O tome se govori

Ko je stvarna Mata Hari u Vučićevom najbližem okruženju i šta nemačka štampa piše o njegovoj diktaturi

DRAMA U KUĆI SRAMA

Zlo Vučićeve diktature ima žensko lice, i ono se nalazi u raznim „pojavama", od koji su dve istaknute: jedna mu je „senka" i sedi u kabinetu, možda i spava u njemu kad zatreba, a druga je opasan homo multiplex, vodi resor ministarstva energetike i Srbija će tek da upozna njenu pravu prirodu. O celokupnoj slici Vučićevog blata u koji je uvaljao čitavu Srbiju, ponovo piše nemački Der Spiegel. Ali, šta o tome misli nemački BND, to će se tek videti...

Nikola Vlahović

Na svom redovno-vanrednom obraćanju anesteziranoj naciji, 8. avgusta ove 2023. godine, neumoljivi vlastodržac stao je ispred svoje elektronske, višenamenske, kineske table i počeo da objašnjava kako će Beograd uskoro postati „svetska metropola", da će biti izgrađen gradiozni nacionalni stadion, da će svako za dva i po sata stići iz Beograda do Budimpešte, da će biti izgrađen čitav novi „grad u gradu", da će Srbija zaraditi milijardu evra od predstojećeg događaja „koji smo svi čekali" (Expo), te da će svi imati plate najmanje 800 evra i mnogo toga još. „Ujedinimo se oko ovoga", pozvao je Vučić sve njemu lojalne i one koji to hoće da budu. Eto, u znak dobre volje premestiće gvozdeni železnički most prema Zemunu, da ga pretvore u pešački kako bi premostili deo Dunava i spojili obalu sa Velikim ratnim ostrvom.

Nepunih par minuta nakon ove dugotrajne tirade, prepune pustih snova i ponekog realnog ali preskupog posla, ostrvio se na „sirotinju raju", pa je napao rade ljude da previše idu na bolovanja (a, ustvari, idu da beru maline!). Pa je optužio sve one koji su na poljoprivrednim imanjima dobili finansijske subvencije od države, da su „pare uzeli a ništa nisu uradili", pa je pokazivao isprintane satelitske snimke kako bi dokazao to o čemu priča.

Beskrajna je drskost Aleksandra Vučića, čoveka koji je građane Srbije za deset godina barem deset puta žestoko „presvukao", sa uličnog slenga prevedeno, opljačkao do gole kože.

A, specijalno se ostrvio na Beograd, i to na onaj stari Beograd koji njemu očigledno ide na labilne nerve, jer, ipak, uprkos tome što je tu rođen, on je mali iskompleksirani dođoš koji je to rano prepoznao shvativši da nema u ovom gradu one ključne, porodične i kulturološke korene. I to ne bi bio problem, da je to zdrava ličnost, jer, i drugi su dođoši, pa su nekako postali Beograđani. Ali, ne i Aleksandar Vučić.

Zato ruši sve redom, ili „rekonstruiše", da ih niko više ne prepoznaje.

Tokom jedne takve rekonstrukcije zgrade u Strahinjića Bana 73 na Dorćolu, poslednjih nedelja, potpuno je uništena dragocena unutrašnjost stana u kome je proveo poslednju trećinu života Dragiša Brašovan (1887.-1965.), jedan od najznačajnijih srpskih arhitekata 20.veka. Brašovan je bio osnivač moderne arhitekture u ranijoj Jugoslaviji i u razdoblju nakon Drugog svetskog rata. Najvažniji njegovi radovi izvedeni su u Beogradu, počevši od bivše Eskontske banke u Nušićevoj 4 i izgradnje "Ruskog cara" u Knez Mihailovoj ulici, kroz niz reprezentativnih porodičnih vila kao što su kuće Richarda Škake u Deligradskoj 13 (danas ambasada Belorusije) i Đorđa Genčića u Krunskoj 51 (danas muzej Nikole Tesle), koje svedoče o prosperitetnom karakteru međuratnog razdoblja srpske građanske kulture, do zgrade Državne štamparije (kasnije BIGZ), hotela Metropol i mnogih drugih.

Vučić je zgradu BIGZ-a već „osveštao" i predao u privatne ruke koje će joj dati „novi izgled", zgradu Muzeja Nikole Tesle je njemu blizak čovek odlučio da iseli i prisvoji, a muzej preseli u neki novi prostor... Teško je nabrojati sve svinjarije koje je ovaj iskompleksirani i podmukli čovek spreman da napravi na štetu Beograda, a, navodno, sve iz najboljih namera, jer, „to niko pre nije uradio, a mi smo uradili".

Oko sebe je okupio sebi slične, opasne protuve, „orkestar" prevaranata kakav do sada nije viđen. Među njegovim „zvezdama" koje povremeno izvede na scenu (ko se još seća malog, feminiziranog, smešnog i isprepadanog ministrića finansija, nekog Lazara Krstića, ili, nekog ministrića prosvete koji se hvalio da ne zna ni reč engelskog jezika ali se razume u fiziku, ili jednog notornog alkoholičara koji je bio ministar nečega sa idejom da Srbija prokopa „trasu" Morava-Vardar-Egejsko more, uz pomoć kineskog kredita od 100 miliradi evra)?

Nakon duže od jedne decenije, prevaranti koje Vučić izvodi sve su opakiji. Neki od njih i školovani. Osim Siniše Malog, Vučićevog Mefista koji već sad može da izračuna koliko će državu koštati njihovi zajednički zatvorski dani, pojavila se nedavno i Dubravka Negre Đedović, za koju se saznalo ovih dana da se udala za nekog Damira Handanovića, „istaknutog člana" Srpske napredne stranke, koga je Vučić, na opšte zgražavanje, imenovao za direktora Centra beogradskih festivala (CEBEF) u čijoj su nadležnosti Belef, Bemus, Fest i Sofest. Jer, taj Handanović je čovek televizije Pink, čovek koji je kompromitovanu pevaljku Svetlanu Ražnjatović „producirao", a od škole je završio srednju, kao tehničar za rashladne uređaje. Ovo zadnje nije problem, pošten je to zanat, nego pravni fakultet u Novom Sadu koga se dokopao a da niko ne zna kako i kad? Ali, i to će uskoro „na videlo", da se razjasni ko je upisivao ocene i po kojim cenama i „kompenzacijama".

Ipak, Handanović je jedno vreme bio meta Vučićeve propagande zbog bliskih veza sa bivšim ministrom i lažnim doktorom nauka Nebojšom Stefanovićem i kontroverznim biznismenom Aleksandrom Papićem. Ipak, napravili su pakt. Vučić ga je i napao kako bi ga sebi privukao. Dopao mu se. Handanović je beogradski Rom, svačiji brat po mučeništvu, pa mora da bude „dobar" na sve četiri strane čaršije, sa svakim. Bilo je Handanoviću suđeno da se „petlja" oko muzike, da bude pevač, „interpretator narodne muzike", jer, i njegov otac, Hašim Handanović Paško, bio je pevač nekadašnjeg „Diskosa", gde se takva „umetnost" snimala „i na ploče stavljala".

Ali, kako je Dubravka Negre Đedović, koja je sa tim srednjim, muževljevim, francuskim prezimenom i četvoro dece (dvoje zajedničko i dvoje njegovo iz prethodnog braka), stigla tako reći skoro u Beograd i još „skorije" postala ministarka energetike, pa se onda još brže razvela i udala za Paškovog sina, Damira Handanovića? Žena u čijoj biografiji piše da govori četiri jezika, ima četvoro dece i isto toliko fakulteta, specijalizacija i viših škola.

E, to je već podvig vredan pažnje i na tu osobu treba potrošiti dosta vremena, jer je i ona dobila i ozbiljan zadatak, da sa pozicije resornog ministra, a bez realnih potreba Elektroprivrede Srbije, drastično poveća cene struje u Srbiji, baš na početku jeseni 2023., kako bi već letargično građanstvo u Srbiji bacila u duboku hibernaciju tokom dolazeće zime. I sve to prema uputstvima Aleksandra Vučića i njegovog režima, koji takođe slepo ispunjava sve što mu MMF i Svetska banka kažu, i što god mu ko kaže od moćnih institucija iz Evrope i Amerike.

Dakle, pomenuta ministarka, sada je gospođa Handanović, ovih dana se isticala upornim zahtevima za reformama kako je nazvala nova povećanja cena struje i gasa. Handanovićima neće biti hladno, već oboje imaju svoje „rezidencije" i naselju „ Beograd na vodi". Bivši muž ministarke Handanović-Đedović, Kristof Negre, poznati je sportista, a danas biznismen. Završio je fakultet na Oksfordu, a radio je i kao advokat i menadžerski savetnik u Evropskoj investicionoj banci. Osnivač je Western Balkans Private Equity Fund, kao i vlasnik firmi Kovidor International i DND-Razvoj nekretnina, a Dubravka mu se "primakla" kad je radila kao novinarka i producent CNN International i kao izveštač ove televizije iz Avganistana. Javnost u Srbiji će tek da shvati sa kim posla ima, kad stignu prvi „naduvani" računi za struju ove jeseni. A, gospođa Đedović-Negre-Handanović uvek ima „plan B" ako dođe do neprijatnosti „na terenu". I novi suprug je vrlo mobilan i sna(lažljiv).

Druga Vučićeva „ikona", takođe je karijeru počela kao novinarka stranih agencija, ali, malo drukčije: prema podacima kojima raspolaže poznati nemački novinar Mihael Martens, završila je kurs za PR u Sjedinjenim Američkim Državama, na seminaru u organizaciji Stejt Departmenta (State Departmenta), kao i seminare za PR i krizni menadžment u organizaciji OEBS-a i Saveta Evrope, PR i eksterna komunikacija u organizaciji Nacionalnog demokratskog instituta (NDI) i seminar o PR-u u tranzicionim vladama, u organizaiji Konrad Adenauer Stiftunga (Conrad Adenauer Stifftung).

Nijedan od tih kurseva i „radionica" nije trajao duže od sedam dana. Zvuči moćno, za neupućene, ali su u pitanju u najbolje slučaju kratke obuke. Međutim, rezultati su impresivni: Suzana Vasiljević je već duži niz godina „senka" Aleksandra Vučića, njegov „komesar" za medije i propagandu, koja istovremeno vrši još niz funkcija. Naime, ova savetnica srpskog diktatora imenovana je za članicu Saveta Fakulteta dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Osim što je savetnica za medije predsednika države, ona je i članica Nadzornog odbora Er Srbije. Od 2019. godine je i članica Upravnog odbora Košarkaškog saveza Srbije, a krajem aprila postavljena je i za članicu Upravnog odbora Beogradske filharmonije!

Kako zapravo izgleda jedan vrsni stručnjak za odnose sa javnošću, šta ga izdvaja od ostalih i koliko je egzotičan posao PR-a u Srbiji, govori Suzana Vasiljević, koja u svojoj profesionalnoj riznici čuva dvadeset godina iskustva u domenu odnosa sa javnošću. Pre nego što je otškrinula vrata PR-a, radila je kao novinar i producent sa svim nivoima Vlade i nezavisnim medijima širom Srbije, kao i iz čitavog sveta uključujući predstavnike najvećih televizijskih stanica (CNN, BBC, CBS, Channel 4 & PBS). Nosila je u svojim rukama imidž Ministarstva unutrašnjih poslova i kao PR direktor "Srbija Šume" mnogo saznajnog i iskustvenog ovom prilikom podeliće sa svima koji iz prikrajka merkaju PR ili žele da znaju šta je "taj PR". Upoznajte Suzanu Vasiljević, ženu posebne harizme i stručnjaka koji istinski zna svoj posao.

U kabinetu Ivice Dačića eskalirao je sukob na relaciji Dačićeve portparolke Suzane Vasiljević i izvesne Ivane Petrović. I Suzanu je Dačić morao da udalji iz kabineta između ostalog i zbog činjenice da je Suzana Vasiljević u višegodišnjoj emotivnoj vezi sa ni manje ni više nego predstavnikom francuske obaveštajne službe Žoržom Uriotom, koji je bio sve zaposlenik u Ambasadi Francuske u Beogradu.

Suzana Vasiljević je sklonjena u „Srbijašume", a time i Žorž Uriot iz Dačićevog okruženja, čime je pao intenzitet odnosa i između smenjenog šefa kabineta Branka Lazarevića i francuskog obaveštajca, što se sve zajedno iz kabineta na Andrićevom vencu ocenjivalo kao nedopustivo ponašanje Ivice Dačića, dajući mu time na znanje da je pod budnim okom drugih nadležnih službi bezbednosti koje su pod kontrolom predsednika republike svih ovih godina.

Kako se ubrzo ispostavilo, jer ni policija, za razliku od njenog ministra ne želi da ćuti na lažne optužbe, ona nije prisluškivala potpredsednika Vučića, već njegovu medijsku savetnicu Suzanu Vasiljević, koja je iz MUP-a Srbije isterana jer je javno špijunirala sa svojim ''dečkom'', francuskim obaveštajcem Žoržom Uriom, protiv interesa Srbije. Zahtev policije za praćenjem i njenih telefonskih brojeva odobrio je i istražni sudija, na predlog tužioca. Ali, pokazalo se, baš takva Suzana Vasiljević je trebala Vučiću: kompromitovana, ucenjena, biseksualna!

Ipak, to su tek dve osobe od brojnog naprednjačkog plemena, sastavljenog od probisveta svih kalibara, tako reći jedna neo-radikalska kolonija u kojoj je dopušteno i poželjno kršenje svih zakona, pljačka, otimačina kurvanje, narkomanija, nasilje, rasturanje građanskih pokreta, prebijanje i zatvaranje onih koji su im stali na put ili digli glas protiv njih. Uostalom, ko je i kakav je Vučić, mimo njegovih kriminalnih podanika, opisao je takođe jedan nemački novinar, Walter Mayer, u jednom od poslednjih brojeva štampanog izdanja najčitanijeg nemačkog nedeljnika Der Spiegel.

Ovako počinje njegov veoma opširan članak pod naslovom „Lutkar iz Beograda" koji je preneo odmah i Deutsche Welle, a za njim niz drugih svetskih agencija: „On je, nema sumnje, veliki državnik. Predsednik Srbije visok je skoro dva metra. Samo se u razgovoru Aleksandar Vučić ponekad pretvara da je manji nego što jeste (...) Predsednik sebe vidi kao zastupnika svih Srba, uključujući i onih koji žive u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu, kao garanta mira na Zapadnom Balkanu, ali svako ko razume srpski, čita između redova i prati agitaciju privatnih TV-emitera lojalnih režimu doći će do drugog zaključka: recimo da Vučić ima sve što je potrebno da bude palikuća."

Autor podseća da "desetine hiljada ljudi već mesecima u Beogradu i drugim gradovima Srbije protestuju protiv autokratskog predsednika".

"Spoljnopolitički kurs beogradskog lutkara je kao hodanje po užetu. Proklamovani su odnosi sa Briselom i Washingtonom, ali neguju se i oni sa Pekingom i Moskvom. Beograd se do danas nije pridružio sankcijama Rusiji. Umesto toga, raste uznemiravanje ruskih opozicionara koji su izbegli u Srbiju", piše u tekstu.

Centralnu ulogu, dodaje se, u njegovim kalkulacijama, ima "moćna Srpska pravoslavna crkva (SPC) koja gvozdenim kleštima drži 15 miliona pravoslavnih Srba širom sveta".

"Zbog toga Vučić hvata u zamku sveštenstvo koje je devedesetih bilo kritički orijentisano prema velikosrpskom despotu Slobodanu Miloševiću, u čije vrijeme je Vučić bio na službi kao ministar informisanja".

U tekstu Waltera Mayera piše i da su stvari u regionu u poslednje vreme izmakle kontroli uz pitanje da li Moskva koristi Vučića kao oruđe u nastojanju da razmirice proširi van Ukrajine, u srce Evrope.

„Ankete među ruskom pravoslavnom braćom u Srbiji to potvrđuju. Iako ta balkanska država pregovara sa Briselom već gotovo deset godina, više od polovine građana na referendumu bi se izjasnilo protiv članstva u EU, a 45 posto ispitanika Putina opisuje kao najboljeg i vrhunskog svetskog političara. Prati ga, na znatnoj udaljenosti, šef kineske države Si Điping", dodaje se.

Navodi se i da kad god je pod unutrašnjim političkim pritiskom, Vučić "kao da pušta sa uzice svoje nasilne pristalice na sjeveru Kosova, većinski naseljenom Srbima".

"Kosovo je Gordijev čvor u tkivu Evrope i Vučićev adut u pokeru za vlast i sinekuru na Balkanu. Legije visokih diplomata u ime Brisela ili Washingtona nisu uspele da reše taj problem, a Vučiću ne pada na pamet da se ispod cene odrekne tog svog pregovaračkog uloga", piše Spiegel.

Kada je reč o Bosni i Hercegovini, Spiegel piše da "Vučić govori o 'velikoj i ozbiljnoj krizi' u susednoj zemlji, ne navodeći kako namerava da doprinese smirivanju tenzija. Na sastanku održanom 20. jula u Beogradu, kojem su prisustvovali patrijarh (Porfirije), on i Dodik, razgovarano je, kako se navodi, o pitanjima od „nacionalnog značaja za srpski narod", što zvuči kao da „znaci ukazuju na oluju", piše nemački magazin.

Samo par godina ranije, neposredno pred kraj pandemije virusa Korone, Der Spiegel je ovako pisao:

„Mnoge vlade u srednjoj i južnoj Evropi, a posebno u zemljama Zapadnog Balkana iskoristile su vanredno stanje i pandemiju kako bi ojačale izvršnu vlasti i masovno ograničile slobode, ali je Srbija zemlja čije su vlasti otišle najdalje u ograničavanju pravne države.

Magazin je pisao da u Srbiji opozicioni političari, aktivisti za zaštitu ljudskih prava i nezavisni mediji "gotovo jednoglasno govore o kršenju ustava i o državnom udaru".

Pri tome se, podseća Špigel, predsednik Srbije Aleksandar Vučić smejao na račun virusa, da bi nešto kasnije usledio zaokret i on je mimo parlamenta proglasio vanredno stanje što je dovelo "do ozbiljnih ograničenja osnovnih prava i javnog života Srbije, "iako je ona i sada srazmerno malo pogođena Korona krizom".

Spiegel je pisao da u Srbiji "ustvari samo parlament ima pravo da proglasi vanredno stanje, ali da rupa u ustavu to dozvoljava i predsedniku, ako je zakonodavna vlast sprečena", što je Vučić i iskoristio pozivajući se na zabranu okupljanja zbog pandemije.

"To nije prvi put da predsednik zaobilazi ustav. Tako je Vučić, na primer, i šef svoje Srpske napredne stranke iako mu Ustav zabranjuje da pored predsedničke obavlja još neku funkciju", piše Špigel i ocenjuje da "srpsko rukovodstvo ni inače ne pokazuje skrupule u potkopavanju Ustava".

Navodeći da su u Srbiji uvedena rigorozna ograničenja i zabrane kretanja, posebno za starije građane, da je veći broj ljudi zbog kršenja tih zabrana završio i u zatvoru, i da je vlada tek posle masovnog negodovanja zbog hapšenja novinarke Ane Lalić odustala od namere da centralizuje pravo na informisanje.

Pisalo se tu o Aleksandru Vučiću, i navodilo da je 90-ih bio ministar informisanja i ultranacinalistički ratni huškač, a sada se svakodnevno na televiziji predstavlja kao lider i spasilac Srbije, "jačanje nadležnosti u stvari ne bi bilo potrebno, pošto već godinama vlada bez ograničenja".

Ruski šef diplomatije Sergej Lavrov nije mogao da doputuje u posetu Beogradu, nakon što su srpski susedi zabranili prelet njegovom avionu. Frankfurter algemajne cajtung (FAZ) pisao je kako je propao susret predsednika Srbije i Lavrova. Mnogi su u Nemačkoj bili uvereni da se Vučić „spasao" jer je taj sastanak svim silama hteo da izbegne.

„A bilo je važnih tema za razgovore", podseća list na dil sa Gaspromom od kojeg bi Srbija - barem tako tvrdi Vučić - još tri godine trebalo da dobija gas po povoljnoj ceni. „Ta vest je uglavnom tumačena kao ruska šećerlema za srpsko držanje prema Kremlju, prevashodno za odbijanje da se priključi sankcijama", navodi frankfurtski list.

„No može se prevideti da Vučić već neko vreme pokušava da se oprezno odmetne od Putina. Jedan pokazatelj toga su povremeni kritički izveštaji i izjave u imperiji televizija, portala i bulevarske štampe kojima upravljaju Vučićevi intimusi i koji uvek izveštavaju u njegovu korist", dodaje list, navodeći da se u tim medijima čak čulo da je „Lavrov gost koji se sam pozvao".

„Takve nijanse pokazuju da srpski predsednik nije prevashodno ideolog, on nema ništa protiv objava bratstva sa Rusijom, kad mu to politički koristi na unutrašnjem planu, ali ne želi da usred rata sa Rusijom uđe u krvno bratstvo.

Šta stvarno misli nemački BND o Vučiću, pokazaće se vrlo brzo. Voda kipi na sve strane.