Su(lu)dovanje

Koja mafija vlada u srpskom pravosuđu (276)

Bitange i ostali veštaci

Srpski sudovi još donose presude „U ime naroda". I, uglavnom, protiv naroda, odnosno običnih građana, koji ne pripadaju gornjoj strukturi društva, niti organizovanim kriminalnim grupama koje drže na vezi i apanaži veći broj sudija i državnih tužilaca. Za razliku od državnih tužilaca, koji svojim zamenicima mogu da izdaju obavezujuća uputstva, sudije su potpuno samostalne u svom radu i odlučivanju. Na žalost, najveći broj delilaca pravde tako se i ponaša - nasilno, priprosto, ne poštujući zakonitost ni javni moral. Za tužioce i delioce pravde u Srbiji birani su podobni i prepodobni, loši studenti i još lošiji ljudi. Sudski postupak protiv Aleksandra Mitrovića, koji je osuđen za izazivanje saobraćajne nesreće u kojoj je smrtno stradala Andrea Bojanić, upotpunio je istoriju beščašća srpskog pravosuđa, i to ne samo zbog minimalne kazne, nego i zbog postupanja sudija, veštaka, svedoka, advokata sina Željka Mitrovića i njegovog zaštitnika Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

Zbog izazivanja saobraćajne nesreće u kojoj je poginula maloletna Andrea Bojanić, Aleksandar Mitrović je osuđen na godinu dana kućnog zatvora i zabranu upravljanja motornim vozilima u tom periodu. Na tako blagu kaznu uticali su gotovo svi učesnici u sudskom postupku: tužioci, sudije, svedoci i veštaci, a u odlučujućoj meri Željko Mitrović i njegovi mediji i politički zaštitnici.

Na glavnoj raspravi, koja je trajala nekoliko godina, sud je razmatrao tri nalaza sudskih veštaka. U postupku je saslušano mišljenje prof. dr Branimira Aleksandrića, Branka Anđelkovića, Petra Grabundžije, Gojka Bakića, Kostu Grubora, Zorana Sukića, Petra Kolendića, Zorana Stankovića, Milana Vujanića, Časlava M. Maksića i drugih veštaka. Sudski veštaci različitih struka trebalo je da utvrde sve detalje saobraćajne nesreće u kojoj je, 18. jula 2013. godine, poginula Andrea Bojanić. Sva tri nalaza, kao i gotovo svi iskazi veštaka u sudnici, obiluju brojnim propustima, ozbiljnim greškama, proizvoljnim zaključcima i nejasnoćama. U svim nalazima iznose se različite procene kretanja pešaka, brzine automobila i drugih okolnosti, koje su značajne za utvrđivanje istine, pa i konačne presude.

Veštaci su od suđenja za ubistvo devojčice napravili morbidno-groteskni igrokaz. U jednom nalazu "slučajno" pogrešili prilikom tumačenja obdukcijskog nalaza, pa su izmišljali nepostojeće i sakrivali prave povrede na telu ubijene devojčice. U opisu kretanja Andree Bojanić istaknuto je da je "trčala" i da su joj "u trenutku kontakta s automobilom obe noge bile u vazduhu", ali da je dužina njenih koraka bila oko "desetak-dvadesetak" cantimetara. Procene brzine kojom je Mitrovićev automobil naleteo na devojčicu rađene su uz pomoć najsavremenije tehnologije, a konačni rezultati matematičkih proračuna kretali su se od 65 do 88 kilometara na čas. Nijedan veštak nije objasnio kako je moguće da nastane tolika razlika u proračunu. Sve analize su vršene na kopiji snimka s bezbednosne kamere zlatare "Simić", čiji orginal ni sud nije pokušao da pronađe. Na tom snimku ne vidi se ceo pešački prelaz i semafor, a i neki od veštaka ukazivali su na sumnju da je "odsečen" deo kadra. Na tako spornom dokazu zasnivale su se sve "stručne analize", koje su pojedini veštaci u sudnici branili gorljivije i agresivnije od advokata Aleksandra Mitrovića.

I tužilaštvo je tvrdilo da su veštaci nalaze i mišljenja prilagođavali interesima Aleksandra Mitrovića. Na prvom glavnom pretresu, koji je održan 23. oktobra 2015. godine, zamenica javnog tužioca je to istakla prilikom uvodnog izlaganja.

- Tužilaštvo nije selektovalo dokaze, već su u optužnom aktu predloženi i dokazi koji idu u korist okrivljenom, kao što je nalaz i mišljenje sudskih veštaka od 16. januara 2014. godine - rekla je tužiteljka Milena Božović.

Istražni sudija Višeg suda u Beogradu doneo je naredbu 5. septembra 2013. godine, kojom je odredio tim veštaka koji će sprovesti kombinovano sudsko-medicinsko i saobraćajno-tehničko veštačenje, ali imenovao je samo veštaka sudsko-medicinske struke prof. dr Branimira Aleksandrića, ovlastivši ga da sam izabere veštake s kojima će sarađivati. Takva naredba predstavlja direktno kršenje tada važećih odredbi Zakonika o krivičnom postupku, pošto sudija mora da odredi sve veštake. Taj procesni propust je, pokazalo se, najmanji problem.

Nalaz prvog veštačenja potipisali su Aleksandrić i diplomirani inženjeri saobraćaja Anđelković i Grabundžija. Kakav je nalaz najdetaljnije je opisano u Predlogu za razrešenje veštaka i njihovo brisanje iz Registra pravnih lica za obavljanje poslova veštačenja, koji je Ministarstvu pravde podneo advokat Saša Petrović, zastupnik Eme Miljković Petrović, majke Andree Bojanić.

- U nalazu i mišljenju, u delu koji je dao veštak sudsko-medicinske struke prof. dr Branimir Aleksandrić, konstatovao je da su obdukcijom tela moje pokojne pastorke Bojanić Andree ustanovljene povrede i nabraja povrede na telu koje je moje dete zadobilo i to na delu glave i vrata, na trupu i gornjim i donjim udovima. Inače, obdukciju tela je izvršio Institut za sudsku medicinu "Dr Milovan Milovanović" iz Beograda, i sačinio o tome zapisnik r.646/2013. godine, koji se nalazi u spisima predmeta. Nabrajajući povrede na gornjim udovima, veštak Branimir Aleksandrić je izostavio povredu leve ruke, opisanu pod brojem 7 u obdukcionom zapisniku, koja je opisana kao: "koža u predelu unutrašnje strane donje trećine leve PODLAKTICE, na ukupnoj površini promera 6x8 cm". Umesto toga, u svom nalazu i mišljenju, prof. dr Branimir Aleksandrić ovu povredu opisuje kao: "nagnječenje kože na unutrašnjoj strani leve POTKOLENICE na njenoj donjoj trećini, oko 8x6 cm". POVREDA LEVE POTKOLENICE NA TELU MOGA DETETA, PRILIKOM OBDUKCIJE NIJE UOČENA, NITI POSTOJI, NITI JE KAO TAKVA NAVEDENA U OBDUKCIONOM ZAPISNIKU. Ovo je navedeni veštak uradio namerno, jer je neverovatno da veštak takvog znanja i iskustva može da pomeža takve očigledne stvari i da u tome pogreši. Da je ovo učinjeno namerno, govore i sledeći zaključci koje je ovaj vajni veštak izneo. Naime, na osnovu te izmišljene povrede potkolenice, veštak Branimir Aleksandrić je utvrdio da je moje dete, kao pešak, u momentu kontakta sa vozilo, trčalo, što je do sada nezabeležen slučaj u sudskoj praksi, da veštak sudsko-medicinske struke utvrđuje položaj i kretanje pešaka u momentu kontakta sa vozilom i to na osnovu povreda, posebno zbog toga što je utvrđivanje položaja, kretanja i brzine pešaka u saobraćajnoj nezgodi u isključivoj nadležnosti veštaka saobraćajne struke. Ovu povredu je upravo veštak sudsko-medicinske struke izmislio i tako iskonstruisao situaciju da je moje dete u trenutku nesreće trčalo, jer u suprotnom bi morao da dođe do jedinog ispravnog zaključka i morao bi da konstatuje da je moje dete u trenutku nesreće stajalo, odnosno da nije bila u raskoraku - naveo je advokat Petrović u Predlogu za razrešenje veštaka i dodao da su Aleksandriću u montiranju ovog detalja pomogli njegovi saradnici, veštaci saobraćajno-tehničke struke: "Ova prevara ne bi uspela da u njoj nisu učestvovala i druga dva veštaka, Branko Anđelković i Petar Grabundžija, koji su prihvatili ovakav nalaz Branimira Aleksandrića. Kako je on utvrdio da je moje dete u kritičnom momentu 'trčalo', oni su onda izračunali da je trčala brzinom koju mogu da postignu samo dobro istrenirani profesionalni atletičari na atletskim stazama. Zbog ovakvog utvrđenog kretanja pešakinje - trčanja (iako je ona u stvari stajala), veštaci su na kraju svog Nalaza i mišljenja zaključili da je naše dete krivo za saobraćajnu nesreću. I to je bio njihov glavni cilj. Okrivljenom se morala isključiti krivica ili se njegova odgovornost bar bitno umanjiti, a sva krivica za saobraćajnu nezgodu preneti na naše dete."

Zbog tog Nalaza i mišljenja, Više javno tužilaštvo i Viši sud u Beogradu su se oglasili nenadležnim za postupanje u ovom slučaju. Posle nekolo meseci utvrđivanja nadležnosti, predmet je ustupljen beogradskom Prvom osnovnom sudu, gde je izvršeno novo saobraćajno veštačenje u kome su izneti potpuno suprotni zaključci. I zbog toga je ovaj slučaj ušao u anale srpskog pravosuđa, jer se nikada nije desilo da niži sud i tužilaštvo ispravljaju propuste viših organa.

- Moja supruga i ja moramo da živimo sa činjenicom da našeg deteta više nema. Mi smo izgubili svu radost i sreću, razlog da i dalje živimo. Postojimo jedino da čuvamo uspomenu na nju i da ne dozvolimo da se ona kalja. Moramo da prihvatimo činjenicu da je ona tragično nastradala, ali ne možemo da prihvatimo činjenicu da ona bude i sudski ubijena. to ne možemo da dozvolimo - istakao je advokat Petrović u Predlogu, koji je upućen Ministarstvu pravde.

"Nazovi-veštaci", kako ih je etiketirao Petrović, saslušani su tokom glavne rasprave. Veštaci su ostali pri svojim stavovima, s tim što je prof. dr Aleksandrić priznao grešku, koju je napravio kad je povredu na podlaktici "prebacio" na potkolenicu. Aleksandrić je objasnio da je samo permutovao te podatke, ali da to ne utiče na konačne zaključke.

Aleksandrić se tokom saslušanja ponašao bahatije od učenika u Pinkovom rijalitiju "Zadruga". Za određena pitanja, koja su mu postavljali tužilaštvo i advokat oštećene, Aleksandrić je tvrdio da su "glupa", da sadrže "insinuacije" i da ga tužioci "ne slušaju". Prilikom ispitivanja na glavnoj raspravi, on je pokušao da objasni razlog zbog koga je u Nalaz uneo procene koje izlaze iz okvira njegove struke.

- Apsolutno je nestručno da samo inženjeri, a bez lekara određuju mehanizam povređivanja osoba u saobraćajnim nezgodama. Četiri decenije radim ovaj posao i veštačio sam nebrojeno puta mehanizam povređivanja uopšte u saobraćajnim nezgodama što je valjda ustaljena praksa, pa su netačkne tvrdnje punomoćnika oštećene da je mehanizam povrešivanja ljudi u saobraćajnim nezgodama isključiva nadležnost veštaka tehničke struke-inženjera. Ako povrede treba da veštače inženjeri a ne lekari, ja nemam reči, a smatram da je najispravnije da se radi komisijsko veštačenje sastavljeno od inženjera i sudsko-medicinske struke - rekao je Aleksandrić.

Na pitanje tužiteljke kako je povredu podlaktice "smestio" na potkolenicu, Aleksandrić je priznao grešku.

- Permutacijom sam ovu povredu stavio da je na unutrašnjoj strani leve potkolenice, a trebalo je da napišem kao što piše u obdukcionom zapisniku da se nalazi na unutrašnjoj strani leve podlaktice, ali, kao što sam već rekao, da primarne povrede od primarnog kontakta sa vozilom nalazile su se na potkolenicama tako da ova povreda na podlaktici ni u kom slučaju ne menja moje mišljenje u pogledu mehanizma povređivanja. Kad pišem nalaz i mišljenje ne prepisujem bukvalno ono što piše u obdukcionom zapisniku nego pišem jasnim srpskim jezikom da bi laicima za medicinu bilo jasnije - rekao je prof. dr Aleksandrić i, da bi se dodatno opravdao, istakao je da su i patolozi pravili propuste: "Da su obducenti, pišući obdukcioni zapisnik, pravili neke permutacije, verovatno zbog obilja povreda, što im ne zameram, dokaz je i to što su pod tačkom 9 obdukcionog zapisnika napisali da je leš na obdukciju "dostavljen u sledećoj odeći", pa navode tu odeću, a na kraju navode "roze naglavci i plave patike sa belim pertlama", međutim iz spisa, a pogotovo iz fotodokumentacije sa lica mesta nesumnjivo proizilazi da su devojci od udara spale i patike i sokne, da kada je ona dovežena na obdukciju nije bila obučena u ovu obuću."

Aleksandrić je ponovio tvrdnje da je Andrea Bojanić "u momentu primarnog kontakta" trčala: "Obe noge su joj bile iznad zemlje, pri tome je desna noga bila ispred leve, naravno ne dva metra ispred leve, nego desetak-dvadesetak cantimetara koliko su noge razmaknute kad čovek trči. Razmak između nogu kad čovek trči može biti od 0,1 cm do 20-30 cm, u zavisnosti kojom brzinom trči. Kad kažem 0,1 cm, to je faza neposredno pošto su noge u trčanju u jednom trenutku bile paralelne, a veći je razmak kada je jedna noga u trčanju izbačena put napred, a koliki je konkretni razmak bio između nogu pešakinje u momentu udara i ostvarenog primarnog kontakta sa branikom, to se ni u kom slučaju ne može precizirati."

Nigde nisam rekao da je pešakinja skočila, rekao sam da je trčala i u tom trčanju su joj jednog momenta obe noge bile u vazduhu na toj visini da bi od branika dobila povredu na spoljnoj strani desne potkolenice u visini od 15 cm iznad tabana, a povreda na unutrašnjem gležnju levog skočnog zgloba na 7 cm iznad tabana."

Iritiran drskim ponašanjem i nelogičnim objašnjenima Aleksandrića, advokat Saša Petrović je, posle jednog pitanja, ogročeno rekao: "Meni malo fali da na ovu bitangu skočim". Sudija Zorica Avramović je odmah upozorila Petrovića da će ga isključiti iz daljeg postupka ako "nastavi sa takvim ponašanjem". Sudija je dozvolila Aleksandriću da nastavi s objšanjavanjem kako čovek prilikom trčanja pravi korake od "desetak-dvadesetak cantimetara".

Petrović je istakao da Nalaz i mišljenje Aleksandrića nisu upotrebljivi i da se ne mogu koristiti u postupku. Osim što ne ispravlja materijalnu grešku u nalazu, kojom je povredu podlaktice "prebacio" na potkolenicu, advokat majke Andree Bojanić je naglasio da smatra da je "tzv. greška namerno urađena od strane sudskog veštaka kako bi se stvorila konstrukcija da je oštećena u momentu nesreće trčala". I tužiteljka Milena Božović je ocenila da ispitivanjem Aleksandrića nisu otklonjene nejasnoće, pa je predložila novo medicinsko veštačenje.

Drugi Nalaz i mišljenje potpisali su sudski veštaci Gojko Bakić, Kosta Grubor, Zoran Sukić i Petar Kolendić. U osnovnim ocenama uzroka saobraćajne nesreće ovaj Nalaz se u mnogo toga poklapa s prvim Nalazom prof. dr Branimira Aleksandrića.

- Predmetna saobraćajna nezgoda dogodila se kao posledica neodgovarajućeg postupanja u saobraćaju od strane i pešakinje i vozača automobila. Neodgovarajuće postupanje pešakinje u saobraćaju sastojalo se u tome što se kretala preko obeleženog pešačkog prelaza u vreme kada je na semaforu kojim je regulisano kretanje pešaka preko istog bilo uključeno crkveno svetlo i što pri kretanju preko kritičnog obeleženog pešačkog prelaza nije podesila svoje kretanje, tako da ne ugrozi sopstvenu bezbednost niti bezbednost ostalih učesnika u saobraćajuu, imajući u vidu da se automobil, od kako je stupila na obeležđeni pešački prelaz do kontakta, sve vreme nalazio u njenom vidokrugu. Neogovarajuće postupanje vozača automobila u saobraćaju sastojalo se u tome što se automobil kretao brzinom neodgovarajućom u odnosu na propisani režim kretanja, i što pre kontakta nije preduzeo nikakvu radnju u cilju izbegavanja nezgode i pored toga što se pešakinja od stupanja sa razdelnog ostrva na kritični obeleženi pešački prelaz do kontakta sa automobilom nalazila u njegovom vidokrugu - navodi se u drugom Nalazu veštaka.

Međutim, u ovom Nalazu postoji bitna razlika u proceni brzine kretanja Mitrovićevog BMW-a u odnosu na prvo veštačenje. Ova komisija veštaka je zaključila da je sin vlasnika Pinka preko pešačkog prelaza prošao jureći 81,28 kilometara na sat, dok je Aleksandrićev tim brzinu kretanja vozila procenio na 65,8 km/č.

- BMW nije zatečen na mestu nezgode ali smo, na osnovu krajnjeg položaja tela pešakinje i međusobnog položaja pešakinje i BMW-a u trenutku sudara, izvršili analizu kompjuterskim programom PC Crash. Na osnovu toga odredili smo mesto sudara između BMW-a i pešakinje. Takođe smo, kompjuterskim programom PC Crash, utvrdili da je u trenutku sudara BMW bio vožen brzinom od 65,8 km/h dok je pešakinja bila u kretanju brzinom od 14,4 km/h, što odgovara trčanju ženskih osoba tog starosnog doba - navodi se u nalazu Aleksandrićevog tima.

- Brzina vozila je iznosila 22,59 metara u sekundu, odnosno 81,28 kilometara na sat - navodi se u nalazu tima Gojka Bakića.

Saobraćajni veštak Petar Kolendić na jednom ročištu je objasnio kako se Bakićev tim opredelio za tu brzinu vozila u trenutku kontakta.

- Da bi se utvrdila brzina potrebno je odrediti put koji pređe vozilo i vremenski interval u kome je pređen put. Za određivanje vremenskog intervala sam koristio CD koji mi je dostavljen. Vremenski interval koji mi je bio potreban za računanje brzine bio definisan karakteristikom samog snimka i upisan u istom i iznosi 1 sekunde. Imajuai u vidu dimenziju predmetnog vozila, a to je 4,85 metara i poziciju objekta na snimku može se oceniti da je pređeni put vozila na snimku jedna dužina vozila plus 1/6 dužine vozila. Znači na osnovu navedenog izračunavam brzinu vozila u vremenu snimanja i to vozilo za 1 sekunde pređe put od jedne dužine vozila i 1/16 vozila što čini u metrima 5,64 metra. Time brzina vozila je 22,59 metara u sekundi, odnosno 81,28 km na čas - rekao je Kolendić.

Ipak, on je prilikom tog ispitivanja otkrio da je upotrebom drugog metoda računanja došao do drugačijeg zaključka.

- Pored ove, ja sam koristio još jednu metodu da proverim proračun, radi svoje sopstvene provere. Ta metoda je sadržana u određivanju veličine snimka, a to podrazumeva broj piksela koji čini snimak. Ja sam pozicirao na svom vozilu na snimku fiksnu tačku i pratio njenu putanju preko ekrana, prebrojao piksele koji čine tu sliku. Rezolucija snimka je 50 piksela po santimetru, određivanjem dužine koju je prešla fiksna tačka na vozilu od mometa ulaska u frejm do momenta izlaska brojanjem piksela i pretvaranjem u santimetre sam dobio sledeće vrednosti 7,53 santimetra na snimku. Dužina vozila u pikselima iznosi 298,61 piksela podeljeno sa 50 dobijamo 5,97 santimetara na snimku. Dimenzija vozila iznosi 487 santimetara. Usporedivši proporciju izračunao sam put i dobio da pređeni put vozila prema pikselima iznosi 6,14 metara, na osnovu navedenog izračuna sam brzinu koja je u tom slučaju 24,5 metara u sekundi, odnosno 88,45 km na čas. Ovaj proračun ja sam prezentovao predsedniku komisije, ali je njegova odluka bila da u nalazu unesemo manju brzinu, a ne višu jer to svakako ne utiče na zaključke u nalazu. Po meni, preciznija je druga metoda zato što ona broji piksele koji su fiksnih dimenzija i prati fiksnu tačku - objasnio je Kolendić.

Sudski veštaci, eksperti u svojim strukama, kao babe na pijaci, cenkali su se oko toga koji "naučni" rezultat da predstave kao konačan zaključak u procesu koji se vodi za ubistvo jedne devojčice. Naravno, izabrali su proračun koji je više odgovarao odbrani okrivljenog sina medijskog tajkuna Željka Mitrovića.

Da groteska bude potpuna, sam Aleksandar Mitrović je, dva dana posle ubistva Andree Bojanić, rekao da je vozio 70-80 na sat. Aleksandrićev tim je procenio brzinu na 65,8 km na sat, a Bakićev je računicu smanjio sa 88 na 81 na sat. Da je određivanje brzine kretanja Mitrovićevog automobila jedna od najspornijih tačaka u predmetu istakao je i advokat Danko Cvejić, pravni zastupnik Save Bojanića, oca maloletne Andree.

- Sam okrivljeni priznaje brzinu od 70-80 km/h. Po pravilu nijedan okrivljeni ne povećava, već smanjuje svoju brzinu u iskazu. Na samoj raskrsnici je ograničenje brzine 50 km/h, ali iz smera Bulevara do raskrsnice postoje bar dva znaka ograničenja brzine 40 km/h. Okrivljeni je iz ulice gde je ograničenje 40 km/h, prema vlastitoj izjavi, vozeći drastično većom brzinom, došao do raskrsnice na kojoj je bio pešački prelazi, gde su se nalazili pešaci na pešačkom ostrvu - istakao je advokat Cvejić.

Nezadovoljan Nalazom i mišljenjem veštaka iz Bakićevog tima, pre svega zbog procene brzine od 81,28 km/h, advokatski tim Aleksandra Mitrovića zahtevali su novo veštačenje. Sudija Zorica Avramović je prihvatila taj zahtev i odredila da treće nalaz napravi komisija veštaka Departmana za saobraćaj Fakulteta tehničkih nauka iz Novog Sada.

- Na osnovu sprovedene analize, komisija je mišljenja da je stupanjem na kolovoz sa razdelnog ostrva, kada je na pešačkom semaforu bilo uključeno crveno svetlo, pešak izazvao opasnu saobraćajnu situaciju. Vozač automobila BMW se kretao brzinom većom od dozvoljene, čime je izgubio mogućnost da forsiranim kočenjem, u trenutku stupanja pešaka sa razdelnog ostrva na kolovoz, svoje vozilo zaustavi pre mesta naleta i da na taj način izbegne nezgodu - navodi se u Nalazu koji su potpisali prof. dr Zoran Papić, prof. dr Vuk Bogdanović, prof. dr Milan Simeunović i Nenad Saulić, koji su procenili da je Mitrović vozio brzinom od 80 kilometara na sat.

U ovom saobraćajno-tehničkom veštačenju navodi se sledeće: "Zaustavni put automobila BMW, za brzinu kretanja koja je bila dozvoljena u zoni mesta nezgode, od 50 km/h, pri forsiranom kočenju iznosi 28 m. U situaciji da se automobil BMW kretao dozvoljenom brzinom od 50 km/h, te da je vozač ovog vozila reagovao kočenjem u trenutku stupanja pešaka na kolovoz, on bi svoje vozilo zaustavio neposredno ispred mesta naleta." Drugim rečima, da je Mitrović poštovao saobraćajne propise i da nije vozio gotovo duplo brže nego što je dozvoljeno, mogao je da izbegne smrtonosnu nesreću.

Ipak, teško činjenicama koje ne odgovaraju interesima Željka Mitrovića. Pošto odbrana nije bila zadovoljna ni ovim veštačenjem, a posebno citiranim delom, sud je naredio da stručnjaci iz Novog Sada obave tzv. dopunsko veštačenje. Postupajući po toj naredbi i interesima Pinka, veštaci su u novom nalazu relativizovali zaključak iz svog prvog nalaza.

Svaki nalaz veštaka u ovom postupku kao osnovu za rad koristio je video zapis jedne sigurnosne kamere. Tačnije rečeno, za procenu brzine kretanja vozila, ali i ostalih detalja saobraćajne nesreće, korišćena je kopija video zapisa. Zašto je to sporno, u postupku je objasnio veštak za informacione tehnologije mr Časlav M. Maksić.

- Predmetni video zapis predstavlja kopiju nekog originalnog video zapisa koji vizuelno deluje da fizički i vremenski pokriva deo prostora lokaliteta na kojem se desila nesreća. Analizom predmetnog kompakt diska utvrđeno je da je na njega snimljen digitalni video sadržaj dana 19.07.2013. godine, u 13:41:13 časova. Video zapis koji je snimljen na predmetni kompakt disk sastoji se od isečka originalnog video zapisa koji je nastao dana 18.07.2013. godine, u 22.57.33 časova, odnosno skoro 15 časova pre njegovog kopiranja na predmetni kompakt disk. U ovom slučaju verodostojnost predmetne kopije snimka može da se ustanovi samo na osnovu komparativne analize kopije sa izvornim-originalnim snimkom, forenzičke analize tragova na pratećoj računarskoj opremi i veštačenjem službenih beleški koje prate proceduru postupanja sa digitalnim dokazima u periodu izmešu proizvodnje snima i momenta njegovog kopiranja na predmetni kompakt disk. Mišljenje veštaka je da se na osnovu podataka iz sudskih spisa i predmetnog kompakt diska, koji sadrži kopiju originalnog video zapisa, ne može utvrditi njegova verodostojnost. U ovakvoj situaciji, kada nedostaje originalni video zapis i prateća oprema, verodostojnost predmetne kopije video zapisa alternativno može da se verifikuje na osnovu garancije ili izjave vlasnika video materijala i službenih lica koji su na licu mesta obavili kopiranje i adekvatno dalje postupali sa kopijom. Analizom svakog od 3600 frejmova, odnosno slika sadržanih u predmetnom video zapisu koji ukupno traje 15 minuta, utvrđeno je da su promene slika u video zapisu konzistentne, odnosno, odgovaraju algoritmu korišćene video kompresije i nema nestandardnih odstupanja koji bi mogli ukazati na veštačku modifikaciju pojedinih frejmova u periodu od kreiranja originala do presnimavanja njegovog isečka na kompakt disk. Ukoliko je izvršena neka izmena, izvršena je na celokupnom video zapisu, odnosno redukovan je celokupan kvalitet originalnog video zapisa prilikom kopiranja na kompakt disk, do te mere da je kopija praktično neupotrebljiva kao bilo kakav dokaz. Mišljenje veštaka je da na video zapisu nema pojedinačnih izmena, ali ima izmena na celokupnom sadržaju predmetne kopije, odnosno da cela kopija po kvalitetu nije verna originalu zbog korišćenja standardnog algoritma za kompresiju (smanjenje kvaliteta originalnog snimka) originalnog snima prilikom kopiranja. Napomena: Prema dosadašnjem iskustvu, veštak je veštačio brojne loše kopije originalnih snimaka nadzornih kamera, ali ovako lošu kopiju video zapisa nikada do sada nije veštačio. Pošto veštak na raspolaganju ima samo kopiju snimka, iz gore navedenih razloga nije moguće potvrditi, ni opovrgnuti da li je u međuvremenu vršeno umetanje drugog sadržaja ili premeštanje postojećeg, poput kopiranja nekih delova (frejmova) predmetnog snimka sa jedne na drugu poziciju, ili korišćenja delova ranijih snimaka snimljenih sa iste fizičke pozicije kamere. Veštak je mišljenja da snimak nije dopunjavan drugim elementima, jer na ovom snimku postoji samo 20 ključnih frejmova (referentnih slika), a ostali frejmovi su ili prazni ili su delići izmena ključnih frejmova koje generiše algoritam za optimizaciju (kompresiju) memorijskog kapaciteta video sadržaja i odnose se samo na pokretne delove ključnih frejmova - objasnio je mr Maksić zašto snimak smatra spornim.

Veštak Maksić navodi da je uočio da je "celokupna leva strana snimka oštro odsečena, za razliku od desne". Analizirao je svaki piksel u 3600 frejmova kako bi potvrdio ili odagnao sumnju da je celokupni snimak, osim što je oslabljen u kvalitetu, u jednom delu možda odsečen, odnosno da je odbačen deo leve strane snimka. Na kraju je utvrdio da postoji međunardoni standard koji definiše ovako malu rezoluciju, iako se ona ne koristi za ozbiljan sistem video nadzora. Maksić je istakao da se "sve ove sumnje mogu proveriti samo uvidom u originalni sistem predmetnog video nadzora". Međutim, sud se nije potrudio da pronađe gde je originalni snimak, ni ko ga je uklonio.

- Predmetni video zapis predstavlja kopiju originala i na osnovu samo uvida u predmetnu kopiju ne može se utvrditi da li je snimak autentičan ili modifikovan u odnosu na original. Na ovoj predmetnoj kopiji, kao takvoj, nisu vršene nikakve modifikacije, jedino što je moguće jeste da su prilikom kopiranja video isečka originalnog snimka na kompakt disk, u softveru za kopiranje izvršena određena podešavanja koja utiču na izgled i kvalitet celokupnog sadržaja kopije isečka originalnog snimka, poput izbora algoritma za konverziju izvornog video formata u lošiji kompresovani format, smanjene rezolucije, skraćivanje broja frejmova, na primer sa 12 frejmova na 4 frejma po sekundi, itd. Takođe, i ove pretpostavke mogu da se verifikuju samo uvidom u originalni sistem predmetnog video nadzora. Na kraju, veštak celokupni predmetni video zapis kvalifikuje kao nepouzdan dokaz jer se iz njega, vez uvida u izvornu opremu za video nadzor, ne može izvesti nikakav valjan dokaz ni na kakve okolnostii veštačenja, čime se ni vreme prikazano u donjem desnom uglu snimka ne može smatrati tačnim, jer nije poznato kako je ono podešeno na izvornom sistemu opreme za video nadzor - navodi se u izveštaju mr Časlava M. Maksića od 27. jula 2015. godine.

Veštak za informacione tehnologije detaljno je objasnio zašto kopija snimka s nadzorne kamere ne može da se koristi kao dokaz u ovom sudskom postupku, ali to nije uticalo na medicinske i saobraćajne veštake da donose zaključke o brzini hoda pešaka i vozila, kao i rada semafora. Na osnovu vremena zabeleženog na kameri, a da nije utvrđeno da li je ono usklađeno sa semaforom (za šta nema ni promil mogućnosti), desetak stručnjaka iz raznih oblasti "dokazali" su da je Andrea Bojanić trčala kao Elani Tompson, olimpijska šampionka u sprintu, pa i da je Aleksandar Mitrović vozio BMW 65, 80, 81 ili 88 kilometara na sat.

Osim što su veštaci sve ključne nalaze doneli na osnovu kopije video snimka, koji nije prihvatljiv kao dokaz, oni su doprineli i da Aleksandar Mitrović bude oslobođen drugog krivičnog dela koje mu se stavljalo na teret.

Mitrović je optužen jer se nije pridržavao saobraćajnih propisa, iz člana 42 stav 1 Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima, pa je time ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život ljudi. Pored toga, Mitrović je optužen i za nepružanje pomoći licu povređenom u saobraćajnoj nezgodi iz člana 296, stav 1 Krivičnog zakonika. Za to krivično delo je predviđena maksimalna kazna zatvora od tri godine, a ono zastareva nakon isteka dvostruko dužeg perioda, dakle posle šest godina. Sudija Zorica Avramović je značajno doprinela svojim odlukama da Mitrović ne odgovara za to što je, posle udara automobilom u Andreu Bojanić, samo dodao gas i pobegao s mesta nesreće. Sudija Avramović je dopustila veštacima da se ne pojavljuju na ročištima, da bi prihvatanjem zahteva advokata odbrane naredila da se izvrši i treće veštačenje. Tada je, 13. aprila 2018, po naredbi sudije, Departmana za saobraćaj pri Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu je određen rok od 90 dana da Prvom osnovnom sudu u Beogradu dostavi nalaz i mišljenje veštaka. Nalaz je u sud stigao posle više od šest meseci, a sudiji Avramović je trebalo još 40 dana da zakaže sledeće ročište, i to za 11. decembar 2018, koje nije održano zbog nedolaska sudskih veštaka.

Epilog je napisan u rešenju Apelacionog suda, kojim je Aleksandar Mitrović oslobođen za to krivično delo. I končana presuda, s obzirom na visinu i vrstu kazne, dokazuje da su novac i uticaj važniji od zakona i pravde.

(U sledećem broju: Sramna presuda Aleksandru Mitroviću)

antrfile

Savo Bojanić: Snimak je OK

U statusu oštećenog, Savo Bojanić, otac ubijene Andree, podneo je 27. februara 2018. godine Prigovor na nalaz veštaka. Bojanić je u Prigovoru istakao osnovne zaključke mr Časlava M. Maksića.

- Izvršena je promena na celokupnom video zapisu, odnosno redukovan je celokupan kvalitet originalnog video zapisa, pri čemu cela kopija po kvalitetu nije verna originalu. U analizi predmetnog video zapisa uočio je da je celokupna leva strana snimka oštro odsečena, za razliku od desne strane i gornje strane, koje su blaže odsečene. Celokupan nimak, osim što je oslabljen u kvalitetu, u jednom levom delu je oštro odsečen, čime je odbačen deo leve strane snimka, dok su desna i gornja strana blaže odsečene, a ivice snimka zaobljene. Da bi se zadovoljili standardi koji prepoznaju odsecanja video zapisa, korišćeni su algoritmi i filteri visoke kompresije, ciljne emulacije, odsečena polja su kodirana, a ultimacijom prvaziđeni gubici na punim okvirima. Ujedno su postavljene i posebne postavke za dekoder čime su zadovoljene sve norme po kojima međunarodni standardni algoritmi neće prepoznati izmene na video zapisu - navodi se u prigovoru.

Ipak, Savo Bojanić zaključuje da je i takav snimak prihvatljiv za veštačenje.

- Uvažavajući Izveštaj veštaka mr Časlava Maksića koji se u svom iznošenju ogradio od dubljih analiza predmetnog video zapisa, a iz razumljivih razloga i okolnosti, prilažem ovaj Prigovor kao dopunu obrazloženja sa nekim važnim elementima. Imajući u vidu da je sam video snimak bio u posedu novinara već 19.07.2013. godine, oko 00:15 sati, o čemu svedoči i isečak u obliku video klipa, vrlo je jasno i izvesno gore navedeno, a uočeno, prema ovom Prigovoru. Predmetni video zapis predstavlja kopiju nekog originalnog video zapisa koji vizuelno deluje da fizički i vremenski pokriva deo prostora lokaliteta na kojem se desila nesreća. Kao takav je upotrebljiv iz razloga što se sa ovog snimka i u ovakvom stanju mogu utvrditi parametri potrebni za izračunavanje brzine predmetnog SUV vozila i oštećene pešakinje Andree Bojanić koji se kreću ispred objektiva - naveo je Savo Bojanić.