EKSKLUZIVNO:

Klaus Švab i Tjeri Malere - Covid 19 :Veliki reset (2)

Odgovor monetarne politike na pandemiju bio je odlučan i brz

Guru uspostavljenog korporativnog fašizma je Klaus Švab, osnivač i predsednik Svetskog ekonomskog foruma / WEF/ u Davosu, koji je bio ideolog bankrotiranog neoliberalnog kapitalizma sve od 1971.godine, kada je prvi WEF osnovan, pa do prošle Kovid -19 godine, kada je odlučio da promeni svoju, pola veka, promašenu dogmu. Podsećam, da se ne zaboravi, pošto se, gotovo preko noći, medijska priča iz temelja promenila, da su na WEF dolazili najuticajniji političari, korporacije, bankari, ekonomisti, publicisti, književnici i svetske medijske face da punih pola stoleća podrže globalističko narastanje neoliberalnog kapitalizma bez ljudskog lika. Naravno, korporacije i banke su plaćale svoje učešće na samitu godišnjom člnarinom od 60.000 do 650.000 švajcarskih franaka, za nekakav poseban status strateškog partnera. Njegovu knjigu Magazin Tabloid ekskluzivno feljtonizira u nekoliko nastava

Klaus Švab

Tjeri Malere

1.2.2.3. Kako može izgledati budući rast

U postpandemijskoj epohi, prema tekućim prognozama, nova ekonomske „norma" može se okarakterisati kao daleko niži tempo rasta nego u prošloj deceniji. Na početku oporavka kvartalni rast BDP-a može izgledati impresivno (jer počinje sa veoma niskog nivoa), ali mogu proći godine pre nego što se ukupna veličine ekonomije većine zemalja vrati na nivo pre pandemije. To je povezano s tim da će se ozbiljnost ekonomskog šoka izazvanog koronavirusom, kombinovati sa dugoročnim tendencijama: smanjenje broja stanovništva u mnogim zemljama i starenje (demografija - to je „sudbina" najvažniji faktor BDP-a). U takvim uslovima kada niži ekonomski rast izgleda skoro neizbežan, mnogi ljudi mogu postaviti pitanje, je li korisna „održivost" rastom, doći do zaključka da nema smisla postavljati za cilj sve veći rast BDP-a.

Duboki potresi izazvani COVID-19 u celom svetu, dali su društvu iznuđenu pauzu za razmišljanje o tome šta zaista ima vrednost. Uz postojanje hitnog ekonomskog odgovora na pandemiju, može se iskoristiti prilika da se naprave institucionalne promene i politički izbori koji će privrede dovesti na novi put ka pravednijoj i zelenijoj budućnosti. Istorija radikalnog preispitivanja u godinama posle Drugog svetskog rata, koje je uključivalo stvaranje institucija Breton Vudsa, Ujedinjenih nacija, EU i širenje država blagostanja, pokazuje razmere mogućih preokreta.

Postavljaju se dva pitanja: 1)Kakav mora biti novi kompas za praćenje progresa? i 2)Kakve će biti nove pokretačke snage inkluzivne i održive ekonomije?

Što se tiče prvog pitanja, promena kursa zahtevaju promene pogleda na svet svetskih lidera, s tim da se posveti više pažnje blagostanju svih građana na planeti. Istorijski gledano, nacionalna statistika je prikupljana prvenstveno da bi se vladama dalo bolje razumevanje resursa dostupnih za oporezivanje i ratovanje. Kako su demokratije jačale, 1930-ih godina obim nacionalne statistike je proširen kako bi odražavao ekonomsko blagostanje stanovništva, za sada prevedeno u formu BDP-a. Ekonomsko blagostanje postalo je ekvivalent tekućoj proizvodnji i potrošnji bez uzimanja u obzir raspoloživosti resursa u budućnosti. Preterano oslanjanje političara na BDP kao pokazatelj ekonomskog prosperiteta dovelo je do sadašnjeg stanja iscrpljenosti prirodnih i društvenih resursa.

Koje još elemente mora uključiti poboljšani panel monitoringa progresa? Prvo, neophodno je obnoviti sam BDP, da bi odrazili vrednost stvorenu u digitalno ekonomiji, vrednost stvorenu na račun neplaćenog rada, a takođe i vrednost potencijalno uništenu usled određenih vrsta ekonomske delatnosti. Nepostojanje vrednosti, stvorene kao rezultat rada u domaćinstvu, bio je stari problem, i istraživački napori na stvaranju sistema merenja zahteva novi impuls. Osim toga, srazmerno širenju digitalne ekonomije jaz između izmerene i realne ekonomske aktivnosti se povećava. Štaviše, određeni tipovi finansijskih proizvoda, koji se zahvaljujući njihovom uključivanju u BDP uzimaju u obzir kao stvorene vrednosti, prosto premeštaju vrednost iz jednog mesta u drugo ili čak ponekad dovode do njegovog uništenja.

Drugo, ima značaj ne samo ukupna veličina ekonomije, već i raspodela dobiti i progresivne evolucije pristupa mogućnostima. Sa dohodovnom nejednakošću prihoda izraženiji je nego ikada u mnogim zemljama i tehnološki razvoj koji dovodi do dalje polarizacije, ukupni BDP ili proseci kao što je BDP po glavi stanovnika postaju sve manje korisni kao istiniti pokazatelji života pojedinca. Nejednakost bogatstva je važan aspekt današnje dinamike nejednakosti, i njega treba sistematski pratiti.

Treće, neophodno će biti da se bolje meri i kontroliše održivost, da bi se ocenilo istinsko stanje ekonomije, uključujući i determinante produktivnosti, takve kao instituti, infrastruktura, ljudski kapital i inovacione ekosistemi, koji imaju presudan značaj za ukupnu stabilnost sistema. Osim toga, neophodno je sistematski pratiti rezerve kapitala, koje zemlja može koristiti za vreme krize, uključujući finansijski, fizički, prirodni i socijalni kapital. Iako je prirodni i socijalni kapital, između ostalog, teško izmeriti, oni imaju presudan značaj za socijalnu koheziju i ekološku održivost koje ne treba potcenjivati. Nedavni naučni napori počinju rešavati problem merenja putem objedinjavanja podataka iz državnog i privatnog sektora.

Javljaju se realni primeri pomeranja akcenta političara. Nije slučajno 2019. godine zemlja koja ulazi u top-10 rejtinga World Happiness Report, objavila „budžet blagostanja". Odluka premijera Novog Zelanda da izdvoji novac za rešavanje socijalnih problema, takvih kao psihičko zdravlje, dečije siromaštvo i nasilje u porodici, učinila je blagostanje očiglednim ciljem državne politike. Postupajući na taj način, premijer Ardern je pretvorio u politiku ono što je svima godinama bilo nepoznato, da povećanje BDP-a ne garantuje poboljšanje života i socijalno blagostanje.

Osim toga, nekoliko ustanova i organizacija od gradova do Evropske komisije, razmišlja o varijantama koje bi omogućile da se održi buduća ekonomska aktivnost na nivou koji odgovara zadovoljavanju naših materijalnih potreba uz poštovanje naših planetarnih granica. Opština Amsterdama je prva u svetu koja je zvanično prihvatila ove okvire kao polaznu tačku za donošenje odluka u oblasti državne politike u postpandemijskom svetu.

Struktura podseća na „krofnu" u kojoj unutrašnji krug predstavlja minimum koji nam je neophodan za život (kao što je naglašeno u ciljevima održivog razvoja OUN), a spoljni krug je ekološki plafon koji određuju naučnici zemaljskog sistema (koji naglašava granice koje ljudska aktivnost ne smeju preći kako bi se izbegli negativni uticaji na životnu sredinu o klimi, tlu, okeanima, ozonskom omotaču, slatkoj vodi i biodiverzitetu). Između dva kruga je slatko mesto (ili „testo") gde se zadovoljavaju naše ljudske potrebe i potrebe planete.

Mi još ne znamo da li će se prekinuti „tiranija rasta BDP-a", ali različiti signali predviđaju da pandemija već može ubrzati promene u mnogim našim čvrsto ukorenjenim socijalnim normama. Ako kolektivno priznamo da osim određenog nivoa blagostanja, određenog nivoa BDP-a po duši stanovnika, sreća u velikoj meri zavisi od nematerijalnih faktora, takvih kao dostupna i sigurna zdravstvena zaštita, socijalno blagostanje, nego i materijalne potrebe, onda će takve različite vrednosti, kao uvažavanje životne sredine, odgovorna ishrana, empatija ili velikodušnost mogu se proširiti i postepeno postati karakteristike novih društvenih normi.

Osim tekuće krize, poslednjih godina uloga ekonomskog rasta u povećanju životnog standarda menjala se u zavisnosti od konteksta. U zemljama sa visokim prihodima rasta produktivnosti je u stalnom opadanju od 1970-ih godina, i utvrđeno je da danas nema jasnih političkih puteva za obnavljanje dugoročnog rasta. Osim toga, rast, koji se zaista materijalizovao otišao je ljudima na najvišem nivou raspodele prihoda. Efikasniji pristup može se sastojati u tome da se licima koja kreiraju politiku direktnije usmere mere povećanja blagostanja. U zemljama sa niskim i prosečnim nivoom prihoda korist od ekonomskog rasta pomogla je milionima ljudi da se izbave siromaštva na velikim razvijenim tržištima.

Varijante politike za ubrzavanje rasta bolje su poznate (na primer, otklanjanje osnovnih distorzija), međutim biće neophodno naći nove pristupe, pošto model razvoja, orijentisanja na proizvodnju, brzo gubi snagu sa nastupanjem Četvrte industrijske revolucije.

To dovodi do drugog ključnog pitanja o budućem rastu. Ako pravac i kvalitet ekonomskog rasta imaju isti takav značaj, kao i njegova brzina, a možda čak i veći, što je verovatno, biće nova pokretačka snaga tog kvaliteta u postpandemijskoj ekonomiji. Neke oblasti mogu ponuditi sredinu sposobnu da povisi inkluzivni i održivi dinamizam.

Zelena ekonomija obuhvata ceo niz mogućnosti - od više zelene energetike do ekoturizma i ekonomije zatvorenog ciklusa. Na primer, prelaz sa pristupa „uzeti-napraviti-utilizovati" ka proizvodnji i potrošnji ka modelu koji je „restorativni i regenerativni po dizajnu" može sačuvati resurse i minimizirati otpad ponovnim korišćenjem proizvoda na kraju njegovog korisnog veka, stvarajući tako dodatnu vrednost, koja zauzvrat može da generiše ekonomske koristi, promovišući inovacije, otvaranje novih radnih mesta i na kraju rast. Kompanije i strategije koje favorizuju dugotrajnije obnovljene proizvode (od telefona i automobila do mode), čak i nude besplatne popravke (poput gornje odeće Patagonia) i platforme za prodaju polovnih robe brzo se šire.

Socijalna ekonomija obuhvata druge brzorastuće i oblasti koje stvaraju radna mesta u oblasti nege i ličnih usluga, obrazovanja i zdravstvene zaštite. Investicije u negu dece, nego starijih ljudi i duge elemente nege stvara 13 miliona radnih mesta samo u SAD u 21 milion radnih mesta u sedam država, a takođe i dovodi do povećanja BDP-a ta 2% u istraživanja zemalja. Obrazovanje je takođe oblast masovnog stvaranja radnih mesta, posebno ako posmatramo osnovno i srednje obrazovanje, tehničko i profesionalno obrazovanje i obuku, univerzitetsko obrazovanje i obuku odraslih zajedno.

Zdravlje, kao što je pokazala pandemija, zahteva daleko veće investicije kako s tačke gledišta infrastrukture i inovacija, tako i sa gledišta ljudskog kapitala. Ove tri oblasti stvaraju mulitiplikativni efekat kako na račun sopstvenog potencijala zaposlenosti, tako i na račun dugoročne koristi, koje oni donose u različitim društvima u vidu jednakosti, socijalne mobilnosti i inkluzivnog rasta.

Inovacije u proizvodnji, distribuciju i poslovne modele mogu dovesti do povećanja efikasnosti i stvaranja novih ili poboljšanih proizvoda koji dodaju više vrednosti, što dovodi do otvaranja radnih mesta i ekonomskog prosperiteta. Dakle, vlade imaju na raspolaganju alate koji im omogućuju da pređu na inkluzivniji i održiviji prosperitet, kombinujući definiciju pravaca aktivnosti i podsticaje javnog sektora sa komercijalnog inovacijskog potencijala kroz fundamentalno preispitivanje tržišta i njihove uloge u našoj ekonomiji i društvu.

Ovo zahteva drugačije i svesno ulaganje u granična tržišta prethodno opisana, u oblastima u kojima tržišne snage mogu da imaju transformativni efekat na privredu i društvo, ali gde još uvek nedostaju neki od neophodnih preduslova za funkcionisanje (na primer, tehnički kapacitet za održivu proizvodnju proizvoda ili velikih sredstava još uvek nije dovoljan, standardi nisu pravilno definisani ili zakonski okvir još nije razvijen).

Oblikovanje pravila i mehanizama ovih novih tržišta može transformativni uticaj na privredu. Ako vlade žele prelazak na novi i bolji oblik rasta, imaju priliku da deluju sada kako bi stvorili podsticaje za inovacije i kreativnost u gore navedenim oblastima.

Neki prizivaju na „usporavanje rasta" - čije napredovanje predviđa nulti ili čak negativan rast BDP-a, koji dobijaju na zamahu (u najmanju ruku, u sedam bogatih zemalja). Kako se kritika ekonomskog rasta pomera u središte, finansijska i kulturna dominacija konzumerizma u javnom i privatnom životu biće preispitana.

Ovo je očigledno u potrošačkom aktivizmu za rast u neki nišni segmenti - poput zalaganja za manje mesa ili manje letova. Pokretanjem perioda prinudnog rasta, pandemije podstakao je ponovno interesovanje za ovaj pokret koji želi da preokrenuti tempo privrednog rasta, vodeći više od 1.100 stručnjaci iz celog sveta će objaviti manifest u maju 2020. iznošenje strategije odrastanja za rešavanje ekonomskih i ljudska kriza izazvana COVID-19.

Ovo postaje očigledno u potrošačkom aktivizmu za rast u neki nišni segmenti - poput zalaganja za manje mesa ili manje letova. Pokretanjem perioda prinudnog rasta, pandemije podstakao je ponovno interesovanje za ovaj pokret koji želi da preokrenuti tempo privrednog rasta, vodeći više od 1.100 stručnjaci iz celog sveta će objaviti manifest u maju 2020. iznošenje strategije odrastanja za rešavanje ekonomskih i ljudska kriza izazvana COVID-19. Njihovo otvoreno pismo poziva na usvajanje demokratski „planiranog, ali prilagodljivog, održivog i pravičnog smanjenja ekonomije, što vodi ka budućnosti u kojoj možemo da živimo bolje sa manje".

Međutim, čuvajte se da se potraga za odrastanjem pokaže bezsmernom kao i težnja za rastom! Najperspektivniji zemlje i njihove vlade će umesto toga dati prioritet inkluzivniji i održiviji pristup upravljanju i merenju njihove ekonomije, onu koja takođe pokreće rast radnih mesta, poboljšanje životnog standarda i čuva planetu. Tehnologija da se uradi više sa manje već postoji. Ne postoji fundamentalni kompromis između ekonomskih, društvenih i ekoloških faktora ako usvojimo ovaj holističkiji i dugoročniji pristup definisanju napretka i podsticanju ulaganja u zelena tržišta i tržišta društvenih granica.

1.2.3. Fiskalna monetarno-kreditna politika

Odgovor fiskalne i monetarne politike na pandemiju bio je odlučan, masivan i brz. U sistemski važnim zemljama, centralne banke su gotovo odmah nakon početka epidemije odlučile da smanje kamatne stope i istovremeno pokrenu velike programe kvantitativnog ublažavanja, obavezujući se da će štampati novac neophodan da bi troškovi državnog zaduživanja bili niski.

Američki FED se obavezao da će kupiti trezorske obveznice i hartije od vrednosti obezbeđene hipotekom, dok je Evropska centralna banka obećala da će kupiti bilo koji instrument koji vlade izdaju (potez koji je uspeo da smanji razliku u troškovima zaduživanja između slabijih i jačih članica evrozone). Istovremeno, većina vlada je pokrenula ambiciozne i neviđene odgovore fiskalne politike. Hitne i ekspanzivne mere preduzete su veoma rano tokom krize, sa tri konkretna cilja: 1) borba protiv pandemije uz onoliko izdataka koliko potrebno da se to stavi pod kontrolu što je pre moguće (kroz proizvodnja testova, bolničke mogućnosti, istraživanja lekova i vakcina, itd.); 2) obezbedi sredstva za vanredne situacije domaćinstvima i preduzećima na ivici bankrota i katastrofe; i 3) podržavaju agregatnu tražnju kako bi privreda mogla da funkcioniše što je moguće bliže potencijalu.

Ove mere dovode do veoma velikog budžetskog deficita sa verovatnim povećanjem odnosa duga prema BDP-u na 30% BDP-a u bogatim zemljama. Na globalnom nivou sveukupni stimulans od strane državnih rashoda, verovatno premašuje 20% svetskog BDP-a 2020. godine sa značajnim oscilacijama po zemljama: od 33% u Nemačkoj do više od 12% u SAD.

Ovo širenje fiskalnih mogućnosti ima potpuno različite posledice u zavisnosti od toga jesu li zemlje razvijene ili nerazvijene. Zemlje sa visokim nivoom prihoda imaju više fiskalnog prostora, zato što viši nivo duga mora biti održiv i povlači za sobom životnosposoban nivo troškova na blagostanje budućih generacija iz dva razloga: 1) obaveza centralnih banaka da kupe svaku vrstu obveznica, neophodnih za održavanje niskih kamatnih stopa; i 2) poverenje da će kamatne stope, verovatno, ostati niske u doglednoj budućnosti, zato što će neodređenosti i dalje sprečavati privatne investicije i opravdavati visok nivo preventivne štednje.

Nasuprot tome, na tržištima u razvoju i privredama u razvoju, situacija ne može biti oštrija. Većina nema finansijski prostor potreban da odgovori na pandemijski šok; već pate od značajnog odliva kapitala i pada cena roba, što znači da će njihov kurs biti narušen ukoliko se odluče na ekspanzivnu fiskalnu politiku.

Ove okolnosti, pomoć u vidu grantova i otpisa duga i eventualno potpunog moratorijuma, ne samo da će biti potrebna, već će biti i presudna. Ovo su programi bez presedana za neviđeno situacije, nešto tako novo da je ekonomista Karmen Rajnhart je to nazvao „trenutak koji bi mogao biti potreban za široku, nekonvencionalnu fiskalnu i monetarnu politiku". Mere koje su pre pandemije izgledale nezamislive, mogu postati standard u celom svetu, dok vlade pokušavaju da spreče da se ekonomska recesija pretvori u katastrofalnu depresiju. Sve više će biti poziva da se vlada ponaša kao „platiša u krajnjoj instanci" da bi se sprečio ili zaustavi talas masovnih otpuštanja i uništenja biznisa, izazvanih pandemijom.

Sve ove promene menjaju pravila „igre" ekonomske i monetarne politike. Veštačka barijera, koju čine monetarne i fiskalni organi vlasti nezavisni jedni od drugih, sada su demontirani, i centralni bankari su se počeli (u određenoj meri) povinovati izabranim političarima. Sada možete pretpostaviti da će u budućnosti vlada pokušati da iskoristi svoj uticaj na centralne banke za finansiranje velikih javnih projekata, poput izgradnje infrastrukture ili zelenog investicionog fonda.

Slično tome, mandat da vlada može da interveniše da sačuva radna mesta ili prihode radnika i zaštiti kompaniju od bankrota može da se nastavi i nakon što se politika završi. Verovatno će se javni i politički pritisak da se takve šeme održe, nastaviti čak i kada se situacija bude popravljala. Jedan od najozbiljnijih problema sastoji se u tome da ova implicitna interakcija između fiskalne i monetarne politike dovodi do nekontrolisane inflacije. To proizilazi iz ideje da će političari primeniti masivne fiskalne podsticaje koji će biti u potpunosti monetizovani, odnosno ne finansirani standardnim javnim dugom.

Upravo ovde u pomoć priskače savremena monetarna teorija (MMT) i novac ih helikoptera: sa kamatnim stopama, koji variraju oko nule, centralne banke ne mogu stimulisati ekonomiju klasičnim monetarnim instrumentima, to jest sniženjem kamatnih stopa - ako oni ne odluče da krenu na duboko negativne kamatne stope, to je problematičan korak, kome se suprotstavlja većina centralnih banaka.

Podsticaj stoga mora doći iz povećanja fiskalnih deficita (što znači da će javna potrošnja rasti u vreme kada poreski prihodi opadaju). Najjednostavnije rečeno (i, u ovom slučaju, pojednostavljenim) terminima, MMT teče ovako: vlade će emitovati neki dug koji će centralna banka kupiti. Ako ga nikada ne proda nazad, to je jednako monetarnom finansiranju: deficit se monetizuje (tako što centralna banka kupuje obveznice koje vlada emituje) i vlada može da koristi novac kako joj odgovara.

Može, na primer, da ga metaforički ispusti iz helikoptera onim ljudima u nevolji. Ideja je privlačna i ostvariva, ali sadrži glavno pitanje društvenih očekivanja i političke kontrole: kada građani shvate da se novac može naći na „magičnom stablu novca", izabrani političari će biti pod žestokim i nemilosrdnom pritiskom javnosti, sa ciljem stvaranja sve više i više novca, kada se pojavi pitanje o inflaciji.

1.2.3.1. Deflacija ili inflacija?

Dva tehnička elementa ugrađena u problem monetarno-kreditnog finansiranja, vezana su za rizik od inflacije. Prvi, odluka da se angažuje u stalnom kvantitativnom popuštanju (tj. u monetarnim finansijama) ne mora da se donese kada centralna banka kupi dug koji je emitovala vlada; može se ostaviti kontingentnoj budućnosti da se sakrije ili zaobiđe ideja da novac „raste na drveću".

Drugi, inflatorni uticaj novca iz helikoptera nije povezan sa tim da li je deficit finansiran ili nefondovski, ali je direktno proporcionalan iznosu novca koji je uključen. Ne postoje nominalna ograničenja koliko novca centralna banka može da stvori, ali postoje razumna ograničenja koliko bi oni želeli da stvore i postignu deflaciju bez rizika od prevelike inflacije.

Rezultat povećanje nominalnog BDP-a će biti podeljen između efekta realne proizvodnje i efekta povećanja nivoa cena - ovaj bilans i njegova inflatorna priroda će zavisiti od toga koliko su stroga ograničenja ponude, pa na kraju i od količine stvorenog novca. Centralni bankari mogu odlučiti da nema razloga za brigu zbog inflacije od 2% ili 3%, kao i da je 4% do 5% takođe u redu, ali će morati da definišu gornju granicu na kojoj inflacija postaje remetilačka i stvarna zabrinutost. Izazov će biti da se utvrdi na kom nivou inflacija postaje korozivna i izvor opsesivne brige za potrošače.

Za sada se neki plaše deflacije, dok su drugi zabrinuti zbog inflacije. Šta se krije iza ovih različitih strepnji za budućnost? Zabrinuti zbog deflacije ukazuju na kolaps tržišta rada i posrćuće cene roba, i pitam se kako bi se inflacija mogla uskoro podići u ovim uslovima.

Oni koji brinu o inflaciji primećuju značajno povećanje bilansa centralne banke i fiskalnog budžetskog deficita i pitaju se kako to jednog dana neće dovesti do inflacije, a moguće i visoke inflacije, pa čak i hiperinflacije.

Ukazuju na primer Nemačke posle Prvog svetskog rata koja je naduvala svoj domaći ratni dug u hiperinflaciji 1923. ili UK, koja je uz malu inflaciju erodirala ogroman iznos duga (250%) koje je nasledila iz Drugog svetskog rata. Ovi zabrinuti priznaju da bi, kratkoročno, deflacija mogla biti veći rizik, ali tvrde da je inflacija na kraju neizbežna s obzirom na ogromne i neizbežne količine stimulusa.

U ovom trenutku, teško je zamisliti kako bi se inflacija mogla uskoro povećati. Preusmeravanje proizvodnih aktivnosti moglo bi stvoriti povremene džepove inflacije, ali će verovatno ostati ograničeni. Kombinacija moćnih, dugoročnih, strukturnih trendova kao što su starenje i tehnologija (oba su deflaciona po prirodi) i izuzetno visoka stopa nezaposlenosti koja će godinama ograničavati povećanje plata, stvara snažan silazni pritisak na inflaciju.

U postpandemijskoj eri, velika potražnja potrošača je malo verovatna. Bol izazvan široko rasprostranjenom nezaposlenošću, nižim prihodima za velike segmente stanovništva i neizvesnošću u pogledu budućnosti verovatno će dovesti do povećanja štednje iz predostrožnosti. Kada socijalno distanciranje na kraju popusti, nagomilana potražnja bi mogla da izazove malo inflacije, ali je verovatno da će biti privremeni i stoga neće uticati na inflaciona očekivanja.

Olivije Blanšar, bivši glavni ekonomista MMF-a, smatra da bi samo kombinacija sledeća tri elementa mogla stvaraju inflaciju: 1) veoma veliko povećanje odnosa duga prema BDP-u, veći od trenutne prognoze od 20-30%; 2) veoma veliko povećanje neutralne stope (tj. sigurna realna stopa koja je potrebna za održavanje privreda u potencijalu); i 3) fiskalna dominacija monetarne politika. Verovatnoća svakog pojedinačno je već mala, tako da je verovatnoća da će se ova tri pojaviti u konjunkciji jedno sa drugim izuzetno mala (ali ne nula). Investitori u obveznice misle slično. Ovo bi se, naravno, moglo promeniti, ali u ovom trenutku razlika niske stope između nominalnih i obveznica indeksiranih inflacijom daje sliku tekuće veoma niske inflacije u najboljem slučaju.

U narednim godinama, zemlje sa visokim dohotkom mogu se suočiti sa situacijom sličnom onoj u Japanu u poslednjih nekoliko decenija: strukturalno slaba tražnja, veoma niska inflacija i ultra niske kamatne stope. Moguća „japanizacija" (bogatog) sveta često se prikazuje kao beznadežna kombinacija bez rasta, bez inflacije i neizdrživih nivoa duga. Ovo je obmanjujuće.

Kada se podaci prilagode demografskim podacima, Japan je bolji od većine. Njen BDP po glavi stanovnika je visok i raste, a od 2007. godine, njen realni BDP po članu radno sposobnog stanovništva rastao je brže nego u bilo kojoj drugoj zemlji G7. Naravno, postoje mnogi idiosinkratični razlozi za to (veoma visok nivo društvenog kapitala i poverenja, ali i rast produktivnosti rada koji prevazilazi prosek, i uspešna apsorpcija starijih radnika u radnu snagu), ali to pokazuje da sve manji broj stanovnika ne mora dovesti do ekonomskog zaborava.

Pokazatelji visokog životnog standarda i blagostanja Japana ponuditi spasonosnu lekciju da postoji nada u suočavanju sa ekonomskim teškoćama.