Dežurna

Egzodus!

Sećam se osećaja nakon nekoliko dana koje sam, 2011. godine, proveo na barikadama kako bi makar prisustvom pomogao narodni otpor i potom vožnje automobilom ka Leposaviću. Tada se sloboda osećala u vazduhu, a prostor severa Kosmeta je bio neka vrsta svetionika koji je počeo da svetli u sveopštem mraku. Taj i takav simbol je počeo da smeta i onda je angažovan Aleksandar Vučić da poput trojanskog konja uđe u severnu tvrđavu i uništi je iznutra, smatra Dr inž. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Srbi su kao narod opstali i ostali samo u onim krajevima gde su se sami organizovali i uspeli da se odupru i neprijatelju i politici odbrane srpstva iz Beograda.

U praksi se pokazalo i to da je nivo srpske nesreće direktno srazmeran sa time koliko su dežurne patriote gorljivo branili neki kraj. Recimo, Republiku Srpsku Krajinu su Šešelj, Bokan, Vučić i ostali čuvali sa takvim nacionalnim zanosom da danas tamo više Srba nema. Dok sa druge strane, Republika Srpska postoji samo zato što je tamošnji narod imao dovoljnu samosvest, pa su brzo najurili ove ptice zloslutnice, te su o svojoj nimalo lakoj sudbini odlučivali sami.

Situacija sa Srbima na Kosovu i Metohiji još bolje dokazuje ovu zakonomernost. Naime, nakon rata 1999. i ulaska NATO snaga narod severno od reke Ibar se samoorganizovao jer je bio ostavljen na milost i nemilost. Ciglu po ciglu, ljudi su napravili neprobojnu tvrđavu od četiri srpske opštine na severu Kosmeta. Svoju nepobedivost i neprobojnost severna tvrđava je na delu pokazala tokom pogroma 2004. godine kada su razularene horde albanskih ekstremista zaustavljene kod Severne Mitrovice. Isto tako, tokom 2011. godine narod je sprečio postavljanje granica između severa Kosmeta i ostatka Srbije, a njihove barikade nisu uspeli da probiju ni dobro naoružani albanski specijalci potpomognuti snagama KFOR-a. Sećam se osećaja nakon nekoliko dana koje sam proveo na barikadama kako bi makar prisustvom pomogao narodni otpor i potom vožnje automobilom ka Leposaviću. Tada se sloboda osećala u vazduhu, a prostor severa Kosmeta je bio neka vrsta svetionika koji je počeo da svetli u sveopštem mraku. Taj i takav simbol je počeo da smeta i onda je angažovan Aleksandar Vučić da poput trojanskog konja uđe u severnu tvrđavu i uništi je iznutra. Na našu nacionalnu žalost, on je taj zadatak izvršio veoma uspešno. Od 2013. godine kada je stavio nogu u vrata uz pomoć kriminalaca koji su naterali Srbe da izađu na izbore organizovane po zakonima Prištine, pa zaključno sa Banjskom svaki potez koji je vlast radila bio je izvlačenje cigle po cigle iz bedema koje je narod sam izgradio. Inače, treba reći da su ljudi u Kosovskoj Mitrovici, Zvečanu, Leposaviću i Zubinom Potoku čitavu svoju logistiku samoodržanja i očuvanja srpske državnosti izgradili u periodu do 2012. godine kada su na vlasti bili predstavnici onih političkih snaga koje su došle nakon petog oktobra. Ni Zoran Đinđić, ni Vojislav Koštunica, ni Boris Tadić nisu odmagali ove procese, a u velikoj meri su svi postpetooktobarski lideri i pomagali. A ono što je ključno, niko pre dolaska Vučića na vlast nije ni na koji način politički zloupotrebljavao Srbe sa Kosova.

Šta se dakle desilo u Banjskoj? Nakon što su 2013. godine kriminalci preuzeli svu vlast na severu Kosmeta krenula je operacija koja je svoju kulminaciju dostigla upravo sada. Glavne poluge odbrane srpske državnosti i generalno srpskog opstanka u našoj južnoj pokrajini bile su Srpska pravoslavna crkva i građani četiri opštine na severu koji su imali snažni borbeni duh. I upravo je operacija Banjska gađala u obe stubne tačke. Korišćenjem patriotskih osećanja ljudi, organizovana je borbena grupa na čije je čelo postavljen Milan Radoičić. Ta borbena grupa je dobila sve garancije od Vučića da neće biti tretirani kao paravojna formacija već da će dobiti epitet boraca za slobodu koji će pokrenuti pobunu na severu nakon koje će zvanično ući 999 vojnika Vojske Srbije i napraviti razgraničenje, pri tome pozivajući se na Rezoluciju 1244 u kojoj se pominje povratak vojske na Kosovo (doduše u nešto drugačijem obliku). Zvanično usvojeni planovi Vojske Srbije iz 2019. godine predviđali su da je potrebno oko tri sata da se izađe na Ibar, tako da je ljudima rečeno da treba da izdrže nekoliko sati. Međutim, niko nije računao da postoji dupla igra i da Vučić ima drugačije planove. Vojska nije reagovala, albanske specijalne jedinice su izvršile opkoljavanje slabo obučenih snaga sastavljenih od ljudi koji nisu nikad učestvovali u borbenim dejstvima i nastala je pogibija troje ljudi, teško ranjavanje još nekolicine, kao i zarobljavanje najmanje dva direktna učesnika. Milan Radoičić se po ranijem dogovoru i planu svesno sa svojom grupom sklonio u manastir Banjsku gde su praktično za taoce uzeli monaštvo i vernike koji su se tamo zatekli. Nakon nekoliko sati, vozilima KFOR-a oni su iz Banjske prebačeni na teritoriju centralne Srbije.

Šta je konačni epilog ovog događaja?! Prvo, svi vojnosposobni muškarci sa severa Kosova i Metohije su od strane Prištine optuženi za teroristički napad, i to neki direktno, a svi drugi indirektno (jer po potrebi mogu biti dovođeni u vezu imajući u vidu da je tamošnja srpska zajednica relativno mala i tesno međusobom povezana). Istovremeno, i zvanični Beograd je pokrenuo optužni predlog protiv Radoičića u kojem je on označen kao kolovođa organizovane grupe koja je sa drugim NN licima izvršila dela šverca oružja i izazivanja opšte opasnosti. Sve ovo znači da su Srbi sa severa stavljeni pod dupli ključ i ako se neko slučajno bude pobunio može da bude uhapšen bilo od Kurtija, bilo od njegovog političkog brata blizanca, Vučića. Na ovaj način je gotovo u potpunosti isključen faktor naroda i njihove borbe koja je uspešno trajala gotovo četvrt veka. Druga stvar je svesno i sa namerom izvedeno povezivanje Srpske pravoslavne crkve sa naoružanim ljudima. Naime, još je u julu mesecu ove godine pred britanskim parlamentom Ališa Kerns, predsedavajuća spoljnopolitičkim odborom izjavila kako se objekti SPC na Kosovu koriste za smeštanje oružja koje se uz pomoć sanitetskih vozila dovozi iz Raške. I onda kod Banjske dobijemo situaciju da su naoružani ljudi koji su bili deo privatne borbene formacije Milana Radoičića ušli baš u manastir, a jedan od stradalih Srba je bio vozač saniteta u Kliničkom centru Kosovska Mitrovica. Na ovaj način je Srpska pravoslavna crkva dovedena u jako težak položaj tako da se više ne može očekivati da bude stožer političkih procesa na Kosovu, a što je u velikoj meri bila od 1999. godine. Rečju, nakon operacije Banjska jedini koji će moći da vodi političke pregovore o sudbini Kosova biće lično Vučić i on više neće imati opasnost da se na neke njegove odluke pobune ni Srbi sa severa ni SPC, a ujedno imaće alibi da on sada vadi kestenje iz vatre pošto je prva izjava koju je dao nakon događaja u Banjskoj bila upravo ta da on nije ništa znao i da je to narod sam uradio. Iz ovakvog razvoja situacije se jasno vidi ko je imao najveću korist od događaja, a onda se možemo svi zajedno zapitati o tome da li taj koji je dobio korist nije upravo onaj koji je sve to i organizovao upravo sa ciljem da takvu korist stekne?!

Međutim, nije baš sve sjajno ni po Vučića. Iako je u maniru štrebera dobro uradio postavljeni zadatak, problem nastaje jer je u međuvremenu dobio novi. Naime, sada se od njega traži da za ceo slučaj Banjska optuži Rusiju. Postavka je sledeća, Rusima treba da negde u Evropi otvori novi front i zbog toga su izabrali da na Kosovu zapale požar koji će se proširiti po čitavom Zapadnom Balkanu. Ambasador Srbije u SAD, Marko Đurić je kao odgovor na taj novi zadatak u jednom intervjuu rekao kako su sigurne dve stvari, a to je da Vučić i Amerika nisu učestvovale u organizaciji upada na sever Kosova i Metohije. Dakle, ostavljeno je da možda neko sa strane ipak stoji. Istovremeno, decenijski koalicioni partner SNS-a, Vuk Drašković daje izjavu kako je Rusija organizator, a sličnu stvar izjavljuje i potencijalni ambasador Srbije u SAD, Dragan Šutanovac. Ono što je zanimljivo je da niko od zvaničnika naše vlasti nije demantovao mogućnost da je Rusija umešana, a što govori u prilog tome da se ipak radi na konstruisanju i takve priče. Veze Radoičića sa Rusima biće tražene u poslu izgradnje gasovoda kroz Srbiju, a u kojem su učestvovale i firme u vlasništvu kontroverznih biznismena sa severa Kosova, kako mediji često zovu kumove, Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića. Takođe, ruska veza će biti tražena i u činjenici da je Ivica Dačić na RTS-u tvrdio da su snimci uniformisanih i naoružanih lica u dvorištu manastira Banjska lažni, a da je Goran Petronijević branilac u slučaju. To znači da u javnosti Radoičića brane dvojica etabliranih proruskih ljudi, a pored njih na društvenim mrežama podršku mu pružaju Pavle Bihali i Miša Vacić koji su opet često dovođeni u vezu sa Rusijom. Ne bi me na kraju nimalo iznenadilo da ubrzo odgledamo još jednu Vučićevu melodramu u kojoj će plačnim glasom naciji saopštiti da nije očekivao da Rusija zabode nož u leđa Srbiji koja im jedina u Evropi nije uvela sankcije. Za sada problem da uspešno izvrši i taj zadatak pravi mu javnost u Srbiji, ali i činjenica da su Radoičić i Veselinović mnogo žilaviji od Belivuka i Miljkovića pa zbog toga mora da ih duže kuva.

Nažalost, kako stvari stoje, nas čeka tihi egzodus Srba sa Kosova, što je takođe deo dogovora jer da se desio neki ozbiljniji konflikt i operacija nalik na Oluju to bi moglo da dovede do reakcije javnosti i do obaranja Vučića na ulici. Ovako će porodica po porodica biti prinuđena da se iseli, a za početak sigurno oni čiji muževi u očevi su direktno učestvovali u događanjima oko Banjske. Jedini način da se predupredi ovaj loš scenario je pravljenje najšireg mogućeg građanskog fronta otpora. Ovaj građanski front će na kraju izgleda morati da se obračuna i sa vlašću i sa ovakvom opozicijom koja je čak i ovakav događaj na Kosovu samo nemo posmatrala.

(Autor je predsednik Narodnog slobodarskog pokreta)