Protiv GMO

Džefri M. Smit, autor kultne knjige "Seme obmane", upozorava na rizike od genetskog inženjeringa (4)

Smrtonosna epidemija

Biotehnološki eksperimenti ukršanja vrsta kombinacijom DNK počeli su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Naučnici do danas nisu pronašli bezbedne načine za veštačke mutacije, pa stvaraju bolesne životinje i otrovne biljke. Ipak, kompanije poput "Monsanta", uz podršku političara, nastavljaju da razvijaju i proizvode GMO hranu. U Severnoj Americi gotovo svaki obrok sadrži bar neki sastojak koji je nastao genetskim inženjeringom.

Magazin Tabloid će u nekoliko sledećih brojeva objaviti delove knjige "Seme obmane", čiji autor Džefri M. Smit raskrinkava načine na koje biotehnološke kompanije zataškavaju činjenice o opasnostima kojima njihovi GMO proizvodi prete ljudima i životnoj sredini.

Džefri M. Smit

Beti Hofing je, u dobi od 61. godine, bila poznata u svom rodnom gradu Skoki u državi Ilinoji. Za turističku agenciju je radila 25 godina, a njen zarazni humor i neograničena energija su je učinile omiljenom ne samo među kolegama, nego i u volonterskim organizacijama u kojima je svakog vikenda, posle posla, provodila nekoliko sati. Bila je odličnog zdravlja i nikad u životu nije imala zdravstvenih problema, ali samo do oktobra 1989. godine.

Jednog dana Beti je na poslu iznenada osetila oštru probadajuću bol u grudima i levoj ruci. Njen lekar, misleći da je reč o infarktu, odmah ju je uputio na intenzivnu negu u obližnju bolnicu. No, dva dana kasnije, nakon što ispitivanja nisu otkrila nikakav problem, lekari su je poslali kući. Nije bilo infarkta, ni objašnjenja.

Sledećeg meseca je dobila neobičan osip po celom telo. Ubrzo je došlo i do strašnih napada kašlja. Pojavili su se i dotad najgori simptomi - teška mišićna slabost i snažna bol. Šaka ili čeljust bi joj se naglo stisnuli, mišići su se nekontrolisano kočili. Ako bi u tom trenutku vozila automobil, morala je da skrene i sačeka da prođe bolni grč. Morala je da uzme bolovanje. Sredinom novembra je odlučila da provede ceo dan u krevetu i iz njega nije izašla šest meseci. Bol je postala toliko snažna da je već i svako pomeranje bilo nepodnošljivo.

Jednog dana u martu 1989. godine, Heri Šulti, katolički sveštenik iz Sinsinatija, sedeo je pred televizorom kad je iznenada u glavi začuo prasak nalik pucnju iz sačmarice. "Mislio sam da sam poludeo", prisećao se. Nije poludeo. Osetio je prvi simptom bolesti koja će mu život preokrenuti naopako.

- Za samo nekoliko nedelja počela je noćna mora. Sedeo bih na rubu kreveta i zbog nepodnošljivih bolova pokušavao da zaspim sedeći. Moje noge su postale debele poput telefonskih stubova, ne možete ni zamisliti ako ih niste videli. Koža je pucala i iz nogu je curila voda. Uzimao sam nekoliko lekova koje su mi davali, ali oni nisu mogli da ublaže bolove - opisao je Šulti, koji je na kraju ostao bez posla i porodice.

U leto 1989. godine, Dženet O'Brajan iz Kalifornije se razbolela. U najgorim trenucima bolovi su bili tako snažni da je jedva podnosila i najnežniji dodir. Ona kaže: "Izgubila samo oko 60 odsto kose, nisam imala energije i samo sam spavala. Poveremeno su mi se pojavljivali čirevi u ustima, mučnina, plitko disanje, svrab, snažno grčenje mišića i bolni osipi po celom telu, edemi (oticanja ekstremiteta), poteškoće s koncetracijom i pamćenjem, problemi sa pisanjem i ravnotežom, sindrom iritabilnih creva, povećanje težine, problemi s vidom... I, to su samo neki od simptoma.

Te godine su se širom Sjedinjenih Američkih Država pojavili pacijenti poput Beti, Herija i Dženet s neobjašnjivim simptomima. Nekima se gulila koža, imali su kognitivne probleme, glavobolje, patili su od izražene osetljivosti na svetlo, brzo su se umarali... Najteže slučajeve je pratila progresivna paraliza, kod koje osoba prvo gubi nervnu kontrolu nad stopalima, pa nogama, zatim crevima i plućima, tako da joj je na kraju bio potreban respirator za disanje.

Lekari su bili potpuno zbunjeni. U medicinskoj literaturi nije postojalo ništa čime bi se mogli objasniti takvi simptomi i ukazati na određenu bolest, a nijedan tretman nije mogao da je uspori i zaustavi. Da sve bude gore, u to vreme niko nije znao da je reč o epidemiji. Simptomi su se razlikovali i nije bilo nikakvog pravila u njihom pojavljivanju.

To je vredelo i za Fila Hercmana, lekara iz Los Alamosa u državi Novi Meksiko. U oktobru 1989. godine Keti Lorio, 44-godišnja snažna i zdrava žena, došla je kod Hercmana nakon što je iznenada počela da oseća snažne bolove i druge ozbiljne simptome. Nakon što je izvršio pretrage, u njenoj krvi je primetio nešto što ga je šokiralo. Normalan broj belih krvnih zrnaca zvanih eozinofili iznos oko 10 po kubnom centimetru. Kod pacijenata koji imaju alergiju ili astmu njihov broj može da poraste na 200 ili 300, pa čak i 500. Hermanova pacijentkinja je bila izvan svih grafikona. Broj njenih eozinofila je iznosio oko 10.000.

Hercman je uputio Lorio kod reumatologa Džejmsa Majera u Santa Fe. Iako Majer nije mogao da otkrije uzrok njenih bolova, slučajno je nešto ranije pregledao drugu pacijentkinju, Boni Bišop, koja je takođe imala jake bolove, slabost u mišićima i veliki broj eozinofila. Osim toga, njene ruke i noge su bile pune tekućine i teško je disala.

Kad je pokušala da sedne, pala je poput krpene lutke, jer su joj leđni mišići bili tako slabi. Majer nije mogao da pronađe uzrok simptoma kod Bišop, ali ona mu je dala spisak svih suplemenata koje je uzimala. Majer je pitao i Lorio da li je uzimala nešto od toga. Odgovorila je potvrdno za L-triptofan, koji je uzimala da bi lakše zaspala.

Lekari su telefonom pozvali Džeralda Glajha iz klinike Mejo, međunarodno priznatog stručnjaka za eozinofile. Rekli su mu za L-triptofan. "Dva slučaja nisu dovoljna da bi se izveo zaključak, bolje je da se pričeka", rekao je Glajh. Nisu morali dugo da čekaju, uskoro se u novom Meksiku pojavio i treći slučaj, takođe povezan sa L-triptofanom.

L-triptofan je aminokiselina, sastojak biljnih i životinjskih belančevina. To je jedna od "esecijalnih aminokiselina", onih koje treba da se unose hranom, jer ih telo ne proizvodi u dovoljnim količinama. On pomaže proizvodnju seratonina, koji opušta telo i olakšava san. L-triptofan se stavlja u mleko i ćuretinu zato što se ta hrana povezuje s opuštanjem nerava ili snom. L-triptofan se nabavljao kao lek bez recepta, a lekari su ga preporučivali za nesanicu, predmenstrualnu napetost, stres i depresiju. Iako je L-triptofan godinama bio u upotrebi, leari nisu bili sigurni da li uzrokuje poremećaje kod pacijenata.

Pošto su svi pacijenti koji su koristili L-triptofan bili iz Novog Meksika, postojala je mogućnost da su njihovi problemi izazvani nekim lokalnim otrovom. Međutim, dve nedelje kasnije, Glajh je od kolega saznao da su se u klinku Mejo javila još tri pacijenta koji su se žalili na iste probleme. Došli su iz različitih delova SAD-a. Sva tri su uzimala L-triptofan. Jedan od njih je već bio na respiratoru u vrlo teškom stanju. Glajh je konstatovao da se bolest nije pojavila samo u Novom Meksiku, nego da je raširena i smrtonosna.

Tamara Stiber, novinarka Albuquerque Journala, saznala je za tajanstvenu bolest i njenu moguću vezu s L-triptofanom. U prvom u nizu tekstova za koje će na kraju dobiti Pulicerovu nagradu, 7. novembra 1989. godine, opisala je bolest i moguće uzroke. Odmah su počeli da stižu pozivi i drugih ljudi koji su uzimali L-triptofan, a žalili su se na iste simptome. Četiri dana nakon objavljivanja teksta, državna agencija za javno zdravlje FDA objavila je "ozbiljno upozorenje" u kome je pozvala građane da prestanu da koriste L-triptofan.

Za nekoliko dana širom Amerike prijavljena su još 154 slučaja. FDA je tada zabranila sve suplemente koji su izdavani bez recepta i koji su imali 100 mg ili više L-triptofana. Bolest je nazvana sindromom eozinofilije-mialgije, ili EMS. Dobila je takav naziv po visokom broju eozinofila i po teškim bolovima u mišićima (mialgija). Do decembra je broj slučajeva EMS-a skočio na 707. Jedan smrtni slučaj je bio povezan s tom bolešću, a nekoliko ih je bilo pod istragom.

Do kraja marta sledeće godine broj slučajeva je porastao na 1411 i 19 umrlih. Iako je američko ministarstvo zdravlja prestalo da prati bolest nakon proglašenja kraja epidemije, konačna procena obolelih kreće se između 5.000 i 10.000, a broj smrtnih slučajeva oko 40. Istraživanja, iako nepotpuna, koja su sprovedena dve godine kasnije na 1.000 obolelih od EMS-a, pokazuje da je umrlo od 80 do čak 125 pacijenata.No, teško je proceniti broj tragičnih slučajeva i u kojoj meri je izazvano EMS-om.

Samo šest kompanija, isključivo japanskih, plasiralo je L-triptofan na američko tržište. Posle višemesečne istrage utvrdnjeno je da je "samo L-triptofan kompanije Show Denko KK jasno povezan s bolešću". Ta kompanija je po veličini četvrti prozvođač hemikalija u Japanu i najveći izvoznik L-triptofana na američko tržište.

Analiza tog proizvoda je otkrila da sadrži veće nivoe nečistoća od proizvoda drugih kompanija. U njihovom L-triptofanu pronađeni su tragovi 60 od 69 onečišćavača, od kojih je šest povezano sa slučajevima EMS-a. Iako su njihove koncentracije bile niske, od samo 0,01 odsto, naučnici su verovali da je jedan ili više od tih delova onečišćavača odgovoran za pojavu bolesti.

Don Morgan, advokat kompanije Show Denko, tada je izjavio: "Nema razloga za sumnju u to da su u proces proizvodnje upali strani materijali, koji su 'onečistili' proizvod. Proces je pažljivo nadziran. Ako problem nije došao spolja, odakle se pojavio i zašto se našao samo u našim proizvodima?"

U proizvodnji L-triptofana, većina japanskih proizvođača u procesu fermentacije kombinuje određene vrste bakterija i enzima. "Supa" koja nastaje kao rezultat permentacije prolazi filter kako bi se proizvod pročistio. Međutim, Show Denko prvi je počeo da koristi novi metod proizvodnje: genetski su modifikovali bakterije kako bi povećali količinu. No, taj strateški potez nosio je i povećani rizik.

Čarls Janovski, profesor biologije sa Univerziteta Stenford, kaže da "više otrovnih materija može nastati kao rezultat povećane koncentracije određenih enzima i belančevina. Kad god naterate malu molekulu u bakteriji na prekomernu proizvodnju, suočićete se sa takvim neizvesnostima." Janovski je rekao da je genetski modifikovana bakterija kompanije Show Denko proizvodila 10 do 15 enzima i drugih nusproizvoda u količinama koje su veće od normalnih. U slučaju da su te iste bakterije modifikovane drugim enzimima, mogle su da proizvedu materije koje nikada ranije nisu proizvodile. Jedan ili više tih proizvoda mogli bi da budu otrovan spoj za čoveka.

Mogućnost da je genetski inženjering odgovoran za smrtonosnu epidemiju EMS-a ozbiljno je zapretila tada mladoj biotehnološkoj industriji. Kad bi potrošači povezali novu nauku sa strašnim simptomima bolesti, mogle bi proći godine, pa i decenije pre nego bi industrija vratila njihovo poverenje. U najmanju ruku, novi propisi bi mogli da kompanije prisile na skupa ispitivanja bezbednosti proizvoda, što je do tada uspešno izbegavano.

No, vest se širila. Časopis Journal of the American Medical Association (JAMA) objavio je istraživanje u kome je prvi put pomenuto da je bakterija kompanije Show Denko genetski modifikovana. Zapravo, kompanija je u decembru 1988. godine, nekoliko meseci pre izbijanja epidemije, stvorila novu genetski modifikovanu bakteriju, nazvanu Soj V.

Newsday je objavio priču pod naslovom "Greška u genetskom inženjeringu izazvala smrt zbog otrovnih materija". U članku se citira Majkl Osterholm, epidemiolog iz Odeljenja za zdravstvo Minesote i koautor istraživanja EMS-a objavljenog u časopisu New England Jorunal of Medicine: "Soj V stvoren je kako bi proizvodio više L-triptofana, ali nešto je pošlo po zlu. To je dovoljan razlog za raspravu o genetskom inženjeringu." Te tvrdnje su nadahnule druge medije da se bave temom EMS-a kao problemom genetskog inženjeringa. Objavljeni su podaci da je državna agencija FDA znala da sporni L-triptofan stvara GM bakterija, ali je skrivala informaciju od javnosti, nadajući se da će uspeti da je prikrije sve dok se ne utvrdi da li je igrala neku ulogu u pojavi bolesti.

Soj V se smatra "supermenom" u odnosu na sve prethodne sojeve koje je koristila kompanija Show Denko. Bio je dvostruko produktivniji od Soja I.

Dr Osterholm je u svom istraživanju tvrdio da je novoupotrebljena bakterija Soj V "možda stvorila veće količine otrovnih agensa od ranijih sojeva". Osim toga, Janovski ističe da je veća količina L-triptofana u procesu fermentacije povećala mogućnost da nuspojave stvore više onečišćivača. On tvrdi: "Moguće je da je jedan plan pročišćavanja adekvatan za niske nivoe triptofana, ali za više nivoe možda nije dovoljno dobar". Kad je kompanija Show Denko uvela genetski modifikovan soj, koji verovatno stvara više onečišćavača, smanjila je filtraciju u trenutku kad ju je trebalo povećati.

Ako je genetski inženjering odgovoran za stvaranje onečišćivača, to objašnjava još nešto što je zbunjivalo istraživače. Podaci Show Denka otkrivaju da je količina onečišćivača u L-triptofanu koji je stvarao Soj V značajno varirala. Na primer, L-triptofan proizveden u martu, aprilu i maju 1989. godine sadržavao je vrlo visoku koncentraciju onečišćivača.

Nivo jednog onečišćavača je neočekivano opao krajem aprila, a nivoi svih onečišćivačaka značajno su poli do trenutka kad je L-triptofan uklonjen sa tržišta. Te promene, koje su zbunjivale istraživače, možda su uzrokovane nestabilnom ekspresijom gena, izazvane mutacijom nakon umetanja, genetskim žarištima ili drugim nepredvidljivim posledicama genetskog inženjeringa.

Biotehnološke kompanije i FDA nude i drugi razlog zbog koga genetski inženjering nije najverovatniji uzrok EMS-a: neki slučajevi bolesti pojavili su se pre uvođenja Soja V. U telefonskom razgovoru u junu 1996. godine, biotehnološki koordinator FDA, Džejms Marvanski, rekao je Vilijemu Kristu, istraživačkom novinaru koji je godinama izučavao tragediju sa EMS-om: "Ne možemo da isključimo genetski inženjering...

Međutim, znamo za gotovo dvadesetak slučajeva EMS-a povezanih sa L-tritpofanom koji su se pojavili pre nego što je kompanija Show Denko počela da koristi svoj modifikovani soj. Ne mogu to definitivno tvrditi jer nemamo mnogo informacije o ranijim slučajevima." Marvanski je tvrdio kako je verovatno uzrok ili sam L-triptofan ili L-triptofan u kombinaciji sa nečim što je rezultat procesa pročišćavanja.

Novinar Kristo nije bio uveren u tu teoriju, pa je nastavio sa istraživanjima. Otkrio je da je stvaran broj slučajeva pre epidemije bio značajno veći nego što je Marvanski rekao. I dok je CDC identifikovala gotovo sto slučajeva, koji su se pojavili nekoliko godina pre epidemije u junu 1989. godine, prava brojka se kretala između 350 i 700 slučajeva, jer je pasivni sistem nadzora Uprave identifikovao samo svaki četvrti slučaj, pa čak i manje od toga.

Kako bi proverio tvrdnje Marvanskog da je sam L-triptofan uzrok, Kristo je pokušao da otkrije da li postoje slučajevi EMS-a povezani s proizvodom neke druge kompanije.

- Kontaktirao sam 12 advokatskih kancelarija koje su zastupale stotine slučajeva kompanije Show Denko. Nijedna od njih nije znala ni za jedan slučaj povezan s nekim drugim proizvođačem - rekao je Kristo.

Stiven Šeler, advokat čija kancelarija je zastupala Show Denko u više od sto sluačjeva EMS-a, uključujući njih desetak pre početka epidemije, izjavio je: "Uvek smo sumnjali da postoje drugi slučajevi EMS-a izazvani drugim L-triptofanom. Međutim, nikad nismo imali slučaj koji bi to potvrdio. Svi slučajevi koje smo imali vodili su do kompanije Show Denko."

U naučnoj literaturi Kristo je pronašao tri istraživanja epidemiologa CDC-a, koja su pokazala da je prizvod kompanije Show Denko povezan sa slučajevima pre epidemije. No, nijedno istraživanje nikada nije implicitno označilo nijednu drugu marku L-triptofana osim one Show Denka. Ta otkrića protivreče tvrdnjama FDA da je sam L-triptofan mogao da izazove epidemiju. Da je to moguće, kako ukazuje epidemiolog CDC.a Edvin Kilborn, "svi triptofanski proizvodi koji sadrže jednaku dozu te aminokiseline, koju su prizvele druge kompanije, trebalo bi da imaju iste posledice". No, Kilborn tvrdi da nema dokaza koji bi to potkrepili.

Isto tako, Glajh iz klinike Mejo kaže: "Jasno je da sam triptofan nije uzrok EMS-a, budući da pojedinci koji su konzumirali proizvode drugih kompanija nisu dobili EMS. Dokazi ukazuju na to da je krivac proizvod kompanije Show Denko, te da su uzrok onečišćivači."

Ali i dalje ostaje otvoreno pitanje šta je izazvalo slučajeve pre epidemije.

Prema Marvanskom, pošto su se slučajevi EMS-a pojavili pre nego što je Show Denko počeo da koristi svoj modifikovani Soj V morao je da postoji neki drugi razlog. Marvanski je opisivao Soj V, čija primena u proizvodnji je počela u decembru 1988. godine. Međutim, Kristo je u svom istraživanju otkrio da su i prethodni sojevi bakterija koje je koristila kompanija Show Denko bili genetski modifikovani.

Između 1984. i 1988. godine kompanija je uvela četiri GM soja, od II do IV. Zato se čini da su i predepidemijski slučajevi EMS-a isto tako posledica L-triptofana koje je proizvela genetski modifikovana bakterija. To bi objasnilo zašto su, prema otkriću istraživača, od EMS-a oboleli samo ljudi koji su konzumirali proizvod Show Denko. Pošto su sojevi II-IV modifikovani kako bi proizvodili veće količine L-triptofana, svaki modifikovani soj je stvarao sve više onečišćivača. To objašnjava i postepeni porast broja slučajeva EMS-a koji su doveli do epidemije povezane sa Sojem V.

Novinar Kristo se u početku pitao zašto FDA nije znala za ranije sojeve. Imala je pristup istim izvorima informacija kao i on, a sigurno i mnogim drugim. No, dok je čitao ključni dokument o slučajevima, Kristo je slučajno primetio oznaku na vhu stranice faks-papira, na kojoj je pisao datim i adresa pošiljaoca dokumenta.

U oktobru 2001. godine Kristo je pisao Marvanskom i Džozefu Levitu, direktoru Centra za sigurnost hrane i nutricionizam FDA: "Imam kopiju faksa FDA-e od 17. septembra 1990. godine. Čini se da je to izveštaj Show Denka sa spiskom mutiranog Soja I, koji je prvi u nizu genetskih modifikacija u sojevima II-V. Dakle, FDA je znala kako je Show Denko koristio još tri soja modifikovanih bakterija, osim Soja V, koji je povezan sa slučajevima epidemije, i javnosti nije otkrila tu činjenicu."

Kristo je nastavio: "Čini se da je FDA pokušala da umanji problem genetskog inženjeringa prebacujući krivicu na sam triptofan, opravdavajući se slučajevima EMS-a pre epidemije." FDA nije odgovorila na pismo.

U nastavku istraživanja, Kristo je otkrio kako su i ranije sojevi GM bakterije kompanije Show Denko takođe stvorili onečišćeni proizvod. U stvari, jedna nemačka kompanije je 1988. godine odbila pošiljku L-triptofana Show Denka, pre Soja V, i to zbog onečišćenja. Napisao je: "Interni dokumenti kompanije Show Denko pokazuju da su, kad su im postavili pitanje u vezi sa onečišćenjem, priznali da ne mogu da utvrde jesu li ili nisu prisutni otrovi i onečišćivači, jer ne mogu da otkriju onečišćenje."

Nakon pojave bolesti, istraživanje, koje je identifikovalo jedan od onečišćavača (Peak E/EBT) otkriven u pilulama proizvedenim još 19. septembra 1986. godine. Dakle, i Soj III i Soj IV proizvodili su onečišćenja. A osoba koja je dobila težak oblik EMS-a u novembru 1987. godine uzimala je L-triptofan iz Soja III. Taj triptofan je ispitan i identifikovan kao pilula Show Denko.

I kompanija Show Denko je ispitao proizvode, ali neki od najvažnijih rezultata ispitivanja više nisu dostupni. Prema Džonu Bejkeru, advokatu koji je zastupao nekoliko žrtava EMS-a i bio član Nacionalnog upravnog odbora za tužbu protiv kompanije Show Denko: "Nakon što su stručni naučnici pogledali dokumente kompanije i izjave njihovih radnika u postupku po tužbi žrtvi EMS-a u SAD-u, smatrali su kako je Show Denko 1988. godine uništio neke serijske hromatografe, koji pokazuju onečišćavanje u njihovom proizvodu sa L-triptofanom."

Međutim, čini se da je kompanija Show Denko stoički prihvatila odgovornost. Ponudila je vansudsku nagodbu predepidemijskim slučajevima EMS-a onima koji su uzeli L-triptofan stvoren iz ranijih genetski modifikovanih sojeva bakterija. Kompanija je platila ukupno preko dve milijarde dolara odštete za više od 2.000 žrtava.

(U sledećem broju: Bela kuća i crni Monsanto)