Trgovinske razmirice su skoro svakodnevne pojave. Trgovinski rat nije se dogodio već više od 80 godina, a razlog za to je što zemlje razumeju pogubnu štetu koju bi takav rat prouzrokovao. Trgovinski rat nanosi gubitke svim zaraćenim stranama. Nekima možda nešto više od drugih, ali jasnog pobednika takvog rata nema. Nakon što je američki predsednik najavio trgovinski rat „koji je lako dobiti", da bi u ponedeljak 19. marta izjavio je da sumnja da će „biti trgovinskog rata" sugerišući da su pregovori „sasvim dobra alatka za ispravljanje postojećih ugovora". Čak je nagovestio da je moguće da se Amerika pridruži Trans-pacifičkom partnerstvu iz kojeg su izašli prošle godine. Čini se da će možda samo Trampova pretnja biti dovoljna da se „situacija izjednači" da bi Amerika smanjila svoj negativni trgovinski balans, zaključuje Milan Balinda, dugogogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald
Milan Balinda
Sve je počelo 7. marta kada je američki predsednik rekao da će njegova zemlja uvesti tarife na uvoz čelika u visini od 25 odsto i aluminijuma od deset odsto. Ali, to je bio samo početak najave jer je Kina bila u središtu napada s pretnjom od do 60 milijardi dolara u tarifama i zabranama. Meta su bila uvozna dobra iz te azijske zemlje, a spisak je bio podeljen na više od 100 kategorija. Od obuče i odeće do potrošačke elektronike, kao i restrikcija kineskih investicija u Americi. Te restrikcije uglavnom bi se odnosile na izvesne investicija u polju visoke tehnologije, pre svega veštačka inteligencija i mobilna tehnika. Objava Bele kuće pojavila se iznenada, ali nije bila iznenađenje jer je Donald Tramp još tokom svoje predizborne kampanje insistirao da će upravo takve stvari da uradi jednom kada postane predsednik zemlje. Do sada se već videlo da Tramp pokušava da ispuni svoja obećanja uvek i kada je u mogućnosti da to uradi. Zaštitni zid prema Meksiku Kongres odbija da plati, a Meksiko se vređa kada se od njih traži finansiranje.
Tarife na uvezeni čelik i aluminijum počele su u petak 23. marta, ali je odmah nakon najave od njih izuzete Kanada, od koje Amerika uvozi najviše čelika, i Meksiko. Kasnije je sa liste izbrisan i Brazil, a u petak Evropska Unija i zvanično nije bila na listi bilo kojih dodatnih tarifa. Svih 28 zemalja Unije, koja je se pripremala da uzvrati kontramerom, nisu više bile pod udarom. Južna Koreja sa svojim čelikom nije se nikad nalazila na spisku. Ostala je samo Kina, a deo troškova koje će proizići iz novih nameta trpeće i sve one zemlje koje značajno snabdevaju kinesku industriju. Uključujući i Ameriku. Deo troškova primiće na sebe američke pivopije jer će svaka aluminijska limenka sa pivom koštati više.
Restrikcija kineskih ulaganja i kupovina američkih kompanija igra veliku ulogu u najavljenim merama. Kineske kompanije kupile su mnoga američka preduzeća koja nemaju strateški značaj, kao, na primer, hotel Astorija u Njujorku, ali takođe i biznise iz IT tehnologije. Proizvođače poluprovodnika i nove kompanije koje rade na autonomna vozila, sa čijem znanjem Kina napreduje u svojim tehnološkim kapacitetima. Te današnje američke fundamentalne tehnologije mogu da predstavljaju dugoročnu bezbednosnu pretnju za Kinu koja se upire da preraste u supersilu.
Suprotno tarifama na metal koje su izazvale mnoga negodovanja unutar američkog društva, uključujući i republikanske političare kao i ogroman broj biznismena, osim onih u industriji metala, potez kada je u pitanju visoka tehnologija politički je popularan u Kongresu, kao i unutar nekih industrija. Kineski nacionalni bezbednosni interesi u sukobu su sa američkim i napredna tehnologija je u srcu bezbednosti. Prenošenjem tehnologije koju Amerika koristi za vojni razvoj, za odbranu i infrastrukturu, može da jednog dana, relativno uskoro, od Kine stvori dominantnu vojnu silu na svetu.
Dodatna priča je da Kina takođe koristi državni novac za kupovinu američkih strateških kompanija i samim tim njihovu vrhunsku tehnologiju. Vašington takođe tvrdi da Kina potkrada američko intelektualno vlasništvo i tako značajno doprinosi trgovinskom višku u odnosu su Amerikom koji je prošle godine iznosio 375,2 milijarde dolara. Inače, Kina je vodila ekonomske pregovore sa poslednje tri američke administracije i i taktika Pekinga se zasnivala na mnogo reči i niti jednim delom. Gledano iz tog ugla, potez Donalda Trampa, koliko god da izgleda netaktičan, dobija na opravdanju.
Prošle godine Tramp se suzdržao od najave i sprovođenja strogih trgovinskih poteza protiv Kine jer je gajio lične odnose sa kineskim predsednikom Siom koji je sarađivao u američkoj kampanji da vrši pritisak na vođu Severne Koreje Kim Jong-una, a po pitanju nuklearnog i raketnog programa te zemlje. Kina takođe vodi politiku da američke kompanije koje operišu, ili samo investiraju, unutar Kine moraju da dele svoju tehnologiju.Tramp je još od svoje političke kampanje rešio da takav trend ekonomskih odnosa između Kine i Amerike promeni. Smislio je pretnju koju je smislio i čini se da nije obračao pažnju na takozvanu Povelovu doktrinu: ne započinji sukobe iz kojih ne znaš kako ćeš da izađeš. Ali, kada je Tramp zapretio Severnoj Koreji, i to više puta, da će da ih, u prevodu, sravni sa zemljom, ispalo je da, makar do sada, i nije potrebno da se išta učini jer je Kim odlučio da pregovara. Najverovatnije je da je Tramp hteo da postigne isto i u ovom slučaju preteći trgovinskim ratom. U međuvremenu trilateralni dogovor između Amerike, Kanade i Meksika, poznat kao NAFTA, doživeo je promene, a da pritisak na južnog i severnog američkog suseda samo je trebalo najaviti. Da bi blef bio uspešan, druga strana mora da se ubedi da nema blefa, a Trmp je veoma dobar u toj igri.
Kini je Vašington pripretio sa gubicima od 60 milijardi dolara godišnje, a Kina može da odluči hoće li da uđe u trgovinski rat ili neće. Najverovatnije je da će Kina odgovoriti protivmerama, ali će i one biti poprilično umerene jer, na kraju krajeva, Kina je ipak slabija u svakom pogledu u poređenju sa Amerikom. Tramp je odlučio da natera Kinu na ozbiljnije ponašanje prilikom pregovora u okviru Svetske trgovinske organizacije, jer je taktika Pekinga bila da sagovornika „udavi" beskrajnim pričama. Spisak kontramera bila je spremila i Evropska Unija, ali do njihove primene nije bilo ni došlo. U početku su na spisku dominirale farmerke Levis, burbon iz Kentakija i motocikli Harli Dejvidson. Jednom rečju, najavljene mere su bile veoma suzdržane, a evropski predstavnici su grozničavo radili u Vašingtonu da bi Bela kuća odustala od tarifa i u tome su uspeli. Na kineskom spisku se nalazi i američka soja koja je ključna za kinesku stočnu proizvodnju i Peking tvrdi da američki farmeri dobijaju subvencije da bi im proizvod bio što jeftiniji. Ta tvrdnja je tačna i u skladu je sa subvencijama svih razvijenih zemalja koje dobijaju proizvođači namirnica. Inače, bilo je predviđeno da Kina tokom ove i sledeće godine uveze 100 miliona tona soje.
Po mišljenju nekih poznavalaca svetske ekonomske situacije trgovinski rat između Amerike i Kine bi najverovatnije oštetilo te dve najveće svetske ekonomije, ali ne bi učinilo toliko štete da gurne bilo koju stranu u recesiju. Naravno, pod uslovom da taj sukob ne traje dugo. Ali čak i ako rat bude ograničen, neko će da svojim novčanikom plati troškove. Rik Helfenbajn, predsednik američke Asocijacije odeće i obuće podsetio je da „više od 41 odsto odeće i 72 odsto obuće i 84 odsto potrepština za putovanja prodatih u Americi napravljeno je u Kini". A na duže staze, procenjuje Blumberg ekonomiks, globalna trgovina bi pretrpela štetu od 470 milijardi dolara do 2020. godine. Da li bi to baš bilo tako je bolje ne proveravati. Postalo je mnogo očiglednije da je najava Bele kuće da donosi tarife na čelik i aluminijum, a nakon što su izuzete mnoge države proizvođači, osmišljena da se „suprostavi Kini" i samo Kini. A predizborna obećanja o „trgovinskim odnosima" dopala su se glasačima. Američko društvo prolazi kroz brze promene i građanima se ne dopada što žive sve lošije. Dakle, oni će glasom da promene situaciju. Građani ne glasaju o tehnologiji, niko ne glasa o sledećoj generaciji softvera, o robotici, ni o veštačkoj inteligenciji. Uglavnom se ne glasa o globalizaciji koja je u toku. Ali, mogu da glasaju o trgovinskoj politici koja, tvrde ekonomisti, nije toliko važan faktor kao što se prestavlja.
Očekuje se da Kina odgovori kontramerama, a to je Peking i najavio, tako da je scenario za trgovinski rat između te dve najveće ekonomije već pripremljen. Kineski ambasador u Americi je izjavio da „ukoliko ljudi hoće da igraju grubo, mi ćemo igrati grubo sa njima". Od te „grube igre" najviše se plaše američki poljoprivrednici. Prva na udaru bi bila soja za čiju proizvodnju, po tvrđenju Global tajmsa, kineskih novina na engleskom, Amerika plaća iz budžeta i da je američka soja kriva za višak soje na svetskom tržištu. Eskalacija trgovinskih sukoba postala je očiglednija odmah nakon objave Bele kuće. Kina je najavila da može da podigne carine na uvoz iz Amerike u iznosu od tri milijarde dolara. U proizvode bi bilo uključeno sveže voće, vino i razne vrste oraha. Peking je sastavio listu od 128 proizvoda kojei bi se našli na udaru ukoliko se pre toga ne postigne neki sporazum. Takođe se predviđa da bi Kina mogla da ograniči, na jedan ili drugi način, finansijski priliv američkim firmama koje deluju u Kini. Druga je stvar što Kina izvozi mnogo manje čelika u Ameriku od Kanade, Meksika ili Južne Koreje. Kina takođe može da oporezuje američke automobile, ali je iz kineskog ministarstva ekonomije napomenuto da „Kina je zategla luk, ali strelu još nije pustila. Još imamo da odigramo nekoliko karata".
Peking se pre svega nada da ekonomski rat može da se izbegne. Na zatvorenoj sednici kineskog parlamenta premijer je rekao da će Kina još više otvoriti svoju ekonomiju da bi na taj način domaće i strane firme mogle ravnopravno da konkurišu jedna drugoj. „Nadam se da će i Kina i Amerika delovati racionalno i da se neće povesti za emocijama i da će se izbeći trgovinski rat." Interesantno je da je na samitu grupe G20 koji se odigrao u Buenos Airesu diskutovali oko najavljenih američkih tarifa, ali nisu na toj temi insistirali kao da je Evropa već znala da ona neće potpasti pod te sankcije.
Evropski zvaničnici su izjavljivali da bi trgovinski rat jedino proizveo gubitnike i da G20 je ujedinjen u podršci „multilateralismu". Ta reč je žargon za pregovore unutar Svetske trgovinske organizacije. Prethodno Samitu Nemačka je objašnjavala da je njihov surplus u trgovini sa Amerikom „prirodan" jer su nemački proizvodi traženi. Inače, Nemačka prodaje Americi više nego što uvozi i razlika iznosi 301,1 milijardu dolara u korist Nemačke. Takođe, odigrao se i telefonski razgovor između nemačke kancelarke i kineskog predsednika Si Đinpinga koji su na stranu odgurnuli svoje međusobne trgovinske sporove da bi donekle usaglasili odgovor na američke najnovije poteze. Nemasčka, a i Brisel, poslali su u Ameriku svoje pregovaraće, ali su odbili da komentarišu sa kim su oni pregovarali i šta je detaljnije dogovoreno.
Petar Altmajer, novi ministar trgovine Nemačke, insistirao je da su Amerika i Evropska Unija i dalje partneri, ali je odmah nastavio da će „biznisi i potrošači na obe strane platiti račun ukoliko Evropa i Sjedinjene Države uđu u trgovinski rat". Za Ameriku je odletela i evropska komesarka za trgovinu koja je tamo pregovarala sa Vilburom Rosom, američkim sekretarom za trgovinu. Računajući moguću štetu koja bi nastala, u Briselu su izračunali da ako bi Amerika zavela tarife na evropska vozila, izgubilo bi se 17 milijardi evra zarade godišnje. A onda je u četvrtak, 22. marta vlada SAD saopštila da će Evropska Unija biti izuzeta od tarifnih nameta na čelik i aluminijum koji se izvozi za Ameriku.
Osim Evropske Unije od tih tarifa biće oslobođeni, potvrđeno je tog dana, Kanada, Meksiko, Australija, Argentina i Brazil. Na kraju je ipak ostala Kina na američkoj meti jer su sve ostale zemlje proizvođači čelika i aluminijuma američke saveznice i ne bi imalo nikakvog smisla da i one pretrpe štetu. Još manje bi imalo smisla što bi se uglavnom radilo o partnerima u NATO savezu, ali i vojnim saveznicima van te organizacije. Čak i američkoj vojnoj industriji odgovara da čelik bude jeftiniji, pretpostavlja se da bi jeftiniji aluminijum odgovarao avio-industriji. Boing i Dženeral elektrik bili su među potpisnicima zahteva da se tarife na čelik i aluminijum ne sprovedu.
Inače, protiv tarifa izjasnila se Američka privredna komora koja broji 300.000 članova, Nacionalno udruženje malih biznisa sa 65.000 članova i Nacionalna federacija maloprodaje, sa 18.000 članova, između ostalih. Nema sumnje da je broj onih koji su protiv tarifa unutar Amerike imao ulogu u odluci Vašingtona da izuzme skoro sve zemlje, osim Kine. Odnos onih koji su protiv i onih koji su za bio je 3.000 prema jedan. Nakon Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka tokom koje su uvedene carinske tarife na strane proizvode, a kada je ceo svet upao u ekonomsku krizu, američki Kongres je 1934. delegirao odluku o tarifama u ruke predsednika zemlje. Od tada pa do ovog najnovijeg američki predsednici su koristili svoja ovlašćenja da pregovaraju o smanjenju dažbina na strane proizvode i liberalizuju trgovine.
etko kada su tarife bile podizane, sve do sada. Najavljene tarife na čelik i aluminijum zasnivaju se na propisima o nacionalnoj bezbednosti, Sekcija 232 iz 1962. godine. Retko se koristi obrazloženje „nacionalna bezbednost" jer svaka zemlja može nešto, bilo šta, da proglasi pitanjem nacionalne bezbednosti. Hrana, na primer, može da se okarakteriše kao nacionalni bezbednosni interes. U Kongresu su se čuli slabiji glasovi da bi odluku o tarifama na spoljnu robu trebalo vratiti u okrilje Kongresa.
U svom obraćanju od 22. marta predsednik Tramp je: „Imamo strahovitu krađu intelektualne svojine; to se nastavlja i košta nas stotine milijardi dolara... A to je na godišnjem nivou". Vođa manjine u Senatu Čak Šumer (demokrata iz Njujorka) koji se retko slaže sa predsednikom pohvalio je Trampov plan obraćajući se Senatu: „Naša intelektualna svojina je naše porodično blago." O kineskoj zloupotrebi američke intelektualne svojine već se dugo raspravlja u Vašingtonu i smatra se važnim problemom i pokušava se da se taj problem reši. U tome se ne uspeva jer Kina uvek odugovlači sa preuzimanjem odgovarajućih koraka. Radi se pre svega o muzici, filmovima, TV serijama, knjigama kao i nazivima proizvoda... Međutim, najavljene nametnute tarife pogodile bi pre svega one siromašnije građane.
Po postojećim zakonima, porodice koje kupuju školske potrepštine dodatno plaćaju 17,6 odsto za školske torbe, četiri odsto za markere, 6,6 odsto na patent olovke... Cena nije beznačajna kada se na kraju sve sabere. Sa novim tarifama sve bi bilo skuplje za prosečnu familiju. Ukoliko bi Kina odgovorila kontramerama, taj bi se trgovinski rat svalio teže na leđa svima koji žive od prosečne plate, a još više siromašnima. Imućnijima to ne bi bilo toliko značajno.
A 1: Američki stan pod kirijom
Tokom generacija vlasništvo kuće i njene novčane vrednosti simbolizovalo je Američki san. Svakim danom sve više Amerika postaje nacija kiriđija, naročito u večim urbanim zonama. Prošlog januara Američki popisni biro izneo je podatke o vlasništvu kuća u periodu od 2006. do 2016. godine. U tom periodu od deset godina procenat onih koji žive pod kirijom povećao se u 97 od sto najvećih gradova Amerike.
Velika recesija koja je zvanično počela decembra 2007. i uvećala se sve do kolapsa finansija u septembru 2008. potvrdila se kao jedan od najvećih kočničara posedovanju privatne kuće. Takođe je pokrenula najveći broj oduzetih kuća u skoro sto poslednjih godina. Zato što ljudi ne mogu da priušte da kupe svoje sopstvene kuće, potražnja za stambenim prostorom dovela je do viših cena kirija.
Sa većom kirijom mnogo je teže sakupiti dovoljno novca da bi moglo da se plati učešće za kupovinu kuće, kao i da se isplate troškovi kupoprodajnog procesa. U mnogim slučajevima, mnogim zaposlenim ljudima postalo je nemoguće skupiti dovoljno sredstava za kupovinu svog prostora jer dobar deo njihovih zarada odlazi na kiriju. Osim toga, cena kuća rastu iz godine u godinu. Primera radi, u Filadelfiji cena prosečne porodične kuće 1997. godine iznosila je 86.000 dolara, a 2007. već 275.000 dolara. Naravno, zarade nisu toliko porasle.
Posedovanje porodične kuće je standardna mera ličnog uspeha, kao što je i poslovična mera američkog standarda života. Svako dalje povećavanje troškova života odražava se na prodaju stambenog prostora, a manja prodaja šteti građevinskoj industriji, jednog grani od krucijalne važnosti američke ekonomije.