Razaranja

Na šta se svela proslava 75 godina Nerada i štetočinstva republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture

VELIKA DUBRAVKINA LOŽA KONZERVATORSKIH VELMOŽA

Kako je od 1982. godine sistematski urnisan Republički zavod za urnisanje spomenika kulture. Ko su sve bili direktori ove eminentne ustanove i kakvu su sve pravili štetu. Ko se slikao u negližeu i pričao o svojim ljubavnim jadima. Ko je bio poznat kao „ćurka" . Kakve su sve cirkuske manifestacije priređene pod izgovorom proslave 75 godina rada. Zbog čega su ispred zgrade Zavoda stajale karijatide bez kurosa. Kako je Zavod upropastio projekte zaštite Trajanove table i rajačih pimnica, kakav se mobing sprovodi u zavodu i ko su članovi Velike konzervatorske lože Đukanović prof dr Dubravke

Stanislav Živkov

Prošle godine navršilo se 75 godina od osnivanja i početka rada Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture što je čak i proslavljeno na takav način da se, nakon svih cirkuskih manifestacija koj su priređene, čovek pita da li je reč o normalnoj ustanovi, leglu parazita, centru korupcije ili isturenom F odeljenju neke ludnice?

Elem, Vlada Srbije je osnovala 1947. godine Zavod za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Narodne Republike Srbije, sa sedištem u Beogradu, zahvaljujući posebnom zalaganju književnika Milorada Panića - Surepa (kasnije i prvog direktora Zavoda). Godine 1960. zavod je preimenovan u Republički zavod za zaštitu spomenika kulture - Beograd. 1971. godine Zavodu je pripojen Jugoslovenski institut za zaštitu spomenika kulture, pri čemu nikada nije izvršena primopredaja naučne dokumentacije Jugoslovenskog instituta koja je velikim delom završila u privatnim rukama a ubrzo je započela i organizacija mreže ustanova zaštite na teritoriji Srbije.

Zvanično, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture - Beograd evidentira, istražuje, štiti i prezentuje nasleđe od najstarijih praistorijskih i antičkih spomenika, srednjovekovne sakralne i fortifikacione arhitekture, narodnog graditeljstva, do spomenika novije istorije i savremenog stvaralaštva. Njegova osnovna delatnost je zaštita spomenika kulture, prostornih kulturno-istorijskih celina, arheoloških nalazišta i znamenitih mesta na prostoru Srbije i Beograda, a nezvanično što je inače javna tajna Zavod je više od trideset godina pretvoren u servis za izvršavanje svim mogućih i nemogućih želja Srboprca (SPC) tako da od nekog naučnog pristupa zaštiti spomenika kulture nema ni slova, već se sve manje više svodi na sistematsku mužu republičkog budžeta, doživotno razvlačenje radova na spomenicima, letovanja sa porodicom na račun zavoda, kupovina garderobe takođe na račun zavoda, mućke sa falš priznanicama radi naplate dnevnica, i sve druge korisne malverzacije, recimo vođenje muževa i prijatelja u Hurgadu.

Uostalom o tome da se u Zavodu ne radi apsolutno ništa najbolje govori ozloglašeni zavodski časopis Saopštenja. Naime dok su u prvih dvadesetak brojeva mahom objavljivani izveštaji o proučavanju i zaštiti spomenika kulture, nakon toga se prethumno objavljuju članci o nekakvih fresko kompozicijama ikonama, nedremanom oku, i svemu onome što jeste istorija umetnosti, ali nema veze sa zaštitom spomenika, kao recimo piskaranje o takovskom žbuniću, poetici prostora i svemu ostalome po sistemu svašta koješta i makar šta. Doduše to ni najmanje ne čudi pošto se srozavanje naučnog rada i konzervacije pojavilo kao prateća pojava srozavanja sposobnosti i kvaliteta direktora.

Prvi direktor bio je knjževnik Milovan Panić Surep, kasnije su ga nasledili Razumenka Petrović, pa Šunja Đurić i Jovan Sekulić da bi definitivno surduknjavanje usledilo dolaskom Radomira Stanića u vreme čijeg direktorovanja se počelo sa sistematskim urnisanjem spomenika kulture, maltretiranjem zaposlenih, pravljenjem „slučajeva" i svim drugim štetočinstvima. Stanića je nasledio Mileta Milić koji se nekoliko godina nije mešao u svoj posao, a njega je nasledio Marko Omčikus koji je na kraju bio smenjen na zahtev sindikata Zavoda zbog finansijskih akrobacija, sprečavanja radova, šikaniranja zaposlenih i kupovine garderobe za celu porodicu na račun zavoda kao i krkanja familije na račun zavoda. Omčikusa je nasledila Gordana Marković koja je pokušala i donekle uspela da ponovo pokrene rad na spomenicima, da bi nakon svega dve godine pothitno bila smenjena i zamenjena izvesnom Verom Pavlović Lončarski koja je javno rekla da je dovedena da zaustavi nepoželjne radove.

Nakon promena 2012 godine na čelo zavoda dovedena je izvesna Mirjana Andrić iz kragujevačkog zavoda, u kome je imala pitoreskan nadimak „ćurka" a koja je u radnoj biografiji napisala da ima čak sedam godina radnog staža kao modiskinja, ali je zaboravila da kaže da je bila lična modiskinja Dragice Nikolić. Andrićeva je ostala zapamćena po tome što je na svim mogućim sastancima direktora ustanova republičkog značaja najviše pričala o svojim ljubavnim jadima a najmanje o radu zavoda.

Takođe je ostala zapamćena i po instagram profilu na kome se redovno pojavljivala u raznim izazovnim pozama, negližeima i sličnom a ostao je zapamćen slučaj kada je stavila svoju sliku u crvenom negližeu u kupatilu a kada joj je neko rekao da nije u redu da se direktorka republičke ustanove tako slika, zamenila je sliku crno belom. Šteta, a ta slika je imala najviše lajkova.

Elem Andrićku je nasledila izvesna Đukanović prof dr Dubravka, koja u Zavod došla sa zanimljivim nepotističkim pedigreom o čemu smo pisali (pogledati članak Institut za majku i kćerku) a koja je pod hitno zavela pravi teror u Zavodu. Jedno vreme tokom 2022. godine zaposleni su čak morali da sede iza zaključane kapije pri čemu je portir otključavao ako neko poželi da slučajno izađe napolje. Zaustavljani su gotovo završeni projekti, rađeno je sve ispočetka samo da bi se maznule što veće pare (slučaj Vinča), sprečavani su radovi na zaštiti (slučaj Rajačkih, rogljevskih i štubičkih Pimnica) ali je zato proslavi 75 godina rada i štetočinstva Republičkog zavoda posvećena posebna pažnja tako što je u dvorištu samog Zavoda u ulici Radoslava Grujića 11 priređen ceo niz cirkuskih manifestacija.

Inače, ovde treba podsetiti na činjenicu da je raskošna vila u kojoj se danas nalazi RZZSK pripadala porodici Minh, koja je ostavila je veliki trag u istoriji Srbije. Oni su zaslužni za razvoj industrije i rudarstva u oblasti planine Rtanj, kao i za izgradnju nekoliko privatnih vila u Beogradu koje su danas deo vredne kulturne baštine grada. Posle Drugog svetskog rata, ova vila sagrađena u međuratnom periodu je nacionalizovana kao pripadnicima nemačke zajednice pa su članovi porodice, koji su zbog svog jevrejskog porekla doživeli stradanje i diskriminaciju, u najvećem broju napustili Beograd.

Međutim, oko ove vile su se na početku restitucije dešavale vrlo čudne stvari, Iako se znalo da postoje živi naslednici, odjednom se kao pretendent na vraćanje imovine Minhovih pojavila Jevrejska opština koja je zamislila da njoj treba da se to vrati samo zato što je u pitanju imovina oduzeta Jevrejima. Štaviše desilo se da su se ispred vile u Radoslava Grujića 11 sreli predstavnici naslednika i predstavnici Jevrejske opštine , koji su se čak i potukli, a sama restitucija je i dalje ostala nedorečena pošto se u sve umešala i Mreža za restituciju pa se tako izvesni Milivoje Antić , predsednik Mreže, proslavio lupajući da : Ako naslednici postoje, oni imaju prava i oni će dobiti, čak i ako Jevrejska opština prvobitno dobije tu imovinu, jer oni imaju prava da tu imovinu potražuju. Jevrejska opština ima obavezu da im tu imovinu prenese bez nadoknade onog trenutka kada dokažu da su naslednici".

Kasnije se saznalo da je Agenciji za restituciju iz Južne Amerike stigao zahtev za vraćanje imovine poznate jevrejske porodice Minh, koja je u 19. veku otvorila fabriku tekstila u Paraćinu, a potom i rudnik kamenog uglja na Rtnju. Zahtev je uputila i Jevrejska opština Beograd, koja bi mogla da nasledi imovinu ako se dokaže da Minhovi, kojima je imanje konfiksovano posle Drugog svetskog rata, nemaju krvnih srodnika.

U svakom slučaju, Jevrejska zajednica je pokazala ko su i šta su, em dobijaju 500 eura godišnje po osobi i to 25 godina od donošenja skandaloznog zakona kao posledice lažnog prevoda Terezinske deklaracije , em su se nafatirali imovine Jevreja bez naslednika, koju su redom prodavali, tako da uopšte ne čudi da se sve više javlja antisemitizam u Srbiji.

Elem upravo u ovoj otetoj vili u sklopu cirkuske proslave 75 godina rada Republičkog zavoda Đukanović prof dr Dubravki je palo na pamet da priredi izložbu o nesretnoj porodici Minh i čak da dovede jednu od članica porodice. Čitavo to veče ličilo je na cirkus, samo su nedostajale još baklje pa da ugođaj bude kompletan. Naime na ulaznom stepeništu vile, na desnoj strani poređana je cela kamarila ženskinja koje su verovatno trebale da izigravaju nekakve karijatide , doduše nije bilo ni kurosa, ali nema veze, show goes on! Republički zavod za zaštitu spomenika kulture obeležio je 75 godina postojanja izložbom koja predstavlja savremenu interpretaciju istorijskog sećanja na porodicu Minh, kroz privatno - javnu građu, sabrane predmete, memorabilije, fotografije i dokumenata koji objedinjeni čine vizuelni i verbalni narativ o njima. Tom važnom jubileju prisustvovala je pomoćnik ministra za kulturno nasleđe i digitalizaciju Danijela Vanušić koja je istakla da jedna kuća i jedna porodica, kao tema izložbe, otkrivaju važan aspekt naše istorije arhitekture, primenjene umetnosti i u širem smislu kulturne istorije uopšte.

Naravno ovakvu kapitalnu manifestaciju trebalo je neko i da otvori a ta neko bila je ni manje ni više nego Danijela Vanušić iz ministarstva kulture koja je izjavila sledeće: „Aktuelna izložba upravo je moderno lice Zavoda, koji umesto sopstvene prošlosti skromno iz zaborava izvlači povest i kulturni značaj spomenika u kome deluje ali i o kome se prvenstveno stara. Nekada dom ugledne porodice Minh ova reprezentativna vila danas je dom ugledne porodice zaštitara i sedište centralne ustanove za zaštitu nepokretnih dobara u kojoj brojni stručnjaci ulažu svoje znanje i maksimalne napore da sistematski istraže i sačuvaju kulturno nasleđe Republike Srbije". Pored ovoga održano je više kojekakvih manifestacija koje su imale jedan jedini zajednički cilj a to je da se pravljenjem javnog cirkusa zamaskira prosta činjenica da Republički zavod ne radi apsolutno ništa korisno.

Podsećanja radi, zavod je 1982. godine u Galeriji ANUS-a priredio veliku reprezentativnu izložbu povodom proslave 35 godina rada uz koju je štampan i reprezentativan katalog a sada se proslava svela na prodavanje magle i muda za bubrege. Tako je recimo opet u Galeriji ANUS-a priređena izložba fotografija Gračanica: Sjaj umetnosti u doba kralja Milutina" koju je čak otvorio Državni sekretar Ministarstva kulture Republike Srbije Miodrag Ivanović, i tom prilikom istakao da je manastir Gračanica kroz istoriju postao duhovno i kulturno važno utočište srpskog identiteta na Kosovu i Metohoji, kao i našeg identiteta uopšte.

„Manastir koji se nalazi na Uneskovoj Svetskoj listi kulturne baštine, kao mesto od izuzetne kulturne i istorijske vrednosti i danas je duhovni centar i svetionik za sve Srbe koji žive na Kosovu i Metohiji, i naravno za sve nas ma gde da se nalazimo", rekao je Ivanović. Ivanović je ukazao da je srpsko kulturno blago na Kosovu i Metohiji i danas direktno i nedvosmisleno ugroženo, u atmosferi svakodnevne kampanje nasilja, pritisaka, i brojnih falsifikata i zloupotreba, o čemu svedoči činjenica da su naši manastiri, uključujući i Gračanicu i na Uneskovoj listi svetske baštine u opasnosti.

„Teško je zamisliti lepši i bolji poziv za posetu ovoj izložbi od činjenice da ona u sebi spaja snažno sećanje na najvažniji izvor našeg identiteta, puni angažman u njegovoj zaštiti naših najvažnijih ustanova kulture i angažovanje najnovijih tehnologija u službi prezentacije našeg kulturnog nasleđa. I stručnjaci i šira publika naći će, sasvim sigurno, u ovoj izložbi ponešto što do sada nisu videli ili znali o Gračanici - ovom istinskom svetskom biseru srpske srednjovekovne poznovizantijske umetnosti", naglasio je Ivanović.

Inače autor ove izložbe je izvesna Aleksandra Davidov Temerinski za koju niko živi ne zna u zavodu radi poslednjih 30 godina ali se zato jako dobro zna da je u Zavod stigla ne zbog svojih kvaliteta, već kao kćerka akademika Dinka Davidova i zavodske sekretarice Zorke Davidov! Povodom proslave republičkog zavoda svoj obol je opet dala već spomenuta Danijela Vanušić izjavivši: „U predhodne dve godine izradili smo više zakona iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa - Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti, Zakon o muzejskoj delatnosti, Zakon o očuvanju kulturnog i istorijskog nasleđa Svetog manastira Hilandar, i u decembru prošle godine, nakon 27 godina novi krovni propis - Zakon o kulturnom nasleđu." Vanušić je podvukla da je prioritet Ministarstva u 2023. godini izrada Nacrta Zakona o nepokretnom kulturnom nasleđu i pokretanje procedure za njegovo usvajanje i dodala da će svi zaključci i preporuke doneti u okviru ovog i budućih okruglih stolova doprineti stvaranju savremenog zakonskog okvira o nepokretnom kulturnom nasleđu koji će unaprediti institucionalne osnove i omogućiti da spomenička dobra uživaju ravnomeranu zaštitu, jednake uslove očuvanja i održivog korišćenja na celoj teritoriji kao jedinstveno i nedeljivo kulturno blago.

Naravno sledeći cirkus dešavao se u Parizu gde je u Kulturnom centru Srbije priređena skaredna izložba "Helena, serbiae regina" uz koju je održana radionica izrade zidnih slika "al secco" tehnikom prema predlošcima srpske srednjovekovne zidne dekoracije.

Radionicu je držala Marijana Protić, slikar konzervator, savetnik RZZSK u saradnji s kolegama konzervatorima Desimirom Tanovićem i Simonom Đukanović koja je slučajno i kćerka Đukanović prof Dr Dubravke a dotična je radila i dizajn izložbe. Naravno kako bi se održao i sveprisutni trend pedofilije u Zavodu se svesrdno radilo i na tome pa je tako u javnost plasirano sledeće obaveštenje: Dragi drugari, daje se na znanje da Republički zavod za zaštitu spomenika kulture slavi svoj 75-i rođendan i stoga vas poziva na proslavu, koja će se održati u subotu 27. avgusta 2022. godine u 17 časova.

Na ovoj žurci moći ćete da se isprobate u ulogama: arheologa, slikara, etnologa, arhitekte, istoričara umetnosti i saznate šta to svi oni zajedno rade i kako čuvaju kulturno nasleđe u ustanovama koje se zovu Zavodi za zaštitu spomenika kulture.

A sama žurka se svela na održavanje radionice „Kako čuvamo kulturno nasleđe", u prostorijama Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ulica Radoslava Grujića 11, Beograd. Predviđen program radionice se sastojao iz više interaktivnih igara, kroz koje su deci predškolskog i mlađeg školskog uzrasta predstavljena različita zanimanja, kao i neophodnost timskog rada u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, odnosno raznovrsni načini koje jedna institucija koristi kada se brine o kulturnom nasleđu.

A o tome kako se Zavod brine o kulturnom nasleđu po sistemu da komšiji crkne krava najbolje govore sledeći primeri: Trajanova tabla, svedočanstvo o izgradnji puta duž Dunava za vreme vladavine ovog rimskog imperatora još 1969 godine premeštena je na lokaciju 21 ipo metar višu od originalne I od tada se može videti jedino sa samog Dunava pošto planirani radovi nikada nisu izvršeni I pravo je čudo da se do sada tabla nije strmopizdila u Dunav. Nisu uklonjeni podupiračin nije zaštićen sam kameni blok sa tablom niti je urađen pristupni put niti je obnovljen deo rimskog puta pored I ispred same table što je sve bilo predviđeno projektom iz 1969.

U plan rada Zavoda za 2014. godinu ušla je izrada projekta uređenja prilaza, sanacije i prezentacije Trajanove Table i za to su dobijena sredstva Ministarstva kulture. Pet godina kasnije završena je studija opravdanosti i projekat zaštite i prezentacije Trajanove table na čemu je radilo 23 saradnika svih struka. Onda se opet stalo. Rukovodstvo Zavoda je sve proglasilo nevalidnim služeći se pri tome i lažiranjem zapisnika sa sastanaka.

Međutim, nacionalni park "Đerdap" nije odustao od plana tako da je 2020. godine uređen najveći deo pešačkih staza uz saglasnost i delimično finansiranje Ministarstva zaštite životne sredine. Nakon toga republički zavod se usprotivio završetku radova iako su odobrena sredstva za realizaciju iz EU fondova tvrdeći kako staze nisu autentične kao da gondola i Distrikt K jesu autentični i kao da staza nije predviđena svim važećim prostornim i master planovima za uređenje ovog (i šireg) područja I kao da je svrha spomenika da budu nevidljivi.

Istu vrstu bahatosti Zavod je pokazao u slučaju obnove pimnica koje su od 2010. na preliminarnoj listi svetskog prirodnog i kulturnog nasleđa Uneska, zbog u svetu jedinstvene prostorne organizacije i arhitekture vinskih podruma u vinogradarski naseljima. Ulazak na konačnu listu zaustavljen je time što je RZZSK opstruirao sve poslove vezane za pivnice. Izradom potrebne dokumentacije od 2005. do 2018. rukovodila je arhitekta Zavoda Bosiljka Tomašević, koja je je i inicirala apliciranje na Preliminarnu listu. Osim što je za to vreme tehnički snimljeno 150 objekata izrađeni su i projekti rekontrukcije i revizalizacije 22 objekta sa 28 pimnica a izvedeni su radovi na 16 objekata sa 23 pimnice na šta je potrošeno oko 40 miliona dinara od čega je polovinu dala švedska organizacija Heritage without borders.

Međutim, sve ovo je jako zasmetalo Mirjani Andrić i njenoj bulumenti tako da Zavod od 2017. ne dozvoljava izradu projekata revitalizacije već je dozvolilo samo konzervaciju dve pimnice. Opstrukcija je kulminirala formiranjem novog stručnog tima 2018 godine sa zadatkom da se uradi ono što je već urađeno prethodnih godina. Na čelo tima stavljena je izvesna Estela Radonjić Živkov po struci etnolog antropolog koja se u mere tehničke zaštite razume kao Marica u krivi k...c, a kojoj je jedino stalo ne do projekata zaštite već do projekata palijativnog održavanja odnosno najobičnijeg krpeža.

Naravno pošto novi stručni tim nije uradio apsolutno ništa prekinuta je međunarodna saradnja i finansiranje, a prekinut je i rad na dokumentaciji potrebnoj za upis na listu Uneska. Đukanović prof Dr Dubravka najpre izbacuje iz kancelarije rukovodioca projekta arh Bosiljku Tomašević potom je pothitno šalje na rad od kuće a svu njenu dokumentaciju po nalogu iste te Đukanović prof dr Dubravke izbacuju kako bi se u tu kancelariju uselili početnici.

U međuvremenu vlasnicima pimnica stiže donacija od pola miliona eura za obnovu pimnica i razvoj turizma, ali pošto zavod ne želi da se meša u svoj posao, domaćini sami moraju da traže nekoga da izradi projekte obnove. U međuvremenu Zavod preimenuje investiciono u tehničko održavanje kako bi proceduru mogla da vodi etnolog antropolog a ne arhitekta sa svim potrebnim licencama čime se od strane zavoda zavoda po ko zna koji put krši zakon o planiranju i izgradnji! Za to vreme u zavodu traje mobing, sa konca i konopca se dovode početnici koje nema ko da uvede u posao. Takođe se ispostavilo da postoji čitava kategorija miljenika i štićenika poput jednog penzionera bez položenog stručnog ispita i bez ikakve licence ali se zato običnim ljudima radni zadaci ograničavaju na besmislene i fizičke poslove preseljenja iz kancelarije u kancelariju i unošenje novog nameštaja dok zato u isto to vreme kasta privilegovanih članova velike Dubravkine lože konzervatorskih velmoža stiče znanje na stručnim ekskurzijama, recimo u Hurgadi!