Postdemokratija

PODELA KOSOVA 2

Pre dva meseca objavio sam ovde tekst o tome kako je zabranjena reč „podela" ipak najbolje moguće rešenje za Kosovo i objasnio zašto, a sad mi se čini da smo sve bliže upravo takvom rešenju. Istina, niko još ne pominje podelu, ali sve što rade strane u sukobu, pa i posrednici, vodi takvom rešenju, jer bi sve učesnike u pregovorima bar donekle zadovoljilo. Problem je samo u tome što svako od njih želi prethodno da sebi obezbedi izgovor pred svojim biračima, tako što će krivicu svaliti na druga dva aktera. I Vučić i Kurti nameravaju da gubitak dela Kosova proglase aneksijom uz odobrenje EU i Amerike, dok Ameri, da bi sačuvali mit o sopstvenoj nepogrešivosti i doslednosti, smeraju da svoje popuštanje pravdaju neposlušnoću i nerazumnim ponašanjem sukobljenih strana, koje su time same sebi tako presudile, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid, ugledni novinar, bivši potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Može biti da sam već dosadan sa pričom o podeli Kosova, za šta se zalažem još od početka ovog veka, kada smo u kolegijumu vlade Zorana Đinđića zauzeli takav stav.

Taj predlog je odmah dočekan na nož od vodećih evropskih zemalja, pre svega Nemačke, ali i Amerike, koja se nameračila da iskoristi ratne sukobe u Jugoslaviji i baš tu na Kosovu podigne svoju novu vojnu bazu u srcu Evrope.

Vremenom, ti tvrdi stavovi su se menjali, pa je podela povremeno bivala prisutna u pregovorima, na stolu ili ispod njega. U novije vreme, Vučić i Tači su gotovo bili postigli sporazum o tome, a valjda je svakome razumnom jasno da oni to ne bi ni smeli, ni mogli da nije bilo saglasnosti nekih svetskih i evropskih moćnika. A, onda je neko to zaustavio i zabranio čak i pominjanje podele kao teme za razgovor. I Vučić je potpuno odustao, samo je Ivica Dačić još neko vreme stidljivo ponekad pominjao takvu mogućnost. Zanimljivo, poslednjih dana se ponovo okuražio da podseti i na takvo rešenje, što je još jedan dokaz da se i o tome opet razmišlja u krugovima koji odlučuju, jer jasno je da se ni on ne bi usudio.

Zapravo, sve je očiglednije da posle dvadest godina natezanja i nije više sporan status celog Kosova, već samo njegovog severnog dela čiji se građani, mahom Srbi, nikako ne uklapaju u koncept nezavisne države, kako su to zamislili njeni kreatori na zapadu. Srbi južno od Ibra, koji nemaju drugog izbora, jer razdrobljeni po enklavama, polako se navikavaju i integrišu u novi sistem, još uvek privremenih institucija Kosova, koji je i posle dvadeset godina privremen najviše zbog severnog dela i svekolikog prisustva Srbije tamo.

Sasvim je izvesno da bi Srbi na jugu manje smetali Albancima i manje bili izloženi neprijatnostima i teroru kada ne bi bilo organizovanog otpora Srba na severu čvrsto vezanih za Srbiju, koji im remeti snove o njihovoj državi. Podelom Kosova, pri čemu bi severni deo sa većinskim srpskim stanovništvom pripao Srbiji, i jedna i druga strana bi se oslobodila balasta, jer je taj deo jednako kost u grlu albanskoj državi u nastajanju, kao što je to onaj veći deo Kosova srpskoj državi. To dobro znaju i Kurti i Vučić, a već dve decenije u to se svakodnevno uveravaju i EU i SAD. Pitanje je samo dana kada će to i priznati.

Možda sam zbog ličnog učešća u prvobitnom zauzimanju tog poluzvaničnog stava u Srbiji pomalo i subjektivan u proceni takve mogućnosti danas, ali mi se zaista čini da u poslednje vreme sve ide u tom pravcu i da na tome prikriveno rade sve tri zainteresovane strane, i Vučić i Kurti i posrednici, naročito SAD. Pokušaću to ovom prilikom i da pokažem na konkretnim primerima.

Najpre u ponašanju Aljbina Kurtija, koji se predstavlja kao najljući protivnik bilo kakve posebnosti severa Kosova, pa čak i najbenignije forme Zajednice srpskih opština, a sve što čini zapravo ide u pravcu njegovog izdvajanja. Na osnovu tog utiska ja, za razliku od Vučića i njegovih trubača, ne mislim da Kurti sve što radi radi da bi proterao Srbe sa severa Kosova jer je svestan da je to nemoguće. Pre će biti da on zapravo želi da protera severni deo pokrajine, kojim nikako ne može da ovlada, ali ne sme to baš tako da kaže. Ne želi da ga on lično amputira, jer bi to za albanske pojmove bilo ravno kapitulaciji. Stoga je odlučio da planski provocira sukobe posle kojih bi moglo doći do pobune i odcepljenja uz pomoć Srbije, koju bi onda mogao da proglasi za okupatora.

Istovremeno, suviše napadno demonstrira neposlušnost prema EU i Vašintonu, kako bi od njih dobio javni ukor, a time sebi obezbedio još jedan izgovor pred svojim biračima. Da svi vide kako je on braneći celovitost Kosova iznervirao i njegove stvaraoce i zaštitnike, pa da može da kaže kako je do gubitka severa došlo zato što oni, uvređeni, nisu hteli da pomognu.

Naime, Kurti je ubeđen da bi formiranje Zajednice srpskih opština bio samo prvi korak u pravcu separacije, pa zato želi da se odmah reši tog balasta, ali ne sme da prizna da je za podelu jer bi to bio čin izdaje i kraj njegove vladavine. Isto tako zna da izazivanjem opasnih incidenata i konflikata, neće uplašiti niti disciplinovati tamošnje Srbe, već naprotiv, izazvati njihov otpor i sve veće distanciranje od institucija njegove države, što će neminovno dovesti do podele i razgraničenja.

Nije Kurti glup pa da ne zna da je Milošević isto tako, upotrebom nasilja, izgubio Kosovo, pa na isti način više voli da i on izgubi, a ne da preda severni deo. Treba samo da isprovocira Amere, pa da oni to aminuju, što im ne bi bilo prvi put da obrnu ćurak naopako. Setimo se samo kako je OVK za Ameriku dugo bila teroristička organizacija, a onda volšebno i preko noći postao oslbodilačka vojska, a Milošević od garanta mira i stabilnosti, balkanski kasapin.

Dakle, koristeći istu matricu želi da na severu stvori tako nepodnošljivu situaciju iz koje neće biti drugog izlaza do njegovog odcepljenja, uz direktno ili prećutno odobravanje SAD i EU, što bi njega amnestiralo odgovornosti. U tom slučaju, umesto gubitnika on bi čak mogao da se predstavi kao nacionalni heroj i žrtva, jer je tvrdim protivljenjem Zajednici srpskih opština, po cenu da bude na udaru zapadnih mentora, Kosovo spasao od neke nove Rapublike srpske. Svi Albanci na Kosovu svesni SU da nikad ne bi postigli ni to što imaju da im NATO nije pomogao, tako da bi razumeli kako bi lako mogli i da izgube sve ako NATO tako odluči. A, po prikrivenom scenariju podele, zahvaljujući Kurtijevoj mudrosti i navodnoj žrtvi, izgubili bi samo manji deo. Dakle, sve bi mu bilo oprošteno.

Punom povratku severa Kosova u sastav Srbije radovao bi se i Vučić, ali ni on ne sme javno da prizna da je za podelu, jer to podrazumeva i definitivno priznanje ostatka Kosova, što bi izazvalo razočarenje i bes većine njegovih birača, kojima je obećavao da nikad neće priznati državu Kosovo. Inače, nije tajna da je Vučić bio sklon takvom rešenju, uostalom to je jedino rešenje koje je i javno pominjao.

Doduše, rekao je i da je sa žaljenjem odustao od toga zbog nerazumevanja i u zemlji i u svetu, ali šta on sve dosad nije rekao pa porekao. Od kad je izjavio da se nipošto neće kandidovati za predsednika, do nedavnog kajanja što je pristao na odluku da se odustane od kopanja litijuma. Prema tome, sasvim je moguće da i sad potajno radi na podeli od koje je navodno odustao. Možda, čak, i u dogovoru sa Kurtijem. Od njih nas ništa ne može i ne sme iznenaditi.

Sasvim je moguće da njih dvojica zajedničkim naporom žele da navedu EU i SAD na zaključak da je balkance nemoguće privesti razumu i civilizovanim pregovorima, te da odustanu od svojih planova i odluče da kao Gordijev čvor preseku pupčanu vrpcu koja ih povezuje. Možda njih dvojica to rade nesvesno i bez dogovora, ali u nastojanju da optuže i što više oblate drugu stranu, istu sliku stvaraju i o sebi. I to bi mogao biti dovoljan razlog da se zapadni svet odluči za radikalni rez, odnosno za podelu i razgraničenje, kako bi se i jedna i druga strana okrenula sebi i svojim evrointegracijama, odnosno evroatlanskim integracijama Kosova, koje bi nesumnjivo odmah ušlo u NATO. Sa srpskim severom i Zajednicom srpskih opština, to bi išlo mnogo teže, baš kao što i Bosna i Hercegovina ima taj problem zbog protivljenja Republike srpske, po ugledu na Srbiju.

Na takvu odluku zapada nesumnjivo će uticati i aktuelni rat u Ukrajini, koji kanda neće skoro da se završi. Najvažnije im je da Putinu iz ruku izbiju argument kako to što on radi, otkidajući delove Ukrajine, nije ništa drugačije od onoga što je NATO uradio napadom na Srbiju i oduzimajem Kosova, bez saglasnosti Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

I bez obzira na sve priče o tome kako je Kosovo poseban i jedinstven slučaj a ne presedan, to će biti validan Putinov izgovor sve dok Srbija ne prizna nezavisnost Kosova. Prema tome, ako bi Srbija priznala Kosovo u slučaju da zadrži njegov severni deo sa Srbima u većini, to će biti presudno za pristanak na takvu podelu i najtvrđih oponenata takvom rešenju na zapadu. A, ja sam ubeđen da bi i Vučić na to rado pristao i našao načina da to objasni narodu, pa čak i da predstavi kao pobedu. I dobije podršku.

Ne znam, međutim, šta bi kolegi Bošku Jakšiću da pre neki dan zavapi kako bismo svi trebali da podržimo predsednika Vučića kada je Kosovo u pitanju. Na osnovu onoga šta i kako je dosad radio, kako je uglavnom sve poteze povlačio potpuno suprotno onome što je najavljivao i obećavao, ne vidim ni jedan razlog da mu se da blanko poverenje i podrška u bilo čemu.

Kada je Kosovo u pitanju to je još teže jer ne zna se ni da li ima plan i kakav je, ni o čemu pregovara i koji mu je cilj. Da, trebalo bi ga podržati kada je o Kosovu reč, ali morao bi izaći sa jasnim, konkretnim, konstruktivnim i realnim predlogom. Dakle, može se podržati njegov razuman predlog, a ne on bezuslovno, kako to već radi Srpska lista, koja ponavlja da će ga podržati ma kakvu odluku doneo. Njegova priča da je Srbija spremna na kompromis, da ćemo učiniti sve da očuvamo mir i stabilnost, ali ne po svaku cenu, ništa ne govori o suštini rešenja kosovskog pitanja kojem teži. A i kontradiktorna je kad je zaglušuje zveckanje oružja na granici koje je lično naredio.

Ajde, dobro, to se može tumačiti i kao taktičko nadigravanje, pa i kao vrsta pritiska na suprotnu stranu i posrednike u pregovorima, ali to je ipak samo taktika koja se može samo tolerisati, a za podršku je potrebno znati šta se krije iza nje, čemu ona služi i kuda vodi. Dakle, nije pametno tražiti podršku za Vučića, nego za njegov plan i rešenje koje nudi, a to ne znamo.

U redu je što neke finese krije od suparnika, ali nije u redu što od nas krije sve. Šta to on konkretno traži od onih koji odlučuju, a šta nudi? Kako onda, odnosno šta da podržimo.