Njih slušaju

Ko vlada svetom: hiljadu i jedna verzija Henrija Kisindžera (2)

Kineski sindrom

U vreme brzog sumraka političkih bogova, Kisindžerova slava koja ne tamni godinama predstavlja jedan od najčudnijih medijskih fenomena. Da li Šeherezada dolarske diplomatije zaista prodaje samo svoje slavno Ime i tutnjeći akcenat ili je nevidljiva sila koja vuče konce iza scene? Zvanično, on je samo „službenik moćnih". Da li ga šefovi plaćaju zato što je moćniji od njih, odgovara Valter Ajsakson u knjizi koja upravo potresa Ameriku, a koju je beogradska kultna revija „Duga" predstavila 1992. godine svojim čitaocima. Uloga gospodina Kisindžera (100) još je među najuticajnijim na planeti

***

Svaki brifing je prilagođen specifičnim interesima firme, ali ne obuhvata konkretne savete za investiranje. Prognoza je obično srednjoročna: što se može očekivati u Evropskoj Zajednici, ili Rusiji, ili Indoneziji u sledećih pet do deset godina. Kisindžer stoji na raspolaganju i za telefonske konsultacije. Kada je izbio rat s Irakom 1991, svakodnevno mu se javljalo pet ili šest važnih klijenata zbog boljeg uvida u situaciju. U takvim slučajevima, traženi saveti obično nisu u direktnoj vezi s poslovima. Ni šefovima korporacija nije strana slast sujete kada im se pruži šansa da kažu:

"Pa, jutros sam razgovarao s Henrijem i on misli..."

U stvari, deo onoga što prodaju "Kisindžer Asošijets" jeste njegovo slavno ime i tutnjeći akcenat. Egzekutivac koji mora da donese tešku odluku o ulaganju u inostranstvu oseća se sigurnije ako, iznoseći plan pred upravni odbor, može da saopšti da je o tome konsultovao Kisindžera dok su zajedno doručkovali.

"Ako nešto pođe naopako u zemlji u kojoj smo investirali, znam da neću ispasti nemaran ukoliko sam prethodno razmotrio situaciju s Kisindžerom," objasnio je direktor jedne kompanije.

Kisindžer demantuje da svoju slavu koristi za aranžiranje poslova, ali bar četvrtina rada otpada na probijanje birokratskih barijera koje se mogu isprečiti pred njegovim klijentima u stranoj zemlji. To često rešava telefonskim razgovorom s ljudima na "pravom" mestu, svojim prijateljima na visokim položajima u nekoj vladi.

Za vreme špekulativnog buma osamdesetih godina od Kisindžera su često tražili da asistira u sklapanju poslova. Gledajući kako bankari investitori ubiraju milione radeći na procenat, Kisindžer je shvatio da je to put do velike zarade i da zapravo oni skidaju kajmak.

Kada je Džerald Ford odlučio da se povuče iz upravnog odbora "Ameriken Ekspresa", predložio je da za jednog direktora izaberu Henrija Kisindžera.

"Mnogi među nama ne vole Henrija", primetio je Ford. "I on je možda kontroverzna ličnost u ovoj zemlji, ali nije kontroverzan u inostranstvu. On poznaje ljude, ume da otvara vrata i da uradi ono šta treba."

U onome što Kisindžer radi kao konsultant nema ničeg nezakonitog. Potencijalni konflikt s kojim se Kisindžer suočava izvire iz njegove uloge televizijskog komentatora i kolumniste čiju redovnu rubriku "Los Anđeles Tajms" distribuira mnogim lokalnim novinama.

On odbacuje kao "apsurd" i samu pomisao da svoje stavove iskrivljuje tako da odgovaraju finansijskim interesima njegovih klijenata. I, zaista nema dokaza da je to činio. Pa ipak, nije nelogična pretpostavka da na neka njegova gledišta utiče ubeđenje ljudi koji ga plaćaju, i to dobro. A povrh toga, svesno ili nesvesno, njegovi novinski komentari o pojedinim stranim liderima mogu biti diktirani njegovom željom da s njima zadrži dobre odnose.

Uzmimo kao primer Kisindžerove kolumne o Meksiku i problem dugova. Ne mogu se predvideti specifični interesi kompanija koje on savetuje. Godine 1989. banka "Čejz Menhetn" povećala je svoj rezervni fond za milijardu i sto petnaest miliona dolara da bi pokrila nenaplaćena potraživanja iz trećeg sveta. A bivši predsednik ove banke, Dejvid Rokfeler, i njegov naslednik Vilard Bučer bili su vrlo agilni u vršenju pritiska na Vašington da se angažuje na tom pitanju.

U sličnoj situaciji našla se i banka "Ameriken Ekspresa", koja je krajem 1986. kuburila sa više od dve milijarde neizmirenih dužničkih obaveza iz latinoameričkih zemalja. Njen predsednik Robinson javno se zauzimao za osnivanje međunarodnog instituta za razvoj i dugove, koji bi odlagao vraćanje dugova, s idejom da se zemljama u razvoju pruži predah i šansa da ofanzivnijom trgovinom poprave svoj nezavidni položaj. Kisindžer je imao u rukama nacrt Robinsovog predloga i izneo je brojne sugestije kako da se poboljša.

Kineski sindrom

Još očiglednijii i kontroverzniji slučaj preplitanja interesa jeste njegovo držanje prema Kini. Veče posle brutalnog slamanja demonstracija na trgu Tjenanmen, u junu 1989, TV mreža Ej-Bi-Si poslala je ekipu u Kent da uživo intervjuiše svog honorarnog savetnika za emisiju vesti.

"Šta treba da radi Amerika, doktore Kisindžer? Pitao je Piter Dženings.

Pošto je podvukao važnost očuvanja dobrih odnosa sa Kinom, Kisindžer je izjavio: "Ja ne bih uvodio sankcije".

Preko leta nastavio je da zastupa ovaj stav u svim televizijskim nastupima na Ej-Bi-Siju, mreži koja mu po ugovoru plaća sto hiljada dolara godišnje.

Jedna od vodećih ličnosti u Kisindžerovoj firmi za privatne političke savete (spisak klijenata najstrože je čuvana tajna!) bio je Lorens Iglberger. Pre nego što je ušao u Bušovu administraciju Iglberger je, u ovoj firmi za "konsalting", koja svoje savete daje isključivo usmeno (najmanja tarifa: dvesta hiljada dolara), na ime plate zaradio dvesta hiljada dolara. Činovnik ove firme za "rent-a-kar" političke usluge bio je i današnji savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost, Bent Skoukroft. Da li Kisindžerova firma, koja nema svoje ime na vratima i sastoji se od svega nekoliko kancelarija, tumači ili kreira svetsku politiku?

Mada je pisao da je "šokiran brutalnošću", nije popuštao da naglasi kako je to unutrašnja stvar Kine, da Denga treba slaviti kao instinskog reformatora i da je ulog isuviše veliki da bi se ugrozili dobri odnosi sa Kinom.

U pozno leto otišao je dalje od toga kada je preko štampe napao Kongres zato što je glasao za sankcije protiv Kine "reagujući na događaje koji su u isključivoj nadležnosti te zemlje".

Iako je ponovo izrazio zgražanje zbog surovosti, Kisindžer je dodao:

"Nijedna vlada na svetu ne bi trpela na desetine hiljada demonstranata osam nedelja okupiraju glavni trg njene prestonice".

Kakva god bila privatna osećanja Amerikanaca, on se nije dvoumio.

"Kina ostaje isuviše važna za nacionalnu bezbednost Amerike da bi se ti odnosi dovodili u pitanje zbog trenutnih emocija".

U to vreme, mada gledaoci Ej-Bi-Sija i čitaoci Kisindžerovih kolumni to nisu znali, on je bio i te kako upleten u poslove s Dengovim režimom u Kini.

Putovao je tamo 1987. sa Robertom Dejom iz kompanije TCW. Početkom 1988. imao je impresivni program u Pekingu sa članovima savetodavnog odbora banke "Čejz Menhetn", a tom prilikom on i Dejvid Rokfeler sastali su se s Dengom.

Pomagao je kompaniji "Antlantik Ričfild" da sklopi ugovor o prodaji nafte koju je otkrila u Kini.

Davao je savete i obezbedio potrebne veze šefovima prehrambene industrije "Hajnc", koji su u Kini želeli da podignu fabriku dečije hrane.

Pregovarao je s kineskom vladom u ime kompanije "Friport-Mekmoran", koja je nastojala (bezuspešno) da postigne sporazum o eksploataciji velikih ugljenokopa i rudnika bakra. A AIG, čijem je međunarodnom savetodavnom odboru predsedavao, gradio je u Šangaju jedan poslovni toranj.

Kisindžerov najambiciozniji plan poslova s Kinom bio je projekat o investiranju nazvan "Čajna Venčers". Zvanično osnovana u decembru 1988, šest meseci pre krvoprolića na trgu Tjenanmen, grupa u koju su ušle neke od vodećih američkih firmi nameravala je da investira kapital u nova preduzeća i da se bavi zajedničkim ulaganjima u Kini.

Generalni direktor i najstariji ortak grupe "Čajna Venčers" bio je sam Kisindžer. Na ime plate primao bi više od milion dolara godišnje plus dvadeset odsto profita koji pretekne ortacima posle gubitka osam procenata kapitala, koliko je pripadalo ulagačima.

Nade partnera udruženih u "Čajna Venčers" nikada nisu ostvarene. Zbog događaja na Tjenanmenu i opšte povike za sankcijama, projekt je stavljen na led. Krajem 1990. ortakluk je i zvanično raskinut. Investitorima je vraćen sav novac.

Kada je Džon Fijalka u "Volstrit Džornelu" obelodanio postojanje "Čajna Venčersa" u septembru 1989. pitanje o tome postavljeno je Kisindžeru na televiziji. On je odgovorio da su skandalozne insinuacije da on brani kineski režim zbog nekih finansijskih kalkulacija.

Kongresmen Stiven Solarc, liberalni demokrata, podržao je Kisindžera (uz dobru dozu ironije).

"Siguran sam da novac u tome nije igrao ulogu, rekao je kongresmen. Doktor Kisindžer je uvek branio ugnjetačke diktature, imao ili nemao u njima finansijskih interesa."

Večere koje se isplate

U novembru 1989. Kisindžer je preduzeo veoma zapaženo putovanje u Kinu demonstrirajući da je, bar po njegovom ličnom uverenju, prošlo vreme ostrakizma. Društvo mu je pravio Moris Grinberg, jedan od glavnih partnera u tada već ugašenom projektu "Čajna Venčers".

Na malom ručku koji je Deng Sjaoping priredio za Kisindžera i njegove goste postavljeno je pitanje o trgu Tjenanmen. Deng je govorio o kulturnoj revoluciji, kada je progonjen i kada su radikali njegovog sina bacilli kroz prozor i obogaljili ga. Poenta Dengove priče, zaključio je Kisindžer, bila je u tome da je u junu te godine naslućivao početak nove revolucije, a da ga je, kao i Kisindžer, život naučio da ceni vlast i poredak.

Po povratku u Ameriku, Kisindžer je pozvan na večeru u Belu kuću, gde je o svojoj poseti informisao Buša, Bejkera i Skoukrofta. Sjedinjene Države moraju učiniti neki gest ako im je stalo da se odnosi normalizuju, rekao je Kisindžer. Objasnio je kako su Kinezi paranoidni kada je u pitanju mešanje stranaca u njihove domaće stvari. Zbog sličnih razloga oni su raskinuli sa Sovjetima pre trideset godina.

Potez za koji se Buš odlučio, stvorio je utisak da je Kisindžer još uticajniji nego što u stvari jeste: poslao je Skoukrofta i Iglbergera, dvojicu nekadašnjih Kisindžerovih poslovnih saradnika i kolega iz Saveta za nacionalnu bezbednost, na tajni put u Kinu, s pozdravima za Denga i zadatkom da izglade razmirice. Kisindžer o tome "nije imao pojma" i bio je zapanjen kada je to otkrio.

"Da sam znao ono što znam danas, ne bih želeo da ga imam u toj emisiji, kratko i jasno", rekao je Piter Dženings osvrćući se na svoj intervju s Kisindžerom, veče posle događaja na Tjenanmenu.

Svake godine, kada svodi račune i planira poslove u sledećoj, Kisindžer može da pretpostavi da će se njegovi honorari za održane govore početi da smanjuju, a interesovanje za njih da opada. Međutim, nema znakova da bi se to uskoro moglo dogoditi. On i dalje ostaje u modi, a producenti u njemu vide neodoljivu zvezdu svojih informativnih programa.

Jedanput je čak pristao da da vremensku prognozu za jutarnji program Si-Bi-Esa pošto je komentatorki u emisiji vesti Poli Zan poverio da je njegova tajna želja oduvek bila da se bavi meteorološkim, a ne geopolitičkim prognozama.

"Ako živite negde između Idžipta (Egipta) u Pensilvaniji o Lebanona (Libana) u Nju Hempširu, predviđam da ćete imati lepo vreme", obavestio je jutarnje gledaoce. Redovni novinar zadužen za čitanje prognoze, Mark Mekjuen, šalio se tom prilikom da se uplašio da mu Kisindžer ne oduzme hlebac.

Ako nešto ipak nedostaje u Kisindžerovom sutonu, to je okolnost da u njegovom svetu, i društveno, i profesionalno, ima sve manje sadržaja, a sve više predstave. Ali prijemi su i dalje raskošni i puni glamura, a poslovni uspesi pružaju mu izvesnu satisfakciju. Ipak, to nije državnički posao za kojim žudi.

Napoleon je jednom rekao za Meterniha da brka politiku i intrige. Kisindžer je majstor i jednog i drugog.

Recepti za pobedu novog svetskog poretka

Incidenti u balkanskoj krčmi

U eseju za ugledni "Los Anđeles tajms" bivši američki ministar spoljnih poslova Henri Kisindžer dao je neveselu prognozu šta će na kraju biti s nama, iako su Pravda i istina na našoj strani.

Los Anđeles, 21. septembar - Čini nam se da je još juče bilo uvreženo mišljenje da je nacionalizam "prevaziđen", integracija nacija neizbežna a još jedan evropski rat nezamisliv. Pa ipak, sve ove nemoguće stvari se dešavaju u Jugoslaviji.

Spoljnoj politici svake zapadne demokratije nedostaju kategorije mišljenja za rešavanje nezamislivog. Uobičajena američka rasprava o tome da li prioritet treba dati bezbednosti ili naglašavati ljudska prava ne odgovara, u suštini, situaciji u Jugoslaviji.

Bezbednost bi nalagala vojnu intervenciju ukoliko bi odsustvo akcije stvorilo presedan koji ugrožava dugoročne američke interese ili direktno slabi američku bezbednost. Ni jedan taj uslov nije se stekao u Jugoslaviji.

Presedan je primenljiv uglavnom na regione kao što su bivši Sovjetski Savez ili Afrika, gde Zapad nema ni nameru niti mogućnost vojne intervencije. Sa stanovišta tradicionalne bezbednosti, ni jedna NATO zemlja neće sebe smatrati dovoljno ugroženom događajima u Jugoslaviji da bi poželela da tamo na terenu stupi u akciju. Međutim, mogle bi da nađu zajednički interes u ograničenoj i intervenciji u konkretnim situacijama kakva je ona na Kosovu gde žive albanski muslimani i gde bi sukob ukoliko izbije, mogao postati međunarodni.

Osećam velike simpatije prema stavu da savez demokratskog društva mora zauzeti stav prema zverstvima koja se dešavaju u Bosni. Međutim, praksa nalaže podrobnu analizu.

Postoje tri zamisliva cilja: 1) vaspostaviti mir i granice nacionalnih republika koje su postojale pre građanskog rata; 2) stati na kraj kršenju prava čoveka, posebno prekinuti "etničko čišćenje"; 3) sprečiti novi talas sukoba u regionima kao što je Kosovo koji bi mogli dovesti do međunarodnog rata.

Vaspostavljanje granica koje su postojale pre rata zahteva velike ekspedicione snage spremne da se zadrže neograničeno dugo i prihvate ozbiljne gubitke. Ni jedna zemlja koja je u stanju da utiče na računicu Srba nije spremna na tako nešto.

Obustava "etičkog čišćenja" i zatvaranje koncentracionih logora treba da bude moralni cilj a sprečavanje eskalacije krize mimo jugoslovenskih granica, politički cilj. I pod najboljim okolnostima, takav zadatak je dovoljno težak. Do sada, demokratije nisu uspele da proniknu u specifične prilike u Jugoslaviji i to je omogućilo srpskom rukovodstvu da niže svršene činove jedan za drugim.

Jugoslavija je oduvek bila mahom veštačka Celina koju je ujedinjavao samo odozgo nametnuti zajednički jezik i međunacionalna mržnja.

Kada je nacistička Nemačka izvršila pritisak na Jugoslaviju 1940. da olakša nemačku invaziju Grčke, uglavnom su se tome suprotstavili srpski generali. Nacisti su se strašno osvetili i pregazili Jugoslaviju za manje od nedelju dana, dok je većina hrvatskog stanovništva pozdravila Nemce kao oslobodioce. Međutim, nacisti su morali da plate tradicionalnu cenu koju su plaćali svi osvajači Srbije-35 nemačkih divizija nije moglo da uguši oslobodilački rat. Posle rata, Titove snage strašno su se osvetile onima koji su sarađivali sa Nemcima ili bili protivnici komunista, ubivši na desetine hiljada. Posle tog krvoprolića, nastupio je mir kao proizvod iscrpljenosti i raspostranjenog straha od Titove tajne policije. Posle Titove smrti 1980, jugoslovenska država oslobođena njegovog totalitarizma i suočena sa slabljenjem komunističke ideologije i sovjetske opasnosti, koja je delovala kao faktor jedinstva, počinje da se raspada.

Ni jedna od zapadnih demokratija nije uspela da pronikne u ono što je bilo istorijski neizbežno - građanski rat u ovoj eri posvećenog nadnacionalizma.

Da su poverovali u mogućnost ponavljanja istorije na tako surov način, zapadne demokratije bi možda odlučile da po svaku cenu spreče nasilje i pokušale da usmere razvoj događaja ka nezavisnosti makar pojedinih republika.

Umesto toga, zapadne demokratije su iz najboljih pobuda učinile da verovatno postane neizbežno. Isprva su podržavale u većoj meri decentralizovanu verziju jedinstvene jugoslovenske države uglavnom zbog toga što bi komadanje Jugoslavije moglo da predstavlja nemili presedan za Španiju, Francusku i Britaniju - svaka od ovih zemalja vodi borbu protiv separatističkih tendencija - a da ne pominjemo tada još uvek jedinstveni Sovjetski savez. Demokratije su takođe zamišljale da bi, ukoliko se labavi federalni sistem ne pokaže efikasnim, autonomija pojedinih republika mogla razviti u punu nezavisnost.

Svaka od fanatizovanih strana je ovu dvosmislenost protumačila kao podršku vlastitom stavu. Reč "autonomija" ohrabrila je republike da brže - bolje proglase nezavisnost. Fraza "prevaziđeni nacionalizam" ohrabrila je Srbe da očekuju toleranciju za upotrebu sile u pokušaju da očuvaju jedinstvo Jugoslavije. Srbija, koja je najviše kriva za "etničko čišćenje", dobila je još jedan nenamerni podsticaj kada su demokratije zavele embargo na uvoz oružja koji je važio za sve. To je bila velika prednost da dobro naoružane Srbe.

Kada je krv udarila u glave, vekovima gomilana mržnja uzima maha.

Ujedinjene nacije mogu da pričaju o nedopustivosti menjanja granica silom, koliko hoće, ali balkanski narodi na drugi način granice nikada nisu menjali. Srbija nema nikakvu nameru da odustane od svog vekovnog sna o velikoj Srbiji. Čim je Hrvatska proglasila nezavisnost, Srbija je okupirala trećinu Hrvatske i naterala stanovništvo na iseljavanje.

Obustava vatre UN koju je vešto isposlovao Sajrus Vens, imala je u praksi efekat potvrđivanja srpskih osvajanja. Iako bi u teoriji trebalo, ni jedan Hrvat se ne bi vratio na teritoriju tehnički pod kontrolom UN a faktički pod dominacijom Srba.

Međutim, zahvaljujući zapaženim Vensovim sposobnostima, spašeno je na hiljade života i što je za budućnost možda daleko važnije, obeležen životno značajan presedan. Granica kontrole UN predstavlja granicu odakle se međunarodna zajednica ako to želi može suprotstaviti daljem napredovanju Srba. Ukratko, izvesna politička demarkaciona linija u Bosni i drugde preduslov je spoljne intervencije, političke ili neke druge.

Sve je to bilo samo uvertira za moru koja se spremala u Bosni. Pošto je previše dugo odlagala priznavanje Hrvatske i Slovenije i tako stvorila sivu zonu za srpsku intervenciju, međunarodna zajednica je sada požurila da prizna BiH. Međutim, Hrvatska i Slovenija su bile etnički definisane teritorije; priznavanjem tih republika - čak i posle Srpske invazije - stvorili su se uslovi za demarkacione linije duž etničkih granica.

Međutim, bosansku nacionalnost izmislili su predstavnici međunarodnog prava. Ova republika predstavlja nacionalno zamešateljstvo. Posle iskustva u Hrvatskoj, moglo se predvideti da će sa priznavanjem Bosne biti izazvano još jedno velikosrpsko "etničko čišćenje". Hrvatski deo bosanskog stanovništva je bio izrazito dvosmislen. Da bi sprečili da celokupna Bosna padne u Srpske ruke, formalno su podržali nezavisnost, a u praksi pristupili podeli Bosne između Srba i Hrvata, ostavljajući Muslimanima samo jednu malu enklavu.

Trojna podela nikada nije ozbiljno uzeta u razmatranje, navodno zbog toga što je stanovništvo bilo izmešano. Međutim, kada je proglašena nezavisnost Bosne, nastala je anomalija utoliko što se uspostavilo da međunarodna zajednica od Hrava i Srba, koji su odbili da žive zajedno u relativno široj Jugoslaviji, očekuje koegzistenciju u malenoj Bosni i to sa Muslimanima, još jednom manjinom koja se ne može asimilizovati. Građanski rat je bio neizbežan. Kada se sada, posle svega, baci pogled unazad, međunarodna zajednica, da je bila odlučnija, trebalo je da pokuša da pre priznavanja uspostavi protektorat UN za Bosnu. Kantonalna podela po uzoru na šahovsku tablu mogla je da se potraži sa velikim delovima za samoupravu raznih zajednica. Takav aranžman omogućio bi uspostavljanje propisa u ime kojih bi možda bilo mogućno sprečiti "etničko čišćenje". Možda bi razne zajednice bile mnogo spremnije na koegzistenciju da je pitanje konačnog suvereniteta ostalo neizvesno.

Međutim, nešto je nedostajalo: pritisak međunarodne zajednice koji bi ona bila spremna i da primeni. Povremeno je upućivan poziv zaraćenim jugoslovenskim stranama da se sastanu u okviru međunarodnih foruma koje je ponekad organizovala EZ, a ponekad Ujedinjene nacije. Ovi sastanci nikada nisu doveli do nekih rezultata, zato što srpski predsednik Slobodan Milošević zna da nisu predviđene kazne za onoga koji se ne pridržava donetih odluka.

Novom serijom pregovora između zaraćenih strana rukovode Sajrus Vens i bivši britanski ministar za spoljne poslove ser Dejvid Oven. Oni su najsrećnije izabrani tandem za ovu ulogu. Ipak, sav teret ovog problema ne treba prebaciti na pleća pregovarača, a još manje na pleća neukrotivih strana. One zemlje koje su spremne da preduzmu neku akciju bilo da su članice UN, NATO ili EZ, trebalo bi da predlože politički program. Ukoliko nisu spremne da to učine, onda nema osnova za ozbiljne pregovore, a još manje za vojnu intervenciju.

Program za Bosnu trebalo bi da ima tri osnovna elementa: pokroviteljstvo Ujedinjenih nacija, kantonizacija i stavljanje svih zarobljeničkih logora - bez obzira u čijim su rukama - pod neposrednu međunarodnu kontrolu.

S obzirom da bez pritisaka ovi ciljevi nikada neće biti ostvareni trebalo bi da zemlje koje sarađuju na njihovom ostvarenju odrede rok od recimo 30 dana.

Posle tog roka one bi ukinule embargo na isporuku oružja onim bivšim jugoslovenskim republikama koje prihvataju njihove predloge, uključivši i Bosnu. Istovremeno bi trebalo pooštriti ekonomske sankcije protiv Srbije.

Trebalo bi predvideti ozbiljne ekonomske kaznene mere protiv onih zemalja koje se graniče sa Srbijom i pomažu joj u kršenju sankcija UN. Samo ovakve mere uveriće sve strane da svet misli ozbiljno.

Vode se mnoge isprazne diskusije o vojnoj intervenciji u Bosni, mada za nju praktično nema osnove. Vojni sukob u Bosni skoro je završen. Međutim, za bilo kakvu akciju, bile bi potrebne jake pešadijske snage. Svaki lider NATO, bez izuzetaka, izjavio je da bi operacije na tlu bile preskupe.

Nijedna strana sila nikada nije uspela da u potpunosti osvoji ovu oblast, posebno ako je Srbija bila vojno umešana. Potreban je pre svega jedinstven program za jačanje političkog i ekonomskog pritiska, kao i ukidanje embarga na isporuku oružja žrtvama srpske agresije, kako bi se time povećala cena koju Srbija treba da plati za nastavljanje rata.

Postoji, međutim, jedna opasnost koju događaji još nisu preduhitrili i zbog koje se čini da je priprema nekog vojnog odgovora nužna. Zapadne demokratije ne smeju dopustiti da po treći put ostanu neaktivne u oblastima u kojima "etničko čišćenje" još nije počelo. Najkritičnije je Kosovo. Srbija ga smatra kolevkom svoje nacionalne istorije, iako većinu stanovnika na Kosovu danas čine Albanci-muslimani.

Ukoliko "etničko čišćenje" počne na Kosovu, postoji opasnost da se ona proširi. Albance samo granica deli od njihovih sunarodnika na Kosovu.

Malo je verovatno da bi Turska dozvolila još jednu rundu "etničkog čišćenja" muslimana, a da pri tom ne bi pružila vojnu pomoć. Kao i u prethodnim balkanskim ratovima mogle bi se umešati Bugarska i Grčka.

Srbiji treba dati do znanja da svet neće tolerisati balkanski rat oko Kosova I da će međunarodna zajednica zasigurno odmazdom odgovoriti na pokušaj da se ponovi šema primenjena u Hrvatskoj i Bosni.

Takvoj pretnji će se poverovati samo ako UN budu insistirale na autonomnom statusu Kosova i organizovale zajedničku pomorsku i vazdušnu komandu čiji zadatak bi bio da pripremi pravila angažovanja, kao i komandne strukture.

Ukoliko ne želimo da ponovo budemo osujećeni, važno je da prvo razvijemo jedinstvenu strategiju. Treba zameniti nasumice i ad hoc organizovane konferencije, a vojne mere - ako uopšte budu primenjene - treba da budu u skladu sa dogovorenim političkim načelima.

Vrlo je opasno da čovek koji ne zna koliko daleko sme da ide govori o bombardovanju iz vazduha, ili o napadima na određene ciljeve, kao što su mostovi i fabrike municije. U suprotnom, postoji velika opasnost da se time potvrdi Bizmarkovo upozorenje:

"Teško onom državniku čiji argumenti nisu podjednako ubedljivi na kraju rata, kao na početku rata".