novac na konkursu dobiće između 50 i 60 starih i novih zadruga. Nove zadruge, starosti do dve godine dobiće do 7,5 miliona dinara, a stare do 15 miliona dinara, bespovratnog novca, navodi ministar za brigu o selu u Vladi Srbije Milan Krkobabić. To je dobra akcija, ali za uspeh treba, mnogo, mnogo, mnogo više novca. A, siromašna Srbija (i pored hvalisanja da smo po mnogo čemu prvi u svetu, ali se ne pominje siromaštvo) koja je sedam i po decenija zapostavljala granu od koje živi i koja je njoj uvek, u krizama pomagala, nema sad tih para da podstakne ubrzani razvoj i vrati oduzetu zadružnu imovinu. Jer, selo nam nestaje, a sa njim i - Srbija.

Briga o selu, do pokretanja akcije ,,500 zadruga u 500 sela'', donela je njegovo odumiranje. Za takav rad nema odgovornosti, niti ocenjivanja učinjenog. Na naučnim skupovima se pišu radovi o doprinosu razvoja sela Srbije! Malo čudno o razvoju, a ne o uzrocima i odgovornosti za nestanak za svakog četvrtog sela! Ljudi koji su u vreme svoje vlasti doprineli nestajanju sela, sa u poznom životnom dobu, hoće da ga vrate u život za njegov nestanak optužuju druge?

Čudno kada su oni vladali u vreme nestajanja sela i početka stvaranja puste zemlje. Kao da se zaboravlja da bez razvijene poljoprivrede nema ni napredovanja, nema željenog rasta bruto domaćeg proizvoda. Inače, poljoprivreda Srbije danas u BDP zemlje učestvuje sa oko 10 odsto. Kada se govori o razvoju sela, u njemu prvo treba napuniti prazne kuće, a takvih je po istraživanju ovog autora oko 200.000, i naravno oni da gaje i stoku, pa da nam budu pune i staje i obori za tov.

U njima mora biti i svinja i goveda, pernatih životinja... Jer, takvo selo smo imali pa je ono spasilo Srbiju od ratova, od sankcija, od prirodnih katastrofa. Međutim, još uvek držimo se teze u gradu živi, a selo hvali! Dakle, ukoliko Srbija ne zaustavi odumiranje sela, što bi bilo i njeno spašavanje, nema šta da traži kroz strane direktne investicije. Jer, od pristiglo novca SDI od 2000. godine u agrar je odlazilo samo 0,6 do 1,7 odsto para. Njen spas se nalazi u narodnoj izreci uzdaj se u se i u svoje kljuse! Otuda i toliko površnosti u zaključivanjima šta bi trebalo učiniti da bi se sela u Srbiji obnavljala i razvijala.

Dakle, ako Vlada Srbije ne obezbedi uslove da srpski seljak, stočar, ima veću korist od proizvodnje mleka nego srpski ,,biznismeni" koji uvoze mleko u prahu, onda mi zaista nemamo nikakvu šansu. Do danas su se svi ministri, pa i njih 13, od demokratskih promena 2000. godine oglušivali o zahteve da litar mleka (proizvodi se oko 1,4 milijarde litara), treba da košta više od litra mineralne vode. Svi su obećavali na stotine pa i milione hetkara koji će nvodnjavati plodna polja i pune staje, ali su ostala samo obećanja. Da je svaki ministar od 2000. godine do danas izgradio po 10.000 hektara sistema za navodnjavanje danas bi ih imali više za 130.000 hektara!

Međutim, ostaju svuda zabeležena samo njihova obećanja, ali proizvodnja po hektaru u Srbiji ostaje 1.000 dolara. To je karakteristika nerazvijenih. Kako onda da naš seljak, koji ne može da naplati svoj trud znoj, pa kako da bude bude konkurentan sa onim što proizvede. Jer, Holandija po hektaru ima vrednost proizvodnje 24.000, a Danska 17.000 dolara! Dok je god to tako, srpski seljački proizvod neće biti konkurentan na tržištu, ni domaćem, ni svetskom.

Gušiće ga veliki trgovinski lanci i kompanije iz sveta sa svojim proizvodima. Zato je jedina šansa seljaka u udruživanju u nove zadruge. Jer, samo zajedno moći će da ostvare ciljeve za boljitak pred vladajućom oligarhijom, koja ne oseća njihove probleme. Umesto rasta u agraru (od šest, odnosno devet odsto, koji predviđaju srpski eksperti, njih 200 koji su pisali i kreirali Strategiju razvoja poljoprivrede do 2024.godine koja ima oko 145 strana), imaćemo pad proizvodnje koji je bio osam odsto već u prvoj godini njene primene, 2015. godine.

Čitajući strategiju stiče se samo jedan zaključak: da je cilj njenog tadašnjeg pisanja, u toj formi, bio da su se kreatori ,,udvarali'' tadašnjem premijeru, pa su se takmičili ko će napisati veći rast proizvodnje u agraru! Pretpostavlja se da se na taj način i očekivalo i da će dobiti veći ugled i bolje mesto u vladajućoj oligarhiji. Nekome se to i ostvarilo, ali ne svima! Ponajmanje su taj boljitak osetili proizvođači hrane, a ima oh oko 1,4 do dva miliona koji žive od tog posla. U pljačkaškoj privatizaciji koja je obavljena uz pomoć države, bez posla u agraru ostalo je oko 100.000 radnika.

(Nastaviće se)