Feljton

„Zanat špijunaže": Iz knjige Alena V. Dalsa, doajena američke diplomatije o tehnikama obaveštajnih službi (4)

OBMANE, ZAVERE I PREBEZI

Svi dobri poznavaoci obaveštajnih poslova i špijunaže od kraja XX veka do danas, smatraju da je knjiga The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže), autora Alena V. Dalsa, diplomate, i vodećeg američkog obaveštajca, najbolje delo iz ove delikatne oblasti. Dals je bio visoki oficir CIA (Central Intelligence Agency) u Kancelariji za strateške usluge, a bio je i jedan od osnivača ove agencije. U njoj je proveo blizu jedne decenije na dužnosti direktora. The Craft of Intelligence (Zanat špijunaže) je skoro ispovedno delo gde Dals opisuje svoja iskustva sa obaveštajnim podacima iz skoro pola veka rada u spoljnim poslovima, a pre svega suštinu tih iskustava jer objašnjava kako se obaveštajni podaci prikupljaju i obrađuju i kako dobijene procene doprinose formiranju nacionalne politike.Ovo publicističko delo je objavljeno prvi put 1977. godine, u izdanju Greenwood Press, i opravdano se smatra „udžbenikom" špijunaže, iz koga se savršeno vidi delovanje obaveštajnih zajednica za potrebe političkih oligarhija i njihovih strategija. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje najzanimljivije delove iz ove epohalno važne ispovesti bivšeg šefa američke CIA-e

Alen V. Dals

Dobri operativci kontraobaveštajne službe se nikada ne približavaju agentu, a da prvo nisu iskoristili sve mogućnosti lociranja i identifikacije svih povezanih sa tim agentom.

Jedan od najvećih izazova za kontraobaveštajnu službu je detekcija oficira obaveštajne službe protivnika. Ona je ekvivalent direktnom prodoru u štab neprijatelja na određeno vreme.

Jedan takav obaveštajni "dobrovoljac", kad prebegne na suprotnu stranu može mesecima da parališe službu koju je ostavio za sobom. On može da opiše unutrašnju i spoljnu organizaciju svoje službe i rad i karakter mnogih njegovih bivših kolega u štabu.

On može da identifikuje neko prikriveno obaveštajno osoblje stacionirano u inostranstvu. Najgore od svega, on može da dostavi informacije o tekućoj akciji. On verovatno neće znati pravi identitet velikog broja agenata, naravno, za sve obaveštajne službe postoje pregrade za takve informacije, i samo mali broj ljudi koji su lično angažovani za pojedinačan slučaj će tačno znati ko su agenti.

Zapad je imao sreće što je imao mnogo ovih prebega u toku novije istorije.

U godini 1937. dva Staljinova glavna obaveštajca stacionirana u inostranstvu prebegla su umesto da se vrate u Rusiju da ne bi bili progutani u čistkama N.K.V.D.

Jedan je bio Valter Krivitski, koji je bio šef sovjetskih intelija u Holandiji. Već 1941. godine pronađen je mrtav u vašingtonskom hotelu. U njega su pucali nepoznati agenti, verovatno Sovjeti, koji nikada nisu uhapšeni. Nikada neću prihvatiti priču da je on izvršio samoubistvo. Drugi je bio Aleksandar Orlov, koji je bio jedan od šefova N.K.V.D. u Španiji u vreme građanskog rata. Za razliku od Krivickog, uspeo je da izbegne sovjetsku osvetu.

Rani posleratni sovjetski prebeg bio je prebeg Igora Goumenka, pripadnika sovjetske vojne obaveštajne službe, koji je bio glavni čovek u njoj. Velikim delom zahvaljujući informacijama koje je Goumenko doneo sa sobom, najsmrtonosniji od svih sovjetskih planova za nabavku tajni atomske bombe, privremeno je bio zaustavljen. Nastupajuće 1954-55 godinebile su obeležene višestrukim dezerterstvima. Širom sveta te 1954. godine odjeknula je vesta da je Piter Derijabin, bivši major u sovjetskoj tajnoj policiji, zatražio azil na Zapadu.

Posle Staljinove smrti i likvidacije Berijinog odeljenja, bilo je jasno da je svako ko je istaknut u sovjetskoj bezbednosnoj službi ugrožen.

Među velikim prebezima na Zapad u to vreme bili su i oni Vladimira Petrova, koji je bio šef K.G.B. u Australiji. Pobegli su Juri Rastvorov, obaveštajac koji je bio na redu u Sovjetskoj misiji u Japanu i pomenuti Piter Derjabin, koji je prebegao sa funkcije u Beču.

Svi ti ljudi su u jednom ili drugom trenutku bili stacionirani u obaveštajnom štabu u Moskvi i posedovali su vredne informacije koje su išle mnogo dalje od njihovih zadataka u vreme kada su prebegli.

Dva prebega posebne vrste koja su se desila poslednjih godina uključivala su sovjetsko obaveštajno osoblje zaposleno u misijama likvidacija. Nikolaj Khokhlov je poslat iz Moskve u Zapadnu Nemačku početkom 1954. gde je i prebegao.

U Minhenu 1957., sovjetski agenti su bezuspešno pokušavali da otruju Khokhlova. U jesen 1961., Bogdan Stačinski je prebegao u Zapadni Berlin i priznao da je po sovjetskom naređenju ubio dvojicu ukrajinskih fašista u izgnanstvu, Rebeta i Banderu, nekoliko godina ranije u Minhenu.

Sovjetski diplomata Aleksandr Kaznačajev prebegao u Burmu, gde je bio stacioniran.

Iako Kaznačajev nije bio član osoblja sovjetske obaveštajne službe, bio je "kooptiran radnik" i korišćen je u obaveštajnom radu kad god mu je pozicija diplomate omogućavala da obavlja određene zadatke sa manjim rizikom od otkrivanja od svojih kolega u obaveštajnom ogranku. Njegova knjiga koja opisuje šta se desilo u sovjetskoj ambasadi u Rangunu učinila je mnogo da se razotkrije slika sovjetske veštine i američke nesposobnosti koja je prethodno bila impresionirana američkom javnošću u knjizi „Ružni Amerikanac".

Svi važni obaveštajni "dobrovoljci" nisu bili građani Sovjetskog saveza. Brojni visoki oficiri osoblja prebegli su iz satelitskih zemalja i bili su u mogućnosti da doprinesu informacijama ne samo o sopstvenim službama već i o sovjetskim obaveštajnim službama, jer Sovjeti upravljaju i usmeravaju satelitske službe, ne na dalekom dometu već lično. To rade kroz takozvani savetnički sistem.

Sovjetski "savetnik" je agent instaliran u skoro svakom odeljenju i delu satelitskih obaveštajnih službi, bilo u Pragu, Varšavi, Bukureštu ili bilo kojoj drugoj satelitskoj prestonici. Ovom savetniku je trebalo da budu prikazani svi značajni konkretni špijuni „koji se rade", a svoj pristanak na sve važne operativne poduhvate i sve namere, morao je da potpiše supervizor, a njegova reč je bila konačna.

Špijunaža je nezgodan posao, naročito u vreme mira i u nedostatku ratnih kontrola. A špijunaža je lakša u zatvorenom društvu, koje može da manipuliše kasnije sa svojim informativnim medijima i krije šta hoće, gde i kada želi.

U obaveštajnoj službi, termin špijunaža pokriva širok spektar manipulacija pomoću kojih država pokušava da dovede u zabludu drugu državu, njene glavne potencijale ili uverenja o sopstvenim mogućnostima i namerama.

Njena najčešća upotreba je u ratnim vremenima ili neposredno pre izbijanja rata, kada je glavna svrha špijunaže da odvuče neprijateljsku odbranu od planirane taktike napada, ili da ostavi utisak da uopšte neće biti napada, ili da zbuni protivnika o svojim planovima i svrhama.

Tokom vrste mira koju zovemo Hladni rat, razni drugi oblici špijunaže, uključujući i političku, praktikuju protiv nas Sovjeti. To podrazumeva propagiranje lažnih i pogrešnih informacija, lažiranje dokumenata i korišćenje falsifikata.

To se smatra dovoljno važnim da bi specijalni deo u sovjetskoj obaveštajnoj službi pod nazivom "Biro za dezinformacije" bio odgovoran za montiranje takvih operacija.

Sovjetske parade koje se koriste za obmanu o vojnim sposobnostima je uglavnom taktički manevar kratkog dometa koji se procenjuje kako bi se prikrilo posedovanje ili lokacija određenog oružja ili, ponekad, nedostatak njih.

Sovjeti su koristili vojne parade da izlože naoružanje koje je namenjeno da skrene pažnju sa drugih naoružanja koje možda imaju u svom arsenalu ili možda planiraju da imaju. Izloženi su i ismejani avioni i druga oprema koja nikada nije nameravala da bude operativna. Sovjeti su 1955. diplomatama i posmatračima dozvolili da vide "prelet" teških bombardera u brojkama koje daleko prevazilaze, kako se smatralo, raspoloživu snagu eskadrile u toj oblasti. Utisak je na taj način bio da je još mnogo teških bombardera silazilo sa montažnih traka od onog broja koji smo izračunali.

Kasnije se saznalo da je ista eskadrila bombardera letela u krug, ponovo se pojavila na svakih par minuta sa namerom da nas obmane. Tehnike obmane ove vrste koristile su obe strane tokom Drugog svetskog rata. Aerodromi u Britaniji su napravljeni da izgledaju kao farme iz vazduha. Slama je bila postavljena iznad hangara i glavne kolibe su dobile izgled ambara.

Još važnije, postavljane su često makete i u drugim oblastima da izgledaju kao pravi aerodromi sa avionima na njima. Takođe, pomorska plovila stacionirana tamo gde su mogla biti prava, bila su makete. Kao strateški manevar, operacije obmane uglavnom traže dugu i pažljivu pripremu.

Čovek može da organizuje nesreću poput one koju su Britanci uradili u Španiji. Takve nesreće su verodostojne jer se one, na kraju svega, često dešavaju isključivo kao rezultat pogrešnih ratnih informacija. Istorija je puna slučajeva gde su kuriri, puni važnih depeša, pali u ruke neprijatelja.

Drugi način je da podmetnete agenta neprijatelju koji mu daje izveštaje o vašim planovima. On može da bude "dezerter", ili neka vrsta "neutralnog". Problem je, kao i u svim kontraobaveštenim prodorima, da se neprijatelj nagovori da veruje agentu.

On ne može jednostavno da se pojavi sa dramatičnim vojnim informacijama i da očekuje da mu se veruje. Uhvaćena radioporuka preko potpuno modernog kanala, kao metoda obmane, nastala je sa pojavom i korištenjem radio aparata.

Na primer, padobranac sleće na neprijateljsku teritoriju opremljen prenosnim predajnikom i zarobljen je. On se protivi tome da je poslat u misiju da špijunira neprijateljske trupe i da komunicira sa svojim obaveštajnim štabom preko radija. Takav agent stoji. Velike su šanse da bude upucan nakon što je dao ovo priznanje. Možda će biti upucan pre nego što dobije šansu da uspe. Verovatnoća je, međutim, velika, da će njegovi otmičari odlučiti da je korisniji živ nego mrtav jer njegova radio veza direktan je kanal za hranjenje obmanama protivničke obaveštajne službe.

Međutim, ako obaveštajna služba koja je poslala agenta zna da je uhvaćen i da je pod kontrolom neprijatelja, može da nastavi da mu šalje pitanja sa namerom da obmane drugu stranu.

Ako traži izveštaj o koncentrisanju trupa u sektoru A, to odaje utisak da je tamo planirana neka vojna akcija. Ovo je bila jedna taktika koju su saveznici koristili u pripremi za iskrcavanje u Normandiji.

Montiranje strateških obmana zahteva potpunu saradnju i potpunu bezbednost svih delova upravljanja angažovanih u tim naporima. Iz tog razloga, obmana velikih razmera je teška za demokratsku vladu, osim u okolnostima rata. Za Sovjete je, naravno, situacija drugačija. Sa svojom centralizovanom organizacijom i potpunom kontrolom informativnih medija unutar svoje zemlje, mogu da podrže operaciju obmane daleko efikasnije nego što to može slobodna zemlja. Kada sovjetski diplomata odustane od opaske „u najdubljem poverenju" agentu iz neutralne zemlje na nekoj večeri, on to obično čini znajući da neutralni kolega takođe prisustvuje večernjim zabavama sa zapadnjacima.

Posebna primedba je sadržana u direktivi koji mu je poslalo njegovo Ministarstvo inostranih poslova.

Zanimljiv primer se desio 30. oktobra 1962, kada su američki i venecuelanski zvaničnici uhvatili tajni kubanski radio signal koji usmerava akte terorizma na venecuelanska naftna polja. Pre nego što je adekvatna preventivna akcija krenula, našli smo sabotere za koje se veruje da su bili komunisti, kako bi zbunili protivnika jer smo znali smo da preti ozbiljnaštetu postrojenjima za proizvodnju nafte.

Ovde je kontraobaveštajna pomoć pomogla da se ublaži šteta i kompromitovao kubanski izvor pretnje. To je omogućilo da se preduzmu bolje akcije u budućnosti.

Funkcija kontraobaveštajne službe dodeljena je raznim vezama SAD, od kojih svaka ima posebnu oblast odgovornosti.

CIA ima glavnu odgovornost za špijunažu izvan Sjedinjenih Država, čime stvara linije odbrane od operacijaneprijateljskih obaveštajaca pre nego što njihovi agenti likvidiraju svoje mete.

Svaki ogranak oružanih snaga takođe ima svoje obaveštajne službe, čija je svrha uglavnom da štiti svoje komande, tehničke ustanove i osoblje u zemlji i u inostranstvu od neprijateljske penetracije.

Koordinacija agencija i efektivnost ove podele osoblja zavisi od formacija odvojenih agencija i njihovom brzom rasporedu, tačnije cirkulaciji kontraobaveštajnih informacija od jedne do druge.

Slučaj sovjetskog "ilegalnog" pukovnika Rudolfa Abela govori o načinu ove koordinacije. Naime, bliski saradnik pukovnika Abela u Sjedinjenim Državama bio je na putu da se vrati u Sovjetski Savez da napravi svoj izveštaj. Tokom vremena u Zapadnoj Evropi, odlučio je da prebegne. Kontaktirao je američku obaveštajnu službu u zemlji gde je smatrao da je bezbedno da to uradi, pokazujući američki pasoš dobijen na osnovu lažne krštenice.

On je ispričao fantastičnu priču o špijunaži u Sjedinjenim Državama, uključujući specijalno ono što se tiče tajnih zaliha,sredstava i komunikacija među agentima.

Sve ove Abelove informacije odmah su prenete u Washington i uručene FBI-ju na proveru. Agentova priča je ustalasala FBI. Naime, ovaj oficir sovjetske obaveštajne službe, naneo je veliku štetu SAD pa je osuđen1957. godine za prenos vojnih tajni Sovjetima. Odslužio je četiri godine svoje kazne a onda „tiho" zamenjen za američkog pilota Garija Pauersa. U Rusiji je predavao o svom životnom iskustvu pre nego što je umro 1971. godine u 68. godini.

Za vreme Drugog svetskog rata, navažniji obaveštajni zadatak je bio da se informacije uvuku u redove Nemaca i da im se na neki način prenesu poruke ali tako da ih shvate kao poruke od saveznika. Takvi agenti su stoga predstavljali direktan način kako da nemački vojnici i oficiri poveruju da će određeni potez napraviti njihov protivnik.

Da bi same informacije bile verodostojne i, na primer, da Nemci misle da će se iskrcavanje saveznika biti tamo gde oni znaju da su sposobni da čuvaju tu oblast, od agenata u regionu je zatraženo da naprave određene komunikacije i stave ih u rad i „odrede lokaciju".

Nakon što su saveznici isterali Nemce iz Severne Afrike 1943. pitanje je bilo gde. Pošto je Sicilija bila očigledna odskočna daska i zapravo je bila saveznički cilj, smatralo se da treba uložiti sve napore da nemci i Italijani stekli utisak da će ga saveznici zaobići. Pokušati ubediti Nemce da uopšte neće biti napada ili da će se preseliti preko Španije nije dolazilo u obzir, jer te stvari ne bi bile verodostojne. Obmana je morala da ukaže na nešto u očekivanom rasponu. Inscenirana je jedna nesreća za brzo i efikasno dostavljanje „verodostojne obmane" i njeno stvaljenje u ruke neprijateljske komande, kao informacije koja im je trebala. Takvu nesreću Britanci su pametno iscenirali 1943. Početkom maja te godine jedan leš obučen u britanskog majora plutao je na jugozapadnoj obali Španije i pronađen ubrzo u blizini grada Huelva, između portugalske granice i Gibraltara.

Kurirska aktovka je još uvek bila vezana za njegov zglob u kojoj su se nalazile kopije prepiske između generala Harolda Aleksandera u Tunisu i Carskog generalštaba (Harold Aleksander je imao titulu Grofa od Tunisa i važio je za jednu od ključnih ličnosti čijoj prepisci bi Nemci bespogovorno verovali). Ti papiri koje su jasno nagovestili saveznički plan za invaziju na južnu Evropu preko Sardinije i Grčke.

Kako smo saznali posle rata, Nemci su u potpunosti poverovali u ove nagoveštaje. Hitler je poslao oklopnu diviziju u Grčku, a italijanski garnizon na Siciliji nije pojačan.

Ovo je bio možda jedan od najboljih slučajeva obmane koji je iskorišćen u novijoj istoriji špijunaže. Operacija se zvala "Mincemeat", a priču o pogubljenom „britanskom majoru" u potpunosti je ispričao jedan od glavnih planera afere, Juen Montagu, u knjizi „Čovek koji nikada nije postojao".

Bio je to veoma sofisticiran podvig, moguć u okolnostima modernog ratovanja i tehnikama moderne nauke. Nije bilo ničeg nelogičnog u mogućnosti da avion, u kojem je bio oficir koji je nosio važna dokumenta, iskoči iz njega sa idejom da ispliva na špansku obalu. Taj put kao leš britanskog majora, „odnedavno mrtvog".

Odličan primer kontrašpijunaže vezan je i za to kako su Sovjeti kontrolisali satelitske obaveštajne službe. To nije zato što su oni bili nesposobni, već zato što njihove satelitske službe nisu verovale svojim sovjetskim gospodarima.

U cilju sprečavanja ovih službi da se izvuku sa bilo čim, Sovjeti se pomuče da tajno regrutuju obaveštajce u službi „satelita" koji mogu da ih snabdevaju informacijama o planovima, sukobima u lokalnom komandovanju, nezadovoljstvu i slično, što možda ne bi privuklo pažnju savetnika.

Ključni „satelitski saradnici" pobegli su od agenta Džozefa Sviatla, koji je prebegao 1954.

Pawel Monat je bio poljski vojni ataše u Washingtonu od 1955. Služio je na ovom poslu dve godine pre nego što je prebegao 1959.

František Tisler nam je prebegao nakon što je služio kao češki vojni ataše u Washingtonu od 1957. Mađarski agent Bela Lapušnik pobegao je u maju 1961.

Ono što je sve ove ljude dovelo na našu stranu je prirodno stvar od velikog interesa ne samo za zapadnu obaveštajnu službu već i za bilo kog ozbiljnog studenta sovjetskog sistema i sovjetskog života.

Otkrića Vladimira Petrova, zvaničnika sovjetske ambasade koji je bio šef sovjetske špijunaže u Australiji dok nije postao razočaran komunizmom, izazvala su veliku istragu 1954. Petrov i njegova supruga, koji su takođe bili oficir za špijunažu, dobili su utočište u Australijskom širokom svetu.

Jozef Swiatlo, poljski bezbednosni zvaničnik koji se okrenuo protiv komunizma 1954. ispričao je kako ga je postepeno, obuzela sramota i odvratnost kada je počeo da shvata da je SSSR., dok je ratni saveznik Britanije, Kanade i Sjedinjenih Država, uložio ogroman špijunski napor da ukrade njihove sofisticirane tajne.

Moralna odvratnost čoveka o učenju sovjetskih mahinacija protiv njegovih "prijatelja" na kraju je dovela do njegovog prebega.

Sovjetski insajderi razočarani posleratni prebegli nisu imali sličnu motivaciju jer Sovjeti više nisu uticali na prijateljstvo sa Zapadom posle 1946.

Svaki sovjetski zvaničnik je bio dobro indoktriniran u tom trenutku i nije mogao lako da preživi u svom poslu ako bi imao neka meka osećanja prema "imperijalistima".

(Nastavak u sledećem broju)