Govoreći otvoreno

Šta ostaje u Srbiji nakon početka kraja režima Aleksandra Vučića

PLJAČKA NE SME DA STANE!

U Srbiji posle Vučića neće ostati ništa. Zločinačka ideja o „sprženoj zemlji" izvedena je do kraja. Izvođač radova još nije izveden pred tužioce i sudije. Jer, ni njih nema. Kad Srbija bude sabrala zastrašujuće rezultate kriminalne, mafijaške i otvoreno zločinačke vladavine autokratskog režima jednog čoveka, mnogi će se pitati, kako je to bilo moguće. Bilo je moguće zbog bolesne ideje anglo-američke geopolitike koja je zamislila, po svaku cenu, da na vlast dovede poslušnog „pokajnika", da mu odreši i ruke i kese sa milijardama. Cilj je bio ne samo odricanje Srbije od dela svoje istorijske teritorije, nego i svođenje ovog dela Balkana na „podrum", u kome mogu da se obave svi prljavi poslovi upereni protiv suverenosti, slobode i zdravog društva. Aleksandar Vučić je savršeno shvatio zadatak i do kraja razorio državu koja je još devedestih godina „načeta" u ondašnjem režimu. Odlazak Aleksandra Vučića je gotova stvar, ali, njegovo nasleđe nije. Ostaje kriminal, mafija, 70 milijardi evra spoljnog i unutrašnjeg duga, ostaju uništene institucije i poremećene društvene norme, ostaje haos i ostaju „pacovski kanali". Ukratko rečeno, samo pljačka ne sme da stane, a Srbija je odavno stala i ne pokazuje znake života.

Nikola Vlahović

Povodom pobede turskog autokrate Redžepa Tajipa Erdogana na izborima u toj zemlji 28. maja 2023., odlazeći srpski diktator Aleksandar Vučić nije krio oduševljenje pa je rekao: „Pokazao je Erdogan da se na izborima može pobeđivati i posle 20 godina!"

Vučićevi kriminalni apetiti prema još jednoj deceniji tiranije, odmah su se povećali, postali skoro realni, uz još malo izbornih prevara, zastrašivanja, propagande i korumpiranja.

Radio Slobodna Evropa je tokom decembarske predizborne kampanje u Srbiji 2023. godine, konstatovao da 60 odsto ljudi misli da je Vučići kandidat, bilo na republičkim ili lokalnim izborima, mada to nije niti bi smeo biti.

Ali, to je bilo tek jedno od beskonačnog niza svakodnevnog kršenja Ustava, zakona i vršenja drugih, različitih krivičnih dela, tokom decenije pakla koji je lično proizvodio.

Pitanje svih pitanja, nakon izbora u Srbiji decembra 2023, postavilo se znatno ranije, nakon što je postalo jasno da njegova vojno-policijska hunta, udružena sa mrežom razbojničkih bandi, neće prepustiti vlast ni nakon što je faktički izgubi.

A, to pitanja glasi: šta će biti sa Srbijom nakon Vučića?

Jer, Srbija je oglodana, od nje nema više ništa osim duboko podeljenih, osiromašenih i izluđenih građana. Nema više ni ekonomije, ni privrede, ni školstva ni zdravstva ni kulture ni nauke, sve su to krhotine jedne slomljene države, razvaline na kojoj tek u narednim generacijama treba da bude sagrađeno novo, zdravo društvo.

Neverovatno zvuči, ali jedna lokalna organizacija, Savez mladih u Šapcu, organizovala je nedavno panel debatu „Srbija posle Vučića", slučajno simbolično u Muzeju šabačkih Jevreja, bivšoj Sinagogi. Jedan od učesnika, ovako je počeo svoju diskusiju:

„Veoma je bitno da shvatimo da mi nemamo državu!!!"

Još je neverovatnije, da je ovaj diktator koji je nasilno ukinuo državu u sred Evrope, imao podršku na raznim adresama, od Evropske unije i Nemačke za vreme Angele Merkel, pa sve do predsednika Francuske Emanuela Makrona, koji mu je doslovno grejao zadnjicu u Parizu, uz čaše vina, toplim rečima („Mon ami Alexander").

Primio je i razna odlikovanja, ordenja. Poslednji je primio i neposredno uoči decembarskih izbora (Orden prvog stepena Slovačke evangeličke crkve za izuzetne zasluge i podršku slovačkoj crkvi i narodu).

Odlikovao ga je i Vladimir Putin, izuzetno važnim ordenom Aleksandra Nevskog, „za družbu" od koje je bio „dobar" samo on, njegovi najbliži ljudi i njegovi koalicioni saveznici. Dobio je on još odlikovanja, od Kine do EU.

Anglo američka propaganda ga je po nalogu svojih obaveštajnih službi i „kreatora javnog mišljenja" deset godina zvala „stabilokratim", a ne autokratom i diktatorom, kako bi trebalo. U njemu su videli „krotitelja srpske divljači", prepoznali su njegovu patološku mržnju prema Srbiji, onoj koja je uspešna, sposobna, kreativna, obrazovana, zdrava i produktivna.

Od njega su tražili da napuni Skupštinu Srbije ludacima, bolesnicima, manijacima, sociopatama i psihopatama sličnim sebi. I to je izveo bez greške, tako reći „prebacio normu".

Sa druge strane, divio se u Zagrebu „mudrosti kardinala Bozanića", slušao godinama savete najpoznatijeg hrvatskog novinara, eksponenta doušničke službe u Hrvata, otvorio je vrata Srbije, kao rajske dveri, i kusom i repatom. Brutalno je urinirao na sve što je ikad u njoj valjalo. Sa Srpskom pravoslavnom crkvom opšti isključivo na lukrativnim osnovama, zajedno sa „merkantilnim" patrijarhom Porfirijem Perićem, stečajnim upravnikom SPC, čovekom koji će „očitati opelo" ovoj generaciji „verujućih Srba", gurajući ih u podanički i kukavički odnos prema očiglednoj diktaturi.

Nikada, nijednom kritičkom notom, patrijarh Porfirije, a ni njegov, blažnopočivši prethodnik Irinej, nisu osudii divljaštvo, kriminal i bezakonje koje se sprovodi na Srbijom od strane Vučićevog režima. Naprotiv, narod je i njima i diktatoru bio u trećem planu, a u prvom planu savez svetovne i duhovne vlasti nad investicijama. Režim je dao crkvi iz budžeta koliko god je trebalo, a crkva je svoje „stado" dresirala da bude pokorno pred diktatorom.

Retko talentovan da ogadi sve čega se dotakne, Vučić ostavlja iza sebe pustoš, Potemkinova sela, hiljade kilometara tankog (očerupanog) asvalta koji je već na mnogim mestima raubovan, milione kvadratnih metara lošeg betona i groznih zgradurina lošeg i najgoreg kvaliteta, čije trajanje neće biti ni za pola ljudskog veka, a svaki kvadratni metar košta kao apartmani u Latinskom kvartu u Parizu. Gradili su ih uvek na najlepšim mestima da upropaste i prirodu i zdravlje i život svedu na gradske kasarne i spavaonice. Jer mu je zadatak bio da unakazi Srbiju na svaki način, pa i tako.

Londonski BBC piše ovih dana „saveznički traktat" na svom portalu: „Nakon što je 2008. sa drugim bivšim članovima radikala osnovao Srpsku naprednu stranku (SNS), Vučić je doživeo javni preobražaj, odrekao se ultranacionalizma i najavio da će uvesti zemlju u Evropsku uniju". Zašto sad takva apologija?

Kad ga je jedan slobodoumni zapadnoevropski novinar pitao: „Kako tačno mislite da naterate 97 odsto Albanaca sa Kosova da žive u Srbiji?", to je ekspresno cenzurisano, čak i na internetu, nakon manje od sat vremena od objavljivanja.

Vučić iza sebe ostavlja armiju od preko 600.000 članova SNS, uglavnom zaposlenih u takozvanom javnom sektoru, mnogi od njih bez ikakvih kvalifikacija za posao koji navodno rade.

Diktator je novinarima "Fajnenšel tajmsa" (Financial Times) nedavno skrenuo pažnju da bez njega nema života u Srbiji, objašnjavajućim im naširoko značaj njegovog „lika i dela" u Srbiji, pa je iskoristio priliku da upozorava Vašington i Brisel da bi njega neko mogao i da ubije pre nego što ispuni sve što je obećao: "Nijedan Aleksandar nije preživeo na vlasti u Srbiji", rekao je doslovno tako u pomenutom intervjuu "Fajnenšel tajmsu" kada je na terasi Predsedništva objašnjavao novinarima da su tu ubijeni i kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga 1903. A, sve to, da bi „ukazao" Zapadu sa kakvim zločinačkim narodom ima posla, i koliko je teška njegova „misija" koju mu je zadala angloamerička obaveštajna zajednica, te da se za njega mora imati razumevanje, šta god da radi.

Beogradska „peta kolona" takođe strahuje da Vučić ode, iz razloga što bi mnoge strašne istine o njihovim lažnim građansko-demokratskim poslovima, izašle na videlo.

"Ja ne mogu da zamislim da on ode, on je učinio sve da dobije spoljnopolitičku podršku i dobio vreme", više puta je pominjala Olja Bećković, „neupitno" važno ime među čelnicima beogradskih petokolonaša, u jednom od skorašnjih razgovora, ne propuštajući priliku da još više zastraši građanstvo konstatacijom kako je njegov sistem „opasniji od Miloševićevog".

Ovakve podmukle poruke, emituju već deset godina navodno „slobodni novinari", a zapravo najokoreliji „glasnogovornici" jednog krvožednog režima. Kako drukčije objasniti da gore pomenuta gospođa egzistira trideset godina u istom „formatu", a da u svim režimima i antisistemima završno sa Vučićevom diktaturom, ostaje „nedirnuta"? Ko ne veruje u ovakve podle misije, svakako treba da pogleda poslednje TV gostovanje Zorana Đinđića, upravo u njenoj TV-policijskoj ispovedaonici.

Posle Vučića će, dakle, ostati armija ljudi koja se nalzi u javnim preduzećima, po kancelarijama državne uprave i na svim mestima koja su donosila sigurna primanja.

Počelo je to znatno ranije, pre Vučićevog režima, ali nikad ovako masovno. Bilo je posle 2000. godina da na platnom spisku Poreske uprave budu ljudi iz G17 koji se nisu pojavljivali na poslu, ali su primali platu. I danas postoje ljudi koji su formalno zaposleni u opštinama u Srbiji, primaju platu, ne pojavljuju se na poslu, a jedina kvalifikacija im je članstvo u Vučićevoj kriminalnoj stranci.

Pokojni Zoran Đinđić je u početku pristao na ovakav „društveni dogovor", ali kad je pokušao da napravi državu, platio je glavom. Taj „dogovor" je bio kompromis da u Beogradu 5. oktobra 2000 ne bude na stotine žrtava.

Posle Vučića ostaju mnoge mafije. Jedna od njih je ona koja je zarobila, prisvojila i vodila dva najveća fudbalska kluba „Zvezdu" i „Partizan", recidive nekadašnjeg jugoslovenskog DB i KOS-a, koji je prihvatila Miloševićeva a kasnije i svaka vlast.

Međutim, niko kao Aleksandar Vučić nije od mafije oko ta dva kluba napravio sopstvenu „pretorijansku gardu", narko-dilere, ubice i uličnu falangu spremnu da zgazi svakoga ko krene na njegovu diktaturu.

Pošteno ih je plaćao iz džepova građana, da biju i zastrašuju te iste građane, a oni su mu se pošteno odužili, tako što su profite od narko poslova „investirali" u odbranu postojećeg mafijaškog sistema.

Ako je građevinska firma Ultra kop, iza koje je jedan od vođa navijača „Crvene zvezde", izvesni Marko Vučković zvani Komandant, dobila od Elektroprivrede Srbije (EPS) posao vredan više od 840.000 evra, onda je jasno o kakvoj vezi sa Vučićem se radi.

Vučković je vođa podgrupe Delija - „Ultra bojs" protiv kojih je policija podnosila krivične prijave koje ili nisu procesuirane ili su postupci trajali godinama, do zastare.

Ultra kop je posao dobio zahvaljujući konzorcijumu sa Elektroizgradnjom, firmom u vlasništvu grada Beograda. Inače, građevinska firma Ultra kop osnovana je sredinom 2015. na adresi stadiona „Zvezde" i poslovne zgrade u okviru stadiona u Ulici Ljutice Bogdana u Beogradu.

Pranje novca preko građevina i ulaganje u izgradnju nekretnina

Vučiću je donelo stotine miliona ilegalnih prihoda. Svakodnevno je u Srbiji aktivno više od 50.000 gradilišta, a cene nekretnina se veštački pumpaju. Cene kvadrata u Srbiji, u zavisnosti od lokaliteta, dosežu neverovatne sume od 2.000 do 10.000 evra, u proseku bar 30 odsto veće od realnih.

Investitori u Vučićevoj Srbiji nisu u obavezi da pokažu dokaz o kapitalu koji planiraju da ulože, a većina novogradnje u državi se zida novcem fiktivnih „kupaca u preprodaji". Pored lokalnih „biznismena" u Srbiji se kroz građevinsku sivu ekonomiju peru i pare iz Republike Srpske, a za pojedine građevinske firme zna se da su praktično u vlasništvu Milorada Dodika. I to je jedan od razloga zašto se Dodik našao na proširenoj listi sankcija američkog Ministarstva finansija, za dela korupcije. Zablokirani su i neki računi u SAD i Evropi. Vučićev „deo" je tu poveliki, ali njemu niko ne uvodi sankcije, niti će, sve dok bude vršio dužnost čuvara „logora Srbija".

Srbiju čeka težak posao, ali ne sa sadašnjim političarima, ma kako da se sastave, u bilo kakve koalicije protiv Vučića i njegovog „nasleđa". U pomenutom slučaju, dok se ne demontira ta mafija vezana za oba kluba, „Zvezdu" i „Partizan", u njihovim upravama, među takozvanim navijačima, mafijašima, trgovcima drogom koji ugovaraju poslove sa državom, imaju svoje firme i obogatili su se u zavetrini Vučićevog režima i pobeđuju na svakom tenderu.

Zašto nikakvi izbori u Srbiji ne menjaju stvari na bolje?

Podsećanja radi, na glasanje se decembra 1993. išlo u doba krvavog rata u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, uz hiperinflaciju i sankcije nametnute Saveznoj Republici Jugoslaviji. Masovno se glasalo za Miloševića. A, „za koga bi?", pitala je tadašnja „pešačka" propaganda nadležne Službe.

Deset godina kasnije, decembarski izbori u Srbiji i Crnoj Gori održani su nekoliko meseci posle ubistva premijera Zorana Đinđića.

Nakon vanrednih izbora 17. decembra 2023. godine, Srbija će dobiti nove poslanike republičke i odbornike u više od 60 gradova i opština, među kojima i u Beogradu. Ali kakve? I šta sa Vučićevim „nasleđem" i činjenicom da će on i dalje da „jaše"?

Jedan profesor istorije na Nacionalnom univerzitetu Irske u Mejnutu, D.Dj., ovu kratku istoriju beznađa u Srbiji deli na tri perioda: „gotovo deceniju i po Slobodana Miloševića (1987/90-2000), deceniju nade i otrežnjenja (2000-2012) i deceniju autokratije Aleksandra Vučića.

Čak je i njegov „poslovni partner" Milo Đukanović svrgnut sa vlasti, ali je, dok je još bio ključni faktor u Crnoj Gori (18. mart 2022), rekao: „Ne znam o čemu bih razgovarao sa Vučićem posle svega što su nam radili!"

Šta je ko kome radio, pisaće neka novija istorija, a čuće se i na redovnom sudu, bez ikakve sumnje.

Šta će, zaista, Srbija može da radi posle Vučića u stanju potpuno razvaljenog društva? Za šest godina pregovora njegovog režima sa Evropskom unijom, zatvorena su samo dva poglavlja, dok je susedna Hrvatska za isti period zatvorili sva poglavlja.

Ali, niti je Vučić hteo, niti se EU mnogo trudila, pa je ispalo da je Srbija nesposobna da donese akcioni plan o tome šta će sve da uradi da b postala članica EU. A, to je barem zvanično, ključna misija svake ovdašnje vlade.

Istina je gorka, ali lekovita: anglo-američka vojno-obaveštajna zajednica želi Srbiju tačno ovakvu kakva je danas-potpuno raspalu, bez ozbiljne strategije prema bilo kom od velikih svetskih političkih blokova. Srbija im je potrebna kao „crna rupa" preko koje mogu da ostvaruju najprljavije poslove, kao „teren" na kome mogu da „školuju" svoje diplomate i obaveštajce, peru novac preko trećih zemalja (najčešće arapskih) i kao remetilački faktor na Balkanu, koji kontrolišu i usmeravaju protiv ruskih interesa.

Dugačak je spisak kriminalnih poslova koji i danas funkcionišu, a iza kojih stoji direktno Aleksandar Vučić. Ne treba zaboraviti, da su razgranati poslovi vojne industrije Srbije, često bili „pokriveni" mnogim kriminalnim radnjama.

Takođe ne treba zaboraviti ni da je jednom prilikom hitno primljen na Vojnomedicinsku akademiju zbog problema sa srcem, navodno zbog pitanja jednog novinara u vezi sa „aferom Krušik", još nerazjašnjenom do kraja, a posebno zbog uloge oca ondašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića u vezi sa švercom oružja.

Vučić se obrušio na „neprijatelje" u nekim medijima jer je obavljeno da su „Todorović Goran, Stefanović Branko i Manojlović Mirko, zajedno sa poslovnim partnerom iz Rijada, Saudijska Arabija (Rinad Al Jazira)", tražili da 8. maja 2018. uđu u fabriku „Krušik", da „nešto pregledaju u magacinima". Stariji Stefanović je u međuvremenu umro, mada je i to ostalo misterija, a prava istraga onoga što se tu radilo tek treba da se desi, ako bude neke nove Srbije.

Prema Globalnom indeksu organizovanog kriminala za 2023. godinu koji je 26. septembra objavila Globalna inicijativa za borbu protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GI-TOC), Srbija zauzima treće mesto u Evropi. GI-TOC je međunarodna organizacija za razvoj strategija za borbu protiv organizovanog kriminala sa sedištem u Ženevi.

Globalni indeks za 2023. godinu u izveštaju za Srbiju, ukazuje se da je zemlja tranzitno čvorište za heorin i kokain, što uključuje više organizovanih kriminalnih grupa, kao i da "postoje dokazi da kriminalne grupe iz Srbije sarađuju sa kriminalnim grupama u susednim državama".

Ukazuje se takođe da Srbija ostaje jedan od najveciih proizvođača oružja u Istočnoj Evropi, dok se vatreno oružje preusmerava u ilegalno tržište.

Jedan od prepoznatih problema je i trgovina ljudima. Srbija je u izveštaju prepoznata kao "izvor, tranzit i destinacija" za žrtve trgovine ljudima.

Radio Slobodna Evropa (RSE), objavila je podatak o 71 mafijaškom ubistvu od 2012. godine na teritoriji Srbije u kojoj deluje 38 većih kriminalnih grupa.

Ni na klasični ni na politički kriminal u Srbiji ne reaguju evropski posmatrači, Evropska komisija ili bilo ko nadležan za državu koja je u pregovorima sa EU.

Recimo, na javno dokazanu činjenicu da je u blizini Luke Beograd, u prostorijama firme nekadašnje firme Slaviše Kokeze "Prointer", godinama bio takozvani kol-centar Srpske napredne stranke odakle su u svim predizbornim kampanjama stotine „aktivista" zaposleni da građane svakodnevno pozivaju i pitaju ih da li će glasati za Srpsku naprednu stranku na predstojećim izborima. Na to niko iz Brisela nije reagivao, da se Vučićeva „stabilokratija" ne bi slučajno urgozila.

I ovi današnji Vučičevi kol-centri rade isti posao, opet se za to saznalo, koliko ko plaća i šta treba da se radi, pa EU ne reaguje. Ali, blizu 300 miliona evra bespovratnih sredstava iz EU fondova redovno godišnje stiže u ruke Vučićevog režima.

Slika ovog kriminalnog režima viđena je u hali „Arena" na ovoj decembarskoj predizbornoj tragikomediji, kad je u taj grandiozni prostor došao i pripadnik nekadašnje huliganske grupe „Janjičari". Sa njim „pod ruku", bio je Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije. On se našao u centru pažnje javnosti i u maju ove godine, kad je na društvenim mrežama objavljen snimak na kom se vidi kako se veliki broj muškaraca veseli na jednom splavu, a potom ga napuštaju. Na tom videu se vidi i Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije, kako snima ili fotografiše "ekipu" sa splava.

Evropski tužilac za ovaj deo Balkana sa sedištem u Zagrebu, koji još „prikuplja dokaze", zna da iza kriminalne (navodno navijačke) grupe "Janjičari" stoji upravo generalni sekretar Vlade Srbije. Zna ali ništa ne radi, jer za Vučićevu Srbiju još nije dobio „signal" da deluje.

Kad je glavni urednik NIN-a podsetio Vučića na to da je generalni sekretar Vlade u nekoliko navrata snimljen sa ljudima iz kriminalnog miljea i o policijskoj belešci koja dokazuje da je Novak Nedić u bliskim odnosima sa Belivukovom grupom, diktator je rekao samo ovoliko: "Prvo, policijska beleška nikada ne dokazuje ništa, ona može samo da ukaže na nešto. Policijska beleška ukazuje da je neko tukao i svoju ženu i svoga tasta i to da ih je ubio od batina, ali to, znate, nije krivično pravna presuda... Svakako jeste i pokazano je da Novak Nedić nije učestvovao u kriminalnim radnjama".

I tačka. Nije bilo potpitanja u vezi sa tim.

Jedan od poslednjih izveštaja o kupovini glasova u Srbiji iznuđivanjem egzistencijalno najugroženijih građana gde milion ljudi živi u apsolutnom siromaštvu, zaboravljeno je da i broj korisnika u evidenciji centara za socijalni rad iznosi oko 700 hiljada!

Avet gladi i beznađa, besposlice, kriminala, izolacije, bede, masovne apatije...To ostaje nakon Vučića.

Glosa

Kad nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost.