Tabloid je pozvan

U sudnici bezdušnog sudije, svaka sumnja biće dokazana

Priznaj, u našim si rukama

Dajte mi čoveka i ja ću dokazati svaku njegovu krivicu, rekao je zloglasni ruski tužilac Višinski. Kada dopadnete u ruke srpske policije, njihovih saučesnika tužilaca i sudija, priznaćete da ste ubili i Isusa Hrista. To potvrđuje i sudbina nesretnog Darka Pilovića, koji je osuđen dva puta na po 40 godina zatvora

Igor Milanović

Pojedine srpske sudije i tužioci su često, nestvarni ljudi. Drugačije ne može da se objasni kako je moguće da, kao u slučaju Darka Pilovića iz Kraljeva, poveruju da je u stvarnom životu moguće da neko koga policija saslušava zbog nekoliko običnih krađa, iznenada i ničim izazvan, prizna čak tri ubistva za koja se na početku saslušanja uopšte nije ni teretio.

Tako nešto se dogodilo upravo pomenutom Piloviću koji je prvo bio saslušavan bez branioca, jer za delo krađe, za koje se teretio, ne postoji obaveza prisustva advokata. Tokom tog saslušanja nekom od islednika pada na pamet da ga pita i za ubistvo njegove babe, koje on odmah priznaje i još dodaje kako je ubio još dve osobe, takođe iz koristoljublja. Pri svemu tome, Pilović je proglašen potpuno uračunljivim?!? Da li je ovakva situacija uopšte zamisliva?

Dva tužioca, dva sudska veća, dva različita Viša suda iz dva grada, kao i dva veća Apelacionog suda smatraju da je tako nešto sasvim uobičajeno, normalno i za sud prihvatljivo. Sa druge strane pomenuti odbacuju navode Pilovića i saoptuženih kako su priznanja od njih iznuđena u policiji, tokom saslušanja. Odbacuje se i svedočenje tadašnjeg Pilovićevog advokata po službenoj dužnosti kako je sa njim razgovarao tek pošto je već dao priznanje za ubistvo i da je klijent bio vidljivo uplašen, stalno ponavljajući da će priznati sve što ga policija bude pitala. Isti taj svedok pred sudom, pod zakletvom, izjavljuje kako je policija postavljala sugestivna pitanja na koja je bilo dovoljno odgovoriti sa da ili ne i da je Pilović odgovarao isključivo sa da, a da je u zapisnik ulazilo kao da je davao opsežno priznanje.

Krivični zakonik predviđa kako niko ne može biti osuđen samo na osnovu sopstvenog priznanja, ali zakon u Srbiji ne obavezuje sudije. U slučajevima kada se stav tužilaštva i suda da je Pilović kriv ne poklapaju sa činjenicama - odbacivane su činjenice.

Tako, na primer, viši javni tužilac iz Čačka, Dejan Veljković, članovi veća Višeg suda u Čačku (sudija Mirjana Rosić, predsednica, sudija Gordana Tošić i porotnici Bosmenka Stevanović, Vesna Madžarević i Anđelka Dabić) i članovi veća Apelacionog suda u Kragujevcu (sudije Ljubinko Ćetenović, Vesna Dimitrijević, Zlata Nestorović, Tatjana Mišić i Esad Veljović) odbijaju da saslušaju svedoke koje je odbrana predložila, a koji bi potvrdili da se Pilović sa ostalim optuženima iz predmeta 19/13 gde mu se sudilo za dvostruko ubistvo iz koristoljublja u vreme kada je krivično delo izvršeno uopšte nije ni poznavao.

U istom predmetu pomenuti tužilac i sudije ne vide ništa čudno ni u tome što se u bitnim detaljima izjave optuženih (koji svi tvrde kako su priznanja dali usled straha od nastavka torture kojoj su bili izloženi pre dolaska branilaca) drastično razlikuju. Sud se u takvim slučajevima priklanja onoj izjavi nekog od optuženih koja mu najviše odgovara da bi konstruisao obrazloženje presude kojom su njih trojica osuđeni na ukupno više od sto godina robije.

Sud i tužilaštvo u pomenutom predmetu ne zanima previše ni činjenica kako je ispod noktiju jednog od ubijenih i opljačkanih nađen DNK trag jedne u tom kraju po prostituciji poznate osobe. Ona i njen navodni muž (u realnosti podvodač) samo su jednom saslušani u policiji na tu činjenicu, negirali da poznaju ubijene i - to je bilo sve. Sa druge strane, na mestu zločina nisu pronađeni nikakvi tragovi koji bi na bilo koji način optužene povezivali sa ubijenima, ali za tužioce i sudije to ne znači ništa, jer postoji smušeno i iznuđeno priznanje.

U krivičnom predmetu 1K.57/13 sudije Višeg suda u Kraljevu (sudije Dragica Pančić i Miroljub Vujović i sudije porotnici Želimir Spasojević, Milan Ćamilović i Karolina Milovanović) moraju čak da pribegavaju konstrukcijama i otvorenim lažima kako bi uopšte mogli da obrazlože osuđujuću presudu.Kod sudija Apelacionog suda u Kragujevcu (Olivera Bojović, Milevka Milenković, Danica Marinković, Tatjana Mišić i Žarko Stevanović) i ovakva presuda prolazi.

Tako optuženi Pilović tvrdi kako se ne seća da li su vrata spavaće sobe njegovih roditelja bila otvorena ili zatvorena kada se vratio kući u noći u kojoj je ubijena i opljačkana njegova baba. Njegova majka tvrdi kako su vrata bila otvorena i da je, čuvši da joj se sin vratio kući, mahinalno bacila pogled na sat. Pošto se vreme koje su i Pilović i njegova majka naveli kao vreme kada je stigao kući da spava nikako nije uklapalo u tajming izvršenja zločina, sud jednostavno izmišlja kako je Pilović na saslušanju rekao da su vrata bila zatvorena i zato odbacuje svedočenje majke. Na žalost sudija, postoje zapisnici sa suđenja kao trajni spomen njihove sramote.

U istom predmetu, Pilović na saslušanju u policiji (gde mu je iznuđeno priznanje) opisuje kako je u Kraljevo kod babe otišao autobusom i isto tako se vratio u svoje selo nakon što je ubio i opljačkao babu. Pošto se to nije uklapalo u izjave svedoka koji detaljno objašnjavaju kada su i gde bili sa optuženim i tako mu daju alibi, sud izmišlja kako je on na izvršenje zločina otišao svojim autom, koji se ranije nigde ne pominje. Osim toga, svi svedoci, pa i sam optuženi, tvrde kako je on auto vozio samo po selu, jer isti nije bio registrovan. Kolika je šansa da neko neregistrovanim i neispravnim autom ode na izvršenje krivičnog dela i tako rizikuje da ga slučajna saobraćajna kontrola dovede u vezu sa krivičnim delom?

Bilo kako bilo, Darko Pilović je osuđen dva puta na po 40 godina robije i sada se nalazi u zatvoru. Sudije i tužioci i dalje mirno spavaju.