Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (7)

Početak sukoba

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Mnoga sela na Bilogori i Kalniku, bilo da su nastanjena Srbima ili Hrvatima, obožavali su narodnu muziku. Vojnički orkestar je obilazio mesta i uglavnom izvodio program pod opštim imenom "Od Tiglava do Vardara". Niko nikog nije terao da igra "Užičko kolo", a svi su to znali, niko nikog nije terao da poručuje pesme, a 99% su to bile pesme iz Srbije ili bosanske sevdalinke. Svi su se veselili i staro i mlado i Srbi i Hrvati.

Šta je onda tim narodima došlo u glavu da se tako brutalno potuku, da jedni drugima nenesu veliku bol.

Dušebrižnici i čuvari Jugoslavije ovijeni plaštom komunizma pratili su svaki i svačiji korak. U svemu su videli opasnost i neprijatelja, pa i u pesmama. Sve su videli osim sebe samih. Nisu videli kako su uzurpirali vlast i položaje i kako su od sebe napravili posebnu društvenu elitu kojoj se nije smelo prigovoriti.

Već naredne 1987. godine na prostoru severozapadne Hrvatske bila je organizovana velika vežba na kojoj je pukovnik Mladen Bratić polagao za čin generala. Bio je februar mesec. Kiše su padale svakog dana. Popuna jedinica korpusa je izvršena od vojnih obveznika iz Hrvatskog Zagorja i Podravine. Veliki broj njih je neverovatno mnogo pio.

Na tu temu sam razgovarao sa jednim uglednim čovekom iz sela u blizini Ludbrega. On mi je pojasnio tu sklonost za alkohol. Rekao je sledeće:"Iz ovih krajeva ljudi su kroz vekove odlazili u razne vojske, a nikada u svoju. Mnogo ih je poginulo, mnoge su porodice zauvek nestale. Uvek su utehu tražili u vinu i rakiji, da sakriju i strah i razočaranje što moraju svoje domove da napuste." U čudu mu rekoh:"Pa sada imaju svoju vojsku. JNA je jednako oružana sila svih naroda i narodnosti u Jugoslaviji. Valjda je ne doživljavaju kao tuđu?" Nastavio je dalje:"Jest, jest to tako izgleda i u redu je. Njima je u genima ono što sam rekao. Nije da oni ne vole JNA, pa svi smo je prošli, ali ipak tu nešto ne štima."

Prešli smo preko te teme, ali su meni odzvanjale njegove reči. Mnogo puta sam se setio tog razgovora tražeći objašnjenja za uzroke nevolje koja je snašla sve nas.

Da nesreća bude veća, ta vežba je prekinuta zbog pogibije jednog potporučnika i šest vojnika koji su se u borbenom vozilu udavili u nabujalom potoku Segovina. Svi Hrvati iz okolnih mesta. Deca, očevi i sinovi. Njihova sahrana u organizaciji crkve iskorištena je za opasne i opake napade na JNA i Jugoslaviju. Nastavak proklamovanih stavova kardinala Kuharića i Franca Keninga, bečkog kardinala.

Već tada se moglo dosta toga zaključiti, da mnogo šta nije onako kako se očima vidi i da u delu hrvatskog naroda postoje druge težnje, da su nezadovoljni postojećim.

Basarac je napustio jedinicu u Koprivnici radi korištenja dela godišnjeg odmora. Nikada se nije vratio, prešao je stranu ZNG. Učestvovao je u napadima na komande i jedinice u garnizonu Varaždin. Postao je general HV. Po merilu bivšeg ministra odbrane Hrvatske Gojka Suška, Basarac je jedan od retkih istinskih heroja Domovinskog rata.

Komanda 5. vojne oblasti, dolaskom Avramovića, imala je četri komandana mesta. Osnovno u Zagrebu u zgradi komande, IKM na Plitvičkim jezerima, treće na poligonu Slunj i na Kozari, gde se nalazio Avramović.

General Rašeta je bio na Plitvicama, a kasnije je prešao Zagreb. Na Slunju se nalazio general Dobrašin Praščević sa delom komande.Sa njim se nalazio i general Stipetić Petar, načelnik operativno-nastavnog sektora u komandi.

Opterećenje je bilo veliko zbog položaja u kojem se komanda nalazila. Ja sam bio u grupi oficira koji su određeni za poligon Slunj. Smenjivali smo se na sedam dana.

Juli mesec uglavnom prolazi u izvlačenju opreme i naoružanja iz garnizona u Sloveniji. Konvoji naoružanja kretali su se železnicom i samohodno. Načelno je bio postignut dogovor sa hrvatskim vlastima, da se konvoji propuštaju preko Hrvatske i da se ne napadaju. Opasnost od napada je bila velika tim pre što je Špegelj želeo sukob i tražio je načine da do njega dođe.

General Stipetić je bio nosioc realizacije Plana izvlačenja. Počele su da "cure" informacije o kretanju konvoja tako da su neke kompozicije "zalutale" i nikada nisu pronađene. Otkrivena je veza generala Stipetića sa generalom Imrom Agotićem, koji je komandovao jedinicama ZNG.

Stipetić je raspolagao svim planovima i tajno ih dostavljao hrvatskoj strani, koja ih je uspešno eksploatisala. Mnogo pre toga, u jesen 1990. i početkom 1991. godine znao sam da general Stipetić sedi na dve stolice i da više nije istinski i odani pripadnik JNA. Komanda se više nije mogla na njega osloniti. U organizacijsko-formacijskom delu komande gde je Stipetić bio načelnik, radili su potpukovnici Mile Novaković i Petar Salapura. Obojicu sam izvrsno poznavao i među nama je vladalo uzajamno poverenje. Oni su me pozivali u svoje kancelarije ili smo se nalazili na nekom drugom mestu i u uslovima ilegale održavali sastanke. Ukazivali su na ponašanje Stipetića i još nekih drugih oficira, među kojima je posebno apostrofirano ime potpukovnika Mile Dedakovića. Ukazivali su i na sumljivo ponašanje pukovnika Brace Perića, koji je bio pomoćnik za kontraobaveštajne poslove-lice kroz čije je ruke morao da prođe svaki dokument koji ukazuje na lica i žarišta iz kojih se ispoljava neprijateljska delatnost. Ta okolnost je bila velika prepreka za normalno i ustaljeno izveštavanje. Morao sam da tražim druge načine. Mile Dedaković je bio saradnik KOS-a. Otišao sam kod operativca koji ga je držao na vezi. Rekao sam mu šta sam čuo o Dedakoviću i doznao sledeće.

Da je Dedaković vrlo nestabilna i nepouzdana ličnost, sklon alkoholu i raznim ispadima. Nešto kasnije Dedaković je pobegao iz komande i otišao, najpre u rodno selo Nijemce, a potom u Vukovar gde je bio komandant odbrane Vukovara pod imenom "Jastreb". Imao je izraženu maniju snimanja razgovora bez obzira o kojem se sadržaju radilo. To je činio i čitavo vreme boravka u Vukovaru. Zabeležio je sve svoje telefonske razgovore sa Franjom Tuđmanom i tako doprineo rasvetljavanju mnogih enigmi koje vladaju u vezi odbrane Vukovara.

U svog prvopretpostavljenog, potpukovnika Vulanović Milorada i načelnika odeljenja pukovnika Kelečevića imao sam bezgranično poverenje. Tražio sam mogućnost da usmeno saopštim sadržaje do kojih dolazim. Tako smo komunicirali. Jednom prilikom sam razgovarao sa Kelečevićem u "četri oka". Tema je bio Stipetić. Kelečević me je smirivao rečima, da Stipetić nije loš čovek i ispričao kako je postao general.

U proceni organa bezbednosti Stipetić je bio upisan kao lice koje je poteklo iz neprijateljske-ustaške porodice iz okoline Ogulina. Po nacionalnom ključu bio je primljen na školovanje u vojnu školu, koju je završio i postao odličan oficir inžinjerijske specijalnosti. Došao je do čina pukovnika, ali general nije mogao da postane zbog bremena prošlosti koje je nosila njegova porodica. Međutim, krajem osamdesetih godina, u kratkom vremenu, ubio mu se sin u Zagrebu, Petrovoj ženi je umro otac, a njegovog brata ubio je grom prilikom prevoza drva iz Kapele kući. Takva porodična tragedija izazvala je samilost kod onih koji su odlučivali o tome ko će biti general i, Stipetić je postao general.

Novoj hrvatskoj vlasti bio je potreban na mestu koje je imao u komandi 5. vojne oblasti.. Posle napuštanja JNA krajem septembra 1991. godine dobio je delikatan zadatak. Hrvatskoj vlasti bio je potreban vrlo čvrst i ubedljiv dokaz kojim će dokazati domaćoj i inostranoj javnosti da Srbija i vojni vrh JNA žele uništenje Hrvatske. Napravljen je plan da se miniraju Banski dvori.

Na dan 07.10.1991. godine u poseti Tuđmanu bio je Predsednik Vlade SFRJ Ante Marković i Predsednik Predsedništva SFRJ Stipe Mesić. Stipetić kao vrstan inžinjerac je izvršio miniranje Banskih dvora. HTV je bila spremna sa tehnikom da sve zabeleži. Uz zvuke sirena koji su pozivali na uzbunu došlo je do velike eksplozije što je pripisano dejstvu avijacije JNA. Šteta je bila minimalna, a efekat ogroman. Tuđman je desetak minuta kasnije pred TV kamerama dao izjavu u kojoj Srbiju i JNA naziva zločinačko-terorističkim imenom, da su planirali ubistvo njega, Ante Markovića i Stipe Mesića čime bi, jednim udarcem zaustavili Hrvatsku na putu samostalnosti, a Jugoslaviju predali srpskom članu Predsedništva Borisavu Joviću.

Objašnjenje je bilo jednostavno. Tuđman je na svaki način nastojao da odvrati Antu Markovića od njegovog nastojanja da sačuva SFRJ i ovim činom mu je stavio do znanja da ga Srbi i Milošević ne žele i da žele da ga ubiju. U domaćoj i stranoj javnosti "bombardovanje" Banskih dvora je prikazano kao kriminalni i teroristički čin narastajućeg srpskog nacionalizma i hegemonizma, razulareno ponašanje vojnog vrha. Ako je u Hrvatskoj neko imao dilemu oko daljeg puta, posle ovog čina, dileme više nisu postojale. Svi u borbu za samostalnu Hrvatsku. Svaka i najgnusnija laž i postupak su bili dobrodošli i opravdavani su zbog cilja - samostalne Hrvatske. Sabor Hrvatske je 08.10.1991. godine proglasio je Hrvatsku nezavisnom i suverenom državom i objavio raskidanje svih državnopravnih veza s Jugoslavijom.

Na poligonu Slunj boravili smo u smenama po 10 dana i tako do kraja augusta 1991. godine. Aktivnosti je bilo mnogo, sukobi svakodnevni, međusobno optuživanje, čas srpske, čas hrvatske strane smenjivalo se iz časa u čas. Imao sam priliku da pratim sve aktivnosti. Dnevno sam razgovarao sa velikim brojem lica. Svi telefoni na poligonu su bili pod kontrolom. U razgovorima sa članovima porodica bilo je dosta jadikovki, ali i ozbiljnih razgovora. Videlo se da će mnogi brakovi propasti, deca su se počela opredeljivati, jedni uz oca, drugi uz majku.

U komandi nam se pridružio general Milan Aksentijević iz Slovenije. Njegov lik bio je poznat široj javnosti, jer je bio u slovenačkom Parlamentu. Njegove diskusije i replike ostale su u sećanju mnogih ljudi. Branio je Jugoslaviju. Čitav radni vek proveo je u Sloveniji i poprimio dosta tamošnjih manira. Voleo je prirodu, pecanje i branje gljiva. Jednom prilikom sam sa njim išao do izvora reke Mrežnice. Tamo nam je vodnik Rasim Bašić spremao ribu, a sam Aksentijević je nabrao raznih gljiva, pa je gozba bila veličanstvena. Aksentijevića su postavili na mesto pomoćnika komandanta za moral. U novonastalim okolnostima nije se najbolje snalazio.

Ja sam vrlo često, po nekoliko puta na dan, izlazio sa poligona. Obilazio sam čitavu teritoriju od Plaškog do Bihaća i od Krnjaka do Korenice. Sve me je interesovalo, i ljudi i događaji.. Na širem prostoru Slunja MUP Hrvatske imao je dosta brojne snage. Isto je bilo i na liniji Duga Resa-Ogulin. Posebno su praćena kretanja jedinica JNA, viđeniji članovi SDS, njihovi kontakti sa pripadnicima JNA, prelasci u Bosnu i Hercegovinu i druge aktivnosti. U to vreme u sastavima MUP-a Hrvatske se nalazio manji broj Srba, koji su merkali na koju stranu da se opredele.

Na opisanom prostoru delovala je naša kontraobaveštajna grupa koju je vodio pukovnik Dušan Smiljanić. Hrvatska policija je pod posebnom lupom pratila njihove aktivnosti. Dnevno sam odlazio u Budačku Rijeku u motel "Savić" gde sam se sastajao sa vezama i primao informacije o stanju na teritoriji. U Budačkoj Rijeci je 04.08.1991. godine došlo do sukoba pripadnika SAO Krajina i policije RH. Među hrvatskim policajcima bilo je poginulih. Vrlo živa aktivnost je u Primišlju, Kamenici i Tržiću. Svakodnevno pucaju jedni na druge i vode minobacačke duele.

Dana 02.08. na Svetog Iliju otišao sam u svoju Ličku Jesenicu. Tužno je sve izgledalo. Pri povratku odlazim do Plaškog i tražim Nikolu Medakovića. On je na položaju prema Josipdolu. Jedinica TO Plaški ima učestale sukobe sa jedinicom ZNG iz Josipdola. Veći sukob je bio 22.07.1991. godine. Taj dan je kasnije proglašen za dan opštine Plaški. Naoružavanje pripadnika TO Plaški, Slunj, Primišlja i ostalih mesta dovršeno je u julu i augustu 1991. godine. Vršeno je u nekoliko etapa, a potpuno naoružavanje izvršeno je posle osvajanja skladišta Skradnik i Oštarije. Veliki je problem bio što su svi hteli savremo naoružanje, artiljerijska oruđa, tenkove, raznu opremu, a to nije bilo izvodivo niti moguće. Skladišta Skradnik i Oštarije II nisu raspolagala borbenom opremom i naoružanjem u željenim količinama. Skradnik je bilo tehničko, a Oštarije intendansko skladište. Pokupljeno je oružje koje je većim delom korišteno za obezbeđenje objekata.

Na poligon u komandu došla je delegacija iz Plaškog koju je predvodio Medaković Nikola, a u delegeciji, u svojstvu konsultanta bio je penzionisani general Dokmanović zv. "Remo". General Praščević me je pozvao da prisustvujem sastanku, jer je pukovnik Kelečević bio odsutan. Na sastanku delegacija iz Plaškog traži naoružanje i vojnu opremu za popunu jedinice TO, upozorava na opasnost iz pravca Josipdola, na opasnost koja preti skladištu goriva u Ličkoj Jesenici, traže i kadrovsku pomoć od JNA. Posebno su opisivali vrlo težak položaj u kojem se Plaški nalazi, jer su sve komunikacije presečene. Snabdevanje otežano i već tada oko 5000 ljudi, žena i dece žive u krajnjoj oskudici.

Pravci iz Josipdola, Brinja, Otočca, Korenice, pa i Slunja su pod blokadom sastava MUP-a RH ili jedinica ZNG. Nikakvi pregovori ne mogu da izmene situaciju. Na tom sastanku Praščević nije odobrio njihove zahteve i traži strpljenje, a da će konačan odgovor dobiti kroz nekoliko dana. Plašičani su nezadovoljni i u takvom raspoloženju napuštaju poligon. Ostao sam sam sa generalom Praščevićem. Posle kraće tišine, pitam ga zašto nije odobrio naoružavanje kada je izvesno da je sukob većih razmera neizbežan. Onako debeo, zavaljen kraj prozora, pomalo kroz smeh kaže da nije video da su se dovoljno naljutili. Onda je dodao da očekuje dolazak nekih jedinica iz Bosne i da će deo tih snaga izaći na liniju razdvajanja prema Josipdolu i Ogulinu.

Čitava situacija mi je delovala zamršeno i konfuzno. Ljudi više nisu znali šta da rade i kako da se ponašaju. Iz Ogulina je došao vodnik Pupavac i Petar Ogrizović sa vozilima da preuzmu ogrevno drvo za nadolazeću zimu. Poznavao sam obojicu. Šalim se sa njima da će se slabo grejati u Ogulinu i da im drva neće ni trebati. Petar se interesuje o stanju u drugim mestima, pita me da li sam odlazio u Jesenicu i šta se tamo dešava? Pričam mu koliko mogu da kažem, da ih ne uplašim, ali i sami vide da nije dobro. Na rastanku, Petru sam rekao da traži mogućnost da izvede porodicu iz Ogulina i da sam vidi kako da se skloni iz tog osinjaka. Otišli su vrlo zabrinuti.

Kako sukobi između Primišlja i Kamenice nisu jenjavali upućn je jadan tenk T-84 da kontroliše situaciju, ali se tokom kretanja zaglavio kraj puta. Taj dan nije izvučen, a noću je ostavljen bez obezbeđenja. U jutro kada su krenuli da ga izvuku nisu ga našli. Hrvatska strana nije čekala, oni su ga izvukli i zarobili. Ovu situaciju spominjem kao ilustraciju i eklatantan primer nebrige, nonšalantnog ponašanja, kao da su jedinice na letovanju, a ne na borbenom zadatku. Gotovo da nema mesta gde se ne puca. U Topuskom su sukobi iz dana u dan, ima žrtava na obe strane. Kretanje putevima postalo je izuzetno opasno. Više se i ne zna ko je ko, ko je naoružan i na čijoj je strani. Puca se iz vozila, sa motora, nestrpljenje u očekivanju velikog sukoba dostiže vrhunac. Vlada potpuno ludilo.

Primio sam informaciju da je u Jelovom klancu formiran zbeg za izbeglice. Ne zna se ko su i iz kojeg mesta, jesu li Srbi ili Hrvati. Kažu da ima dosta dece i žena. Ne daju mi da idem tamo. Selo Zbjeg je u neposrednoj blizini. Koja simbolika. Sudbina se teško poigrala sa stanovništvom ovog kraja. Rane su oživele posle 50 godina. Slike borbi sa ustašama su pred očima. Zarobljavanje Jure Francetića posle obaranja aviona. Sad ponovo isto. Na očigled se krade oružje. Do moje kancelarije na poligonu bila je kancelarija organa za moral u kojoj su radila dva oficira. Uđem jednom u tu kancelariju i vidim da je prazna. Na zidnoj vešalici dve automatske puške. Uzmem obe i njihove RAP-ove i sakrijem kod mene u kancelariju. Čekam šta će se desiti. Do kraja dana ništa i ako su se ova dvojica vratila u kancelariju. Niko ne prijavljuje krađu oružja niti pravi kakvu buku kako se to nekada dešavalo u sličnim situacijama. Sutra dan odem kod njih na kafu, da vidim hoće li šta reći. Vidim na vešalici nove dve puške. Kao da se ništa nije desilo.

Puške koje sam uzeo više nisam vraćao. Stavim ih u vozilo i odem u Jesenicu. Predam ih ocu i Nikoli Milakoviću zv. "Nina Crni". Oni su neskromni, traže još. Ništa ne obećavam. Dok sam sa njima stajao na putu čujem minobacače iz pravca Javornika. Gađaju Saborsko. Pitam Ninu, ko to radi, a on mi odgovara da su to momci iz Rudopolja i da su kod Torina. Lagao me je, jer to je bio neko iz Jesenice, a da bi zavarali tragove otišli su prema Javorniku da bi sve prebacili na Rudopoljce. Tako sam i ja, bez neke namere i plana, počeo da delim oružje.

Sve je navodilo na konačni zaključak, da je rat Hrvatske sa ostatkom Jugoslavije neizbežan, da će sukob u znatnoj meri biti prenet na Srbe iz Krajine i da će sve biti prikazano kao sukob "pobunjenih Srba" sa Hrvatskom. Tako se i desilo. Kasnije će Hrvatska sve prikazati kao napad na njenu teritoriju i sebe prikazati kao žrtvu koja je morala da se brani od "srbo-četničke soldateske". U tako nenormalnim uslovima neko je doneo odluku da se sve starešine podele u tri grupe i da po smenama koriste godišnji odmor u trajanju od 15 dana. Ja sam se nalazio u grupi koja je odmor koristila od 25.08. do 10.09.1991. godine. Povratak na poligon bio je planiran za 12.09.1991. godine.

Na radno mesto u komandi 5. VO u Zagrebu javio sam se nešto pre 19,00 časova 10.09.1991. godine. Iz kancelarije sam se javio kući da sam dobro doputovao. Odmah iza toga mi je zazvonio telefon. S druge strane bio je kapetan Bolfek Damir iz Koprivnice. Obavestio me je da je kasarna u Koprivnici ostala bez struje, da je isključena voda i telefoni. On je mene pozvao vojnom linijom. Kod nas u Zagrebu je vladala prividno normalna situacija. Nekoliko minuta kasnije isto se desilo u svim vojnim objektima u Zagrebu i drugim garnizonima gde je Hrvatska imala kontrolu teritorije. Hrvatska je otpočela konačni napad na sve vojne objekte radi konačnog obračuna sa JNA.

U prvoj fazi napada, isključivanjem vode, struje i PTT linija, počeo je psihološki pritisak na sve vojnike i oficire u vojnim objektima. Preko sredstava javnog informisanja i okupljanjem ispred objekata svi smo pozivani na predaju uz nuđenje garancija za život i imovinu. Istovremeno je vršen pritisak na porodice, posebno na decu, po mestu stanovanja i u školama. Takvo propagandno-psihološko delovanje nije ostalo bez odjeka. Svakodnevno su se javljali novi oficiri i građanska lica, koja su napuštala JNA i predavali se policiji i pripadnicima ZNG. Psihološki pritisak je intenzivno sprovođen osam dana, a posle toga se prešlo na otvorene napade na vojne objekte.

Napad na komandu 5. vojne oblasti otpočeo je 19.09.1991. godine oko 19,00 časova. Komanda je smeštena na Lenjinovom trgu gde je bio i glavni ulaz. Na tu zgradu nadovezuje se objekat u Stančićevoj ulici, gde je u prizemlju bio restoran VU "Crvena zvijezda", Taj deo se proteže sve do ulice Socijalističke revolucije gde je zgrada Doma JNA, a do njega hotel "Kalnik" do ugla ulice Josipa Kraša. Od hotela do glavne zgrade komande je također zgrada koja se veže za glavnu zgradu. U tom delu je bio smešten štab TO, komanda stana i prateće službe. Kompleks zgrada bio je postavljen u vidu utvrđenja. Pre napada, policija RH i pripadnici ZNG su po krovovima zgrada u ulicama oko kompleksa postavljali platforme i uređivali snajperska i mitraljeska gnezda. Koliko oni s te strane, toliko i mi iz zgrada, birali smo ciljeve u planiranju odbrane. Birali smo one objekte u kojima su se u prizemlju nalazile prodavnice konfekcije i mešovite rome, knjižare, bifei i sl. Cilj nam je bio da dejstvom po tim objektima izazovemo požare i sprečimo dejstvo strelaca na krovovima.

Ja sam se nalazio na prvom spratu, delom u Domu JNA, a delom u zgradi komande, na uglu ulica Socijalističke revolucije i Stančićeve. Deo jedinice vojne policije nalazio se u prizemlju u restoranu, Domu JNA i hotelu "Kalnik", jer su to bili najosetljiviji delovi. Bio sam zadužen za odbranu tog dela komande. Imao sam ukupno 22 čoveka sa oružjem. Odbranom glavne zgrade komnde komandovao je pukovnik Todor Kosanović, a uz to je koordinirao celokupnom odbranom. Kosanović je bio istinski vojnik, prošao je sve dužnosti od vodnika do pukovnika. Iskusan, odlučan i mudar. Svojim stavovima je ulivao poverenje svima oko sebe. Tačno u 19,00 časova 19.09. počeo je napad. Odmah se videlo da je težište napada na glavnu zgradu. Iz parka na Lenjinovom trgu pripadnici jedinice "Kobre" MUP-a RH besomučno su gađali zgradu i otvore na njoj. U trenutku otpočinjanja napada u zgradi komande nalazila se misija EU. Bili su zatečeni događajem. Jedan danski major, je izleteo iz zgrade u nameri da zaustavi napadače. Pokošen je mitraljeskim rafalom po nogama. On je jedini stradao u napadu s naše strane. Nikada nisam doznao da li su hrvatske snage imale gubitke.

Lomljavina stakala, udari puščanih zrna od metalne predmete i ispaljivanje raketa iz RRB "Zolja" pravili su neopisivu buku. Ulaz na sprat bio je nemoguć bez osvajanja ulaznih vrata iz ulice Socijalističke revolucije, pa smo njega posebno kontrolisali. Imao sam dovoljan broj ručnih bombi čijim aktiviranjem ulaz nebi mogao biti osvojen. Na sreću nisu nikad aktivirane. Napad je intenzivno trajao oko jedan sat. Počelo je smirivanje vatre. Jasno se čulo dejstvo snajperista. Pratili smo njihove ciljeve i otkrili, da prevashodno gađaju antenski stub u centralnom delu između zgrada. Iz centra veze smo dobili informaciju da je radio saobraćaj ugrožen i da je deo sistema pogođen. Ako nam prekinu i ovu vezu, bili bi potpuno odsečeni od jedinica i ostalih delova komandi. Pojavili su se avioni "MIG-29". Probijanjem vazdušnog zida proizvodili su velike eksplozije i grmljavinu. Napadači su mislili da se radi o bombardovanju Zagreba i počelo je povlačenje.

Izdvojili smo jedan broj "lovaca" na snajperiste sa zadatkom neutralisanja vatre iz snajperskih položaja na okolnim zgradama. Naše dejstvo ih je zaustavilo u nameri razaranja antenskog sistema. Da li je neko poginuo u tim okršajima ne znam. U jutro 20.09.1991. godine iz nekoliko pravaca su počela da mile vozila za prevoz štampe i zaustavljali se na pojedinim lokacijama. U velikim vrećama su nešto utovarali u vozilo. Nikada nisam doznao o čemu se radilo. Od 10.09. do 01.12.1991. godine proveo sam u okruženju, dakle 80 dana neizvesnosti, isčekivanja i nadanja da će se sve dobro završiti.

U tih osamdeset dana desilo se dosta toga. Mnoge svoje drugove sa posla upoznao sam u potpuno drugom svetlu. To više nisu bili oni ljudi u koje sam verovao, sa kojima sam radio i družio se, delio dobro i zlo. Počelo je osipanje. Svaki dan neko ode i više se ne vraća. To čine svi bez obzira na nacionalnu pripadnost. Niko ih nije zaustavljao. Napetost je bila velika. Nikom nije bilo do ubeđivanja u nešto što ni sam ne zna šta je i kakva nam je dalja sudbina. Hranili smo se konzervama i vojničkim dvopekom. Vodu smo nekako prevukli crevom iz hotela "Kalnik" kojeg nisu mogli da isključe. U večernjim časovima smo imali ograničenu upotrebu struje koju smo dobijali iz agregata.

Najgore je bilo što nismo mogli da dobijemo hleb. Želja za njim bila je neopisiva. U takvim uslovima jedan potpukovnik je pokušao samoubistvo. Gađao je iz pištolja sebi u glavu. Samo se ranio, a ispaljeno zrno je probilo jedinu cisternu sa gorivom koje smo imali u krugu kompleksa.