Pogled iz Moskve

Kakvu pretnju predstavlja antiruski naftni embargo EU

Zapad priprema Rusiji veliko iznenađenje

Naizgled paradoksalna pojava - nagli porast ruskog izvoza posle početka rata sankcijama. Naravno, u velikoj meri to je uslovljeno do sada neviđenim rastom cena energenata. Čak i u fizičkom smislu, ruski izvoz energije na godišnjem nivou praktično nije pogođen. Isporuke ruskih energenata (nafta, prirodni gas, ugalj) prema istoku (Kina, Indija i druge zemlje Istoka) značajno su povećane i u vrednosti i u fizičkom smislu. A isporuke na Zapad su nešto smanjenje u fizičkom obimu, ali ne onoliko koliko su to želeli organizatori rata sankcijama.

Piše: Valentin Katasonov

Ako se prekine sav izvoz nafte i prirodnog gasa iz Rusije za evropske zemlje - to je kao da se odseče grana na kojoj su udobno sedeli dugi niz godina. Zato su organizatori sankcija odlučili da tu granu pažljivo seku, istovremeno tražeći za Evropu prikladniju granu. A za to je predviđeno vreme koje bi, prema mojim zamislima, trebalo da se završi u decembru. Za oko dva meseca. Kako to zaključujem?

Rokove za naftu postavio je Brisel. Još u martu su tamo rekli da za pola godine EU zemlje treba da ograniče uvoz nafte iz Rusije. Usledili su ogorčeni protesti brojnih zemalja članica zbog suviše tesnog roka. Odlučili su da ga malo produže. Konačni rok ustanovljen je u šestom paketu sankcija EU: šest meseci od momenta njegovog uvođenja za sirovu naftu i osam meseci za naftne proizvode. Paket je stupio na snagu 5. juna, prema tome 5. decembra uvoz nafte iz Rusije treba da bude prekinut (izuzetak je nafta koja u Evropu stiže preko naftovoda „Prijateljstvo").

Za prirodni gas situacija je manje izvesna. Evropa je, kada je reč o gasu, još više nego od nafte zavisna od Rusije. Što se tiče nafte, prošle godine je uvoz crnog zlata iz Rusije činio oko četrvtine ukupnog uvoza nafte u EU, a prirodnog gasa - 45%.

Konačnu „tačku na i" po pitanju gasnih sankcija, Brisel će, sudeći po svemu, staviti tek nakon što EU bude spreman za zimu. To jest, kada skladišta gasa budu popunjena 100% (odnosno kada budu ostvareni ciljni nivoi zaliha).

Još početkom leta činilo se da neće uspeti to da ostvare. Bilo je i napada panike. Ali već krajem leta situacija se promenila za Evropu, i to nabolje. S jedne strane, blago su smanjene vrednosti ciljnih zapremina (obezbeđene su mere za uštedu goriva). S druge strane, kupovine prirodnog gasa iz Rusije, iznenađujuće, održale su se na visokom nivou (ne samo po vrednosti, nego i po fizičkom obimu). Paralelno je kupovan tečni prirodni gas iz alternativnih izvora, koji su kompenzovali smanjenje fizičkog obima uvoza iz Rusije. Naravno, ispostavilo se da je taj gas za Evropu izuzetno skup, ali i da je ona spremna da plati za preživljavanje. Danas, u Evropi, u ukupnom uvozu gasa, na tečni prirodni gas otpada trećina, i taj udeo ima tendenciju rasta.

Prema podacima GIE (Gas Infrastructure Europe), evropske zemlje uspele su da do kraja leta popune gasom svoja podzemna skladišta (PSG) do sledeće grejne sezone za ciljnih 80%. To je čak i više nego pre godinu dana. Još početkom leta Brisel je maštao o tome da do početka zime (1. decembra) popunjenost PSG bude 80%. Zatim je datum pomeren na 1. novembar. Ispostavlja se da je plan ostvaren pre roka, za puna dva meseca.

Najveći nivo popunjenosti skladišta danas imaju Portugalija i Poljska (popunjenost od 100% i 99,54%). Takođe, lideri po nivou rezervi su Francuska (91,54%), Švedska (90,8%) i Danska (89,12%). PSG Nemačke napunjeni su 83,65%, Italije - 81,93%, Španije - 84,37%, Holandije - 77,03%, Češke - 82,03%, Belgije - 88,47%, Slovačke - 79,38%. Petorka evropskih zemalja sa najmanjom popunjenošću PSG su: Letonija (54,97%), Bugarska (60,91%), Mađarska (63,19%), Austrija (66,06%) i Rumunija (72,69%).

Brisel je uveren da će do početka zime EU uspeti da dostigne ukupne rezerve gasa od 100%.

Rusija je u avgustu izvezla rekordnu količinu nafte. Prema podacima Instituta za međunarodne finansije (IIF), Rusija još nikad nije prodala u poslednjem letnjem mesecu tako mnogo nafte kao sada - gotovo 160 miliona barela, tj. u proseku 5,16 miliona barela dnevno.

Za postavljanje ovog rekorda „krivi" su kako prodavci, tj. ruski naftaši, tako i kupci, pre svega iz Azije i Evrope koji, pred stupanje na snagu embarga na rusku naftu početkom decembra, kupuju je u velikim količinama.

Tako, vidimo da se Evropa nekako adaptira na velike troškove koje je sama sebi nametnula antiruskim sankcijama. I za to prilagođavanje, začudo, kriva je Rusija. Ona isporučuje Evropi energente zaobilazeći sankcije. Tako su uspostavljeni „sivi" lanci isporuka nafte iz Rusije za Evropu. U njima učestvuju poznati evropski trgovci naftom kao što su švajcarski gigant Vitol, englesko-švajcarska kompanija Glencore, kiparski Gunvor, singapurska firma Trafigura. Evropski uvoznici smatraju da će te šeme delovati i posle 5. decembra Vašington i Brisel odlično znaju za njih i za sada ih tolerišu. Oni računaju da će do početka zime Evropa uspeti da nađe alternativne izvore ruskoj nafti i da će tada „sive šeme" biti zatvorene.

Istovremeno, rasle su isporuke ruske nafte i ruskog gasa na Istok. Mnogi ruski mediji navode to kao dokaz da Rusija, uz pomoć istočnih prijatelja, može da kompenzuje svoje gubitke od sankcija kolektivnog Zapada.

Do početka specijalne vojne operacije, u EU je odlazilo više od 60% izvoza ruske nafte, ali u maju je ovaj pokazatelj pao na 40%, dok je polovina isporuka išla u Kinu i Indiju. U junu je izvoz ruske nafte u Kinu dostigao rekordnih 2 miliona barela za dan (b/d), odnosno porastao je za 55% u odnosu na 2021. godinu i za 25% u poređenju sa aprilom 2022. godine. Istina, u julu su isporuke nafte u Kinu i Indiju malo smanjene, ali to je, kako tvrde eksperti, uslovljeno time što je porastao uvoz ruske nafte u evropske zemlje. U dugoročnijoj perspektivi udeo istočnog pravca u izvozu ruske nafte će rasti. Prema podacima kineske carine, u julu su isporuke ruske nafte Kini iznosile oko 1,68 b/d, a već treći mesec zaredom RF je najveći izvoznik sirovina u ovu zemlju, nadmašivši Saudijsku Arabiju.

Ruska nafta za Kinu postala je konkurentnija od saudijske, jer je Rusija prodaje Kini sa velikim popustima. Takve popuste dobijaju od ruskih provajdera i indijski uvoznici. Agencija Blumberg (Bloomberg) je 20. jula prenela da Kina kupuje rusku naftu za 10% jeftinije od sličnih sorti drugih dobavljača (npr. iz Brazila). To iznosi oko 10-12 dolara za barel. Ali neki eksperti primećuju da je značajan deo kineskih transakcija za nabavku ruske nafte obavijen velom tajne, kako se ne bi provocirao Vašington da primeni protiv Kine sekundarne sankcije. I za takve isporuke popust je 25-30%. Postoje čak i procene da popust iznosi 30-40%. Iste popuste dobija i Indija. Danas čak postoji takmičenje između Indije i Kine za jeftinu rusku naftu. Zbog niskih cena ruske nafte, naši azijski partneri bili su u iskušenju da je preprodaju tamo gde je cena čak i viša od svetskog proseka. To jest, u Evropi. Istina, ova verzija za sada nije potvrđena.

Ali za prirodni gas to više nije pretpostavka, već činjenica. Izvoz prirodnog gasa iz Rusije u Kinu, preko gasovoda u Sibiru, u prvoj polovini ove godine povećavo se za 63% u poređenju sa istim periodom prošle godine.

Istovremeno, u prvom polugodištu iz Rusije je izvezeno 2,35 miliona tona tečnog prirodnog gasa za 2,16 milijardi dolara. U poređenju sa prethodnom godinu, obim isporuka se povećao za 28,7%. Kina je zauzela četvrto mesto među najvećim uvoznicima ruskog tečnog prirodnog gasa. Eksperti obraćaju pažnju na to da unutrašnju tražnju Kine u potpunosti zadovoljavaju isporuke gasa preko gasovoda. Šta će im onda tečni prirodni gas? Odgovor: za preprodaju u Evropi. Kako je objavio turski list Jeni šafak, Kina reeksportuje ruski tečni prirodni gas, dobro na tome zarađujući. Primećeno je da je reakcija SAD na takve i sporuke nejasna.

Kineska kompanija za trgovinu tečnim prirodnim gasom JOVO Group ojbavila je da je isporučila ovaj gas evropskom kupcu. Osim kompanije JOVO, najveća kompanija za preradu nafte u zemlji, Sinopec, takođe je u aprilu objavila da višak tečnog prirodnog gasa prodaje na međunarodnom tržištu. Kineski mediji su objavili da je za prvih šest meseci ove godine samo Sipec prodao zapadnim zemljama oko 3,15 miliona tona tečnog prirodnog gasa.

Britanski Fajnenšel tajms (Financial Times) je 30. avgusta objavio članak pod naslovom Kina baca Evropi energetski pojas za spasavanje putem preprodaje tečnog prirodnog gasa. U članku je oštar podnaslov: „Višak gasa slabi smrtonosni stisak, ali povećava uticaj Pekinga". Autori članka u Fajnenšel tajmsu primećuju da je, nakon što su evropske države počele da dobijaju tečni prirodni gas iz Kine, punjenje evropskih skladišta gasom proteklo lagano. I da će do decembra ona biti u potpunosti popunjena.

Poznato neortodoksno ekonomsko izdanje Zero Hedge je 31. avgusta nastavilo temu: „Kako je nedavno saopštio Fajnenštel tajms, moguće je da su brige Evrope povodom nestašice gasa uoči zime bile prevladane zahvaljujući neočekivanom belom vitezu: Kini." U publikacijama u vlasništvu Nikeija (Nikkei) dalje se ističe da „najveći svetski kupac tečnog prirodna gasa (Kina, prim. autora) preprodaje deo svojih viškova zbog slabe tražnje za energijom unutar zemlje. To je obezbedilo spot tržištu (tržište za promptnu trgovinu za gotov novac i uz trenutno plaćanje) gasa značajnu ponudu gasa koji kupuje EU, bez obzira na visoke cene." Fajnenšel tajms ignoriše (moguće i namerno) to što nije reč o „višku": na kraju krajeva, da je on bio kineski, uvoz ruskog tečnog prirodnog gasa u Kinu bi pao. Prava reč kojom se može opisati tečni prirodni gas koji Kina prodaje Evropi je - ruski tečni prirodni gas.

Tako se Evopa, uz pomoć Rusije i Kine, ubrzano priprema za hladnu sezonu. Ona će biti potpuno spremna, odnosno skladišta prirodnog gasa biće popunjena, krajem novembra, početkom decembra.

Antiruski naftni embargo EU stupiće na snagu 5. decembra, ali Evropa će uspeti da pređe na druge isporučioce nafte. Uzimajući to u obzir, rat sankcijama kolektivnog Zapada protiv Rusije preći će u novu fazu. Napominjem dve osnovne stvari koje se tiču nove faze (u glavnim crtama).

Prvo, Zapad neće više trpeti isporuke ruskih energenata uz korišćenje „sivih" šema, već će u potpunosti početi da deluje antiruski energetski embargo.

Drugo, biće „zamrznuta" (a možda i konfiskovana) ona devizna štednja Rusije koja je formirana na račun izvoza njenih energenata za vreme rata sankcijama. Zarada u stranoj valuti, kao što je poznato, nije akumulirana u obliku imovine Banke Rusije. Ona se nagomilavala i gomila se u ruskim bankama. Kojim? O tome bolje od nas zna američka finansijska obaveštajna služba. Mada, nešto je i nama poznato. Na primer, devizna zarada od izvoza prirodnog gasa u Evropu akumulira se u Gasprom banci. Reč je o desetinama milijardi evra.

Naravno, takav scenario nije fatalan, ali da do njega ne bi došlo, potreban je, s naše strane, plan preventivnog delovanja. Za sada, ne vidim ni plan, ni preventivno delovanje.

Problemi sa migrantima, nacionalna i politička neprijateljstva ugrožavaju integritet SAD

Da li je „kotao za pretapanje" spreman da eksplodira?

Režim vanrednog stanja objavljen je u Vašingtonu (okrug Kolumbija), zbog priliva ilegalnih migranata. O tome je građane obavestila gradonačelnica Kolumbije Mjuriel Bauzer na svojoj pres-konferenciji. „Razvijanjem takvog plana ostajemo iskreni prema vrednostima koje poštujemo u prestonici i stvaramo sistem koji će podržati saosećajan, dosledan i koordinisan odgovor", izjavila je Bauzer, pokušavajući da racionalizuje delovanje, neobično za SAD.

Piše: Vladimir Mališev

Ranije, u Americi su emigraciju uvek prihvatali, nazivajući zemlju svetskim „kotlom za pretapanje". Ipak, kao što se vidi, ovaj „kotao" se toliko pregrejao da prisiljava vlasti da pribegnu hitnim merama za rešavanje akutnih problema, da bi se „ispustila para" i sprečila socijalna eksplozija.

Administracija Kolumbije je objasnila da režim vanrednog stanja omogućava gradskim vlastima da stvore posebno odeljenje za izbeglice i izdvoje dodatna namenska sredstva za rešavanje novonastalih pitanja. Ističe se da je do vanredne situacije došlo zbog toga što su na proleće ove godine guverneri Teksasa i Arizone počeli da šalju u Vašington autobuse sa ilegalnim migrantima koji su bili zadržani na granici sa Meksikom. Na taj način su probali da privuku pažnju federalnih vlasti SAD na problem koji postoji na državnoj granici. U Vašington je „uvezeno" oko 9,4 hiljade migranata, koji su i stvorili realne probleme gradskim vlastima.

Brz priliv migranata

Vanredna situacija povezana sa migrantima u SAD ne razvija se samo u Vašingtonu. Priliv migranata na kontinent poslednjih godina brzo raste. Prema podacima Odeljenja za ekonomska i socijalna pitanja UN, ako je 2005. godine u zemlju došlo oko 40 miliona ljudi, 2020. se taj broj povećao na više od 50 miliona.

Godine 2021. 14,2% stanovništva SAD bile su „osobe stranog porekla", odnosno svaki sedmi stanovnik. To je najveći procenat migranata među stanovništvom od 1910. godine, kada je taj pokazatelj iznosio 14,7%.

Kolumnista Vašington tajmsa, Don Feder nazvao je ovaj povećan priliv migranata jednim od znakova koji svedoče o skorom krahu SAD, zajedno sa kritikom američkih vrednosti od strane elita i sve problematičnijom demografskom situacijom.

„Civilizacija nije sposobna za samoisceljenje. Ona traži naporan rad i volju. U Americi, niti će iko da radi, niti će da pokaže volju", rekao je Feder. Prvim znakom samouništavanja, ovaj ekspert je nazvao politiku otvorenih vrata za migrante, drugim - nekažnjavanje prestupnika, trećim - ismevanje američkih vrednosti od strane elita, četvrtim - „podršku varvarima koji žive u blizini", imajući u vidu latinoameričke zemlje i probleme s demografijom.

Demografski problemi

Na osnovu podataka iz poslednjih decenija, od 1950-ih godina prirodni priraštaj stanovništva SAD neprestano je u padu - od1,75% 1956. godine na 0,59% 2020. godine. Takođe, nastavlja se trend starenja Amerikanaca - statistika Biroa za popis stanovništva SAD pokazuje da je prosečna starost nacije porasla na 38,5 godina. U najskorijoj budućnosti, očekuje se povećanje broja penzionera (tzv. koeficijent zavisnosti) - do 44 čoveka na 100 radno sposobnih ljudi.

Koncepciju „kotla za pretapanje" formulisao je početkom 20. veka pisac i sociolog Izrael Zangvil. On je tvrdio da su SAD jedinstvena država u kojoj se iz legure etno-kulturnih karakteristika doseljenika rađa jedan narod sa novim identitetom

Međutim, danas postaje jasno da ova „legura" nije delovala. Etničke grupe ljudi iz raznih zemalja žive odvojeno, stvaraju zatvorene enklave i ne spajaju se u bratski zagrljaj

Štaviše, prema Birou za popis, 2020. godine je prvi put u istoriji od 1790. godine broj belog stanovništva SAD, koje je svojevremeno i stvorilo ovu državu, počeo da opada. U poređenju sa 2010. godinom, broj belaca u zemlji se smanjio sa 223,6 na 204,3 miliona, ili za 8,6%. A u najmlađoj starosnoj grupi do 10 godina, belih Amerikanaca je manje od polovine. Ako se ovakve demografske tendencije nastave, onda će u najskorijoj budućnosti beli građani SAD postati nacionalna manjina u svojoj domovini.

Pre deset godina u samo četiri američke države belci su bili manjina: u Kaliforniji, Teksasu, Nju Meksiku i na Havajima. Sada su im se pridružili Merilend i Nevada. Uskoro će takvih država biti još. Ostala je samo jedna država u kojoj apsolutno preovladava belo stanovništvo (više od 90%) - Mejn. Pritom, Latinoamerikanci nastavljaju da dolaze. U Vašingtonu se već dugo govori o tome da nisu u stanju da kontrolišu situaciju na granici sa Meksikom.

Eskalacija nesuglasica

Vekovima su ljudi koji su dolazili u SAD morali da se integrišu u belu protestantsku kulturu većine, ako su želeli da postanu pravi Amerikanci. Ali do 2060. godine udeo belog stanovništva zemlje biće samo 44%. Šta sve te promene znače za Ameriku kao naciju? Da li će i dalje da funkcioniše „kotao za pretapanje"? To se pita nemački časopis Velt (Welt) i odgovara da gubitak bele kulture kao preovlađujuće može da dovede do toga da Amerika više ne bude jedinstvena nacija, kako kaže stara izreka: „Ex pluribus unum" (Od mnogih, jedan), i da se pretvori u šaroliki skup različitih etničkih narativa.

„Da bismo opstali kao nacija, zemlja, narod i demokratija, potreban nam je široki konsenzus vere, kulture, običaja i politike", piše za American Conservative poznati američki političar i publicista Patrik Bjukenen. „A ima nesuglasica čak i oko vladavine prava, bez koje naša republika sigurno neće izdržati. Ljudi različito ocenjuju našu policiju i njeno ponašanje. Na leto 2020. godine, koja je prošla u znaku Džordža Flojda, levičari su tražili da se policiji smanji budžet, a demonstranti pokreta BLM (Black Lives Matter) su na ulicama skandirali: „Panduri su svinje, pečeno prase!" Zaustavio ih je samo glasan politički odjek."

Za opstanak države, posebno tako velike svetske države kakva je SAD, smatra Bjukenen, neke stvari su jednostavno neophodne. Demokratska republika mora da zaštiti vrednost svoje valute, da zaštiti granice od masovne ilegalne migracije i upada, da čuva red i zakon - posebno u velikim gradovima. „Šta od toga postoji danas, kada inflacija u zemlji iznosi 8%, kada svakog meseca našu južnu granicu prelazi do 250.000 ilegalnih migranata, a u našim gradovima svakog dana se dešavaju tzv. masovne pucnjave sa po najmanje četiri žrtve, sa ubijenima i ranjenima", pita se on.

Kao jedan od najdramatičnijih problema SAD, Bjukenen ističe gubitak poverenja društva u one koji vladaju državom, u institucije i medije.

„Budućnost demokratije traži poverenje naroda u stubove društva", piše on. „Ipak, od vremena Regana, poverenje Amerikanaca u naše glavne institucije je palo - od podrške polovine stanovnika na svega četvtinu. Poverenje u Vrhovni sud je 2022. palo za trećinu, na 25%. Samo četvrtina stanovnika zemlje ima poverenje u predsednika, a poverenje u Kongres je palo na 7%, što znači da poverenje ima samo jedan od 14 Amerikanaca. Samo šestina Amerikanaca veruje novinama i jedna devetina - TV vestima."

Posebno je opasan nagli pad autoriteta predsednika SAD, piše u članku za American Thinker Džek Makferin. Sklonost Džoa Bajdena prema jednostranim akcijama i ignorisanje mišljenja profesionalaca, predstavlja opasnost za Ameriku i već se pretvorilo u „monstruoznu" spoljnopolitičku katastrofu, ukazuje on, podsećajući na sramno bekstvo SAD iz Avganistana.

Iz tog razloga „pored čitavog niza drugih nedaća koje je doneo američkom narodu", boravak Bajdena u Beloj kući je opasan za SAD, tvrdi Makferin. „Možemo samo da nagađamo koliko još štete on može da učini za vreme koje mu je preostalo na mestu glavnokomandujućeg. Bojim se da će šteta biti značajna", zaključuje autor članka u izdanju American Thinker.

Eksplozija preti

Rušenju jedinstva američke nacije doprinose i mnogi drugi razlozi. „Ne tako davno imali smo tri TV kanala koji su stvarali jedinstven kulturni prostor za većinu Amerikanaca", piše Vol strit žurnal (WSJ). „Sada se medijsko okruženje razvija i u sektoru zabave i u vestima. Čovek može komotno da se „smesti" u jednom od stotina kanala sektora i da ostane tamo, ne primećujući druge."

Američka verska sredina, nastavlja WSJ, takođe je postala manje ujedinjena. Između 1990-ih i 2008. godine (to je poslednja godina za koju u ovom trenutku postoje zvanične informacije), broj hrišćana porastao je za 15%. Istovremeno, muslimansko stanovništvo, iako i dalje čini samo mali deo ukupne populacije, poraslo je za 155%, broj budista se skoro utrostručio.

A Istraživački centar Pju je otkrio da ima skoro 20% ljudi koji se ne identifikuju ni sa jednom religijom. To ne znači da oni nisu vernici, to samo znači da nemaju objedinjujuće iskustvo pripadnosti nekoj određenoj verskoj zajednici. Ovakve promene plaše mnoge Amerikance, posebno u vremenima kakva su danas, primećuje WSJ.

Razloga za strah zaista ima. SAD su danas duboko podeljene u vezi sa problemom BLM, kao i usled žestoke borbe za vlast između republikanaca i demokrata. A to je već dovoljno ozbiljno.

Zemlja može da se raspadne ne samo zbog zaoštravanja nacionalnih problema, neselektivnog priliva migranata, već i zbog političkih razloga.

Izgleda da se američki „kotao" stvarno pregrejao.