Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (123)

PROIZVODNJA I POTROŠNJA RIBE U SRBIJI

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, analitičar, publicista, novinar i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito'' u Kumrovcu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja oblasti kojima se bavi u poslednjih pola veka rada. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Na kraju 2022. godine analitičar i publicista Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno - prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu'' koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije - Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

Trošimo samo 3,1 kilograma ribe godišnje!

U Srbiji se godišnje trošilo do 50.000 tona raznih vrsta ribe. Od toga moralo je da se uvozi čak 35.000. tona! Sad je sve manja potrošnja, proizvodnja, a i sve manje je ribnjaka u Srbiji. Sve do nedavno se govorilo da se na slatinastom zemljištu mogu podići novi ribnajci čak na 100.000 hektara. Ne da nisu nikli novi ribnjaci nego su stari prepolovljeni! Ipak, ove 2023. godine biće dovoljno šarana tokom božićnog posta, koji je počeo krajem novembra, i obeležava se Sveti Nikola i Badnji dan, zatim Božić, pa Pravoslavna nova godina, Sveti Jovan... kada za ribom vlada najveća potražnja. U Srbiji se sad po jednom stanovniku godišnje troši samo 3,1 kilograma ribe godišnje! Po tome smo samom svetskom dnu!

Pred početak posta u Srbiji, 2023. godine, u ponudi je bilo oko 4.000 tona šarana, a potrebno nam je oko 3.500 tona da bi zadovoljili potrebe kupaca tokom posta i slave koju slavi najviše porodica. Ribari su nastojali da šaran u tom periodu ne poskupi, ili ako se to ponegde i desi, da bude minimalno.

U Srbiji je do početka 2023. godine bilo 149 registrovanih ribnjaka, od čega 77 šaranskih, 68 pastrmskih i tri ribnjaka za gajenje kečiga. Registrovanih poljoprivrednih gazdinstava za proizvodnju riba bilo je 518, od kojih samo ribe gaji 126 gazdinstava, dok se 392 pored ribarstva bavi i ratarstvom, voćarstvom, stočarstvom. U proizvodnji riba sa više od 90 procenata dominiraju šaran i kalifornijska pastrmka. Kao najveće prepreke domaćem ribarstvu navodi se i to što ribnjaci nemaju pravo prečeg zakupa zemljišta u poređenju sa drugim granama privrede. Sektor ribarstva je do početka 2023. godine u Srbiji zapošljavao, zavisno od doba godine, blizu 2.000 radnika. Učešće tog sektora u BDP zemlje bilo je tek 0,07 odsto. Prema poslednjim podacima u Srbiji je u 2013. godini bilo je proizvedeno tek 10.120 tona ribe. I pored malih količina, to je tada bilo za 12 puta više nego li 2000. godine.

U svetu se godišnje proizvede oko 52,5 miliona tona ribe, a to je veća vrednost od 100 milijardi dolara. Ribarstvo u EU ostvaruje godišnji promet ribe vredan oko 2,8 milijardi evra.

Bogati vodama, siromašni ribom!

Mada smo bogati vodama, koje su nekad bile bogate i ribom, kako su nas nekad učili, po potrošnji ribe sad smo siromašni! Tačno je da je u rekama sve manje ribe. Uzroka ima dosta. Od krađe ribe, zapuštenosti reka, isušivanje ribnjaka, nebrige i teze da je lakše uvesti nego proizvesti... A, ni ne koristimo valjano ni reke koje bi mogli. Najbolji primer je Dunav, koji je u mističnoj Đerdapskoj klisuri najuži i najdublji: Kazan opasan džinovskim stenama kojima je oivičen Dunav u ovom delu Đerdapske klisure visoke su oko 300 metara, a zbog brojnih virova reka izgleda kao da vri.

U dolini Đerdapa, na granici Srbije i Rumunije, nalazi se klisura Kazan, koja pripada Nacionalnom parku Đerdap. Klisuru čine Veliki i Mali Kazan, a korito Dunava u ovom delu toka reke je u isto vreme i najuže i najdublje. Naime, širina druge po dužini evropske reke u klisuri Kazan iznosi od 150 do 170 metara, dok je izmerena dubina oko 82 metra. Kako se u ovom delu Dunava nalazi puno vrtloga i virova, tako i ne čudi što turisti opisuju Kazan kao „mesto gde Dunav vri". Pored nestvarne lepote reke, impresivnom izgledu kanjonske doline doprinose i stene visoke oko 300 metara. Najlepši pogled na Veliki i Mali Kazan pruža se sa vidikovca Ploče, koji se nalazi na planini Miroč. Sa istog vidikovca može se videti i Trajanova tabla, latinski natpis na steni iznad Đerdapske klisure.

Dunav je druga reka po dužini u Evropi nakon Volge. Izvire na planini Švarcvald u Nemačkoj od svojih izvorišnih krakova Breg i Brigah kod grada Donauešingena. Dunav je dugačak oko 2.850 kilometara. On protiče kroz nekoliko centralnoevropskih glavnih gradova, pre nego što se ulije u Crno more kroz deltu Dunava u Rumuniji i Ukrajini. Reka protiče kroz, ili čini granicu 10 država: Nemačku, Austriju, Slovačku, Mađarsku, Hrvatsku, Srbiju, Rumuniju, Bugarsku, Moldaviju i Ukrajinu.

Dužina Dunava kroz Srbiju je 588 kilometara. Bogatstva ni te, ni svih drugih reka ni približno ne korsitimo, a moglo bi se reći da ih više zloupotebljavamo. I tako dok smo učili kako smo bogati s vodama, danas konstatujemo, kako i nismo! Odnosno da vode pored nas samo protiču! Dokaz za to je i hidrosistem u Srbiji Dunav-Tisa-Dunav, dužine čak 960 kilometara, koji je danas praktično mrtav. Jer, nije plovan, a ni privredi koristan. Kako je bilo zamišljeno prilikom izgradnje koja je trajala više od tri decenije. Tada je iskopano i 135 miliona kubika zemlje. Da bi se priveo nameni treba sad iskopati 15 miliona kubika mulja, sagraditi marine za turizam, pristaništa, vratiti u njega riblji fond koji je sve manji. Hidrosistem je građen od 1947. pa do 1977. godine i to je tada bila najveća investicija te vrste u Evropi u koju je uloženo blizu milijardu dolara. Po današnjoj vrednosti to je nekoliko milijradi dolara.

Reke Dunav, Savu, Drinu, Tisu i druge u Srbiji, koriste uglavnom zaljubljenici u pecanje i prirodu. Više desetina hiljada pecaroša provodi na njima lepe trenutke, čekajući svoj primerak ribe. Sve manje ih je koji imaju sreće sa bogatim ulovom ribe.

Sad pred slave i druge praznike 2023. i 2024. godine kada se više jede riba u Srbiji, kilogram šarana koštao je od 650 do 750 dinara, u zavisnosti od toga gde se kupuje, marketima ili ribarnicama, ali pošto su troškovi proizvodnje višestruko povećani nego prošle sezone, preduzetnici u ribarstvu ne vide drugi izlaz osim da povećaju cenu šarana, ističe Krum Anastasov, predsednik Grupacije za ribarstvo u Privrednoj komori Srbije. ,,Da riba ne bi bila skuplja a ribarstvo se razvijalo, potrebni su nam znatno veći podsticaji nego što su sada, bar u visini PDV-a, kako bi se održala i povećala proizvodnja. Sada dobijamo deset dinara po kilogramu proizvedene i prodate ribe. I pokrajinski Sekretarijat za poljoprivredu izdvaja novac za podizanje novih ribnjaka i proširenje postojećih, a to treba nastaviti i povećati. Takođe, vodoprivredni doprinos trebao bi da se ukine ili smanji'', kaže Anastasov.

Ribolov se ponekom i posreći. Tako je kraj septembra 2023. godine bio u znaku sjajnog ulova: Na Dunavu kod Velikog Sela na Dunavu "pao" je šaran od 12 kila! Pasionirani ribolovac Nikola Božić iz Beograda, sa 30-godišnjim pecaroškim stažom, kod Pančevačkog mosta izvukao je krupnog "dunavskog lisca"

,,Trenutno ribarima probleme stvaraju lopovi. Što su ribnjaci manje površine, to su krađe ribe, sve češće i većeg obima. Sada se te krađe tretiraju kao prekršaji, što nisu, ako se iz ribnjaka odnese više tona ribe u vrednosti od nekoliko miliona evra. On navodi da ribari zajedno sa predstavnicima MUP nastoje da se krađama stane na put'', navodi zamenik predsednika Grupacije za ribarstvo Aleksandar Stajčić, koji je i generalni direktor DTD Ribarstva u Novom Sadu.

Svetska organizacija za prirodu (WWF Adrija-Srbija) i Ujedinjeni ribolovci Srbije i ove 2023. godine, zbog povećane konzumacije ribe uoči praznika, upozoravali su na probleme ribokrađe i prekomernog izlova mnogih vrsta riba, pa čak i strogo zaštićenih. Podaci do kojih je WWF došao u saradnji sa stručnim institucijama i udruženjima pokazuju da se u Srbiji legalno ulovi oko 5.000 tona ribe, dok je količina nelegalno ulovljene znatno veća - procene idu i do 10.000 tona. Čak se sve to javno ni ne prikazuje, pa država nema ni koristi, kada je reč o porezima. Ribokrađa uništava riblji fond, životnu sredinu i zdravlje ljudi.

"Ribokrađa, a zatim i nelegalna prodaja ribe na ulici, omogućena je zbog slabe kontrole i malih, praktično nepostojećih kazni. Ribokrađa je zbog toga izvor lake zarade, bez mnogo rizika. Ribokradice se ne libe da otvoreno i iz dana u dan prodaju nelegalni ulov ribarnicama i na pijacama, dajući primer i restoranima da u svoju ponudu uključe zaštićene vrste. Vrsta koja se po svoj prilici nalazi u najnepovoljnijem položaju je kečiga, kojoj bez preterivanja preti izumiranje", dodaje Vladimir Stakić iz Ujedinjenih ribolovaca Srbije.

Na meti ribokradica je prvenstveno kvalitetna riba - smuđ, som i šaran, a naročito kečiga. Ukus i kvalitet mesa ove ribe pokrenuo je lanac njenog masovnog izlovljavanja. Sprovođenje totalne zabrane lova te vrste, pre svega, kečige, koju je Ministarstvo zaštite životne sredine uvelo početkom 2018. godine na inicijativu WWF-a je za sada ne efikasno, te se ta riba ulovljena u otvorenim vodama i dalje nalazi u redovnoj ponudi mnogih restorana i na pijacama.

"Građani nam i posle nepune tri godine od uvođenja zabrane šalju putem društvenih mreža fotografije kečige koja je poslužena u restoranu. Za nas je to dobar znak da su oni svesni zabrane, ali mi nismo prava adresa za prijave, već inspekcija. Problem je što se pojedini ugostiteljski objekti, pre svega, riblje čarde, otvoreno hvale na društvenim mrežama da su uspeli da nabave kečigu iz divljine. Zakon jasno propisuje da je to zabranjeno, a pri tom nema ni razlike u ukusu između kečige iz Dunava i iz ribnjaka. Legalna alternativa koja bi pomogla oporavak ribljeg fonda jeste konzumacija kečige iz uzgoja. Na taj način bi inspekcija, ali i aktivisti dobili veću podršku u svom radu", dodaje Deni Porej, direktor WWF Adrije-Srbije.

WWF i Ujedinjeni ribolovci Srbije apeluju na nadležne organe da na zločine prema prirodi ne gledaju blagonaklono, da ribokrađu počnu da tretiraju kao bilo koju drugu krađu koja ostavlja ekonomsku štetu po državu, ali, pre svega, kolektivnu štetu po građane zbog narušavanja prirode. Apelujemo i na tužilaštvo i sudstvo da zahtevaju i izriču adekvatne kazne. Ribokrađu ne treba tretirati kao socijalnu kategoriju, jer se njome bave organizovane kriminalne grupe i pojedinci, koji ostvaruju veliku nelegalnu dobit. Adekvatno sprovođenje postojećih zakona, osnaživanje inspekcije i podrška javnosti mogu doprineti rešavanju ovog problema na otvorenim vodama Srbije, te očuvanju reka i ribljeg fonda Srbije.

Prepolovila se proizvodnja ribe!

Predsednik Grupacije za ribarstvo u PKS Krum Anastasov naveo je da ova grana privrede u Srbiji iz godine u godinu, sve više slabi, što se odrazilo i na samu proizvodnju ribe. Otprilike se za 50 odsto prepolovila proizvodnja ribe u odnosu na proteklih 15 godinu. Sada imamo oko 5.000 hektara pod ribnjacima, a pre 15 godina bilo ih je na površini većoj od 12.500 hektara. Imamo samo tri velika ribnjaka, koji se prostiru na oko 500 hektara, a bilo ih je 11. Manjih ribnjaka imamo dosta, ali se ne zna pouzdano da li imaju vodoprivredne dozvole, odnosno da li rade legalno.

Krizu je pogoršalo i to što tokom epidemije Kovid-19 ribari nisu dobili nikakav dodatni podsticaj od države jer zbog zatvaranja pijaca i zabrane kretanja nisu imali mogućnosti da prodaju ribu. Zapali su u gubitke i mnogi su odustali od proizvodnje, dok su, s druge strane, zemlje u okruženju i šire davale vanredne novčane podsticaje da ribarstvo pokrije dugove nastale zbog epidemije.

Za vreme Božićnog posta, kada je povećan promet sveže i zamrzntue ribe, veterinarska inspekcija pored redovnih kontrola, sprovodi i vanredne kontrole, na osnovu procene rizika, sa posebnim osvrtom na mesta na kojima se u praznične dane očekuje veća ponuda i potražnja. Prilikom kupovine ribe posebnu pažnju kupci treba da obrate na sledeće: riba ne sme neprijatno da miriše, ne sme imati upale oči i zamućenu rožnjaču, jer to ukazuje na starost ulovljene ribe. Škrge sveže ribe su vlažne, jasno crvene boje i bez stranog mirisa, a promena boje škrga, suve škrge, nesvojestven ili intenzivan miris, su početni znaci kvarenja. Bitno je da se zna da je koža sveže ribe sjajna, vlažna i klizava, a meso sveže ribe treba da je čvrsto, što se vidi ukoliko nestane udubljenje koje nastaje na mestu koje se pritisne prstima. Zato veterinarska inspekcija savetuje potrošače da ribu kupuju u ribarnicama, odnosno na mestima gde je potrošačima dostupan podatak o vrsti i poreklu ribe, kao i roku upotrebe.

Koliko Srbija pojede ribe i zašto se odustaje od podizanja ribnjaka?

Od Mitrovdana, krsne Slave u Srbiji počinju da se ređaju. Najpre dolazi Đurđic, Aranđelovdan, sveti Mrata, pa potom i najčešća slava kod nas Sveti Nikola, pa Badnji dan u sledećoj godini. Kada neki svetac padne na posni dan tada se umesto pečenja jagnjećeg ili prasećeg na trpezu iznese riba, uglavnom šaran, smuđ, pastrmka ili som. U toku godine mi potrošimo po glavi stanovnika tek oko 3,1 kilograma ribe, dok se na primer u zemljama srednje Evrope potroši i do tri puta više, kaže analitičar dr Miroslav Zdravković iz Beograda. Kada se sve uzme u obzir, čini se da ribu jedemo samo za Svetog Nikolu ili u vreme posta. Dakle, potencijal za ribnjake imamo, a jedemo uvoznu ribu!

Selo u Srbiji s 16 ribnjaka!

U užičkom selu Potpeć, kroz koje protiče reka Petnica nalazi se najveći broj ribnjaka u ovom kraju Srbije. Iako je rečica dugačka svega dva kilometra, na njoj prihode zarađuje čak 16 porodica. Upravo na tom putu između Užica i Čačka caruje pastrmka, koja dalje ide u domove i ribarnice širom Srbije. Ova reka izvor je egzistencije 16 porodica iz sela Potpeće kraj Užica, iako je dugačka samo nešto više od kilometar.

„Već decinijama unazad ovde postoje ribnjaci, a ja sam nastavila porodičnu tradiciju, kao i moji rođaci. Reka Petnica jako je pogodna za uzgoj ribe, zbog njene temperature koja se čak i u zimskim mesecima kreće između osam i dvanaest stepeni. Nikada ne ledi i to je jako važno za opstanak ribe", rekla je Milica Vuković, čiji ribnjak se nalazi na samoj obali rečice za agenciju RINA.

Iako na Petnici ima 16 ribnjaka, posla kako kažu, ima za sve. Da bi riba bila dobra i kvalitena mora redovno i kvalitetno da se hrani, a o higijeni i čistoći bazena mora da se vodi računa svih 12 meseci u godini.

„Iako je posao isplativ, nije lak. Pastrmka se svakodnevno hrani, a leti kad su temperature visoke, mora da se vodi računa da hrana nije preterano masna, jer u tom slučaju bi ribe uginule. Pastrmke su različite veličine i kreću se od 50 do 250 grama, ukoliko preraste onda je filetiramo", izjavila je Milica.

Selo Potpeć svakako je najposećenije u vreme posta, pa se na većini ribnjaka čeka red i unapred zakazuju termini, kako kupci kućama ne bi otišli praznih ruku.

„Za Nikoljdan je ubedljivo najveća potražnja i vrlo često svi ribnjaci tada ostanu pusti. Koliko god da je ima, sve se proda. Ljudi iz svih obližnjih gradova i opština, ovde je naručuju, ali imamo kupce i iz Beograda i Novog Sada. Dobar glas daleko se čuje", rekla je kroz osmeh Milica Vuković.

Uz ribnjake su nikla i tri restorana, koja su zahvaljujući blizini Potpećke pećine izuzetno posećena, tako da je selo Potpeć mesto u kom mladi odlučuju da ostanu, jer ima posla, ali i dobre zarade.

Poznato po pećini koja ima najveći ulaz na Balkanu, selo Potpeć i ove 2023. godine našlo se na mapi domaćih turista. Udaljeno je 14 kilometara od centra Užica i vrlo često ga obilaze i putnici koji krenu da svoj odmor provedu na Zlatiboru ili Crnoj Gori. Međutim, tokom posta ono postaje još punije jer je na obalama reke Petnice, kako rekosmo, smešteno čak 16 ribnjaka. Ako je suditi po popunjenosti i nemogućnosti da ovde pronađate parking mesto svi ribnjaci rade odlično, a domaćini su ne želeći da veliki potencijal propada otvorili i svoje restorane u kojima se tokom sezone traži mesto više. Na većini ribnjaka čeka se red i unapred zakazuju termini, kako kupci kućama ne bi otišli praznih ruku.

Ribnjak „Jezero" u Bačkom Jarku privlači pecaroše iz cele zemlje

Stari pecaroši čuli su i za nadaleko poznati Ribnjak „Jezero", koji se nalazi u Bačkom Jarku, a uz pomoć putokaza, lako se može pronaći. Postoji bezmalo 25 godina i uređuje ga i neguje Udruženje sportskih ribolovaca „Jezero'', osnovano 1998. godine, kada su počeli i prvi iskopi na jezeru. Po rečima člana pomenutog Udruženja i člana Upravnog odbora Zorana Bosančića, kompleks je u početku imao samo veliko jezero, a kasnije su iskopana još dva: srednji, na kom pecaju deca uzrasta 10 do 15 godina i mali, za najmlađe, koji tu pecaju na plovak.

,,Srednje jezero je 0,6 hektara i iskopali smo ga pre skoro pet godina, a služi nam za sve vidove ribolova, pa ko šta voli'', kaže Bosančić. Na velikom jezeru se isključivo pecaju amur i šaran, da li golać ili krljuštar, parabolik i „fider'' sistemom, a pokriva jedan i po hektar.

Tu organizujemo i takmičenja za odrasle, s obzirom na to da ima dosta velikih riba, ali mogu da učestvuju i mlađe generacije uz obavezno prisustvo odraslog lica. Prošle godine smo organizovali sa Udruženjem „Amber Alert" sportsko takmičenje za decu do 14 godina, a ugostili smo i decu sa Kosova i Metohije, koji su bili u poseti Novom Sadu. Više su to druženja i upoznavanja nego takmičenja, a dolaze nam ribolovci iz cele Vojvodine i nekih krajeva Srbije. Dolazili su nam čak iz Mađarske, Rumunije, Hrvatske... Kako kaže, u jezeru se nalaze i druge vrste, naročito bela riba poput meleza i babuške, alohtone vrste iz Azije, a tu su i grabljivice: som, smuđ, štuka, pa čak i bas, isto uvežena riba koja i nije tolika „napast", kao ostale koje su ušle u vode. Tu su i crvenperke, bandari i deverike.

Jedemo uvoznog šarana!

Poslednjih 15 i više godina šaran na našoj trpezi nije iz ovdašnjih ribnjaka, već iz zemalja koje nas okružuju. Upravo odatle se veoma često uvozi na crno, tako da ga statistika i ne registruje. Dakle, i tu, u potrošnji, zaostajemo, jer zaostajemo i u proizvodnji slatkovodne ribe. Naši ribnjaci zahvatali su poslednjih godina negde oko 13.000 hektara i iz njih se izlovi ribe sa kojom se nekad podmirivalo samo 60 odsto potreba. Govorilo se nekada da bi veoma lako mogli da povećamo površinu ribnjaka, čak i da dupliramo, jer tada smo za to imali neophodne uslove. I umesto povećanja površina pod ribnajcima, mi sad imamo tek polovinu tih nekadašnjih površina!

Uz obalu Tise, zatim levu obalu Dunava i Save, pa i u delu Pomoravlja ima preko 300.000 hektara ritova i slatinaste zemlje, sedme i osme klase od koje nema naročite vajde. U velikim rekama ima dovoljno vode da se pumpama prebacuje u mnogo veće ribnjake. Potencijal imamo, kaže struka, ali na žalost, država ne pokazuje nameru, a ni želju da se neplodno zemljište koristi na mnogo bolji i unosniji način!

Analitičar Miroslav Zdravković ističe da su, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, šaranski ribnjaci najveću površinu imali 2010. godine. Do 2022. godine površina je smanjena čak za za 37,6 odsto! Ako dalje analiziramo vidi se da su pastrmski ribnjaci najveću površinu imali 2018. godine i od tada su smanjeni za 26,1 odsto. Iz analiza vidimo da su šaranski i pastrmski ribnjaci najveću proizvodnju mlađi imali u 2012. godini i od tad je proizvodnja u šaranskim smanjena za 87,3 odsto, a u pastrmskim ribnjacima čak za 98,4 odsto. Zdravković ukazuje da je proizvodnja ribe u šaranskim ribnjacima bila najveća u 2010. godine i od tada je smanjena za 44,8 odsto, gde je šarana najviše bilo u 2010, i od tada je smanjenje iznosilo 39,1 odsto, kod somova 2015 (-58,8 odsto), tolstolobika 2007 (-80,4 odsto), amura 2010 (-70,9 odsto i ostale slatkovodne ribe u 2008 (-96,1 odsto).

Mnogi dižu ruke od ribnjaka

Ima onih koji bi želeli da ulože novac i vreme u ovaj posao, ali kada čuju kakve papire treba da pribave, dižu ruke i odustaju od ideje. Država, očigledno, nije u stanju da pomogne ekspanziju slatkovodnog ribarstva, pa stoga ne mora ni da odmaže. Kada se pre nekoliko decenija govorilo o razvoju ribarstva Jugoslavije, posebno je isticano kako u Vojvodini postoji više od 100.000 hektara slatinastog zemljišta, koje će se u budućnosti pretvoriti u ribnjake. Ostalo je samo na obećanjima. Jer, ribnjaka i ribe sad je sve manje u Srbiji! Dodudše ima je, ali iz uvoza!

Ukoliko bi se pojednostavila papirologija, a sam postupak uprostio, neplodni tereni oko reka bi mogli da se ustupe na korišćenje u periodu od 50 ili 100 godina. Tako bi smo imali dovoljne količine ribe i ne bismo morali da je uvozimo. Osim toga stvorio bi se i višak za izvoz, a uposlilo bi se i više radne snage. Posebno je važno što bi hranjenjem ribe porasla i sama vrednost kukuruza.

Dakle, jedinične cene uvoza kod 18 proizvoda sa udelom u ukupnom uvozu većim od jedan odsto kretale su se od 0,96 evra po kilogramu kod zamrznutih sardina do 18 evra kod dimljenog pacifičkog lososa. Veću cenu od 10 evra po kilogramu imao je samo još sveži pacifički losos (11,8 evra). Zamrznute skuše su se uvozile po ceni od 2,2 evra po kilogramu, atlantski losos, svež po 8,9 evra. Kada podelimo procenjenu količinu potrošnje (20.600 tona) sa procenjenim brojem stanovnika Srbije (6,6 miliona) dolazimo do prosečne godišnje potrošnje od 3,1 kilograma po stanovniku, što nas nakon Mađarske i Crne Gore svrstava na svetsko dno, navodi Miroslav Zdravković, analitičar.

Ali, ako se vratimo malo u istoriji šta su nam reke donosile, sad već davno, videćemo da tog bogatstva više nema, jer ga nismo sačuvali. Vode smo pozajmili od budućih generacija, a pitanje je šta ćemo im ostaviti. Primer je ono što su nam reke davale nekad, a šta sad.

Sivkasto-crne bobice svojstvenog ukusa i zlatnog statusa, pre samo tridesetak godina pronalazile su put od malog grada na lepom, plavom Dunavu - Kladova, do luksuznih restorana i raskošne trpeze imućnih ljudi širom Evrope i Amerike. Verovatno ni sami alasi iz istočne Srbije, koji su početkom 20. veka ribljom ikrom hranili stoku i jeli je za doručak, nisu sanjali da će njihov ulov dostići svetsku slavu, kao i cenu.

„Kladovski kavijar je poznat zbog vrhunskom kvaliteta, nije zaostajao za ruskim koji se smatrao najboljim", navodi u pisanoj izjavi za BBC na srpskom Dubravka Vučić, viša kustoskinja Prirodnjačkog muzeja u Beogradu. Iako se kavijar u Srbiji proizvodio mnogo ranije, prema njenim rečima, prelomni trenutak bio je dolazak ruskih migranata iz Rumunije u sela oko Kladova, posle Oktobarske revolucije 1917, kada su boljševici preuzeli vlast. Oni su doneli recepturu koju su lokalni ribolovci prihvatili, a Ribarsko gazdinstvo „Đerdap" kasnije nastavilo da neguje kod proizvodnje kavijara.

Sredinom osamdesetih godina 20. veka, posle izgradnje i puštanja u rad hidroelektrane „Đerdap II", u blizini Prahova, morune i jesetre iz Crnog mora više nisu mogle na njihova višedecenijska plodišta uzvodno, što isprva nije umnogome ugrozilo sam kavijar. Međutim, prekomerni izlov ovih vrsta, doveo je do smanjenja njihove brojnosti, zbog čega je, između ostalog, na zalasku prošlog i početku ovog veka stala je proizvodnja kavijara u Kladovu. Moruna je najveća slatkovodna riba na svetu i može da živi više od 100 godina.

Prema nekim istorijskim izvorima kavijar se u ovom delu Dunava proizvodi i konzumira od 15. veka, dok pojedini autori smatraju da se jesetarske vrste ribe na tom području love više od 2000 godina. Još iz perioda Rimskog carstva. To su građevine od stabala i greda, kojima su pregrađivani brzaci reke i delovi ispred sprudova od šljunka, gde su ribe dolazile na mrest u vreme visokih voda. Ovaj način je bio aktuelan i početkom 19. veka, pa ih je tridesetih godina knez Miloš Obrenović otkupio od Turaka i potom davao ribarima u zakup. Kasnije se u lovu na ovu grdosiju koristila posebna mreža setka, a onda i pampurača, odnosno morunski struk - ribarski alat sa velikim brojem udica na koje su se jesetre kačile tokom češanja o okolno stenje u dubini reke.

Kavijar je, tvrde lokalni istorijski izvori, krajem 19. veka bio deo jelovnika i na kraljevskom dvoru Obrenovića, dinastije koja je vladala Srbijom do 1903.godine. Tokom 19. i u prvoj polovini 20. veka,siromašno stanovništvo na području Kladova, kome su pripadali i alasi, redovno je konzumiralo neprerađenu ikru, dok je manja količina prerađivana i dopremana do Beograda i dalje.

„Kako je ikre bilo jako puno i praktično nije imala cenu, Srbi su ostatkom ikre, koju nisu pojeli hranili stoku i živinu jer je ona jako kvarljiva", objašnjava Dubravka Vučić. Ona dodaje da je tek sa dolaskom ruskih porodica u Kladovo i okolna sela iz Rumunije dvadesetih godina prošlog veka, počela primena novog postupka konzervacije koji je omogućio dugoročnije čuvanje ove hrane. Oni su tada zakupili garde, angažovali alase i uneli brojne druge novine - od originalnog načina pripreme, do organizovanog prometa kavijara. „Doneli su recepturu za spravljanje kavijara koja je bitno doprinela da se kvalitet poboljša", ističe Dubravka Vučić.

,,Osamostaljena'' Srbija

Prema analizi Miroslava Zdravkovića proizvodnja kalifornijske pastrmke bila je najveća u 2019. godini i od tada je smanjena za 16,3 odsto, a ostale slatkovodne ribe u pastrmskim ribnjacima u 2018. godini i smanjena je za 90,7 odsto. Ulov ribe u rekama i jezerima bio je najveći u periodu od 2009. do 2013. godine i od tada je smanjen najviše kod šarana (-63,2 odsto), deverike i srebrnog karaša (po 58 odsto) i ostale slatkovodne ribe (-69,4 odsto).

Analizirajuči izvoz ribe iz Srbije, on dodaje, da je najveća količina izvoza ribe bila u 2021. kada je iznosila 2.013 tona. Količina izvoza u HS03 veća je za izvoz puževa (762 tone u 2022), koji se u Srbiji ne upotrebljavaju u svakodnevnoj ishrani, dok u Italiji, zemlji plasmana, predstavljaju poslasticu;

Najveća količina uvoza bila je 2007. godine kada je iznosila 23.693 tone;

Najveća raspoloživa količina za potrošnju (proizvodnja + uvoz - izvoz) bila je 2008. kada je bilo 33.625 tona! Ona je smanjena u 2022. za 38,7 odsto, na 20.618 tona;

Najveći udeo uvoza u ukupnoj potrošnji bio je 2006. (75,2 odsto) što je posledica tada mnogo većeg nivoa potrošnje nego danas;

,,Izvoz ribe i morskih (vodenih) plodova iz Srbije bio je u 2022. godine, a rekordnu vrednost od 18,1 miliona evra. Od pet proizvoda sa najvećom vrednošću četiri su pripadala lososima (zamrznuti fileti pacifičkog lososa, sveži fileti pacifičkog lososa, sveži fileti atlantskog lososa i dimljeni pacifički losos), a puževi su bili na drugom mestu sa 3,7 miliona evra (neznatno veća, za 49.000 evra, vrednost izvoza u 2020). Šaran je bio na šestom mestu sa samo 3,4 odsto ukupne vrednosti izvoza i 610.000 evra. Da se kod lososa radilo o nekim doradnim, uslužnim, poslovima govori podatak da je 63,1 odsto ukupne vrednosti izvoza plasirano u Italiju (11,4 miliona evra), pa slede BiH sa 10,6 odsto, S. Makedonija (7,1 odsto), Rumunija (6,4 odsto), Francuska (4,1 odsto), Češka (3,3 odsto), Crna Gora (2,6 odsto) i Hrvatska (1,9 odsto)'', ukazuje Zdravković.

Analizirajući stanje u ribarstvu Srbije, Miroslav Zdravković navodi: U periodu od 17 godina (2006-2022) Srbija je ostvarila deficit u trgovini ribom i morskim plodovima u iznosu od 588 miliona evra ili po 34,6 miliona evra u proseku godišnje. Deficit u trgovini je bio relativno stabilan, u rasponu između 25 i 42 miliona evra, da bi u 2022. godini naglo skočio na 67 miliona evra jer je rast cena primarnih proizvoda uticao da naš uvoz bude povećan sa 49,4 miliona u 2020. na 57,8 u 2021. i rekordnih 85 miliona evra u 2022. godini. Ukupna vrednost uvoza u posmatranom periodu bila je 702 miliona evra, što je u proseku 41,3 miliona evra godišnje, navodi analitičar.

Po njegovim rečima smisao trgovine, od kako postoji, je da se razmene proizvodi kojih neko ima u višku za proizvode koje nema. Srbija ne izlazi na more, te prirodno nema morsku ribu i morske plodove, pa ih uvozi. Ali, kada ove podatke, „osamostaljene" Srbije uporedimo sa dužim vremenskim periodom, dodaje, a na osnovu podataka iz Statističkog godišnjaka Srbije za 2000. godinu (strana 180), možemo konstatovati sledeće:

Površina šaranskih ribnjaka bila je najveća 1981. i iznosila je 13.251 hektara. To je za 48 odsto više nego u rekordnoj 2010.godini (8.940) i za 137 odto više nego u 2022. godine (5.579);

Površina pastrmskih ribnjaka bila je najveća 1997. godine i iznosila je 146.933 kvadratnih metara. U odnosu na rekord iz 2018.godine (81.411) vila je veća za 80,5 odsto, a u odnosu na 2022. godinu (60.135) i bila je veća za 144 odsto;

Rekordna proizvodnja mlađi šarana bila je 1989. godine i to 2.404 tona, što je za 25,4 odsto manje nego u 2012. godine (3.221) ali šest puta više nego u 2022. godini (408 tona)!

Rekordna proizvodnja mlađi pastrmki bila je u 1995. i to 331 tona što je za 77 odsto više nego u 2012 (187 tona) i 110 puta više nego u 2022. godini;

Zlatno doba ribarstva je odavno prošlo (ukoliko ga je i bilo)!

Analizirajući stanje u ribarstvu Srbije, između ostalog se navodi: U periodu od 17 godina (2006-2022) Srbija je ostvarila deficit u trgovini ribom i morskim plodovima u iznosu od 588 miliona evra ili po 34,6 miliona evra u proseku godišnje. Deficit u trgovini je bio relativno stabilan, u rasponu između 25 i 42 miliona evra, da bi u 2022. godini naglo skočio na 67 miliona evra jer je rast cena primarnih proizvoda uticao da naš uvoz bude povećan sa 49,4 miliona u 2020. na 57,8 u 2021. i rekordnih 85 miliona evra u 2022. godini. Ukupna vrednost uvoza u posmatranom periodu bila je 702 miliona evra što je u proseku 41,3 miliona evra godišnje, ističe analitičar Miroslav Zdravković. Po njegovim rečima smisao trgovine, od kako postoji, je da se razmene proizvodi kojih neko ima u višku za proizvode koje nema.

Srbija ne izlazi na more, te prirodno nema morsku ribu i morske plodove, te ih uvozi. U šestocifrenoj carinskoj klasifikaciji postojalo je 208 pozicija kod kojih je registrovan uvoz, a u 2022. godine on je postojao na 109 pozicija.Veći udeo od jedan odsto u vrednosti ukupnog uvoza u 2022. godini, imalo je čak 18 vrsta riba i plodova, gde se oslić, losos, som i pastrmka ponavljaju, jer ih ima i svežih i zamrznutih.

Najveći uvoz iz Španije

Ubedljivo najveću vrednost (24,6 miliona evra) i udeo (28,9 odsto) imao je zamrznuti oslić, pa atlantski losos (11,8 i 13,9 odsto) i pacifički losos (6,2 i 7,3 odsto). U zbiru su ova tri proizvoda učestvovala sa 50,1 odsto u ukupnoj vrednosti uvoza. Slede sveža pastrmka (6,2 miliona, 7,3 odsto), smrznuta skuša (3,4; 4,1 odsto), zamrznut som (3,4; 4 odsto), svež šaran (2,7; 3,2 odsto), sipa i lignje (2,4; 3,1 odsto), zamrznute sardine (2,2; 2,6 odsto), sveže orade (2,1 i 2,5 odsto), svež brancin (1,9; 2,2 odsto), škampi i kozice (1,6; 1,9 odsto), dimljeni pacifički losos (1,4; 1,7 odsto), svež som (1,4; 1,6 odsto), zamrznuti oslić (1,3; 1,0 odsto), zamrznuti fileti tune (892.000 evra, jedan odsto) i dimljena riba i fileti (883.000 evra i jedan odsto)

U tabeli su obeležene rekordne vrednosti žutom bojom, a ovde ih tekstualno i taksativno samo nabrajamo: Posmatrano po zemljama, gotovo polovinu ukupne vrednosti uvoza je iz Španije (21,4 miliona evra što je 25,2 odsto) i Norveške (19,6; 23,1 odsto), a uvoz je registrovan čak iz 65 zemalja. Nakon pomenutih slede Vijetnam (5,2; 6,1 odsto), BiH (4,4; 5,1 odsto), Hrvatska ( 4,2; 4,9 odsto), Argentina (4; 4 odto), Poljska (3,5; 4,1 odsto), Grčka (3,3; 3,8 odsto), SAD (3,3; 3,8 odsto), Turska (2,3; 2,7 odsto), UK (1,8; 2,1 odsto), Albanija (1,4; 1,6 odsto), Kanada (1,3; 1,5 odto) i Maroko (928 hiljada evra, 1,1 odsto).

Analizirajući stanje u ribarstvu Srbije, Miroslav Zdravković navodi: U periodu od 17 godina (2006-2022) Srbija je ostvarila deficit u trgovini ribom i morskim plodovima u iznosu od 588 miliona evra ili po 34,6 miliona evra u proseku godišnje. Deficit u trgovini je bio relativno stabilan, u rasponu između 25 i 42 miliona evra, da bi u 2022. godini naglo skočio na 67 miliona evra jer je rast cena primarnih proizvoda uticao da naš uvoz bude povećan sa 49,4 miliona u 2020. na 57,8 u 2021. godine i rekordnih 85 miliona evra u 2022. godini. Ukupna vrednost uvoza u posmatranom periodu bila je 702 miliona evra što je u proseku 41,3 miliona evra godišnje, navodi analitičar.

Po njegovim rečima smisao trgovine, od kako postoji, je da se razmene proizvodi kojih neko ima u višku za proizvode koje nema. Srbija ne izlazi na more, te prirodno nema morsku ribu i morske plodove, te ih uvozi. U šestocifrenoj carinskoj klasifikaciji postojalo je 208 pozicija kod kojih je registrovan uvoz, a u 2022. godine on je postojao na 109 pozicija. Veći udeo od jedan odsto u vrednosti ukupnog uvoza u 2022. imalo je čak 18 vrsta riba i plodova, gde se oslić, losos, som i pastrmka ponavljaju, jer ih ima i svežih i zamrznutih.

Ubedljivo najveću vrednost (24,6 miliona evra) i udeo (28,9 odsto) imao je zamrznuti oslić, pa atlantski losos (11,8 i 13,9 odsto) i pacifički losos (6,2 i 7,3 odsto). U zbiru su ova tri proizvoda učestvovala sa 50,1 odsto u ukupnoj vrednosti uvoza. Slede sveža pastrmka (6,2 miliona, 7,3 odsto), smrznuta skuša (3,4; 4,1 odsto), zamrznut som (3,4; 4 odsto), svež šaran (2,7; 3,2 odsto), sipa i lignje (2,4; 3,1 odsto), zamrznute sardine (2,2; 2,6 odsto), sveže orade (2,1 i 2,5 odsto), svež brancin (1,9; 2,2 odsto), škampi i kozice (1,6; 1,9 odsto), dimljeni pacifički losos (1,4; 1,7 odsto), svež som (1,4; 1,6 odsto), zamrznuti oslić (1,3; 1,0 odsto), zamrznuti fileti tune (892 hiljade evra, jedan odsto) i dimljena riba i fileti (883.000 evra i jedan odsto).

Posmatrano po zemljama, gotovo polovinu ukupne vrednosti uvoza objašnjavaju Španija (21,4 miliona evra što je 25,2 odsto) i Norveška (19,6; 23,1 odsto), a uvoz je registrovan čak iz 65 zemalja. Nakon spomenutih slede Vijetnam (5,2; 6,1 odsto), BiH (4,4; 5,1 odsto), Hrvatska ( 4,2; 4,9 odsto), Argentina (4; 4 odto), Poljska (3,5; 4,1 odsto), Grčka (3,3; 3,8 odsto), SAD (3,3; 3,8 odsto), Turska (2,3; 2,7 odsto), UK (1,8; 2,1 odsto), Albanija (1,4; 1,6 odsto), Kanada (1,3; 1,5 odto) i Maroko (928 hiljada evra, 1,1 odsto).

Kada ove podatke, „osamostaljene" Srbije uporedimo sa dužim vremenskim periodom, a na osnovu podataka iz Statističkog godišnjaka Srbije za 2000. godinu, strana 180, možemo konstatovati sledeće:

Površina šaranskih ribnjaka bila je najveća 1981. i iznosila je 13.251 hektara. To je za 48 odsto više nego u rekordnoj 2010.godini (8.940) i za 137 odto više nego u 2022. godine (5.579).

Površina pastrmskih ribnjaka bila je najveća 1997. godine i iznosila je 146.933 kvadratnih metara. U odnosu na rekord iz 2018.godine (81.411) vila je veća za 80,5 odsto, a u odnosu na 2022. godinu (60.135) i bila je veća za 144 odsto.

Rekordna proizvodnja mlađi šarana bila je 1989. godine i to 2.404 tona, što je za 25,4 odsto manje nego u 2012. godine (3.221) ali šest puta više nego u 2022. godini (408 tona).

Rekordna proizvodnja mlađi pastrmki bila je u 1995. i to 331 tona što je za 77 odsto više nego u 2012 (187 tona) i 110 puta više nego u 2022. godini.

(Nastaviće se)