Dežurna

Kako izvršiti proboj iz naprednjačkog logora u koji je Srbija pretvorena

Tri tačke opozicionog dogovora!

Režim Aleksandra Vučića ne može da padne dok se ne napravi jedna opoziciona kolona koja će u javnosti stvoriti klimu ili on ili mi. Inače takva kolona se već mesecima valja po ulicama širom Srbije protestujući protiv nasilja uz neskrivenu želju ljudi da budu politički usmereni u pravcu izvesne pobede nad ovim zlom koje nas je snašlo. Svi dosadašnji pokušaji da se taj samonikli politički pokret građana Srbije zarobi od strane bilo koje pojedinačne političke opcije nije uspeo, a nije da neki to nisu pokušavali. Istovremeno, svi Vučićevi napori da razbije i razvodnji priču odbili su se o jedinstvo naroda. Na ovaj način je u praksi pokazano šta treba raditi i zdrava logika govori da niko iz opozicije ne bi smeo da ide nasuprot volje građana. Međutim, obično tamo gde prestaje zdrava logika počinje nečiji lični interes i trenutno je to poslednja prepreka koju opet građani sami moraju da sruše kako bi se svi isterali na čistac i time pred Vučića stavila čista priča koja će ga poraziti u procesu tihe srpske revolucije, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Kao i za sve u životu i u procesu obaranja jednog mafijaškog režima potreban je dogovor koji je baziran na nekim principima, a nakon tog krovnog dogovora na bazi usvojenih principa mora se napraviti konkretan akcioni plan. Stim u vezi predlažem sledeća tri principa: 1. Borba protiv kriminala i korupcije; 2. Zaštita ustavnog poretka; 3. Politika neutralizma. Smatram da ova tri principa mogu da budu okvir za dogovor svih društvenih i političkih grupa i pojedinaca koji se istinski bore za promenu vlasti, ali i uspostavljanje novog i drugačijeg poretka u zemlji.

Borba protiv kriminala i korupcije je nešto što je od suštinskog značaja za opstanak srpskog naroda i države. Trenutno mi nemamo većeg neprijatelja od organizovane kriminalne grupe koja nam je pod političkom zaštitom Aleksandra Vučića i u formi Srpske napredne stranke zauzela bukvalno svaku poru društva i države. Upravo je mafijaška logika koja je nametnuta u društvu delovanjem ove opasne organizovane kriminalne grupe i dovela do toga da nasilje postane dominantno ponašanje kod ljudi pa smo tako došli i do dva jeziva maskara početkom maja ove godine koja su i pokrenula jedan broj ljudi u bukvalno proboj iz naprednjačkog logora u koji je Srbija pretvorena. Celokupnoj slici stanja treba dodati i podatak da je procena da na godišnjem nivou korupcija „pojede“ do 15 procenata bruto domaćeg proizvoda što znači da politička mafija godišnje na različitim nivoima inkasira bezmalo deset milijardi evra. Ova mafijaška organizacija je uz medijsku hobotnicu (koja je njen sastavni deo) okosnica snage Vučićevog režima i shodno tome demontaža iste mora biti primarni cilj prve vlade koja će biti formirana nakon smene vlasti. Iz tog razloga je važno već sada građanima reći da će mafija biti demontirana, a kriminal i korupcija sasečeni već u prvih šest meseci nove vlasti.

To znači da opozicioni tim za borbu protiv mafije mora biti formiran kao jedan od glavnih entiteta koji će se obraćati javnosti, a koji će pre toga napisati predlog antimafijaškog zakona i akcionog plana obračuna sa ovom pošasti. Po mom dubokom uverenju okosnice tog tima treba da čine advokati Božo Prelević i Ivan Ninić koji će na stručan način uobličiti nacrt zakona i celokupnu strategiju borbe protiv kriminala i korupcije, ujedno oni bi zajedno sa drugim ljudima iz toga tima davali sugestije nama iz politike na koji način je najbolje da se teme plasiraju u javnost kako bi se izbeglo da svi iz opozicije pričaju isto i da pri tome više zvučimo kao istraživački novinari negoli kao neko ko u doglednoj budućnosti treba da preuzme vođenje zemlje. Takođe, građani Srbije treba da budu upoznati i sa time da će oni ljudi koji bi bili sastavni deo tima za borbu protiv mafije biti nosioci funkcija u ministarstvima policije i pravde i generalno u svim onim institucijama koje su važne za sprovođenje velikog posla dekriminalizacije zemlje. Ovo je važno da se ne desi posle da jedni ljudi rizikuju živote boreći se praktično golih ruku protiv opasnih ljudi, a da onda nakon smene vlasti dođu neki ljudi iz senke kojih nigde nije bilo kada su se vodile bitke.

Zaštita ustavnog poretka je obaveza svake pristojne i normalno uređene evropske države. Princip ustavnog patriotizma je prisutan i u onim državama i društvima koji ne slove za konzervativna, a posebno je izražen u Nemačkoj kojoj je nakon završetka Drugog svetskog rata praktično bilo zabranjeno nacionalno i patriotsko osećanje. Ova vlast je na šešeljevskim osnovama krenula da se masovno koristi logikom „ura nacionalizma“ u okviru koga se konstantno izbacuju jake parole i govore velike reči bez konkretnih dela koja slede iza toga. Primeri za to su brojni. Od stalnog pokretanja vojske ka administrativnoj liniji prema Kosovu i Metohiji, stalnih vojnih vežbi koje se prenose na svim televizijama do vulgarizacije odnosa crkve i države, zaključno sa megalomanskim simbolima poput predimenzionisanog spomenika Stefanu Nemanji ili ideje sa najvećim jarbolima i zastavama u Evropi. Ovim „ura nacionalizmom“ u suštini je pokrivan proces totalnog urušavanja ustavnog poretka i pravnog sistema države tako da smo danas u pogledu funkcionisanja zemlje došli na nivo pre donošenja Sretenjskog ustava 1835. Tada je naime Srbija kao država bila tamo gde se u tom momentu nalazio knez Miloš Obrenović pošto je do donošenja ustava on bio sve i svja i za sve se pitao.

Za svega desetak godina je Vučić uspeo da pod noge baci dve stotine godina tradicije da se država vodi prema pisanim zakonima, uspeo je da poništi i borbu nekadašnjih radikala Nikole Pašića koji su dizali bune i ustanke kako bi se vlast decentralizovala i kako bi se formirale lokalne samouprave po ugledu na one iz tada najuređenijih država Evrope. Stoga bi mi iz opozicije morali javno da se obavežemo da će država biti u potpunosti vraćena u ustavne okvire i da će se preispitati i poništiti niz zakona koji su donošeni kako bi se legalizovalo mnogo toga što su Vučić i njegovi radili, a što se kosi sa svim normama uređenih država. Jedan primer je izgradnja Beograda na vodi za koji je donošen poseban zakon. Zaštita ustavnog poretka podrazumeva i doslednu odbranu Kosova i Metohije tako da se usvajanjem ovog principa svi opozicioni činioci obavezuju da se državom bave u celini čime se izbegava zamka da se zarad podrške političkog zapada krene u trgovinu nalik na onu koja je naprednjake svojveremeno dovela na vlast. I ovde je važno formirati nezavisni tim u kojem bi bili ljudi popout bivšeg sudije Zorana Ivoševića, te sudije Majića i tužiteljki Jasmine Paunović i Bojane Savović. Naravno, važnu ulogu bi već sada trebalo nameniti za hrabre i časne inspektore Milenkovića i Mitića, te uzbunjivača Obradovića. Ovi pobrojani ljudi bi mogli biti svojevrsni garant građanima da opozicioni dogovor nije parna priča i da će nakon smene Vučića veliki broj njegovih završiti u zatvoru jer ovde su ustavni poredak i pravna država zgaženi kako bi mafija mogla da vlada.

Politika neutralizma podrazumeva jasan dogovor o tome da će Srbija ostati vojno neutralna nakon smene Vučićeve vlasti. Kao garancija da će to tako zaista i biti već sada se treba obavezati da će vojna neutralnost ući u Ustav i da će nakon toga Srbija krenuti u pravcu zauzimanja pozicije stalne neutralnosti. Kao model mogla bi da posluži Austrija koja je 1955. godine uspela da izdejstvuje priznavanje državnosti (sve do tada Austrija nije postojala kao država nakon sloma nacističke Nemačke), a jedna od tačaka koja je bila preduslov za povlačenje sila saveznica i priznanje suvereniteta bila je ustavom garantovana vojna neutralnost. Danas kada je svet već u ozbiljnom oružanom sukobu između Rusije i NATO na teritoriji Ukrajine (ali i na drugim mestima u brojnim proksi ratovima koji se vode) sve veći broj država pokušava da se iz tog sukoba izmakne i da odu u neutralnu poziciju. Mađarska i Turska su već sada primeri da NATO članice ne prate agendu političkog zapada već sve više dolaze u poziciju ekvidistance. Nakon izbora u Slovačkoj očekuje se da će i ova država doći u poziciju nalik na onu koju ima Mađarska.

Rast popularnosti Slobodarske partije u Austriji govori u prilog tome da austrijsko društvo ni po koju cenu neće konfrontaciju sa istokom i tako kroz unutrašnji demokratski proces brane neutralnost. Takođe, rast podrške Alternativi za Nemačku jasno pokazuje da i nemačko društvo shvata da je po njih loše da budu u poprištu sukoba. Sa druge strane, države kao što su Kazahistan i Azerbejdžan takođe gledaju način da ne budu isuviše u okviru političkog istoka tako da se i u tom regionu stvara jedna vrsta zone neutralnosti. Sve u svemu, Srbiji je mesto u ovakvom procesu jer nas samo vojna neutralnost čuva kao državu. Otuda bi ova tačka mogla da okupi i onaj deo opozicije koji je pro EU i onaj koji je proruski imajući u vidu da sem ekstrema sa obe strane niko ko je racionalan ne bi imao puno toga negativnog da kaže o ideji neutralizma. Jedini argument koji ja dobijam kada javno govorim o ovoj ideji je ta da je to nemoguće, a to i nije baš neki argument jer je bilo neutralnih država čak i u Drugom svetskom ratu.

Takođe, postoji i ona Njegoševa misao: „Neka bude što biti ne može.“ kojom se vodilo u bitkama koje su delovale mnogo neizvesnije od one da se Srbija globalno pozicionira kao neutralna država. Slikovito rečeno, stalna neutralnost obezbeđuje mogućnost negovanja bratskih odnosa sa Rusijom, čeličnog prijateljstva sa Kinom, ekonomske zajednice sa EU i strateškog partnerstva sa SAD. Sada će mnogi reći da istu stvar pokušava i Vučić, ali sve i da je tako, sa državom u kojoj cveta kriminal i korupcija i u kojoj su urušeni ustavni i pravni poredak nema nikakve mogućnosti da se održi pozicija koja podrazumeva jako puno balansiranja, a što je moguće samo kroz jak demokratski potencijal i politički pluralizam.

Dakle, ova tri principa oko kojih bi se opozicija mogla ujediniti predstavljaju neku vrstu logičkog sistema u kojem vladaju jasne korelacije. Naravno, moguće je napraviti i drugačije šeme opozicionog delovanja i udruživanja, ali mišljenja sam da one ne bi imale tu neophodnu sveobuhvatnost. Valja nam svima tražiti tačke dogovora, a ne insistirati na onome što nas razdvaja. Takođe, sada se ne treba puno obazirati na istraživanja javnog mnjenja jer je kriza u društvu toliko velika da se više ni najsloženijim ispitivanjima ne može uhvatiti trend. Sada se stvara nova realnost, a uloga nas iz opozicije je upravo u tome.