Na nišanu

Vučićeve ratne i posleratne avanture odnele stotine hiljada života

Dobrovoljni davalac tuđe krvi

Dok je bio velikosrpski radikal, Aleksandar Vučić je huškao na rat u Hrvatskoj, Bosni i, naročito, na Kosovu. Sad, kad je evroatlantski naprednjak, svakoga ko se protivi priznanju nezavisnosti albanske republike Kosovo optužuje za ratno huškanje. Tokom ratova, stotine hiljada ljudi je ubijeno, milioni su prognani, a Vučić je dobijao državne funkcije, stanove, automobile, novac i sve ostalo. Sad, kad je postao najbogatiji politikant u Evropi, svoju stranačku, poslovnu i kriminalnu imperiju pokušava da odbrani izdajom državnih i nacionalnih interesa, pa Srbiji preti sankcijama, izolacijom i uništenjem ukoliko se ne odrekne Kosova i Metohije.

Predrag Popović

Početkom ratnog raspada SFR Jugoslavije, radikali su crtali mapu nove srpske države: "Gde su srpska groblja, tu su granice Velike Srbije". Aleksandar Vučić se ratnohuškačkim stavovima potrudio da se napune srpska, a i ostala groblja u Krajini, Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, ali i u Beogradu i ostalim gradovima centralne Srbije.

Vučić je poslednji lešinarski relikt prošlosti iz ratnih devedesetih, najveći dobrovoljni davalac tuđe krvi. Iza njegovih ratnih pokliča ostalo je više od sto hiljada grobova, pola miliona obogaljenih i dva miliona prognanih i izbeglih ljudi. Dok su borci iz svih vojnih i paravojnih formacija, kao i civili svih nacionalnosti i veroispovesti, završavali u rakama, Vučić je osvajao funkcije, stanove i ogromne količine novca. Gde god je on branio Srbe, njih tamo više nema.

Posle svega, ostalo mu je samo da brani svoju vlast. Da bi produžio boravak na tronu, Vučić je rešio da ispuni obaveze prema zapadnim gazdama i omogući trajno zaokruživanje državnosti albanske lažne republike Kosovo. Zato vrši pritisak na Srbiju da pristane na predaju onoga što je i sam nekada zvao "kolevkom srpstva". Poslednje pojavljivanje u Narodnoj skupštini, početkom feburara, Vučić je iskoristio da zapreti sankcijama, izolacijom, ukidanjem bezviznog režima, odlaskom investitora i ukidanjem kreditnih linija ukoliko Srbija ne prihvati tzv. nemačko-francuski predlog sporazuma s albanskim Kosovom.

- Šta treba da kažemo, da odustajemo od pregovora, pošto je nemačko-francuski plan postao defakto pregovarački okvir? Šta treba, zemlju da uništimo, da nam radnici budu gladni, da 400.000 ljudi otpustimo? Zar nam nije važno da iz Evropske unije dobijemo 600 miliona evra za prugu Beograd - Niš? Zar ne treba da im kažem "hvala" za 49 miliona evra za interkonektor između Bugarske i Srbije? Jel to treba da radimo? Kako mislite da očuvamo rast? Kako mislite da isplaćujemo plate i penzije? Suviše smo truda, energije i rada uložili da se to ne desi. Neki se danas busaju u junačke grudi, neka nam ukinu vize, to je sitnica, a kukali bi što ne mogu svaka dva dana da idu van granice ove zemlji i da troše to više para koje, hvala bogu, danas imaju nego što su imali pre deset godina - rekao je Vučić.

Gabrijel Eskobar i Miroslav Lajčak, američki i evropski izaslanici za Zapadni Balkan, javno kažu da se od Srbije očekuje da prihvati nemačko-francusku inicijativu, ali da joj niko ne preti. Vučić, opet, tvrdi da Eskobar i Lajčak lažu: "Došla je petorka... Eskobar, Jens Pletner iz Nemačke, Emanuel Bon iz Francuske, Frančesko Tal iz Italije i Lajčak. Prve dve rečenice su im bile uvijene, a u trećoj su rekli da će Srbija, ukoliko se ne prihvati implementacija ove inicijative, biti suočena sa, citiram, zaustavljanjem pristupnih pregovora sa Evropskom unijom, prekidom daljih investicija iz zapadnog sveta i povlačenjem svih investicija i drugim sveobuhvatnim merama koje moraju da pokažu kako će da prođu oni koji nisu u saglasju sa EU. Taj citat mi je ponovljen još u dva navrata."

Svestan da Srbe ne može da uplaši sankcijama i zabranom odlaska na vikend u Beč i Veneciju, Vučić im je zapretio i novim NATO bombardovanjem. Zato je nemačko-francuski non-pejper predstavio kao ultimatum. Ne Amerika i Evropa, ne EU i Lajčak; samo je Aleksandar Vučić stavio ultimatum pred Srbiju - ili predaja Kosova ili rat i smrt.

- Ja sam protiv ultimatuma, ali ću se boriti za pregovore jer neću da izolujem Srbiju. Mi smo danas okruženi državama NATO ili državama u kojima se nalaze NATO trupe. Svuda oko nas je NATO, samo razmislite u kakvoj smo poziciji. Gde ćemo da idemo u uslovima rata? Šta da radimo sa svojom zemljom? Neću da se junačim preko tuđih leđa, neću da narod pati i neću da budem dobrovoljni davalac tuđe krvi, kao što vi iz opozicije čeznete za tim. U tome je razlika između mene i vas - rekao je Vučić u Skupštini.

Tačno je da postoji velika razlika između njega i normalnih ljudi. Niko nije kao Vučić, čak ni oni koji se sada zalažu za bezuslovno prihvatanje svega sa Zapada, pa i sporazuma koji bi definitivno potvrdio državnost albanskog Kosova. Samo Vučiću je moglo da padne na pamet da Srbiji zapreti totalnim uništenjem, ubijanjem svih muškaraca i bacanjem dece i žena u roblje. Tu pretnju je u Skupštini izneo kroz primer iz antičke Grčke.

- Ukazaću vam na nešto o čemu je Tukidid pisao, dobar je primer, da ga ne zaboravimo. To je Melijski dijalog. Meljani su u sukobu Atine i Sparte želeli da ostanu neutralni i nastave svoju tradiciju nezavisnosti i samostalnosti. Atinjani, znajući istorijske Meljana sa Spartom, svesni svoje nadmoći u odnosu na majušno ostrvo Milos, nisu hteli da dopuste da ostanu po strani, kako druge grčke državice ne bi mogle da vode sličnu politiku i suprotstavljaju se velikoj Atini. Svesni da nema potrebe da svoje argumente Meljanima zasnivaju na bilo čemu osim na pravu jačeg, u jednom trenutku Atinjani izgovaraju besmrtni citat i svoj glavni argument: "Pravo je pitanje samo jednakih u sili, dok moćni rade šta im je volja, a slabi trpe ono što moraju". Ponosni Meljani, uzdajući se u božansku pravdu, ali i pomoć Sparte, odbijaju ultimatum. Atina, kao što je i obećala, napada, pobeđuje i mučki ubija sve muškarce sa Milosa, dok su žene i deca poslati u ropstvo. Atinjani su desetak godina kasnije izgubili rat, ali Meljani se nikada više nisu oporavili. To je ta naša večna dilema prikloniti se onome ko je jači ili se uvek po svaku cenu suprotstavljati. I danas, u našem javnom mnenju, zastupaju se suprotstavljeni stavovi. Jedni odbijaju svaki razgovor, a drugi prihvataju svei svašta. Ali, ono što je poraz Srbije, u stvari je pobeda Srbije - rekao je Vučić, ponavljajući svoju ocenu da su "dobrovoljni davaoci tuđe krvi podli kao i oni koji bi priznali Kosovo".

U kampanji zastrašivanja Srbije, Vučić svakoga ko se protivi njegovoj politici bezuslovne kapitualcije optužuje za huškanje na rat. Kao mantru ponavlja etiketu "dobrovoljni davaoci tuđe krvi", koju kači nepodobnim političarima i analitičarima, koje je proglasio za lažne patriote.

- Mislite da imate pravo da odete u kafanu i govorite da bi baš trebalo da zaratimo. A, kad takve pitate da li hoće da u rat pošalje svog sina ili da, makar, odu u motel u Kačanik, da prenoće tamo, oni kažu da neće. Neće oni, neka vojska ratuje - rekao je Vučić u poslednjem intervjuu na TV Prva, kad je voditeljku Mariju Savić Stamenić direktno pitao: "Vi imate sina od 17-18 godina, a jel biste voleli da vam ga neko vrati u kovčegu?"

- Nemojte to... - prošaputala je voditeljka i, umesto da morbidnog psihopatu pošalje u tri lepe Angeline, uz izveštačeni osmeh promenila je temu: "Kad je reč o ekonomiji, ima dobrih vesti..."

Kad je reč o bilo kojoj temi povezanoj s Vučićem, nema dobrih vesti, naročito ne kad je u pitanju Kosovo i Metohija. Kad je prvi put bio na vlasti, Vučić je vodio podjednako licemernu kampanju kao sada, s tim što je tada gurao Srbiju pod NATO bombe, a sve kritičare, koji su predlagali nastavak pregovora sa zapadnim diplomatama, optuživao da su strani plaćenici i domaći izdajnici. Svako pozivanje na zdrav razum, Vučić je proglašavao defetizmom, koji predstavlja poziv na nasilno kršenje Ustava. Taj stav je institucionalizovao kroz zakon o informisanju, po kome je privremeno zabranjen rad listu Danas, a trajno uništen Dnevni telegraf. U to vreme je Vučić huškao na rat sa istom patetikom s kojom danas kapitulaciju predstavlja kao strategiju spoljne politike.

- Neki kažu: "Šta nas briga za Kosovo i Metohiju, dole nemamo ni pedalj zemlje, to nas ne interesuje, a tamo živi čak 90 odsto Albanaca". Zamislite, kad bismo na takav način razmišljali o svim drugim delovima naše Srbije? Danas je Kosovo, sutra bi na dnevnom redu bila Raška, potom Vojvodina. Kažu, na Kosovu nema mnogo Srba. A, koliko je procenata Britanaca na Foklandskim ostrvima, koliko ima Holanđana na Arubima?

Nema nijednog! Ali, vodili su krvavi rat i vodili bi da do istrebljenja da nije potpisana kapitulacija. Stranci nisu pitali nas kakavće status imati Kalifornija, Bavarska ili Alzas, zato ni mi njih nećemo pitati kakav status treba da ima Kosovo i Metohija. To je određeno Ustavom Republike Srbije - rekao je Vučić u Narodnoj skupštini Srbije 6. aprila 1998. godine.

Tada, dok je bio radikal, čitao je samo knjige Vojislava Šešelja, pa je umesto Tukidida i Meljana, isticao primere Karađorđevića i Obrenovića. Karađorđa je isticao kao junaka, koji se hrabro, sa pištoljem i sabljom, suprotstavljao okupatoru. Iako je izgubio glavu, iza njega je ostalo mnogo potomaka. S druge strane, knez Miloš je pristajao na pregovore, pa danas nema nijednog Obrenovića iz te loze. Kao da je i sam potomak Karađorđa, Vučić je isticao spremnost na ličnu žrtvu.

- Amerika i Nemačka prete oružanom intervencijom, NATO misli da će mir doneti "tomahavcima", bombama koje će da bacaju iz aviona. Mi nemamo drugu zemlju, nemamo gde da idemo. Svoju zemlju ćemo braniti i, siguran sam, da ćemo je odbraniti. Oni neka napadnu, mi ćemo braniti Kosovo i Metohiju svojim životima, pa makar ja prvi poginuo - govorio je Vučić.

Ubijeno je više od tri hiljade vojnika, policajaca i civila, a Vučić je oslobodio 117 kvadrata stambenog prostora na luksuznoj lokaciji na novobeogradskoj obali Dunava. No, do tada, do NATO agresije 1999. godine, Vučić je već stekao bogato iskustvo u dobrovoljnom davanju tuđe krvi. S tim je počeo i pre nego što se učlanio u Srpsku radikalnu stranku.

- Početak raspada Jugoslavije dočekao sam u Enegleskoj, gde sam bio na studentskoj razmeni. Kad sam se vratio kući, nisam mogao da sedim i na televiziji da gledam kako ustaše i balije nastavljaju ono što su počeli u Drugom svetskom ratu. Prijavio sam se u dobrovoljce, otišao u Sarajevo i borio se na Grbavici i Jevrejskom groblju, a kasnije sam tamo radio kao novinar i prevodilac - opisao je Vučić svoje ratno iskustvo iz 1992. godine.

Tri decenije kasnije, Vučić se odrekao svoje prošlosti.

- Deset godina slušam gluposti o snajperu iznad Sarajeva. Nazivaju me snajperistom sa brda iznad Sarajeva. U montaži snimka stavljali su umesto kišobrana pušku. Sve su izmislili - rekao je Vučić povodom snimka iz 1995. godine na kome se vide on i Šešelj sa srpskim borcima na položajima iznad Sarajeva.

Pre 14 godina, kad su ga novinari B92 pitali za komentar tog snimka, Vučić je takođe tvrdio da nije nosio pušku, nego stativ za kameru. Sad je stativ postao kišobran, ali zadržao je isti kalibar 7,62.

Ma koliko se trudio da sakrije ratnu avanturu, pošto mu ne ide uz aktuelni imidž mirotvorca, Vučić ne uspeva u tome. Džabe, ostale su zabeležene njegove izjave, a ima i živih svedoka.

- Sve smo zajedno radili. Ako sam ja umešan u ratne zločine, onda su i Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Tomislav Nikolić je bio mesec-dva dobrovoljac u Slavoniji. Aleksandar Vučić je pre ulaska u našu stranku bio dobrovoljac u četničkom odredu kod Slavka Aleksića na Jevrejskom groblju, pa je otud povučen da radi na TV Pale, jer se pokazalo da se dobro razume u taj posao - rekao je Šešelj u Haškom tribunalu prilikom svedočenja u procesu protiv Radovana Karadžića.

Četnički vojvoda Slavko Aleksić, kao krunski svedok Vučićevog ratnog putešestvija, iznosio je različite verzije. Po prvoj, Vučić se priključio njegovom odredu, ali nije se dugo zadržao. Bio je preslab za front, pa je prebačen na Pale. U drugoj verziji, iz 2018. godine, vojvoda je priču prilagodio Vučićevim interesima. Navodno, Vučića je samo jednom video kod Jevrejskog groblja, i to kad je došao sa ekipom Televizije Srna. Sumnju u revidirani iskaz potkrepljuju stari intervjui vojvode Aleksića i dobrovoljca Vučića.

- Ovde se vode žestoke borbe, traju besomučni napadi džihadlija. Prvo nas granatiraju, to traje čitavog jutra. Posle su otisnuli kamion s eksplozivom, koji su naši uništili odmah. Došlo je do strahovite detonacije, tako da su nam poispadale puške iz ruku. Posle toga je usledio žestoki pešadijski napad. Nas je bilo samo dvanaest. U prva dva sata borbe ranjena su četiri borca. Ostalo nas je osam. Ponestalo nam je municije. Posle nekoliko sati borbe sanjeni smo ja, Dragan i Frile, ali sve dok nije došla pomoć držali smo džihadlije. U životu nisam nikada doživeo takvo urlikanje, talambasanje, dozivanje Alaha. To je da ti se kosa digne na glavi. Napad se smirio posle bacanja bojnih otrova na naše položaje. Verovatno im je ponestalo municije negde oko osam sati uveče, ali sutradan, oko pet sati, počeo je još žešći napad. Međutim, nama je stigla pomoć i municija. Onda smo se mi jednostavno igrali s njima - ispričao je vojvoda Aleksić u intervjuu za kragujevački magazin Pogledi 9. jula 1993. godine.

Vučić je, devet godina kasnije, opisujući svoja iskustva s ratišta pominjao istu borbu. Uz više patetike, Vučić je takođe pominjao kamion koji je eksplodirao, bojne otrove i desetak srpskih dobrovoljaca koji nisu napustili položaje ni kad su ostali bez municije.

Osim Šešelja i Aleksića, postoje i drugi svedoci Vučićevog učešća u borbama u Sarajevu. Naser Orić je pre dve godine za Radio Sarajevo rekao: " Znam puno o Vučićevom učešću u ratu i opsadi Sarajeva, o Jevrejskom groblju, gde je bio pod komandom vojvode Slavka Aleksića, i pucanju po gradu. S tog lokaliteta gde je bio Vučić ubijeno je najviše civila snajpeskim delovanjem po centru Sarajeva, na području Marijin dvora, posebno Tršćanske ulice.

To ne može da sakrije Vučić, iako je maskirno odelo promenio predsedničkim. Vučić mene optužuje za ratne zločine kako bi skrenuo pažnju sa sebe." Osman Isović, nekadašnji pripadnik Armije BiH, podneo je zahtev Tužilaštvu BiH za pokretanje istrage protiv Aleksandra Vučića zbog ratnih zločina na Grbavici. Isović je optužio još dvojicu radikalskih vojvoda, Branislava Gavrilovića i Vasilija Vidovića, dok je za Slavka Aleksića naveo da je Bošnjacima i Hrvatima koji su zarobljeni na Grbavici imao korektan odnos. Avdo Huseinović, publicista i autor više dokumentarnih filmova, opisao je posetu Šešelja, Vučića i Nikolića sarajevskom ratištu u Ilijašu, Vogošći i Grbavici u maju 1995. godine. Radikali su došli u džipu koji je vozio vojvoda Vidović, a na čijoj haubi se nalazila pričvršćena lobanja jednog Bošnjaka iz Ilijaša. Na tom snimku, pored džipa s lobanjom vidi se Vučić s kišobranom kalibra 7,62 mm.

Tim, a i drugim kalibrima, izvršeni su mnogi zločini, koje je predlagao Vučić. Krajem juna 1995. godine, Vučić je za skupštinskom govornicom pretio ubistvom sto muslimana za jednog Srbina. Dve nedelje kasnije, ta ideja je sprovedena u delo u Srebrenici. Kao i za Jevrejsko groblje, Vučić se kasnije lažima branio i od odgovornosti za srebrenički masakr. Tvrdio je da to nisu njegovi stavovi, samo je citirao Šešelja. Takođe, lagao je da nikada nije zagovarao granicu Velike Srbije po liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, da nikad nije bio u Glini i drugim srpskim mestima, koja su, posle njegovog pohoda, ostala bez Srba.

- Devedesetih, kad sam bio klinac u opoziciji, nisam razumeo kome su potrebni pregovori s protivnicima. Kakav sam bio neznalica i koliko nisam razumeo stvarne prilike! - zakukao je Vučić pre nekoliko dana, u Skupštini, nad svojim krvavim ranim ratnim radovima.

Bio je klinac, nije znao da će ratnim huškanjem nekoga oterati u grob, invalidska kolica ili izbeglištvo. Međutim, navike iz mladosti nastavio je da praktikuje do danas. Kao što je devedesetih vodio smrtonosnu političku i medijsku kampanju protiv Slavka Ćuruvije, tako je pre pet godina kreirao linč Olivera Ivanovića. Vučićeve izjave i spotovi, puni optužbi za izdaju i kriminal, pripremili su uslove za rafal od šest metaka u Ivanovićevim leđima. No, kod Vučića nema kajanja. Naprotiv, u lešinarskom zanosu on i ubistva svojih političkih i medijskih protivnika koristi u svojim propagandnim predstavama.

- Opozicionari drže transparente sa likom Olivera Ivanovića, na kojima je pisalo: "Odgovaraćete". Odgovaraće oni koji su Oliveru pomagali kad je bio u zatvoru i kad je bio van zatvora, koji su pomagali i njemu i njegovoj porodici. Ja sam svog sina u zatvor poslao kod Olivera Ivanovića da mu prenese poruku i da ga pozdravi, i za razliku od svih vas, koji to nosite, pomogao sam njemu i njegovoj porodici - kaže Vučić.

Zaista, pomogao je Ivanovićevoj fensi-udovici Mileni Popović, kao što je, novcem i poslovima, pomogao i Ružici Đinđić dok se uživljavao u ulogu naslednika Zorana Đinđića, kome je pre ubistva pretio da će ga "istrebiti kao gubu iz tora". Pomogao je i udovcu Stanike Gligorijević obećanjem da će mu pokloniti traktor ako zaboravi ubistvo na naplatnoj rampi u Doljevcu, koje je izvršeno automobilom u kome se nalazio Zoran Babić. Pomogao je i udovicama i rodbini sedmoro žrtava u udesu helikoptera na surčinskom aerodromu, njima je dodelio ordenje. Roditelji ljudi, koje je pobio klan Vučićevog vojnika Veljka Belivuka, dobili su fotografije raskomadanih tela svoje dece na Pinku i u Informeru. Roditelji, supruga i sin Vladimira Cvijana dobili su pretnje, pod kojima su pristali na omertu, na ćutanje o njegovoj smrti u Dunavu i tajnoj sahrani na Lešću. Vukosav Jović, otac inspektora Dejana Jovića, još nije dobio odgovor zašto i kako mu je sin umro, od korona virusa ili od noža Marka Miljkovića.

Vučić je dobrovoljno prolivao tuđu krv u međunacionalnim, verskim i građanskim ratovima, u političkim obračunima, ali i u ratu protiv pandemije Kovida 19. Vučićeve monstruozne odluke o tzv. merama zaštite doprinele su uništenju zdravstvenog sistema i dostizanju rekordnog broja smrtnih slučajeva. Za dve godine, usled njegovih odluka, kojima je zabranjivao kretanje i lečenje starije populacije, umrlo je 48.000 penzionera više od godišnjeg proseka. Od posledica tih eksperimenata ljudi i danas umiru, pošto nisu mogli na vreme da se leče od teških bolesti. Prošle godine je umrlo 104.000 ljudi više nego što se rodilo.

- Vučić na usnama ima laž, u srcu strah, na rukama krv. Ne znam kako može da spava, a ormar mu je pun kostura - kaže jedan od Vučićevih kumova.

Vučić, rasterećen savesti, može sve, pa i to da svoje žrtve upotrebljava u političkim predstavama. To ne radi samo sa bivšim, nego i budućim žrtvama. Bivše je ratnim huškanjem gurao na stratišta, a sad se antiratnom retorikom priprema za konačni obračun sa Srbijom. Profitirao je prizivajući rat na Kosovu i Metohiji, sad namerava da profitira predajom. Normalne ljude, koji su ga devedesetih kritikovali zbog huškanja na rat, nazivao je izdajnicima i stranim plaćenicima. Sad normalne ljude, koji ga kritikuju zbog kapitulacije, naziva dobrovoljnim davaocima tuđe krvi, nasilnicima, divljacima i tajkunskim psima, koji ga mrze i preziru.

- To što me mrzite, to je vaš problem, ne sekiram se uopšte zbog toga. To što me prezirete, zabrinuo bih se da nije tako. Šta hoćete? Da me ubijete? Vaša meta sam ja, vama kojima je osveta srednje ime - kmečao je Vučić u Skupštini, nezadovoljan što opozicionari nisu pristali na njegove laži, prevare i izdaju Kosova i Metohije.

Vučić dobro zna zašto se plaši osvete. Bez obzira na sve medijske manipulacije, kojima se uzalud predstavlja kao žrtva, svestan je zla koje je naneo srpskom i ostalim narodima u okruženju. Dobrovoljno je davao tuđu krv i imovinu, a nikada nije kažnjen. Dok se to ne desi, dok lešinar br. 1 ne bude priveden pravdi, neće biti mira ni za njegove upokojene, kao ni za još žive, njegove buduće žrtve.