Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (09)

Diga sam mu pozdrav

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Nas dvojica smo, tog jutra, brzo našli utehu kod Baće i Aleksandre, u obližnjoj Almaškoj, sa gostoprimstvom upravo onakvim kakvo je opisivao povodom eventualne Đoletove posete njegovim roditeljima. Probudila su se i deca, pa je Rade svojeručno napisao pesmu očigledno zbunjenoj četvorogodišnjoj Lani, koju ona i danas čuva u svesci u kojoj je originalno zapisana sa sve potpisom autora, koji košta.

U tvome srcu nama

Lana

Vrijeme zastalo

Činiš se kao da ti nije ništa

A sve znaš

I umiješ više no što mislimo

Predvidjeti vreme

Tvoje oči Lana

Odaju nemire

I bojim se sudbine

Koju donosi nevrijeme

Sjeti se naših dana Lana

I ne zaboravi

Otac tvoj i stric, pa i ja

Voljeli smo Prislija

I vjerovali da se vrijeme

Naše vrijeme

Može da popravi

Lana

Sjeti se ovih dana

Kada su vozovi

Odnosili ljude u nepoznato

I kad smo mislili

Da smo živjeli

Samo smo se sanjali!

Tvoj bivši Rade Šerbedžija

I na osnovu ove pesme, sročene na mah, očigledno je da se ta zaključana Đoletova kapija duboko dojmila Radeta, koji je tad tri puta na njih zakucao - prvi put, poslednji put i nikad više. Toliko je to bio žestok utisak da me je Đole, posle nekoliko meseci, zamolio da pozovem Šerbedžiju kod njih u goste, ne bi li već jednom prestao da prepričava taj događaj po celoj Jugi, jer ga za tu dogodovštinu zapitkuju svugde gde nastupa. Kada sam mu preneo taj poziv, Rade je šeretski odgovorio da će ga prihvatiti samo ako ga pozove gospođa tašta. To me je navelo na razmišljanje kako sam ja tako lako prešao preko tog neprijatnog iskustva, mada je tašta dobro znala da sam u toj kući bio čest i rado viđen gost. Ili je možda znala nešto što ja nisam?

Tek, učestalo druženje, uz visok stepen razumevanja i saglasnosti o aktuelnim lutanjima našeg društva krajem osamdesetih, dovelo je i do plodotvorne saradnje, na obostranu polzu i zadovoljstvo. Najpre je Balašević sa svojim vizionarski angažovanim hitovima, koje je vreme samo potvrđivalo i učinilo neprolaznim vrednostima, bio redovan gost u mojim emisijama „Nedeljno popodne", a onda smo počeli da zajednilki stvaramo i nove. Prvo šou pod naslovom „Panonski mornar", a potom i kultnu humorističko-satiričnu seriju „Specijalna redakcija", u kojoj su glumili i on i Olivera. Bila je to ideja reditelja Stanka Crnobrnje, koji je bio uveren da će ako Olja bude učestvovala i on redovno dolaziti na snimanja. I bio je u pravu, jedno vreme.

U početku smo scenario pisali zajedno u kući koju je nasledio od dede, ali pošto smo ustanovili različite sklonosti, moje prema društveno-političkoj satiri, a Đoletove prema univerzalnim temama ljudskih naravi, posebno vodeći računa o dijalozima za njega i Oliveru, shvatili smo da možemo i odvojeno da pišemo scene koje će se dopunjavati i u zbiru dati sjajnu situacionu komendiju začinjenu žestokom satirom.

Na to nas je naterala i dinamika stvaranja pojedinačnih epizoda, od nedelje do nedelje, u čemu smo uspevali samo zahvaljujući kreativnosti sjajnih glumaca, Berčeka, Diklića, Mire Banjac, Laneta Gutovića, Envera Petrovcija, Emira Hadžihafizbegovića, Tike Pleskonjića, Milana Štrljića, Mime Karadžića, Radka Poliča, Baje Gardinovačkog..., koji su svojim improvizacijama nadgrađivali tekst.

Kao i neverovatnom spremnošću i sposobnošću reditelja Stanka Crnobrnje, koji je sve to uspevao da upakuje u samo jednom danu snimanja i jednom danu montaže. Dešavalo se da i reditelj i glumci prvi put vide tekst tek pred početak snimanja, ali pošto su tu igru dobro razumeli i usvojili, pošto su se sa velikim zadovoljstvom srodili sa svojim likovima i situacijama, a usput i ludo zabavljali, to nije bio nikakav problem.

Naprotiv, neretko to je bila prednost jer su mogli da se razmahnu svi njihovi kreativni potencijali, koji su u tom poslu bili znatno veći od naših, tako da smo u rezultatu dobijali mnogo više nego što smo Đole i ja mogli i da zamislimo.

Kada sam jednom prilikom zatražio od Ace Berčeka da se drži nekih šlagvorta, neophodnih za nastavak priče, u njegovom stilu mi je odbrusio: Ja da učim Mileta Isakova napamet? Jesi ti normalan, ja ni Šekspira nisam učio napamet! Bivalo je i da se snimanje mora prekinuti zbog mog preglasnog smeha u studiju, jer je Lane Gutović , kada bih mu iza scene dao novi tekst odmah počeo da ga, dodajući svoje gegove, uvežbava.

Meni nimalo nije smetalo; naprotiv, uživao sam kad bi moj tekst glumačkom inventivnošću poprimao neke nove dimenzije, pa i drugačija značenja, ali Đole je bio preosetljiv na takve izmene svog teksta, naročito kada bi bili preskočeni neki za njega važni detalji vezani za njegov ili Oliverin lik. Uprkos tome što se Oliveri ostajalo u toj igri, on je, verovatno baš zbog toga, odlučio da prekine saradnju posle pete epizode, pa su nas oboje napustili.

Tako sam narednih deset epizoda pisao sam, uz još veću kreativnu pomoć reditelja i glumaca, koji bi se slobodno mogli nazvati koautorima. Tim gestom, koji mi nikad nije objasnio, Đole je demantovao sve tračeve koji dominiraju novosadskim kuloarima, a u kojima je Olja ta koja vedri i oblači, vrteći ga oko malog prsta. Može ona to, donekle, ali kad mu pukne film mora da reterira. To ozbiljno dovodi u pitanje i opšte uverenje da je ona za sve kriva, ma šta ko pod time podrazmevao.

Nikad nisam želeo da se mešam u njihove bračne odnose, pa neću ni sad, tako da ma koliko i ona tome doprinela, odluku da sa mnom ohladi odnose, bez meni poznatog povoda i razloga, smatram njegovom. Popričamo mi i sad kad se sretnemo, ali se ne družimo. Voleo bih da verujem da ga bar pomalo grize savest i da mu je zato vidno neprijatno kad naletimo jedan na drugoga.

U međuvremenu, a traje to već petnaestak godina, razmišljajući o tome čime sam eventualno mogao doprineti našem udaljavanju, neki mnogo pragmatičniji prijatelji naveli su me da u razmatranje uzmem i neke meni potpuno strane aspekte. Isti oni koji su me bez samilosti, u periodima mojih finansijskih kriza, grdili što nisam uzeo stan u Beogradu dok sam bio u vladi Srbije, prosto su me naterali da preispitam i usluge koje sam bez kalkulacija činio drugima, pa i Đoletu Balaševiću.

Verovatno mi mnogi neće poverovati, i ne bi me čudilo, ali ja stan u Beogradu nisam želeo, mada mi je nuđen, prosto zato što nisam imao nameru da tamo živim. Ni jednog trenutka mi nije padalo na pamet da bih ga kasnije mogao zameniti za neki u Novom Sadu, verovatno bolji i veći, kao što su mi kasnije objasnili navodno manje pametni, ali i manje zatucani prijatelji. I uopšte se time sad ne hvalim, naprotiv, sad znam, nije to bio rezultat nekakvog posebnog poštenja nego jednostavno nesnalaženja i straha od kompromitacije.

Naime, netom po osvajanju lokalne vlasti u Novom Sadu, 1997, založio sam sav svoj autoritet u toj šarolikoj opozicionoj družini, da se po jedan lokal u Zmaj-Jovinoj ulici izda „Manuelu" i Đoletu Balaševiću. Smatrao sam da nema ništa prirodnije od toga da ta dva prepoznatljiva brenda našeg grada dobiju dućan na glavnom sokaku kako bi svi putnici namernici mogli da naiđu na najbolje što imamo, da nas po njima prepoznaju i pamte. Vlasnik „Manuel"-a, Siniša Žarin, je odmah od jedne neugledne prodavnice napravio najlepši izložbeni prostor u gradu, ne samo sopstvenih proizvoda od kože, dok je Đole svoj izdao u podzakup, pa je tu otvoren kafić. Umesto da na tom udarnom mestu budu izložene sve njegove ploče i knjige, kao i Oljine rukotvorine na temu njegovih stihova, da i njega lično turisti, posebno đačke eksurzije, tu mogu ponekad da vide i eventualno zatraže autogram ili zajedničku fotografiju, dobili smo pristojan, ali ipak samo još jedan restoran u nizu duž glavnog gradskog šetališta. Bio sam razočaran što nije postignut efekat koji sam očekivao, ali nisam mu previše zamerio, mada su me neki koalicioni partneri debelo ogovarali zbog toga.

Nije mi tad ni na kraj pameti bilo ono što je bila pozadina tih tračeva. Tek mnogo godina kasnije, Pera Perković, vlasnik „Mediteranea" i „Opere", koji je iznajmio taj lokal od Balaševića, objasnio mi je kakvim sam sumnjama bio izložen. On je svih tih godina Đoletu, odnosno Olji, plaćao mesečni podzakup preko hiljadu evra, pa su mnogi sumnjali da sam i ja od toga dobijao deo. Bilo je to u vreme kada sam, posle vlade Srbije, ponovo ostao bez posla i plate, pa mi je moj Pera Mason, ne praveći pitanje od toga što kod njega ponovo jedem i pijem na crtu, drugarski održao lekciju o tome kako je trebalo da takav lokal uzmem za sebe i tako obezbedim redovna primanja.

Tada je bio u pravu, ali ja ni sad ne mogu da zamislim kako bih po dolasku na vlast, obećavajući boljitak za sve, mogao da se tako prvo postaram za sebe. I to ne samo kršeći svoja moralna načela, nego i propise, jer izdavanje u podzakup izuzetno povoljnog gradskog poslovnog prostora nije bilo dozvoljeno. Da se ne lažemo, i ja sam nešto očekivao, nekakav benefit, ali tek na kraju, kao nagradu za ono što učinim. Bio sam siguran da ću zaslužiti i da će tako biti. Nije se dogodilo ništa slično, znači nisam zaslužio. Prosto k'o pasulj.

Tim povodom moram da priznam da se Siniša Manuel odmah zahvalio stranci Reformista kovertom sa nekih 20 hiljada maraka. Doneo je to meni u „Mediteraneo", ali sam ga ja zamolio da skoknemo do stranke u komšiluku i da to preda tamo ljudima zaduženim za blagajnu. Tako smo i učinili, pred nekoliko svedoka, čak smo mu ponudili i priznanicu da je dao prilog, ali to, kao ni većina donatora u to vreme, nije želeo. I narednih godina Siniša je nastavio da pomaže stranku svojim kreativnim rešenjima za plakate i reklamne majice, kape i druge rekvizite. Besplatno, naravno.

Od Đoleta niko nije ni očekivao ni tražio pare, baš kao ni od Siniše, ali potajno smo se nadali da će nas bar negde po dobru pomenuti. Ne zbog usluge koju smo mu učinili iz uverenja, nego zbog toga što smo mu objektivno bili najbliži, ljudski, pa i ideološki. To se, međutim, nije dogodilo. Doduše, nije se on otvoreno svrstavao ni uz jednu partiju, ali je diskretno više naginjao Demokratama, koji su dominirali u gradskoj i Pokrajinskoj vlasti.

Posebna priča je vezana za njegov film, koji nisam ni gledao jer nisam bio pozvan na premijeru održanu u sali NIS-a, a kasnije ga nije ni bilo po bioskopima. Naime, kada se on dogovorio sa Ljubišom Samardžićem, sa kojim sam takođe bio u prijateljskim odnosima, da ga zajedno naprave, Olivera me je kao u šali opomenula da bih, kao potpredsednik vlade, mogao da im pomognem u finansiranju. I učinio sam to, ne kao potpredsednik nego kao saborac iz Reformista Vojvodine, sa Miodragom Babićem, koji je u to vreme bio na čelu veoma uspešnog „Hemofarma". Zamolio sam ga i on je pristao u skladu sa već ustaljenom praksom da pomaže kulturu, posebno poštujući i jednog i drugog autora, pre nego moju trenutnu poziciju. Međutim, njih dvojica su se u toku priprema razišli po pitanju saradnika, kako mi je objasnio Ljubiša, jer on je imao svoj već uigran i dokazan tim, a Đole je insistirao na važnim ulogama svih svojih članova porodice, na čelu sa Oliverom.

S obzirom da je Ljubiša Samardžić bio nosilac tog projekta, novac koji im je dao „Hemofarm", čiji iznos ni ne znam, iskorišćen je za film koji je Smoki napravio pod ranije dogovorenim naslovom „Jesen stiže dunjo moja", pa mi je Olja prebacila da sam pomogao Ljubiši, a ne drugu koji će da sam režira svoj film „Kao rani mraz", u kojem će ona biti producent, asisestent režije i glumica. Šta sam drugo mogao nego da potražim novog donatora, pa sam se, kao već ozvaničeni opozicionar i vlasti u kojoj sam sedeo, obratio čoveku iz SPS-a, kojeg sam upoznao na nekim međunarodnim skupovima na kojima smo zajedno bili članovi delegacije Srbije u periodu prelazne vlasti.

Bio je to Dragan Tomić, stogodišnji director „Simpa"iz Vranja, sa kojim sam se družio na tim putovanjima, baš zato što su ga drugi iz DOS-a izbegavali. A i zbog vranjanskog govora u kojem sam uživao. Ne znam ni koliko je on priložio za film, ali znam da je bio veoma nezadovoljan i razočaran odnosom produkcije filma, u toku snimanja i posle njegovog pojavljivanja. Nije mi se on žalio, ali njegova supruga nije izdržala da mi ne prigovori na odnosu mojih prijatelja prema „Simpu", koji je po njenoj tvrdnji bio veoma darežljiv, u šta nimalo ne sumnjam.

Bilo me je sramota da se raspitujem o detaljima, naročito kad je napomenula da ni na premijeru nisu bili pozvani, jer morao bih joj reći da ni ja nisam. To mi je teže palo nego činjenica da sam posle vlade, po treći put u životu, ostao bez posla.

Međutim, po ko zna koji put, spaslo me je neko čudo, ili se to više ne može tako zvati. Posle godinu i po dana od ispadanja iz vlade i bez zaposlenja, setio me se Vuk Drašković, kojeg ničim nisam zadužio, samo sam uvek bio korektan uprkos ideološkim i taktičkim razlikama. Kada je, kao ministar spoljnih poslova došao u posetu Izraelu, gde me je postavio za ambasadora, podsetio me je da sam bio jedini iz DOS-a koji ga je obišao onomad kad je upucan u Budvi. I na još jedan detalj koji sam bio potpuno zaboravio, a koji se dogodio za vreme sahrane Ivana Stambolića. Naime, mi iz nove vlasti okupljeni pored groba bili smo ograđeni živim zidom policije, a narod se tiskao iza tog kordona. I dok sam slušao uobičajeno prigodne govore, bludeći pogledom po okolini, u gomili ljudi na uzbrdici koja već ulazi u neki šumarak, primetio sam Vuka Draškovića kako se propinje na prste da bi bolje video i čuo. Pozvao sam ga i zamolio policajce da ga propuste da nam se pridruži. Pouke se same nameću.

PS

Dok sam pripremao za štampu već završenu knjgu, pao je i Đole, pa sam se u šoku našao u nedoumici da li da izostavim ovaj tekst u kojem sam izneo i neke zamerke na njegov račun. Mada napisano sa najboljom namerom da ga isprovociram na razmišljanje i možda neki odgovor u njegovom maniru, iz kojeg bih nešto i naučio, posle njegovog naprasnog odlaska sve mi se to učinilo potpuno besmislenim. Uz grižu savesti što sam mu uopšte nešto zamerao, činilo mi se to krajnje nekorektnim i nečasnim, čak lešinarski. Kompletna knjiga mi je odjednom postala suvišna i kurvanjska rabota, kao kukavičko pripovedanje o događajima sa sve manje svedoka, koji bi mogli to i da potvrde ili demantuju.

Međutim, tek bez Đoleta u njoj, to više ne bi uopšte bilo to vreme kojem sam je posvetio, a koje je on najviše obeležio. Izvadio bih mu dušu. Bez njega, svi naši životi bili bi drugačiji i niko od nas preostalih u knjizi ne bi bio ceo. A, opet, ako bih redigovao tekst o njemu, po principu o pokojnicima sve najbolje, ubio bih, još jednom, njega. Nešto tako sam i rekao u izjavama koje sam dao povodom njegove smrti, tvrdeći da on nije umro, nego da je Đole poginuo braneći nas od nas samih, u večitom ratu za ljubav, za razumevanje među ljudima i za živeti slobodno. Takvi ne umiru, takvi bivaju ubijeni, najčešće s leđa, a pošto mu se to već dogodilo ovaj tekst ne može biti jedan od tih metaka.

Znam da će mi ipak mnogi zameriti, ali ja zbog Đoleta, koji to odgore vidi sve, ne mogu drugačije.

Pal Balaž

BAZADŽIJA

Za vreme NATO-bombradovanja, glavna baza mi je bila njegova kuća na Telepu. Kolega sa Radio Novog Sada, Pal Balaž, Pubi, kako mu je tepala familija, primio me je zajedno sa svojim zetom Petrom Petrovićem, kojem sam, opet, ja bio kum kada se venčavao sa Palikinom ćerkom Evom. Pošto je Eva, sa decom i majkom, otišla kod brata Atile u Budimpeštu, u koju je ovaj izuzetno daroviti pisac pobegao koju godinu ranije i odmah osvojio nagradu za knjigu godine u Mađarskoj, Pubi nas je dočekao kao oslobodioce, jer dobio je društvo i opravdanje za piće.

Pera i ja smo mu vrlo brzo nadenuli novi nadimak, samo za internu upotrebu. Nazvali smo ga Kerov mast, po anegdoti koju sam doživeo sa njime već prvih dana. Naime, kada sam mu se požalio da me nešto zatežu vratne žile i ramena, on mi je preporučio da na bolno mesto namažem „kerov mast". Kada sam ga sutradan pitao gde mogu da nabavim tu mast, on me je začuđeno pitao - kakav „kerov mast".

Očigledno, bio je to dvostruki lapsus, lapsus lingve, zbog njegovog rogobatnog srpskog jezika, ali i lapsus alkoholikus, jer verovatno je hteo da preporuči tigrovu ili konjsku mast, poznate po blagotvornom dejstvu kod gihta. Pobrkao pojmove pošto je pobrkao pića, kad je naglo došao u situaciju da ne mora da se skriva. Trebalo mu je nekoliko dana da se navikne na to da, pošto može da pije s nama u kući, ne mora po ceo dan da čeprka motikom po bašti, gde je krišom pio iz unučića skrivenih iza svakog žbuna. I nama je trebalo nekoliko dana da otkrijemo taj dualizam, koji je dovodio do predoziranja. Kad je uhvatio novi ritam pokazalo se da on, mada sklon rakijici, ima svoju meru uz koju sasvim dobro funkcioniše. U toj stvari je uspostavio kontrolu i balans, ali srpski jezik nikako nije mogao da izbalansira, pa je ostao Kerov mast.

I nije to ništa uvredljivo, nikakva sprdnja; naprotiv, uživali smo u njegovom govoru sa mnogo simpatija. Ja, inače, obožavam drugačije govore i akcente, kao što je mnogima simpatičan moj vojvođanski naglasak. Mnogo sam voleo da slušam, na primer, Miljenka Smoju kad ćakula sa njegovim Splićanima, ili kolegu Ljubiška i konobara Staniška od „Zlatni krčag" u Leskovac. Ili tazbinu u Celju i Ljubljani, kad se iz kurtizane potrude da preda mnom razgovaraju srpski. Jednostavno uživam u toj spontanoj igri sa drugačijim rečima i rečenicama, od onoga kako se kod nas uobičajeno koriste. I veoma brzo to usvajam, zabavlja me da koristim spiku kojom sam okružen, jer u njoj pronalazim nove izraze koji su često sočniji ili višeznačniji od onih kojima se obično služim.

Recimo, kad Dalmatinac kaže „Diga sam mu pozdrav" mnogo mi to lepše i potpunije zvuči od previše reči koje mi koristimo kako bismo rekli da smo se sa nekim posvađali, da više ne govorimo sa nekim. Ili kad je moja ćerka progovorila brkajući slovenačke i srpske reči i konstrukcije, pa je gaziranu mineralnu vodu nazivala vodom sa bubuljicama, a odeću obleka. Kad je kopirajući majku htela da kaže za nekog mog pajtaša da je ožderanica, govorila je ožderancija. Dopadalo mi se i što svoju baku Slovenku nije zvala Baba, kao moju majku, nego stara majka, skraćeno Stama, a posebno što je ona nju kao bucmastu bebu nazvala Buncek. Toliko mi se to dopalo i zbog toga što Hrvati tako tepaju prasetu, da sam to usvojio kao Ivin nadimak, koji evo već trideset godina koristim mnogo češće od njenog imena. U različitim varijacijama, Buncek, Bunc, Buncoseros. A ona mene Tatos.

kako sam drekao u njenoj sobi prepunoj našim zajedničkim fotografijama, kad bih povremeno svratio da obiđem i proluftiram njihov stan. Kao na nekoj terapiji, za desetak minuta isplakao bih se za sve nevolje koje nam je donelo bombardovanje i za sve nepravde koje su dovele do bombardovanja. A onda, sa novom energijom, ponovo u život da zezam krizu.

Inače, sa greškama koje neki Mađari prave pričajući srpskim jezikom, specifična je situacija jer uvek me iznova zasmejavaju, mada bih posle višedecenijskog druženja sa njima, još od dvojezične Mošine gimnazije, verovatno mogao sve da ih predvidim. Ili mi zadovoljstvo čini upravo to što se događaju baš onako kako očekujem.

Ne znam, znam samo da to nikako nije podsmeh, nego posebno zadovoljstvo, kao kad mi moj Kerov mast kaže da je danas baš bio vredan i okopao čak tri aleje. I nikad nije u pitanju samo pogrešan izraz, pa ni u ovom slučaju, jer te njegove (a)leje nisu duže od pet-šest metara, a na početku i kraju svake od njih je zakopano po jedno unuče ili pljoska. Kada bi ispravno rekao leje, to ne bi bilo toliko ni zanimljivo, a ni tačno.

Samo sve to zajedno čini kompletan ugođaj, kao što bi rekla braća Hrvati. Kao što je samo u hrvatskoj verziji našeg zajedničkog jezika moguć apsolutno neodoljiv lapsus čuvene Milke Babović, koja nam u direktnom prenosu predstavlja „žensku momčad". Meni ne zvuči i ne znači isto kad mi neko kaže jedno te isto, na primer ćuti ili šuti. Ima jedna pesma u kojoj pevačica „Novih fosila" ponavlja, šuti, samo šuti, šuti moj dječače plavi... ili tako nekako, i to me se dojmi veoma romantično, a ne mogu ni da zamislim da neko otpeva isto to sa ćuti, samo ćuti... Ne bi to bilo to. Ni nalik.

Nedavno sam se, na primer, oduševio lapsusom kosovskog premijera Ramuša Haradinaja, koji je u izjavi pred kamerama, hoteći da kaže da je situacija zabrinjavajuća, na svom rogobatnom srpskom jeziku rekao da je situacija zabrinuta. Odmah sam to stavio u naslov svoje redovne kolumne u „Tabloidu", „Situacija je zabrinuta", prepoznavajući to kao nenamernu metaforu, koja zaista najbolje definiše stanje u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, koja se sad zove region. Pošto mi nismo dovoljno pametni i odgovorni, pa stoga ni dovoljno zabrinuti za situaciju, situacija se zabrinula za nas. Kadgod smo se sprdali sa aktuelnim stanjem uz pomoć komunističkih floskula tipa „situacija se usložnjava" ili „situacija se intenzivira", došlo je vreme da je situacija zabrinuta.

Nažalost, neke od jezičkih bravura koje je Kerov mast izvodio za tri meseca bombardovanja nemoguće je napisati. Malo je bolje kad se prepričavaju uživo, ali jedino su prave kad se čuju izvorno. Evo još jedne, u kojoj čak nema ni greške, osim posebnog akcenta, a koja me je potpuno relaksirala u ne baš veselim trenucima. U noći kada je, posle nekoliko pokušaja ipak srušen Žeželjev most, otišao sam da vidim kako to izgleda i ništa nisam imao da vidim.

Tamo gde je bio most, nije bilo ničega osim magle, kroz koju se nisam čak ni u to mogao uveriti sve dok nisam došao do samog mesta gde je most bio zagazio u Dunav. Prethodno, dva novosadska mosta bila su srušena ali se videla olupina, neki kosturi koji su se zarili u vodu ili vire iz nje, a ovde ništa. Ovaj nije srušen, ovaj je potpuno razoren, uništen. Nestao. Nije bilo nikakvog traga da je tu nekad postojao. Ali, po celom keju bili su razbacani manji ili veći grumeni od betona rasturenog mosta, pa sam onako potresen uzeo jedan osrednji komad i poneo ga kući, odnosno kod Pubija. Ostavio sam ga u predsoblju i otišao da spavam. Izjutra ga nije bilo tamo, a Pubi mi je objasnio da ga je izneo na dvorište, „neka malo izluftira", misleći na osiromašeni uranijum kojim su nas gađali.

Nisam se ja kod Pubija skrivao od vlasti, jer znao sam da će me oni pronaći bilo gde, ako tako reše. Samo sam se sklonio od onih koji ozbiljno shvataju optužbe vlasti na račun opozicije, pa bi možda poželeli da na meni dokazuju svoj patriotizam. Procenio sam da ne moram baš svakoj budali biti na izvol'te, a bilo je i takvih pokušaja, kada su me nekoliko noći zaredom „nervi slabi a pesnice jake" čekali pred ulazom u zgradu u kojoj sam živeo sa majkom.

Te sam noći provodio u advokatskom klubu „Drezvej", ali sam ubrzo shvatio da će me to ubiti pre bombi i trojki u kaznenim ekspedicijama, pa sam prihvatio Perin poziv da stanujemo kod Pubija. Pera je ubrzo otišao kod svojih roditelja u Sremsku Mitrovicu, jer tamo nije bilo bombardovanja, pa smo Pubi i ja nastavili sami da forsiramo vinski podrum u komšiluku dok ga nismo, uz malu pomoć prijatelja za koje smo povremeno spremali gulaš, ispraznili, jer bez mostova nije mogao da obnovi zalihe iz vinograda na Fruškoj gori.