Krici i jauci

Cilj građanista je da se ukloni sve što ima veze sa srpskom narodnom svešću

NVO juriš na srpske škole

Hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, koji i sam slavi genocidnu akciju Oluja, tvrdi u sred Beograda da „cilj Oluje nije bio etničko čišćenje - ti ljudi su otišli prije nego što je vojska došla". Druga Srbija, uz pomoć različitih EU projekata, drži važne tačke u našem prosvetnom aparatu, neprestano nastojeći da „reformiše" nastavu. Cilj je da se ukloni sve što ima veze sa srpskom narodnom svešću. Građanisti tvrde da se „Srpski fašizam" može se savladati samo ako se, najzad, izvrši okupacija srpskih škola.

Piše: dr Slobodan Antonić

U Beogradu je ove nedelje održan još jedan skup regionalnih NVO o „fašizmu”. I šta mislite u kojoj zemlji je otkriveno najviše fašizma?

„Hrvoje Klasić je istakao da u Hrvatskoj postoji opozicija koja je velikim delom antifašistička, za razliku od Srbije (…) - situacija je u Srbiji po tom pitanju katastrofalna.

To nam kaže hrvatski istoričar koji i sam slavi genocidnu akciju Oluja tvrdeći da „cilj Oluje nije bio etničko čišćenje - ti ljudi su otišli prije nego što je vojska došla”.

„Ti ljudi”? On neće čak ni ime da nam izgovori, savršeno se uklapajući u zvanični NDH 2.0 narativ: Zoran Milanović - „Srbe iz Hrvatske nije potjerala Hrvatska vojska jer nije ni stigla, čak i da je imala takvu namjeru”.

Na tezu da su „Srbi sami otišli” iz Hrvatske, niko od Srba nije reagovao.

I sad će istoričar koji doslovno zastupa gnusnu šovinističku izmišljotinu da su „Srbi sami otišli”, da nam usred Beograda drži lekcije kako je kod nas glede fašizma situacija „katastrofalna”?

U Srbobranu u Hramu Bogojavljanja Gospodnjeg, održava se svake godine parastos Srbima žrtvama Oluje. U toj genocidnoj akciji Hrvatske stradalo je oko 2.000 Srba, a 250.000 je zauvek proterano.

A da li se iko od učesnika iz Srbije makar malo pobunio? Probao da razblaži ili relativizuje ovu otrovnu opasku?

Novinar o tome ne izveštava

Čitamo da je Aida Ćorović „podsetila da se u Srbiji koriste toksična sredstva.

Olga Manojlović Pintar „kazala je da je antifašizam neodvojiv od komunizma, te da bi lišavanje antifašizma ideje komunizma značilo samo dodatno osnaživanje fašizma”.

A Jovo Bakić se žalio da su danas u Srbiji čak i studenti sociologije „desničari”, te da „fašisti mnogo ozbiljnije pristupaju borbi - zbog čega su ovde levičari oni koji dobijaju batine, što nije normalno!?

Smeo bih se zakleti da nije novinar kriv što je prećutao reakciju na Klasićevu invektivu. Zapravo, nikakve reakcije nije ni bilo.

Jer, kod nas vlada tzv. apsolutni imerativ, koji glasi: „Počisti prvo svoje dvorište”. Ta zapovest je vrhunsko vjeruju Druge Srbije - od Radomira Konstantinovića, do Zorana Kesića.

Naravno, ta norma je besmislena - i parališuća. Zamislite da neko kaže Jevrejima 1939: „Vi samo svoje dvorište, a Nemci će svoje”. Ili Jermenima 1915: „I vi samo svoje, a Turci će svoje”…

Ili da se neki Beograđanin 1941. godine zgrozi zbog leševa koji Savom plutaju iz NDH, a da mu njegov sugrađanin odgovori: „Šta tebe briga šta se radi u drugoj zemlji? Počisti prvo svoje dvorište”!

No, naši građanisti su ovu zapovest u toj meri interiorizovali, da bivaju paralisani kad god neko iz Zagreba ili Sarajeva stane da bljuje po našem dvorištu. Oni se onda prave da ništa nisu ni čuli ni videli, i hladnokrvno nastavljaju s uobičajenim mantrama: „Kriv je srpski nacionalizam” i „Sve je počelo s Miloševićem.

Građanisti: Srbiji je potreban regionalni antifašistički pokret

I šta je na kraju zaključeno? Koji je lek za Srbiju? Da se napravi regionalni antifašistički pokret, i da se radi s „mladima, između ostalog prekidanjem kruga nacionalističke indoktrinacije”. Jer, u Srbiji je „suštinski problem što su mladi indoktrinirani i što veliki broj njih ne zna šta se dešavalo devedesetih”.

Već sam pisao o tome da naša omladina prezire NATO, a sve više i EU - ma koliko novca se ulagalo u EU/NATO propagandu. Kao krivca za ovaj neuspeh Druga Srbija prvenstveno označava ovdašnji obrazovni sistem.

Drugosrbijancima smeta i srpsko pismo ćirilica i srpska istorija

Tako, Jelena Diković (Danas), ocenjuje da „Srbija prednjači u ne suočavanju s prošlošću” zato što se „u Srbiji inistira na reviziji istorije, a omladina se truje nacionalizmom”.

Branislav Dimitrijević (Peščanik) tvrdi da „ideologija i kultura koji su opravdavali zločine dominiraju sve do danas”, između ostalog i zato što „deci serviramo laži u udžbenicima istorije”.

I Dejan Ilić (Peščanik) slaže se da se u „školskim programima promoviše … resantimanska nacionalna istorija”, zbog čega se „redovni školski program ne može opisati drugačije nego kao dosledna nacionalistička indoktrinacija”.

Aleksej Kišjuhas (Autonomija info) zabrinut je da u Srbiji „odrastaju generacije koje jedva čekaju da saučestvuju u zločinima koje su počinili njihovi očevi”.

Drugosrbijancima smeta pesnikinja Desanka Maksimović.

Posebno je zanimljivo svedočenje jednog „pokajnika”. Nikola Krstić (Vreme), naime, ranije je bio srpski nacionalista: „kao mlađi (…) šišao sam se do glave, pev’o Oj, Kosovo, Kosovo (…), prozivao ostale jer su drugačiji, mrzeo sve što je dolazilo preko Drine… bio „ponosni naciJonalista”.

Seća se kako je 2008, u 8. razredu, sa svojim drugovima „danoćno po školi, ulici, parkovima i gradu pevao pesme pune rodoljubno-koljačkog žara”, jer „okruženje nas je nateralo da preziremo sve što nije spadalo u srbijansku nacionalnost”.

Kao osnovni razlog tome navodi nacionalističko školstvo. Recimo, profesor srpskog je sirotom Krstiću „rekao da neće da čuje da koristimo reč zarez”, drugi profesor mu je zabranio „da više ikada kaže (…) da je Milošević bio diktator”, „na času građanskog su nas podučavali da su nam Kosovo Šiptari oteli”, a „mojoj drugarici je profesorka građanskog objašnjavala kako je homoseksualnost bolest”.

Tek kad se jadni Krstić izvukao iz kandži srpskog školstva (dospevši na Megatrend), osvestio se od nacionalizma, te je postao uzorni projektaš i NVO novinar.

Momo Kapor je trn u oku građanista i smatraju ga ekstremnim srpskim nacionalistom.

Drugosrbijanci najviše nasrću na istoriju i srpski jezik.

Ironišući ovakve žalopojke Krstića na srpsko obrazovanje, tviteraši su posvedočili da u Srbiji nastavnici i dalje traže od đaka:

-na geografiji, da na nemoj karti nacrtaju granice Velike Srbije;

-na likovnom, da naslikaju portret Draže Mihailovića;

- na muzičkom, da znaju sve pesme Baje Malog Knindže;

- na fizici, da se izračuna trajektorija granata kojima se gađa Berlin;

- na biologiji, da su amebe postale od Srba;

- na hemiji da se napravi bomba;

- na istoriji, da su Srbi u davna vremena živeli u Indiji, a još ranije u Africi;

- na tehničkom, da se iskuje bodež i zakolje prase…

Druga Srbija, uz pomoć različitih EU projekata, drži važne tačke u našem prosvetnom aparatu, neprestano nastojeći da „reformiše” nastavu. Cilj je da se ukloni sve što ima veze sa srpskom narodnom svešću. Jer, kako nam je objasnio glavni Peljianikov stručnjak za obrazovanje, „u školu se ne dolazi po identitet, u školu se dolazi sa identitetom”.

I Milovan Danojlić je na spisku drugosrbijanaca kao nepodoban književnik koga bi trebalo izbaciti iz školskih programa i udžbenika.

Zbog toga se neprestano nasrće prvenstveno na nastavu istorije i srpskog.

Kaže se, recimo, da „Desankine plitke i patetične poezije ima i previše u školi”, odnosno da bi „bilo dobro da prestanemo da se pretvaramo da je Krvava bajka vrhunac srpske poezije”.

Svojevremeno je i Sreten Ugričić, kao upravnik Narodne biblioteke, sačinio spisak nacionalista među srpskim piscima. Nacionalistički realisti su Ćosić, Kapor, Vitezović, Bratić, Danojlić, Markov i Dragoslav Mihailović, a nacionalističke estete su Pavić, Beli Marković, Goran Petrović i Miro Vuksanović .

Pa da mi to lepo sve poizbacujemo iz čitanki. „Krvava bajka” je ionako loša poezija, gde Nemci da nam štampaju udžbenike i da slučajno pročitaju tako nešto…

Pisca Dragoslava Mihajlovića svrstali su drugosrbijanci u grupu u srpskih nacionalista, kao da je to nedozvoljeno, ili nešto loše

Dakle, „srpski fašizam” može se savladati samo ako se, najzad, izvrši okupacija srpskih škola. Ispod pene propagandne svađe oko, recimo, Gorana Markovića, vodi se strateški rat za dušu dece.

A sada, dobra vest. Snage otpora uspele su da, ovih dana, makar malo odbrane identitetsku priču. Front je pomeren, koliko-toliko, neznatno dalje, od Moskve i Petrograda.

Tako smo slabi da se ne usuđujem čak ni da objasnim o čemu je reč. Ali, nešto je urađeno. Srpsko školstvo ostaje, makar elementarno, narodno, pluralističko i slobodarsko.

Pa da vidimo „regionalne antifašste” i njihove moćne patrone iz Vašingtona i Berlina, koji će potez sledeći da povuku.

(Autor je profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu)

(www.pravda.rs)