Postdemokratija

NEUROPRAJD

Ludnica. Ovde se više ne zna ko koga jebe. Povod za ovu konstataciju je bukvalan, a zaključak se metaforički odnosi na državu i društvo u celini. Parada ponosa je zabranjena, pa odobrena, šetnja je obavljena a vlast tvrdi da nije. Na kraju, umesto učesnika poniženog prajda ponosna je premijerka koja tamo pripada ali nije učestvovala. „Ono što je bilo zabranjeno nije ni održano", reče Ana Brnabić posle obavljene šetnje Europrajda i ostade i gej i vlast. Njenu nebuloznu izjavu pojasnio je dvojni ministar policije Vulin&Vulin, tvrdnjom da to nije bila šetnja, nego sprovođenje parade. Dakle, učesnici prajda nisu svojevoljno šetali, nego su bili sprovedeni. Stoga je premijerka ponosna na državu koja je, kako reče, održala reč i ispunila obećanje dato građanima. Koje obećanje? Ono da će moći slobodno da šetaju, ili ono da će šetnja biti zabranjena, pita (se) kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kao i obično, u pravu je bio jedino predsednik Vučić, koji je odbacio Europrajd kao ozbiljnu temu za raspravu i sukobe, pored svih problema koje imamo i koji nas tek čekaju. On je osudio i jednu i drugu stranu, i one koji su insistirali na šetnji po svaku cenu, kao i one koji se tome ostrašćeno suprotstavljaju. Za njega su i jedni i drugi saučesnici u hibridnom ratu protiv države Srbije, koja ima važnijih tema i pametnija posla. Reklo bi se pravi glas razuma, da nije poznato da je upravo on podržao kandidaturu Srbije i Beograda za Europrajd i da se on prvi založio za njegovu zabranu, čak i tvrdio da je neće biti makar ga i Bajden lično zvao da interveniše. Upravo to je sludilo vladu u nastojanju da se održe i šetnja i njena zabrana. Jer predsednik mora biti u pravu! I u jednom i u drugom slučaju. Kao i uvek. Tako je Europrajd postao Neuroprajd države Srbije i njene vlasti. Ludnica u kojoj se ne zna ni ko pije, ni ko plaća.

Taj naš Neuroprajd je zapravo počeo u Skupštini Srbije, u kojoj je predsednik Vučić izveo svoju šetnju kroz kosovski lavirint i dosijee opozicionih poslanika, ne pomerajući se sa mesta za govornicom, po 12-14 sati puna dva dana. Ni rad sebe ni jednom nije išao, valjda da bi narodu pokazao kako ima petlju. I da bi zlonamernike onemogućio da mu podmeću kako je umesto male obavljao veliku nuždu u sred priče o svetom Kosovu, mada se može zaključiti da je on to metaforički obavio za govornicom. A bešiku je ispraznio sutradan, na svečanoj paradi povodom promocije nove klase oficira vojske Srbije, kada je na njegov zahtev iz svečane pesme izbačen stih koji kaže da je Kosovo duša Srbije. Možda zbog toga tom događaju nije prisustvovao srpski Patrijarh Porfirije, koji je par dana ranije podržao predsednika oko zabrane parade ponosa, tako da su pored njega na bini ispred srpskih vojnika, mahom srpske nacionalnosti, stajali samo muslimanski muftija Muhamed Jusufspahić i katolički nadbiskup Stanislav Hočevar.

Inače, vanredna sednica Narodne Skupštine bila je zakazana radi rasprave o Kosovu, a više se govorilo o svemu drugom nego o opcijama za rešenje tog najvećeg problema države Srbije. Za puna dva dana zasedanja nismo čuli ni od Vučića, ni od opozicije, nijedan racionalan i razuman predlog za rešenje kosovske krize, samo busanje u patriotske grudi i zaklinjanje da se takozvano nezavisno Kosovo nikad neće, odnosno ne sme priznati. I šta ćemo sad?

Posebno je Vučićeva priča bila prepuna kontradiktornosti, koju bi samo Vulin&Vulin mogao objasniti. Naime, u isto vreme kaže kako su stavovi kosovske strane, koja insistira isključivo na međusobnom priznavanju, neprihvatljivi, i da je on otvoren za pregovore i posvećen traženju kompromisa. Oni u klin, on u ploču, ali je spreman za kompromis. Gde je tu prostor za kompromis? I kakav bi to kompromis mogao biti? O tome nije govorio, pa se može zaključiti da bi po njemu bio isti kao povodom parade ponosa, da su obe apsolutno suprotstavljene strane u pravu, po principu „mož da bude al ne mora da znači". I da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, i da je nezavisno.

Upravo takav je i predlog zapadnih posrednika objavljen u albanskim medijima, neposredno posle naše Narodne Skupštine, na kojoj ga je Vučić samo najavio kao inicijativu za „novu armaturu" pregovora, ali nije ulazio u suštinu. Tek par dana kasnije, kada je taj predlog obelodanjen, iz Njujorka nam je preko Pinka priznao da mu je taj novi „nonpaper" ponuđen u razgovorima koje je pre Skupštine imao sa Lajčakom i izaslanicima Šolca i Makrona, ali da je on navodno odbio da ga primi.

Odgovarajući na dogovorena potpitanja novinarke priznao je i da ga je na brzinu pročitao i da ga taj predlog čeka u kabinetu, što znači da ga je ipak primio. Zašto onda nije o tome govorio na Skupštini, jedinom mestu na kojem bi o tome trebalo da se raspravlja, na sednici koja je upravo tome bila i posvećena? Zašto o postojanju novih predloga i njihovom sadržaju, poslanike i narod, koji je to zasedanje Skupštine masovno pratio očekujući njegove predloge za rešenje, obaveštava iz Njujorka? Pa zato što mu se ti predlozi za rešenje ne dopadaju, a on nema svoje. Zato što tako niko ne može da mu replicira i postavlja nezgodna pitanja. I zato što zna da je to ponuda koja se ne odbija, ali ne sme to da prizna pred Skupštinom u kojoj je položio zakletvu da će dosledno poštovati Ustav i pred milionima gledalaca koji to od njega i očekuju, da poštuje Ustav.

Ovako mu je lakše, da u neobaveznom ćaskanju sa bezbedne udaljenosti, o tome priča kao o još jednoj zaveri protiv njega, a to znači i protiv Srbije, uz uobičajenu kuknjavu koja treba da mu obezbedi sažaljenje i samilost voljenog naroda.

Pošto je i Vučić potvrdio da u objavljenom tekstu prepoznaje sadržaj iz predloga koji mu je uručen i od kojeg ga boli glava, vredi se posvetiti i sadržaju tog papira. Posebno, imajući u vidu da ga je objavio „Albanijan post", dakle medijska kompanija u Tirani pod kontrolom njegovog brata Edi Rame, kao probni balon, sa očiglednom namerom da Vučiću pomogne da opipa puls javnosti u Srbiji i pripremi svoj narod na neprijatne vesti, koje on nema hrabrosti da im saopšti.

Najkraće, u tom predlogu se kaže da Srbija ne mora odmah da prizna Kosovo, nego zasad samo da prihvati realnost, a o priznanju će se razgovarati za deset godina, kada se bude odlučivalo o ulasku u Evropsku uniju. Jasno je kao dan da „prihvatiti realnost" znači pomiriti se sa time da je Kosovo izgubljeno i navikavati se na to narednih deset godina, dok većina u Srbiji ne bude spremna i da ga prizna. I zaista, realnost je da je ogromna većina Albanaca na Kosovu proglasila nezavisnost, odlučna da na tome istraje, i da u tome uživa podršku Amerike i većine evropskih država.

Međutim, isto tako je realnost i da Srbija, kao suverena država i članica Ujedinjenih nacija, ne pristaje na odcepljenje te njene istorijske teritorije. I Rezolucija UN 1244, takođe je realnost, a u njoj se Kosovo i Metohija tretira kao sastavni deo Republike Srbije. Realnost je i da Srbi na severu te formalno još uvek srpske pokrajine, ne priznaju samoproglašenu državu Kosovo i ne žele da taj deo teritorije, na kojem su oni u apsolutnoj većini, bude njen deo. Koju realnost treba da prihvati i poštuje Srbija, a koju Kosovo. Ili obe strane treba da prihvate sve te realnosti i pronađu najmanji zajednički imenitelj. A, naročito posrednici koji pokušavaju da pomire nepomirljivo. Oni bi tek morali da budu svesni svih realnosti i pozivati obe strane da ih poštuju, a ne samo jednu.

Kako Srbija da izađe iz tog začaranog kruga i izbegne tu iznudicu koja joj se nudi kao kompromis? Zdrav razum nalaže da je jedini ispravan način da, posle javne i demokratske rasprave, država Srbija, a ne samo Vučić, treba da zauzme svoj jasan i čvrst stav o tome šta je spremna da prihvati i pod kojim uslovima, odnosno dokle je spremna da ide u traganju za kompromisnim rešenjem i gde je crvena linija preko koje ne može i neće ići. V

učićeva reč, da priznanje Kosova ne dolazi u obzir, nije dovoljna jer smo se već mnogo puta uverili da njegova reč nije nikakva garancija, ali i zbog toga što priznanje trenutno i nije ključna reč u ponudi. To je sad „prihvatanje realnosti" od čega ne treba bežati jer nema razloga. Realnost, doduše, nije prijatna ali ni potpuno na strani nezavisnosti Kosova i suprotstavljena pravima i interesima Srbije. Istina, njena pozicija nije zahvalna, dobrim delom i zbog sopstvenih grešaka u toj borbi koja traje već dve decenije, ali nije ni beznadežna.

Da nije njena uloga važna ne bi je toliko pritiskali da pristane na rešenja koja se nude. Ima još prostora za razne manevre ali se o njima mora najpre javno progovoriti u samoj Srbiji i na osnovu ozbiljne rasprave u institucijama sistema, pa i referenduma ako treba, postići većinska saglasnost. Oni koji tvrde da je tim povodom potrebno jedinstvo, nisu u kontaktu sa realnošću ili nisu ni za kakav kompromis, čime, ubeđeni u svoj patriotizam, zapravo rade protiv Srbije.

Naravno, kada je Kosovo u pitanju, dobro bi bilo postići što veću saglasnost, ali jedinstvo nije realno i nije neophodno. To je shvatio i Vučić i upravo zbog toga upravo sad najavljuje formiranje velikog državnog i nacionalnog pokreta, što su mnogi odmah protumačili kao njegovu nameru da osnuje novu partiju i pusti Naprednjake niz vodu.

Takva tumačenja su uglavnom proizvod ostražćenosti i vlažnih snova onih koji ih lansiraju, jer nije on lud da se odrekne svog najjačeg uporišta i najveće snage koju ima. Koliko ja razumem njegovu taktiku, on time želi da upravo na pitanju Kosova proširi i poveća broj pristalica i napravi nešto još veće od SNS, što bi i za tu partiju bila neka vrsta krovne organizacije sa njime na čelu. Moguće je da pri tom ima nameru i da se oslobodi nekih kompromitovanih istaknutih članova svoje partije, ali je sasvim sigurno da time planira da pridobije i neke opozicionare koji nisu skloni radikalnim podelama i rešenjima.

Na taj način, unutrašnjim kompromisom u kojem bi bilo za svakog po nešto prihvatljivo, marginalizovao bi najradikalnije opzicione partije, i prozapadne i proruske, koje su dok se on snebiva počele da krune njegovo glasačko telo. On to, naravno, radi zbog očuvanja lične vlasti, ali u tome bi moglo biti i nečeg dobrog za Srbiju.

Nema kompromisa na međunarodnom planu, dok ne bude postignut nekakav kompromis u samoj Srbiji. Nema on ni prava, ni dovoljno podrške da sam pravi velike kompromise. Da bi to mogao mora prvo da napravi neke makar male kompromise u samoj Srbiji. Pokret koji najavljuje je upravo takav pokušaj.