Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (1)

Kontroverze razvojne i stabilizacione monetarne politike

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

1.Neoliberalizam i militantni monetarizam

Jačanje finansijskog na račun proizvodnog kapitala odvodi kapitale u spekulativnu finansijsku sferu u kojoj je profitna stopa nekoliko puta viša u odnosu na profitnu u realnoj ekonomiji, dok je obrt kapitala daleko veći, a time i masa profita.

Militantni monetarizam iskvarenog novca doveo je i do odvajanja finansijske od realne sfere sa brojnim teškim posledicama a razvoj i socijalno raslojavanje društva. Kamata u finansijskoj sferi se odvojila od profitne stope, tako da se "proizvodi" u finansijskoj sferi autonomno.

"Kvantitativno popuštanje" ili nekontrolisana monetarna ekspanzivna politika je pokušaj da se enormno emisijom novca centralnih banaka suprostavi sve oštrijoj krizi. To je istovremeno i instrument preko koga pohlepne novčane psihopate dovode do ogromnih preraspodela bogatstva i eksploatacije niza država i njihovih resursa. Kupovinom realnih dobara za virtuelni novac vrši se svojevrsna kolonizacija nacionalnih država.

U raduje izvršena analiza efekata ovog modela i njegovih posledica, s posebnim naglaskom na to šta je ostalo od nosećih stubova neoliberalizma (slobodnog tržišta, otvorenosti nacionalnih ekonomija, privatizacije "finansijske konsolidacije" javnog sektora).

Poseban naglasak u istraživanju dat je stvarnoj ulozi i moći novca kredita kao stimulatora ekonomskog rasta, ali i odnosima stabilizacione (izabrane) monetarne politike i razvojne politike.

Nakon teorijskih istraživanja mogućnosti korišćenja savremenog novca : kredita u oživljavanju privrede vrši se duboka analiza efekata zvanične monetarne politike u Srbiji i mogućnosti otklanjanja uočenih slabosti u sprovođenju operativne politike, tako i slabosti usvojenog neoliberalnog modela čiji je sastavni deo i ova politika.

Posebno je pitanje kakvu samostalnu politiku novca i kredita može voditi centralna banka kada je pod dominantnim uticajem deviznog priliva (strane investicije, doznake, zaduživanje u inostranstvu) i kada se nalazi pod velikim „nerazumevanjem" (nesinhronizacijom) fiskalne politike, posebno autonomnim delovanjem politike budžetskih rashoda. S druge strane u otvorenoj privredi veliki deficit spoljne trgovine potpuno iskrivljuje formiranje bruto proizvoda i sistem raspodele, odnosno nacionalne potrošnje. Kako u takvim odnosima voditi politiku deviznog kursa i stabilnosti privrede, odnosno izabrane primarne ciljeve monetarne politike. Privreda se u uslovima otežanog korišćenja domaćeg kreditab kod banaka (mada su i banke u rukama stranog kapitala i motivisane isključivo profitom i sigurnošću plasmana) sve više okreće korišćenju stranog kapitala (dugova, kredita). Trenutno koristi u inostranstvu 15,7 milijardi evra kredita, a u celom bankarskom sektoru oko 12 milijardi (dinarski i devizno indeksirani). Time je centralna banka veoma ograničena u vođenju usmerene razvojne i stabilizacione politike.

Dugovi preduzeća se delom usmeravaju u domaću privredu, delom na potreban uvoz, a delom za otplatu dospelih dugova. Svako usmerenje ima različito delovanje u privredi i različit osnov za monetarnu politiku. Centralna banka je izabrala za osnovni cilj monetarne politike stabilnost cena, kursa i finansijskog sistema, dakle ona mora voditi restriktivnu politiku, a to se teško ostvaruje kada je osnovni kanal emisije novca postao devizni priliv (SDI, doznake, dugovi u inostranstvu) i promena deviznih rezervi. To su velike promene u tokovima novca i regulacije monetarne politike.

2. Monetarni faktori u procesu ekonomskog razvoja

Monetarno regulisanje, monetarna politika i privredni rast

Osnovno pitanje koje se redovno postavlja u vodjenju aktivne monetarne politike je koliko monetarni faktori, u sklopu ostalih faktora razvoja, mogu delovati na oživljavanje ekonomskog rasta, odnosno koliko mogu biti stimulatori ili ograničavajući faktor optimizacije ekonomskog razvoja. Ovo posebno iz razloga što su se u monetarnoj teoriji gledanja na ulogu novca i kredita bitno menjala - od novca i kredita kao osnovnog instrumenta u regulišanju privrednih tokova i sredstava stabilizacije, do odbacivanja shvatanja o aktivnoj ulozi novca i opšteg nepoverenja u efikasnost monetarne politike u regulišanju realnih privrednih tokova. Novac i monetarna politika i pored toga u svim privredama igraju sve veću ulogu u programima razvoja, aktiviranju faktora razvoja i stvaranju povoljnih monetarnih uslova za dinamičan, stabilan i održiv dugoročni razvoj. Time i istraživanje delovanja novca u privredi dobija sve više na značaju. Od pasivne i „neutralne" uloge novca u privredi prihvata se koncepcija novca kao aktivnog faktora, a često i „rešavajućeg" faktora u odvijanju procesa reprodukcije (preko vrlo razvijenog kreditnog sistema), „Aktiviranje novčanog regulisanja i porast značaja teorijskih istraživanja uloge novca, doveli su do porasta interesovanja za funkcionisanje celokupne novčane sfere reprodukcije. Posledica toga je da je to postalo jedno od najšire izučavanih područja savremene ekonomije kapitalizma. S ovim problemom i otvorenim pitanjem sve više se susreće i monetama i ekonomska teorija svih privreda, posebno u pogledu delovanja novca u privredi i efekata koji se mogu postići „upotrebom" novca na području dinamike i stabilnosti ekonomskog rasta, ostvarenja pune zaposlenosti i uravnotežavanja platnog bilansa (kretanja kapitala i zaduženosti, ali i uvoza i izvoza, deviznog kursa, politike deviznih rezervi zemlje).

Zaokret u teoriji novca i uloge novca u privredi i privrednim procesima je definitivan i gotovo revolucija u shvatanju uticaja i dometa monetarne politike.

„Moderna monetarna teorija prelazi na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njihovo delovanje na visinu i raspodelu nacionalnog dohotka, cene, tržište novca i kapitala, zaposlenost, potrošnju i tražnju, kamatu i profit, ponašanje investicija i štednje, platnobilansnu neravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju teze o brojnim složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede" Da li emisija i povlačenje novca i kredita uopšte može delovati neutralno?

Regulisanjem novčane i kreditne mase regulišu se privredni tokovi, posebno agregatna tražnja, korišćenje kapaciteta, likvidnost, zaposlenost, uvoz, izvoz i dr. Kada se restriktivnom monetarnom politikom želi stabilizovati privreda, pri čemu se pretera sa korišćenjem monetarnog faktora, često dolazi do deflacije, depresije i nezaposlenosti. „Krajnosti monetarizma i zloupotreba novca sve su češći u monetarnim privredama, u kojima se novac sve više koristi za ciljeve izvan njegovih normalnih prometnih funkcija (finansiranje budžetskog deficita, deficitarno finansiranje razvoja -antikrizna politika, vojni rashodi, preterana emisija novca i kredita)".

U teorijskim istraživanjima i danas se dosta pažnje posvećuje prirodi i razvoju novčanih formi i sistema,"prednosti i promenama vrednosti novca, a zatim odnosima novca i cena (koji dolaze u samo središte interesa ne samo monetarne, već i ukupne ekonomske politike) posebno u poslednjim godinama razvoja uz sve brži razvoj inflacije i nestabilnosti.

Savremena istraživanja sve više se prenose na složena i brojna delovanja monetarnog mehanizma, a zatim efekti monetarnog impulsa na monetarnu politiku i uopšte ekonomsku politiku. Ovo se posebno ističe u savremenim državama u kojima je kao osnovni cilj izabrana stabilnost cena i deviznog kursa, pri čemu se redovno vodi restriktivna monetarna politika.

Novac i monetarna politika postaju dakle faktor kojim se neposredno utiče na mehanizam uspostavljanja ili narušavanja privredne ravnoteže. To je približilo monetarnu teoriju problemima cikličnog kreteanja savremene privrede, odnosno njenom stalnom podešavanju fazama visoke konjunkture (inflacije) ili recesije (krize) i drugim oblicima danas narušene ravnoteže u privredi. Spajanje monetarne teorije s teorijom ciklusa i kriza i makroekonomskom teorijom postalo je toliko da je danas teško razdvojiti monetarne od realnih agregata i delovanju u prirodi. „Nesumnjivo da su oblasti obuhvaćene monetarnom teorijom, teorijom kompenzacionih fiskalnih mera i teorijom privrednih ciklusa međusobno tesno povezane i isprepletene... Teorija privrednog ciklusa u značajnom stepenu je i fiskalna teorija, koja se opet, dosta razvila iz monetarne teorije....

Delovanje novca i kredita na ekonomske aktivnosti i finansijske procese

U monetarnoj teoriji se danas sve manje postavlja pitanje: šta je novac, već kako se stvara, ko njime raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i podsisteme ekonomskog sistema, odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije, dok s druge strane, klasičan pristup monetarnim fenomenima, a pre svega istraživanje novčanih sistema, određivanje novčane jedinice i sl., definitivno odlazi u drugi plan, postajući time samo element monetarne istorije. Monetarna teorija se sada tretira kao teorija o uticaju novca na ekonomsku aktivnost. Postoje i šira shvatanja koja za predmet monetarne teorije uzimaju izučavanje „finansijskog sektora i ekonomije i njegovo uzajamno delovanje s nefinansijskim ili realnim sektorom", a to znači delovanje novca u svim fazama društvene reprodukcije. U modernoj teoriji sve je češće shvatanje da je osnovno područje monetarne teorije istraživanje uzajamnog delovanja monetarne sfere i drugih agregata privrede, pre svega promene realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti proizvodnih faktora, promena nivoa cena, raspodela dohotka i bogatstva, i sl., što predstavlja centralnu funkciju ove teorije.

Zbog toga u poslednje vreme monetarna teorija sve više istražuje sledeće odnose i veze:

Povezanost mera monetarne politike i promene novčane mase privredi (ukupne i u strukturi),

2)Povezanost promena novčane mase i tražnje robe i usluga, odnosno povezanost i međusobno đelovanje novčanog i robnog tržišta (poznati odnos IS-LM),

3)Povezanost između ukupne tražnje i dinamika proizvodnje, zaposlenosti i nominalnih dohodaka, s jedne, i nominalne i realne količine novca, sa druge strane,

4)Povezanost novca, dohotka i kamatne stope,

5)Uticaj deficitarnog finansiranja na efikasnost monetarne politike i delovanje novca na privredna kretanja;

6)Mogućnosti pretvaranja novca u kapital,

7)Odnosi i povezanost mase novca, deviznog kursa, cena i kamatne stope,

8)Proinflatomo i antiinflatomo delovanje monetarne politike i efikasnost u tome, odnosno sporedni efekti,

9)Izbor i efekti pojedinih instrumenata monetarne politike,

10)Odgođeni efekti monetarne politike (promenu određenih mera i instrumenata),

11)Koordinacija i sinhronizaciia monetarne politike sa delovima makroekonomske politike i dr.

Kvantitativni (neselektivni) pristup u monetarnoj teoriji sfere novčanog; opticaja i utlcaja novca na različite makroagregate i privrede. Istražuju se problemi odnosa štednje i investicija, kamate i investicija, "kreditnog ciklusa", delovanje novca na stabilnost i zaposlenost, delovanje novca na cene i dr., što postaje osnova savremene monetarne teorije. Uzajamno delovanje monetarnih i nemonetarnih faktora, modeliranje novčanog opticaja i reagovanje određenih privrednih parametara na novčani opticaj, uloga novca u reprodukciji, kanali uticaja novčane sfere na realne faktore reprodukcije, mesto novca i kredita u savremenom državnom regulisanju ekonomije, dobijaju posebno mesto u tome.

„Spajanje teorije novca sa makroekonomskom teorijom i potčinjavanje kreditno-bankarskog sistema problemu vođenja „potrebne količine novca", sve veći interes za „upravljanje" novčanom masom u sklopu opšteg regulisanja ekonomije, a zatim sve jače veze između unutrašnjeg novčanog opticaja i međunarodnih monetarnih odnosa, kreditni karakter savremenog novca i dr. - dovode do pretvaranja novca u vrlo snažan instrument državnog intervencionizma u gotovo svim savremenim privredama. Time se produbljuje integracija problema novca u probleme makroekonomije".

3. Funkcionalni odnosi monetarnih i realnih faktora razvoja

Najpre da razmotrimo međusobne odnose realne i monetarne ekonomije.

Osnovno pitanje koje se nameće u monetarnoj teoriji i politici jeste kakav je odnos i međusobno delovanje monetarnih i nemonetarnih (realnih) faktora reprodukcije? Da li monetarni faktori postaju inicijalni faktori određenih promena u privredi, i kakav je karakter tih promena, odnosno, da li su realni faktori primarnog značaja i da li se monetarni faktori prilagođavaju tim realnim kretanjima u privredi? Pravi odgovor na to pitanje je od osnovnog značaja za vodjenje monetamo-kreditne politike. No, u pogledu ovog pitanja danas postoje tri osnovne koncepcije:

Monetaristička koncepcija, prema kojoj monetarni faktori imaju dominantno delovanje u opredeljivanju tokova reprodukcije (proizvodnja, cene, zaposlenost, stabilnost, platno-bilansna ravnoteža, korišćenje kapaciteta i dr.).

Realna ili materijalistička koncepcija prema kojoj presudno delovanje na tokove reprodukcije imaju realni faktori (investicije, potrošnja i raspodela, proizvodnja, nivo dohotka i dr.), dok su monetarni faktori neutralnog karaktera i nemaju nikakav uticaj na tokove reprodukcije.

Varijanta realističkog pristupa u prvi plan ističe primarnu ulogu realnih faktora, ali priznaje i povratno aktivno delovanje novčanog faktora. Ova teorija danas, uglavnom, dominira u monetarnoj teoriji.

Prema prvoj koncepciji monetarni faktori, a time i monetarna politika, imaju odlučujuće delovanje na sve tokove reprodukcije. Da li će privredni rast biti brži ili sporiji, da li će ekonomska politika uspeti da očuva veću ili manju stabilnost privrede u osnovi zavisi od uspeha kojim je u stanju da sebi podredi monetarni faktor, da „upravlja" novcem u privredi. To znači, zapravo, da li je u stanju da provodi više ili manje uspešno monetarno-kreditnu politiku. Liberalna kreditna politika i ekspanzija novca dovode redovno do bržeg razvoja privrede i ulazne faze ciklusa. Nasuprot tome, kontraktivno-kreditna politika sigurno vodi depresiji i visokoj nezaposlenosti rada i kapaciteta. Isto tako, kretanje cena, odnosno inflacioni poremećaj ova koncepcija isključivo veže za preteranu emisiju novca (ekspanzivnu monetarno-kreditnu politiku), pad cena za restriktivnu monetarno-kreditnu politiku. Time je ovaj pravac neposredno posledica kvantitativne teorije novca.

Ova koncepcija je znatno šira od kvantitativne koja uglavnom promene cena i inflaciju posmatra kao isključivu posledicu delovanja monetarnog faktora. Doduše, i danas se empirijski može dokazati uska povezanost u kretanju reprodukcije i novčanog opticaja, pri čemu visokoj konjunkturi odgovara rast cena i rast mase novca i kredita u privredi, kao što u fazi recesije i pada nacionalnog dohotka i zaposlenosti gotovo redovno imamo pojavu padanja mase novca i kredita u privredi (mada ne dolazi do sniženja cena). Međutim, ova koncepcija, poIazeći od površnih posmatranja, nije u stanju da sagleda: da promene ciklusa i zaokret konjunkture potiču od realnih faktora reprodukcije, te da monetarni faktori samo prate takva kretanja, prilagođavajući se nastalim promenama.

Druga, realna koncepcija, videli smo, polazi od stava da su realni tokovi reprodukcije od primarnog značaja, dok su monetarni faktori sekundarnog. To su faktori koji se samo prilagođavaju promenama realnih faktora reprodukcije, omogućavajući njihov normalan tok („da od strane novčanog faktora ne bi došlo do smetnji u normalnim tokovima reprodukcije"). Prema ovoj koncepciji, realni faktori dovode do cikličnog kretanja privrede, do zaokreta konjunkture, dok se monetarni faktori samo prilagođavaju tim, već nastalim, promenama. Visoku fazu konjunkturnog ciklusa prati rast mase novca i kredita u privredi, dok fazu recesije ili krize prati oskudica novca i restrikcija kredita. Isto tako, povećanje nivoa cena povlači za sobom rast mase novca u opticaju, kao što i njihovo sniženje dovodi do smanjenja potrebne količine prometnih znakova za obavljanje smanjenog robnog prometa.

Budući da je očito da u savremenim privredama monetarni faktori nemaju pasivnu ulogu, odnosno samo ulogu posrednika u reprodukciji, već da su i značajan aktivan faktor, a često i inicijalni faktor određenih promena u reprodukciji, to se ova realna koncepcija na kraju „koriguje", pretvarajući se u znatno realističnu treću varijantu.

Treća varijanta o ulozi monetarnih faktora u privredi i dalje ističe primarnu ulogu realnih faktora, ali priznaje i aktivnu ulogu monetarnih faktora u svim tokovima reprodukcije. Monetarna kretanja, ne samo da se prilagođavaju materijalnim kretanjima, već postaju i samostalan aktivan faktor kojim se može svesno delovati na tokove privrede. Prema ovoj koncepciji, bankarski sistem će kroz odgovarajuću monetarnu politiku staviti na raspolaganje privredi onoliko novca i kredita, koliko to zahteva dati nivo proizvodnje i robnog prometa, uz dati nivo cena (bruto domaći proizvod po tekućim cenama kao indikator "normalnog" snabdevanja reprodukcije novcem). Ova varijanta je danas dominantna u teoriji i politici, što je usko vezano za razvoj kreditnog (depozitnog) novca, manipulisanog novca u sve razvijenijem državnom intervencionizmu, pri čemu država za ostvarenje određenih ciljeva ekonomske politike (razvojnih, socijalnih, strukturnih i drugih), koristi novac i novčanu politiku centralne banke (koja joj je i dalje u rukama). Sve veći budžetski deficiti, povezani sa sve većim javnim rashodima (investicionog, transfernog, čisto vojnog karaktera koji se pokrivaju emisijom novca, dovode do njihovog sve većeg delovanja u privredi, izvan njegovih normalnih funkcija prometa i plaćanja.

To znači da danas „postoji dijalektičko jedinstvo realnih i monetarnih faktora u reprodukciji, pa u jednom momentu mogu imati primat prvi, u drugom drugi faktori, mada u osnovnom odnosu treba istaći primarnu ulogu realnih faktora reprodukcije". Ovim smo dobili odgovor na pitanje vođenja i efikasnosti monetarne politike (o čemu kasnije šire raspravljamo), da joj se ne bi, što se često čini, stavljali u zadatak i takvi ciljevi u razvoju, koje ona objektivno ne može ostvariti. Zbog toga se često ističe - da za uspešno sprovođenje monetarno-kreditne politike, treba paralelno sprovoditi i drugi kompleks mera na području stabilizacije i razvoja (fiskalna, spoljnotrgovinska, politika raspodele, politika investicija i štednje, platno-bilansna politika, politika cena i kursa i dr.).

Monetarni impulsi se šire, prema monetarnoj teoriji se različito održavaju u kratkom roku i dugoročno.

Mehanizam prenošenja monetarnih impulsa prema monetarizmu i kejnzijanskoj teoriji može se prikazati na sledeći način:

a)u kratkom roku

AP

AM AY

AQ

b)u dugom roku

AM AP

Pri tome je AM - monetarni rast, AP - promena cena, AQ - rast proizvodnje i realnog dohotka.

Prema monetaristima promena ponude novca praćena je povećanom tražnjom novca, dok tražnja novca deluje na društveni proizvod (nacionalni dohodak), a zatim na cene. Povećanje mase novca iznad realne tražnje u dužem periodu samo povećava cene, ali ne povećava bruto proizvod (proizvodnju). Monetarni efekti na kratak rok mogu da impulsiraju proizvodnju, ali na dugi rok samo vode rastu cena. Realni faktori se ne mogu aktivirati monetarnim dopingom. U konačnom, uloga novca se svodi na neutralni faktor u procesu privrednog razvoja.

Kejnzijanska teorija smatra da veća ili manja ponuda novca deluje na preferenciju (želju) za likvidnošću, a to određuje kamatnu stopu, promena visine kamate određuje sklonost investiranja, a investiranje multiplikatorno deluje, na bruto proizvod (proizvodnja, zaposlenost).

Kejnzijanska teorija je stoga zastupala stav o niskoj kamatnoj stopi da bi se dao podstrek investicijama, odnosno povećala „Maginalna efikasnost kapitala" (profitna stopa).

Promena volumena novca postaje, dakle, globalni izraz monetarne politike, a provodi se uz neposredno delovanje mase novca na ekonomsku aktivnost. Time promena stope rasta obima novca deluje na realni društveni proizvod (posle izvesnog vremenskog intervala, u kojem se ogleda zakašnjavanje u delovanju monetarne politike, o čemu ćemo na drugom mestu šire raspravljati). Monetama politika je, znači, putem kontrole novčane mase veoma efikasna kao instrument stabilizacije, ali i razvoja. Uloga i delovanje novca, nasuprot monetarizmu, postaju vrlo aktivan faktor u podsticanju ekonomskog rasta. O tom problemu i uticaju šire raspravljamo u narednim delovima ovog rada.

3.Monetarna politika i ekonomski rast

Monetarna politika i monetarno upravljanje u modelima ekonomskog rasta

Sukob monetarizma i kejzijanizma u osnovi je sukob oko koncepcije i prioriteta stabilizacione ili razvojne politike.

Monetarni faktori su postali sastavni deo svih savremenih modela rasta. Ranije su gotovo redovno izostajali monetarni faktori razvoja, osim štednje, u ovim modelima, što samo ukazuje na sve veći značaj savremenog monetarnog regulisanja u procesu privrednog razvoja.

Regulisanje privrede po postulatima kejnzijanske ekonomije ne samo da nije dalo očekivane rezultate već se u privredama povećavala nezaposlenost i inflacija, dok je stopa rasta bila veoma niska ili je čak bila negativna (recesija, kriza).

„Teorija ekonomije ponude" je kritikovala kejzijansku teoriju koja se zalagala za upotrebu budžetskog deficita kao instrumenta privrednog rasta, kao i politika jevtinog novca (niske kamate) ističući da je to inflaciona politika. Ova koncepcija deficitarnog finansiranja zamenjena je neoklasičnom teorijom uravnoteženog budžeta i zdravih javnih finansija (uz stalni zahtev za snižavanjem učešća javnih rashoda i prihoda u bruto nacionalnom proizvodu).

Glavni cilj „ekonomije ponude" je privredni rast, ali bez inflacije. Protiv je upotrebe budžetskog deficita kao instrumenta podsticanja privrednog rasta. „Ekonomija ponude" budžetsku politiku koristi kao stimulator dugoročnog neinflatomog rasta, ali kroz smanjenje poreza i budžetskih rashoda i postepeno otklanjanje budžetskog deficita.

Uravnoteženje budžeta je cilj koji se mora obavezno ostvariti. Smanjenje državnih rashoda dovešće do povećanja štednje, a to će uticati na povećanje investicija u privredi, što će konačno povećati proizvodnju i zaposlenost.

Predstavnici „ekonomije ponude" u štednji vide glavni stimulans rasta privrede i zaposlenosti. Predstavnici „teorije ponude" (suply side economics) zaboravljaju da je uzrok savremene inflacije pored budžetskog deficita i monopolsko formiranje cena, dok na porast budžetskih rashoda najviše utiču vojni i socijalni rashodi.

Povećanje državnih rashoda dovešće do povećanja poreskog opterećenja firmi i drugih poreskih obveznika, što će smanjiti akumulaciju kapitala, smanjiti stopu profita, smanjiti visinu investicija, a sve to će na kraju dovesti do pada stope rasta i zaposlenosti. Zar ugovor iz Mastrihta kada je stvarana EU nije jasno zahtevao da zemlje članice ne mogu imati veći budžetski deficit od 3% društvenog proizvoda.

Oni se zalažu za stimulisanje privredne štednje, a posebno javnog sektora, uz istovremeno ograničavanje tražnje. Upravo na ovom stanovištu su nastale i ekonomske teorije u vidu „reganomike" i „tačerizma". U SAD ekonomska teorija polazi od toga da će smanjenje poreza korporacijama i budžetskih rashoda za socijalne svrhe, kao i pomoći inostranstvu, uravnotežiti budžet SAD. Kakvi su rezultati može se videti iz sledećeg pregleda.

U poslednjim godinama budžetski deficit u SAD je u konstantnom porastu i u 2003. godini iznosio je oko 460 milijardi dolara, a u 2004. godini preko 476 milijardi, 2005. oko 577 milijardi, 2006. godine 677, 2007. godine 853, 2008. godine 953, 2009. godine 1.750 i 2010. godine 2.000 milijardi. Praksa američke privrede dokazala je tvrdnju da snižavanje poreza, uz porast rashoda, neminovno dovodi do povećanja budžetskog deficita. Monetarizam se oštro suprotstavlja kejnzijanskoj teoriji tražnje, multiplikatoru investicija, akceleratoru potrašnje i dr., a iz kritike ovog teorijskog pravca stvara svoju kontrarevoluciju u ekonomskoj teoriji građanskog pravca.

2)Kontrola ponude novca

Zašto se uz borbu protiv inflacije uključuju mere monetarne politike? Nasuprot ekspanzivnoj budžetskoj politici vodila se restriktivna monetarna politika. Mora se kontrolisati novac, jer je on izvor inflacije i poremećaja. Monetarna politika je dugoročno orijentisana i nije u ulozi kratkoročnog stabilizatora konjunkture. Politika stabilnog monetarnog rasta, bez naglih zaokreta u vođenju monetarne politike, dovodi do smanjivanja cikličnih kolebanja u dužem periodu. „Time monetarizam postaje teorijska osnova savremenog konzervatizma i neoliberalizma u ekonomskoj teoriji koji svoj najviši domet doživljava kroz „supply side economics" teoriji ( poznatoj kao „ekonomska ponuda").

„Teorija ponude" prihvata osnovne postulate monetarizma i koristi ih kao platformu za svoja istraživanja i preporuke za operativnu makroekonomsku politiku.

„Monetaristi u svom istraživanju ističu da ponuda novca deluje i na realni dohodak i na rast cena. Što privreda bude bliže punoj zaposlenosti realnih faktora dalji rast novčane mase dovešće samo do porasta cena, bez porasta realnog dohotka. Narušavanje odnosa ponude i tražnje novca dovešće do nestabilnosti u privredi. Nestabilnost u privredi (inflatornog karaktera) javlja se kao posledica neadekvatne monetarne politike.

U skladu sa tim javilo se i shvatanje da osnovni stožer stabilizacije mora biti kontrola ponude novca. Monetarna politika strogo mora da kontroliše novčanu masu. Umesto politike niske kamatne stope mora se voditi politika visoke kamatne stope i skupog novca uz mere restriktivne monetarne politike u borbi protiv inflacije.

U periodu od 2000. do 2010. godine SAD i V. Britanija su vodile upravo suprotnu monetarnu politiku, a to se može videti kroz diskontne stope, a nešto kasnije i iz kretanja novčane mase.

Iz pregleda se jasno može videti da počevši od 1984. godine u SAD se polako napušta restriktivna monetarna politika i prelazi na ekspanzivnu monetarnu politiku s ciljem da se podstakne rast privrede. Zaposlenost se reguliše kroz promene u visini plata zaposlenih tj.kroz preraspodelu dohotka sa nadnica na profit. Primanja zaposlenih u gotovo svim privredama beleže pad, sem nekih manjih izuzetaka. Preraspodela dohotka vrši se u korist profita.

„Teorija ponude je protiv pune zaposlenosti i uvodi teoriju nezaposlenosti koju vezuje za strukturne faktore rasta. Napušta se politika pune zaposlenosti i zbog porasta nezaposlenosti vrši se pritisak na sindikate i najamnine, što je ustvari preraspodela dohotka od radnika i države u ruke krupnog kapitala. Slabi uloga radničkih sindikata, zaposleni osećaju nesigurnost zaposlenja, najamnine stagniraju i opadaju u učešću u nacionalnom dohotku.

4.Razvojna ili neutralna monetarna politika

1)Ekonomija ponude, monetarni faktori i inflacija

Predstavnici „ekonomije ponude" smatraju da politika pune zaposlenosti za koju se zalažu kejnzijanci vodi u inflaciju i nestabilnost, da se nezaposlenost može smanjiti samo kroz smanjenje nadnica zaposlenih.

Ova teorija bi se mogla predstaviti kroz sledeće osnovne stavove:

Snižavanje poreza zajedno sa politikom brze obnove fiksnog kapitala imaju za cilj da podstaknu interes privatnog kapitala za štednju ili akumulaciju, uz povećanje profita sa kojima firme raspolažu.

Budžetski rashodi moraju biti strogo ograničeni, jer se na taj način ograničava i uloga države u privrednom životu zemlje. Veći deo dohotka se usmerava ka vojnoindustrijskom kompleksu, što treba da obezbedi veću efikasnost kapitala.

Monetarna politika treba da bude politika stabilnih stopa godišnjeg rasta novčane mase, kao i politika visokih cena novca i kapitala.

Ograničavanje uloge države, tržište dobija veću ulogu (deregulacija tržišta), što predstavlja vraćanje u liberalizam, nasuprot sve zastupljenijem državnom intervencionizmu.

Jačanje konkurencije između državnog i privatnog sektora i grana proizvodnje na tržištu novčanog kapitala treba da postane snažan faktor u povećanju investicija i njihove efikasnosti.

„Ekonomika ponude" je osnova ekonomske politike zapadnih zemalja. Ova teorija u svojim istraživanjima pokušava da otkloni duboke strukturne poremećaje kapitalističke privrede (mada se ne radi o ekonomskoj teoriji, već o ekonomskoj politici). Međutim, kao i sve teorije i ova teorija ima svoje slabosti koje bi se mogle prikazati kroz sledeće stavove:

Inflacija se posmatra kao monetarni fenomen i jedini lek za nju je restriktivna monetarna politika.

Ograničenje ponude novca, uz visoke kamatne stope u suprotnosti je ekspanzivnom fiskalnom politikom i u privredi izaziva dva negativna efekta:

- obaranje inflacije izaziva veliko povećanje nezaposlenosti i pad stope privrednog rasta,

- politika skupog novca dovodi do povećanja troškova poslovanja, smanjenja investicija, a to dovodi do smanjenjenja profita i do smanjenja zaposlenosti.

Sniženje poreza privatnom kapitalu dovešće do toga da deo dohotka odlazi u ruke krupnog biznisa, što izaziva velike socijalne nejednakosti.

Porezi se smanjuju, ali se povećavaju vojni rashodi, što povećava budžetski deficit.

Rešavanje problema u odnosima između štednje i investicija i potrošnje prepušteno je tržištu. Ova teorija ne uviđa strukturne promene u kapitalizmu, pa ne može biti efikasna u svim kapitalističkim zemljama, a pogotovo u manje razvijenim zemljama.

Teorija ponude ne može pronaći recept za otklanjanje stagflacije (inflacija i niska stopa rasta - praćeni rastom nezaposlenosti).

Ova teorija služi samo krupnom kapitalu i protiv je „države blagostanja" (posebno socijalnih i drugih transfernih rashoda).

Uz tržišni mehanizam država je i te kako prisutna na tržištu:

Inflacija i kriza se otklanjaju deficitnim finansiranjem i državnim (javnim) izdacima.

Sektori domaće privrede, koji su ugroženi stranom konkurencijom, ne prepuštaju se stihiji tržišta, već ih država štiti merama.

Postoji vrlo jaka protekcionistička politika u razvijenim privredama.

Kada postoji potreba da se otklone krizna stanja ili recesija monetarne i fiskalne politike se izuzetno šire, što je posebno došlo do izražaja u novoj globalnoj finansijskoj krizi.

Tržišta (finansijska) i bankarski sektor se podvrgavaju strogoj kontroli i ograničenjima.

Nedozvoljava se bankrot velikih banaka.

Spasavaju se velike firme J korporacije uz velika ulaganja u modernizaciju proizvodnje, otpuštanje radnika itd.

Ovde se ustvari radi o monopolnom kapitalizmu. Država sarađuje sa monopolima i doprinosi akumulaciji kapitala, dok s druge strane monopoli obezbeđuju državi sredstva neophodna za podmirenje potrebe države. Dakle, nema mnogo elemenata iz „ekonomike ponude", a još manje iz neomonetarizma. Takve koncepte MMF i razvijeni preporučuju nerazvijenim i „privredama u tranziciji", ali ih same ne bi kod sebe koristile.