Na krajnjem severu Republike Srbije hrvatske korporacije i tajkuni kupuju naše državno zemljište, dok na jugoistoku to čine agenti albanskih narko-mafijaša. Da bi to bilo lakše i jeftinije po kupce, srpske vlasti su izmislile kako ne postoje više Registri državne imovine, a kako su katastarske knjige zemljišta u Bačkoj nepotpuni i neprecizni, zbog čega, navodno, moraju da se koriste izvodi iz Hrvatske na osnovu kojih su i načinjeni naši, navodno neprecizni, registri. Kako sada izgleda, jednog dana će hrvatska državna administracija ovako stečene oblasti udružiti u jednu ekonomsku zonu kojom će gazdovati „Monsanto", dok će Albanci po već oprobanom receptu, tražiti i dobiti nezavisnost za teritoriju koju sada za njih kupuju domaći izdajnici.
Igor Milanović
U ondašnjoj skupštini Državne zajednice Srbije i Crne Gore, 2004. godine, poslanik Stevan Kesejić postavio je poslaničko pitanje tadašnjem ministru spoljnih poslova Vuku Draškoviću: „...Da li se ministar Drašković dogovorio sa predsednikom Hrvatske, Stipom Mesićem ili sa nadležnima, sa hrvatskim zvaničnicima, oko teritorija, odnosno onih pretenzija hrvatskih zvaničnika koji su do pre nekoliko godina zagovarali podunavsku regiju, ili su to radili nešto mimo ovog parlamenta, dogovorili se, dilovali?" Odgovor na to pitanje nikada nije dobio.
Radilo se o nizu sporazuma, od kojih su neki i danas skriveni od očiju javnosti, o saradnji u vezi katastarskih knjiga. Upravo u to vreme najviši zvaničnici Državne zajednice počinju da tvrde kako Srbija ne raspolaže tačnim katastarskim podacima o zemljištu na teritoriji Severnobačkog okruga, a da Državna zajednica nema Registre državne imovine. Kesejić ih, međutim, demantuje. On je svojevremeno bio zamenik saveznog ministra za spoljnu trgovinu i tvrdi kako su do 2004, a moguće i kasnije, pomenuti registri bili u saveznoj Direkciji za upravljanje državnom imovinom. Osim toga, neposredno pred NATO agresiju oni su dodatno mikrofilmovani i sklonjeni na dve odvojene lokacije.
Razlog zbog kojih se javnost obmanjuje kako su katastarske knjige nekompletne, zbog čega moraju da se koriste katastarski izvodi iz Hrvatske, nalazi se u činjenici da upravo tada hrvatski tajkuni počinju masovno da otkupljuju, a kasnije da otimaju zemljište po Vojvodini. Naime, u vremenu divlje privatizacije hrvatska preduzeća su preko posrednika, a u nekim slučajevima i direktno, kupovala firme po Srbiji koje su imale mnogo zemljišta u Vojvodini. Od 2008. godine sve su manje kupovala, a sve više otimala zemljište, zbog čega je vlastima bilo potrebno da se od ovdašnje javnosti sklone pravi podaci o imovini kojom se trgovalo i to tako što su katastarske informacije navodno dobijane iz Hrvatske.
Osim toga, manipulisalo se i imovinom u državnom vlasništvu, zbog čega je proširena laž kako nema registara te imovine.
Iako su u to vreme i na republičkom, kao i na pokrajinskom nivou na vlasti bile demokrate, dosta se trgovalo i sa lokalnim samoupravama na čijem su čelu bili radikali, a glavni organizatori su bila braća Vučić: Aleksandar i Andrej. O svemu ovome je svojevremeno svedočio upravo Kesejić.
Da bi se bolje razumelo o čemu se ovde zapravo radi, treba se vratiti 370 godina nazad u istoriju, do Vestfalskog mira zaključenog oktobra 1648. godine, kojim je okončan Tridesetogodišnji rat. Principi na kojima je zasnovan ovaj mirovni sporazum su sve vreme u upotrebi, a danas su korišćeni više nego ikada, što nam pokazuje slučaj samoproklamovane države Kosovo.
Jedan od tada postavljenih principa glasi: Cuius regio, illius religio (Čija je zemlja, njegova je i vera) i određivao je da lokalni knez, vladar određene teritorije, po sebi i svojoj verskoj pripadnosti opredeljuje veroispovest svih stanovnika svoje države. Preneto na današnje prilike, pokazuje slučaj Kosova i Metohije, stanovnici jedne oblasti (budući da se u modernom pravu kao nosilac suvereniteta smatra narod, a ne vladar) određuju u kojoj državi će živeti.
Hrvata u Srbiji nema dovoljno da bi mogli naseljavanjem na neku teritoriju da određuju njen status. Međutim, kupovinom velikih parcela koje se međusobno graniče, hrvatski tajkuni žele da stvore posebnu ekonomsku oblast koja će vremenom da se preda „Monsantu" u okviru njegovog plana stvaranja posebne slavonsko-vojvođanske regije na kojoj će se proizvoditi genetski modifikovana hrana. Novinar Domagoj Margetić je više puta pisao o ovome.
Albanci, bar kako tvrde, nemaju probleme sa priraštajem, a ni zemljište ne kupuju da bi proizvodili GM hranu, već da bi se na njemu naselili i u perspektivi stvorili uslove za otcepljenje po principima Vestfalskog mira. To im je već jednom pošlo za rukom sa srpskom pokrajinom Kosovom i Metohijom, tome se nadaju i u zapadnoj Makedoniji, a sada bi da prisvoje i teritorije od severo-istočne granice samoproklamovane države Kosovo, preko Jankove Klisure, sve do Niša. Upravo tim pravcem trebalo bi da ide trasa autoputa Niš-Tirana čiju izgradnju forsira predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Kao partijski funkcioner prvo radikala, a zatim naprednjaka on je pomagao da u vojvođanskim opštinama u kojima su njegovi ljudi na vlasti hrvatski tajkuni jeftino dođu do hiljada hektara zemljišta, a danas, kao predsednik Republike aktivno pomaže albanske iredentiste da se lakše povežu najmodernijim auto-putem. Albanci već duže vremena zemljište u Centralnoj Srbiji ne kupuju direktno, već preko posrednika. Tako je i lakše, a i manje upadljivo.
Jedan od takvih posrednika je i direktor Visoke poslovne škole strukovnih studija u Blacu Ljubiša Milačić koji je i sam poreklom sa Kosmeta. Njegov rođeni brat je Srećko Milačić, rektor Prištinskog univerziteta izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu.
Ljubiša je 2016. u fokus interesovanja pojedinih medija dospeo zbog toga što su ga zaposleni optužili za urušavanje ugleda škole i mobing. Ove optužbe su ostale neprocesuirane, jer direktor ima jaku zaleđinu kod naprednjaka, a još jaču u Socijalističkoj partiji Srbije. Iako se već dovoljno obogatio prodajući ispite i diplome platežno sposobnim nesposobnjakovićima, Ljubiša Milačić poslednje dve godine razvija još jedan unosan biznis - kupovinu zemljišta u Topličkom okrugu za račun bogatih albanskih narko-bosova.
Ovaj njegov dodatni izvor zarade bi, moguće, ostao neotkriven još neko vreme da u oči nisu upale tri zajedničke osobine koje prate sve ove poslove. Prvo je to što je zemljište velike površine (ne manje od pet hektara), zatim da su parcele fizički odvojene jedna od druge (znači nije u planu stvaranje velikog poljoprivrednog dobra) i treće je poznata osobina albanskih separatista da ne pitaju za cenu.
U Topličkom kraju je do početka rada Milačića ar poljoprivrednog zemljišta vredeo najviše 30 evra, odnosno hektar je iznosio do 3.000 evra. U poslednje dve godine cene su bukvalno eksplodirale i hektar teško može da se nađe za ispod 5.000 evra, koliko Ljubiša Milačić u startu nudi vlasniku.
Odakle ovom čoveku tolike pare, budući da je već sada vlasnik stotinjak hektara i nastavlja da kupuje? Od Albanaca, tvrde upućeni. Izgleda kako samo on i Aleksandar Vučić znaju tačnu rutu kojom će ići budući auto-put Niš - Tirana, jer Milačić zemlju kupuje po nekom samo njemu znanom planu prateći ovu saobraćajnicu koja će jednog dana povezivati, osim Tetova, preostale tri albanske prestonice: Tiranu, Prištinu i Niš.
Snažnu podršku u svom delovanju Milačić ima od predsednika opštine Blace Zorana Jozića, koji je i student ekonomije na Prištinskom univerzitetu gde je rektor Srećko Milačić. Jozić je, takođe, vlasnik poljoprivrednog imanja koje je kupio po Milačićevom savetu upravo na jednoj od lokacija za koju su zainteresovani Albanci, dok je njegov sin vlasnik jedne zemljoradničke zadruge u tom kraju poznate po tome što ništa drugo ne proizvodi osim faktura za državne dotacije. Zadruga je do sada inkasirala desetine miliona dinara iz republičkog budžeta. Pošto mu je otac predsednik opštine, Jozić junior ima i privatno preduzeće koje ima ekskluzivno zagarantovano pravo da jedino dobija najvrednije javne radove. Ove godine je ono angažovano i za čišćenje snega na teritoriji opštine Blace.
Biće neshvatljivo zdravom razumu kad se jednog dana sazna šta je Jozić za svoje albanske mentore oteo od državnog zemljišta. Ali, to tek kad padne Vučićev režim i kad se na svetlost dana iznesu Registri državne imovine koje je pominjao Kesejić, a za koje se tvrdi da su nestali usled bombardovanja, ali godinama pošto je okončana NATO agresija?!
A 1. Aktom mira do večnih nemira
Vestfalski mir je niz mirovnih sporazuma kojima je 1648. okončan Tridesetogodišnji rat, čija je centralna tema bilo upravo pitanje kako u to vreme preko 300 nemačkih državica može da odredi svoju versku pripadnost između katolicizma i luteranstva. Princip „čija je zemlja, toga je i vera" omogućio je svakom nemačkom knezu da svoje podanike primora da pređu u onu veru kojoj i on sam pripada i isključili su mogućnost da na to utiče vladar Svetog rimskog carstva nemačke nacije. Identičan princip, po kome nosilac suvereniteta (u modernom pravu to je narod) odlučuje o tome u kojoj će državi i pod kojim uslovima živeti, iskorišćen je kao pravno pokriće za otimanje Kosmeta od Srbije.
U vreme završnih pregovora o ispunjenju ultimatuma koji je NATO postavio pred Srbiju, Havijer Solana je 1998. na simpozijumu povodom 370 godina potpisivanja Vestfalskog mira, rekao da „vestfalski sistem ima svoje granice. Princip suvereniteta, na kome se zasniva proizveo je bazu za rivalstva umesto saveza država, isključenja umesto integracije".
Tadašnji zloglasni ministar spoljnih poslova Nemačke i glavni zagovornik besomučnog bombardovanja Srbije, Joška Fišer, 2000. godine je izjavio: „Ključni koncept Evrope nakon 1945. godine bio je i još uvek je odbijanje principa ravnoteže snage i hegemonističkih ambicija individualnih država, što se pojavilo nakon vestfalskog mira 1648. godine. To odbijanje je uzelo oblik mešanja vitalnih interesa i transfer suverenih prava država nacija na nadnacionalne evropske institucije".
Dakle, Vestfalski mir koji garantuje samoopredeljenje nosiocu suvereniteta je prevaziđen zarad evro-atlantskih integracija, ali je još uvek na snazi kada su u pitanju integracije koje ne odgovaraju NATO paktu ili Evropskoj Uniji.