Preko pune linije

Država i narod nestaju, rastu samo stopa smrtnosti, cene hrane, inflacija i korupcija

(Samo)ubistvo Srbije

Zvanični izveštaji državnih organa upozoravaju na kolaps države i naroda. U poslednjih deset godina umrlo je 422.975 ljudi više nego što je rođeno. Prošle godine je umrlo čak 40 odsto više stanovnika nego 2012. Nestalo je 1.200 sela. Ove godine je upisano 60.000 đaka manje nego 2012/13, a u tom periodu je zatvoreno 250 škola. Godišnje se dijagnostifikuje više od 36.000 novih slučajeva malignih oboljenja, od kojih se 20.000 završi smrću. Uz Moldaviju, Srbija je najsiromašnija država u Evropi. Javni dug iznosi 33,2 milijardi evra, a privatni skoro 40 milijardi evra. Osim siromaštva i dugova, rastu kriminal i korupcija. Samo tri javna preduzeća - EPS, Železnica i Putevi Srbije - godišnje isisaju iz budžeta milijardu evra nezakonito sprovedenim tenderima. Kolaps privrede, rast cena hrane i galopirajuća inflacija predstavljaju poslednje eksere u kovčeg Srbije.

Predrag Popović

Država ne postoji, Srbija je teritorija bez jasno definisanih granica. Društvo je podeljeno na sirotinju, koja balansira na ivici egzistencije, i kastu konvertibilnih milionera, u kojoj se nalaze političari, tajkuni i ostali kriminalci. Što je najgore, na vlasti se nalazi kartel čiji vođa, Aleksandar Vučić, i kad bi hteo, a neće, ne bi znao da pronađe rešenje problema s kojima se suočavaju država i narod.

U kritičnim okolnostima, Nikola Pašić je govorio: „Nema nam spasa, propasti nećemo". Iako se često poredi s Pašićem, Vučić može da kaže: „Nema nam spasa, propali smo". Svi izveštaji zvaničnih agencija i zavoda upućuju na to da se Srbija nalazi u samrtničkom ropcu. Da to nije pesimistična metafora, nego surova realnost, pokazuju podaci o porastu stope smrtnosti. Prošle godine je u Srbiji umrlo 40 odsto ljudi više nego 2012, a u tom desetogodišnjem periodu umrlo je 422.975 ljudi više nego što je rođeno. Utrostručen je broj smrtnih slučajeva penzionera i pacijenata s malignim oboljenjima. Ove godine, od januara do jula, umrlo je 68.194 ljudi, dok je prethodne godine u istom periodu broj umrlih bio 74.234. Smanjenje smrtnih slučajeva je logično, pošto ima sve manje penzionera i ostalih kandidata za put na onaj svet.

Na ovaj svet dolazi sve manje dece. U prvih sedam meseci ove godine rođeno je 34.389 beba, samo devet manje nego prošle godine u istom periodu. Tokom cele prošle godine rođena su 62.062 deteta. Brojevi pokazuju negativni trend. U Srbiji je 1950. godine rođeno 152.569 beba, 1986. samo 99.419, a od 2010. broj živorođene dece ne prelazi 68.000.

Posledice bele kuge vide se i u školskim klupama. U Srbiji je 1953. godine bilo 120.000 đaka prvaka. U školskoj 2012/13 godini bilo je 70.374 prvaka, a 565.199 svih đaka. Ove godine je u prvi razred krenulo skoro 5.000 đaka manje nego prošle godine, kad ih bilo 64.233, a u sve osnovne i srednje škole upisano je 502.000 učenika. Manji broj đaka doveo je do smanjenja broja škola. U poslednjih deset godina ugašeno je 250 škola u Srbiji. U 900 od ukupno 3.200 osnovnih i srednjih škola nastava se održava samo u jednoj smeni, dok se u mnogima se smanjuje broj odeljenja.

Negativan trend traje decenijama, a u poslednjih desetak godina postaje sve izraženiji, što ne čudi, pošto iz Srbije svake godine ode oko 60.000 mladih, radno i repruduktivno sposobnih. Od 2002. do 2012. Srbiju je napustilo 179.000 ljudi prosečne starosti od 29 godina. Od 2012. do danas, otišilo je više od 700.000 mladih i obrazovanih.

Po iseljavanju mladog stanovništva Srbija je šampion u regionu, a to se neće promeniti jer istraživanja pokazuju da svaki treći student planira da, čim stekne diplomu, ode u inostranstvo. Većina se odlučuje za ekonomsku ili trajnu migraciju u Austriju, Nemačku, Švajcarsku, Kanadu i Sjedinjene Američke Države. Istraživanje, koje je prošle godine sprovedeno u Srbiji, pokazuje da 90 odsto anketiranih studenata tvrdi da ih roditelji podržavaju u nameri da odu u beli svet kad završe školovanje. Kao glavne razloga zbog kojih žele da odu iz Srbije, više od 30 odsto ispitanika navodi nemogućnost pronalaženja posla u struci. Više od 20 odsto ističe da posao u struci nije dovoljno plaćen, što ugrožava ionako nizak životni standard.

Ipak, nezadovoljstvo ekonomskim i socijalnim uslovima izazvano je stanjem na političkoj sceni. Više od 80 odsto mladih ne percipira društvo kao pravedno, za šta odgovornost ima vladajuća politička elita. Političari su stvorili društvene uslove koji ne garantuje svima jednake šanse za zaposlenje. Vlast ne rešava probleme, nego ih prikriva metodologijom koju primenjuje kako bi poražavajuće činjenice predstavila kao pozitivne rezultate.

Po toj matrici, stopa nezaposlenosti mladih je mala, ispod 10 odsto. Međutim, većina mlađih od 29 godina radi na privremenim i povremenim poslovima i na određeno vreme, a skoro polovina je angažovana u neformalnom sektoru. Radna mesta u javnom sektoru rezervisana su za aktiviste i članove stranke na vlasti, među kojima ima oko 15.000 vlasnika falsifikovanih diploma. I poslovanje privatnih preduzeća zavisi od bliskosti s pojedincima iz vlasti.

Mladi žele da menjaju adresu, a ne ekonomske i političke uslove u svojoj državi. Umesto da se bore za promene, koje će im omogućiti bolji život u otadžbini, lakše im je da sreću potraže u inostranstvu.

Ljudi su najvažniji resurs svake države, a Srbija je u prošloj deceniji izgubila 1,1 milion stanovnika. Svake godine nestane grad veličine Pančeva, plus nekoliko okolnih naselja.

Statistika je surova, brutalno otkriva pravo stanje stvari. Poslednja demografska istraživanja pokazuju da svake godine u Srbiji nestane 120 sela. Od 4.700 registrovanih sela, u 1.000 ima manje od po 100 stanovnika. U čak 86 odsto sela smanjuje se broj meštana. U više od 200 sela nema nijednog čoveka mlađeg od 20 godina. U selima živi 260.000 momaka između 40 i 50 godina i oko 100.000 devojaka iste dobi, koji nisu zasnovali porodice.

Sela nestaju u celoj Srbiji, naročito na jugu, u pograničnim delovima prema Makedoniji i Rumuniji. U opštini Crna Trava, prema popisu iz 2011. godine bilo je 25 sela, od kojih je 21. imalo manje od sto stanovnika, pretežno staraca. Od tada, 11 sela je napušteno. To i ne čudi, s obzirom da se od 2018. do 2020. godine na teritoriji te opštine nije rodilo nijedno dete. Sudbina Crne Trave preti i crnom Knjaževcu, u kome je pre deset godina živelo 37.000 ljudi, a danas ih ima samo 6.000.

U 2.000 sela nema osnovnih škola, ambulanti ili domova kulture. Bez uslova za rad i normalan život nema ni mogućnosti za obnovu. Srbija ima najviše poljoprivredne površine po stanovniku u Evropi. Za razliku od srpskog proseka od 0,6 hektara po stanovniku, Holandija ima prosek od 0,06 hektara, ali pedesetostruko veće prihode.

Međutim, džabe tolika zemlja, kad se ne obrađuje. Zapuštenih poljoprivrednih oraničnih površina ima u svim krajevima Srbije. Najveći procenat je u Pirotskom okrugu 26,5 odsto, zatim u Pčinskom 24,4 odsto, Topličkom 15,5 odsto, Borskom 14,6 odsto, Raškom 11,1 odsto, dok u Vojvodini najviše neobrađenog zemljišta ima na severu Banata 3,5 odsto. Podaci republičkog Zavoda za statistiku pokazuju da u Srbiji ima 226.000 hektara neobrađenog zemljišta, dok nezvanične procene upozoravaju da je stanje mnogo teže, pošto ima čak 400.000 hektara zemljišta na kome se ne uzgaja ništa osim korova.

Ukoliko bi se ta površina, od 200.000 do 400.000 hektara, privela nameni i na njoj počele da se uzgajaju razne poljoprivredne kulture, mogao bi da se ostvari godišnji prihod od 300 do 400 miliona evra. Ovako, Srbija ima dva i po puta više neobrađenog zemljišta nego Slovenija oraničnih površina na kojima proizvodi hranu koja pokriva 70 odsto njenih potreba.

Vlast Srpske napredne stranke pre dve godine osnovala je Nacionalni tim za preporod sela. Na inicijativu tog tela Vlada Republike Srbije je počela sa izradom programa za besplatnu podelu napuštenih domaćinstava. Odbor za selo Srpske akademije nauka i umetnosti raspolaže podacima da u Srbiji ima oko 150.000 praznih i 50.000 potpuno napuštenih kuća. Vlada Srbije je pre dve godine najavila konkurs za dodelu tih imanja mladim porodicama, koje žele da žive na selu ili onima koji već žive na tim područjima i žele da ostanu tamo. Taj program nije realizovan. Aktivnosti Nacionalnog tima za preporod sela svedene su na saopštenja u kome se odgovornost za katastrofalno stanje u srpskim selima prebacuje na seljake i bivše vlasti. Eksperti iz Nacionalnog tima objašnjavaju da je propadanje sela počelo posle Drugog svetskog rata, kad su komunisti promovisali ideje radničke klase, pa su ratare i stočare stimulisali da postanu proleteri u novootvorenim fabrikama. Posle toga, sedamdesetih godina prošlog veka, ljudi sa sela su masovno odlazili na privremeni rad u inostranstvo, da bi devedesetih, usled ratova, sankcija i propasti privrede, sela napuštana "trbuhom za kruhom". Danas predstavnici aktuelne vlasti tvrde da su za gašenje sela krivi ljudi koji su otišli u inostranstvo, ne mogu da obrađuju napuštenu zemlju, a ne žele da je prodaju. Ko je ostao na selu, nije motivisan za investiranje u poljoprivrednu proizvodnju niske prodajne cene. Male i neredovne subvencije i neuređeno tržišta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda ne stimuliše seljake da ulažu i razvijaju imanja. Naprotiv, veća proizvodnja uvodi ih u rizik od većih gubitaka.

Država u razvoj poljoprivrede ulaže oko dva odsto budžeta, a i to se raspoređuje bez plana i namere da se uredi sistem. Mnoga sela su odsečena od sveta, bez prilaznih puteva, vodovoda i ostalih infrastrukturnih sektora neophodnih za rad. Mreža za navodnjavanje je manja nego u Albaniji, ali vlast novac iz budžeta investira u izgradnju fontana. Za razliku od razvijenih evropskih država, koje raznim merama agrarne politike daju prioritet marginalnim i pograničnim područjima, vlast u Srbiji podstiče seobu iz sela u gradove.

Život u selu je otežan i zbog nemogućnosti kvalitetnog obrazovanja. Taj problem je rasprostranjen i u urbanim sredinama, ali najizraženiji je u ruralnim krajevima. U Srbiji ima oko 190.000 stanovnika bez ijednog dana provedenog u školi i 677.000 s nepotpunom osnovnom školom, a 20 odsto ima završenu osmoletku. Ukupno, čak 35 odsto stanovništva Srbije ima samo osnovnu školu ili čak ni to. Iako se, u skladu s primenjenom metodologijom, računa da je samo 2,68 odsto nepismenih, realno stanje je mnogo gore.

Više od 55 odsto stanovnika Srbije nema funkcionalnu pismenost, ne razume gramatičke i pravopisne norme, niti ima sposobnost razumevanja i primene pročitanog ili napisanog materijala, dok 74 odsto ne može da reši srednjoškolske matematičke zadatke ili da pravilno popuni formulare u državnoj birokratiji. Kompjuterski je nepismeno više od 66 odsto građana Srbije, a 25 odsto nikada nije koristilo računar ili internet. Tek svaki treći zna da koristi kompjuter i programe namenjene opštoj populaciji i svakodnevnoj upotrebi. U grupi kompjuterski nepismenih ima skoro 40 odsto mlađih od 30 godina.

Podaci Zavoda za statistiku pokazuju da u Srbiji ima 127.463 nepismenih, među kojima je 22.831 muškarac i 104.632. žene. U gradovima ima 39.701, a u selima 87.782 nepismena stanovnika. Po procentu nepismenih u regionu, Srbija se nalazi u sredini, između Hrvatske, koja ima samo jedan odsto, i Bosne i Hercegovine, u kojoj je zabeleženo tri odsto nepismenog stavnovništva.

Predstavnici Vlade Srbije i za taj problem optužuju bivšu vlast, iako sami ništa nisu preduzeli da bi povećali broj časova srpskog jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama. S obzirom da u Srbiji ima 40 odsto časova maternjeg jezika manje nego u evropskim državama, PISA istraživanja, kojima se vrši međunarodna provera dostignuća učenika, pokazuju da đaci u Srbiji dostižu obrazovni nivo ispod proseka. Učenici iz škole izlaze s nedovoljnim znanjem gramatike i pravopisa, a siromašan leksički fond "ukrašavaju" žargonizmima i stranim rečima.

Umesto tog, Vlada Srbije rešava probleme stranih investitora uvođenjem dualnog obrazovanja. Promena školskog sistema predstavljena je kao strategija kojom vlast preduzima "konkretne mere za uposlenost mladih", kako je to objašnjavao ministar prosvete Mladen Šarčević.

Prema novom zakonu, đaci će u prvoj godini srednje škole četiri dana provoditi na teorijskoj nastavi, a jedan na radu u nekoj kompaniji. U drugoj godini, tri dana će učiti teoriju, a dva praksu. U trećoj godini, posle dva dana nastave u učinionici, tri će provoditi na radnom mestu. Zakon je, u teoriji, doneo nekoliko dobrih stvari, ali, u suštini, pretvorio se u mehanizam za izrabljivanje dece.

Ta strategija je omogućila stranim investitorima i domaćim privrednicima da jeftino dolaze do radne snage. Učenici su prinuđeni da rade za minimalne ili nikakve plate. Srednjoškolci građevinske struke mešaju malter, a đaci iz trgovačke škole rade na kasi ili pune rafove u Lidlu ili Idei za po 10.000 dinara nadoknade. Obuka jeste korisna, ali ne znači mnogo, pošto velike kompanije nemaju nikakvu zakonsku obavezu da zaposle za stalno učenike čijim radom su zadovoljni.

Odnos vlasti prema obrazovanju ilustruje i slučaj Aleka Kavčića, čija fondacija na svom sajtu nudi besplatne udžbenike, za koja je otkupila izdavačka prava. Takav postupak nanosi poslovnu štetu raznim izdavačima, koji svoja prava štite na sudu. Osim nemačkog izdavača "Klet", Fondaciju "Alek Kavčić" tužio je i Miloljub Albijanić, bivši predsednik Narodne skupštine i visoki funkcioner ugašene političke organizacije G17.

- Ako bi Kavčić kupio sve knjige Zavoda za udžbenike, oni bi od tog novca imali tek za plate za koji mesec i onda bi mogli da stave ključ u bravu, jer više ne bi morali da štampaju knjige. Ako bi on kupio sve naslove i okačio ih na svoj sajt, šta onda Zavod dalje da radi? Zaključava vrata i otpušta 200 ljudi. Ili je namera da neko dođe jeftino do imovine Zavoda? Neke namere postoje - kaže Albijanić, koji je bio u vrhu vlasti, koja je opustošila Srbiju pljačkaškom privatizacijom.

Albijanić je objasnio kako funkcioniše obrazovni sistem u Srbiji. Važno je da zaradu ostvaruju predstavnici vlasti, Zavod za udžbenike, izdavači i autori, kao i nastavnici koji đake obavezuju na kupovinu određenih sadržaja. Pola miliona učenika i njihovi roditelji moraju svake godine da kupuju udžbenike. Niko ne sme da besplatnim udžbenicima ugrozi parazitsku šemu. Ko se, kao Kavčić, usudi na takav potez biva progonjen sudski, medijski i politički.

Po istim principima funkcioniše i srpsko zdravstvo. Kako za obrazovanje, vlast ne mari ni za javno zdravlje. U državnim bolnicama nema dovoljno lekara, medicinskih sestara, pa ni lekova, gaze, gipsa... Pacijenti ne dobijaju potrebnu pomoć ni za lakša oboljenja, a kamoli u komplikovanijim slučajevima. Na skenere se čeka po nekoliko meseci, a operacije se odlažu i na po dve-tri godine. S druge strane, u privatnim bolnicima, u kojima rade isti lekari kao u državnim, ima svih potrebnih sredstava, koja malo ko može da plati. Posledice su očigledne, puna su ih groblja.

Po učestolosti oboljevanja od raka, Srbija se nalazi na 18. mestu u Evropi, ali ima najveću smrtnost od karcinoma pluća, pokazuju poslednji podaci Global Cancer Observatory, platforme koja prikuplja statistiku za rak. Podaci Instituta za javno zdravlje "Dr Milan Jovanović Batut" pokazuju da se u Srbiji godišnje dijagnostifikuje oko 36.000 novih slučajeva malignih oboljenja, a od raka umre više od 30.000 ljudi. Sličan procenat oboljevanja ima većina zemalja u tranziji, ali one imaju i nešto manju smrtnost nego što je u Srbiji. Među 40 evopskih zemalja, Srbija se svrstava u grupu sa srednjim rizikom oboljevanja i visokim rizikom umiranja od malignih bolesti, odmah iza Mađarske. Muškarci u Srbiji se nalaze u srednjem riziku oboljevanja od svih malignih bolesti, ali žene su u mnogo višem riziku. Najčešći uzrok smrti od kancera kod žena su maligni procesi na dojci, debelom crevu, plućima i grliću materice.

Rak pluća je vodeći uzrok smrtnosti od svih maligniteta u svetu i Srbiji. Preduslov uspešnog lečenja je rano otkrivanje karcinoma. Međutim, uglavnom zbog stanja u zdravstvenom sistemu više od 70 odsto pacijenata u Srbiji otkrije karcinom tek u poslednjem stadijumu, kad su šanse za izlečenje iscrpljene. Samo u poslednjih godinu dana broj obolelih od raka povećao se za 12 odsto, a broj obolelih žena čak za 55 odsto. Od 1.300 žena, kod kojih se otkrije karcinom, svake godine 500 pacijentkinja izgubi bitku za život.

Sa rastom smrtnosti i siromaštva usko je povezan rast korupcije. Izveštaj međunarodne organizacije Transparency International pokazuje da je indeks pecepcije korupcije izuzetno visok u Srbiji. To otkrivaju i podaci srpske Državne revizorske institucije.

U izveštaju o javnim nabavkama za 2020. godinu, DRI je u revizijama finansijskih izveštaja utvrdila greške u iznosu od 376 milijardi dinara, a nepravilnoosti u iznosu od 130 milijardi dinara. Čak 97 odsto utvrđenih nepravilnosti izvršeno u javnim preduzećima Elektroprivreda Srbije, Putevi Srbije i Društvo za upravljanje železničkom infrastrukturom - Infrastruktura železnice Srbije.

Ta tri preduzeća su na nezakonit način sprovela javne nabavke vredne 125,61 milijardu dinara, odnosno više od jedne milijarde evra. Javno preduzeće EPS donosilo je odluke o dodeli ugovora i zaključivalo ugovore o javnim nabavkama sa ponuđačima čije su ponude sadržavale bitne nedostatke. Infrastruktura železnice Srbije nije dekomuntovala procenjene vrednosti javnih nabavki, koje se odnose na proveru cene, kvaliteta, garancije i ukupne vrednosti. I u Putevima Srbije nepravilnosti se odnose na postupke javnih nabavki, obračuna plata, preuzimanja obaveza izvan ovlašćenja, kao i kod dodele subvencija, dotacija i drugih isplata.

Dakle, nezakonito i pogrešno su sprovedene javne nabavke vredne skoro pet milijardi evra i nikome ništa. Nema krivičnih prijava, istraga i sudskih postupaka protiv odgovornih lica. Policija i pravosudni organi ništa ne preduzimaju jer znaju ko je kriv za pljačku državne imovine. Znaju da svi tokovi otetog novca vode prema vrhu vlasti, prema Aleksandru Vučiću.

Vođa naprednjačkog kartela ima ulogu mrtvozornika, on će overiti smrt Srbije. Međutim, iako je značajno doprineo ovako katastrofalnom stanju, Vučić nije jedini krivac. U samoubistvu države i naroda učestvovali su svi akteri na političkoj sceni, njihovi tajkuni, policajci, sudije, novinari i ostali kriminalci. Svako je naneo zla koliko je mogao.

Jednako policajci koji izvršavaju naloge Aleksandra Vulina, kao i generali koji salutiraju i raportiraju Nebojši Stefanoviću. Jednako sudije kojima ne smetaju režimski uterivači terora poput Jasmine Vasović i Aleksandra Stepanovića, kao i tužioci koji ćute o Zagorki Dolovac i Nenadu Stefanoviću. Odgovorni su i lekari koji se ne bune protiv Zlatibora Lončara, čije su političke i koruptivne kombinacije dokrajčile srpski zdravstveni sistem.( Od takvog načina naprednjackog leenja i sam Loncar se distaniciao, ostavkom koju je podneo na mesto ministra pre šest meseci, a zamenjuje ga državni sekretar dr Mirsad Đerlek). Na spisku saučesnika u ubistvu Srbije nalaze se i prosvetni radnici, koji svaku školsku godinu počinju štrajkom, kojima zahtevaju povećanje plata, ali ne bune se kad ih izdavači sponzorišu sa po dve-tri crvene da bi učenicima utrapili njihove udžbenike, tablete ili lap topove.

Najveću odgovornost snose mladi i obrazovani, koji pokušavaju da se prilagode i snađu, ili beže u inostranstv, bez namere da se vrate, a kamoli da pruže otpor i odbrane pravo na dostojanstven život i budućnost u svojoj zemlji. Mladi i sposobni beže od naprednjačkih primitivaca i secikesa, umesto da dignu glas, ruku i kuku i motiku, pa da ih vrate na društveno dno, gde im je mesto.

Srbiju su uništavali mnogi okupatori i agresori, ali najviše štete su joj naneli njeni građani. Pripadnici svih političkih opcija, koje su prodefilovale na vlasti, pa i obični građani, koji su pristali na ulogu žrtve. Ako nije kasno, ako još postoji nada u spas od potpune propasti, neophodno je pronaći snage za samoodbranu, za pobunu i oslobođenje. "I groblje ima izlaz", govorio je Tomislav Nikolić, koji je grobarsko iskustvo, kao predsednik SNS-a i Srbije, iskoristio za pripremu sahrane države i nacije. Međutim, Nikolić je bio u pravu. Srbija mora da ustane i nađe izlaz sa groblja. Ako se to ne desi, onda ništa.