https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Esej

Iz knjige akademika, prof. dr Kaplana Burovića, "Albanski morbidni falsifikati" (IK "Balkan, 2018., Ulcinj) 3.

Pokušaj otimanja diplome

Kao jedini "evropski Mendela", akademik prof. dr Kaplan Burović, robijao je decenijama u enverostaljinističkom logoru u Albaniji i na svojoj koži osetio sve užase najcrnjeg totalitarizma. Iz njegovog dela "Albanski morbidni falsifikatu", jedne od preko stotinu knjiga koje je do sada napisao, "Magazin Tabloid" donosi odabrane delove.

Akademik, prof. dr Kaplan Burović

Kao što se zna i kako sam to svojevremeno dokumentovao preko medija, ja sam po drugi put diplomirao 13. septembra 1969. godine na Državnom univerzitetu u Tirani, na Filozofskom fakultetu. Nadležne vlasti su mi izdale i diplomu o tome, sasvim ispravnu, pa sam na bazi te diplome primao i platu na radnom mestu sve do dana hapšenja.

Ta je diploma trebala da se registrira u dotični registar diplomiranih. Diploma je imala broj registra, bila je sasvim ispravna. Da smo kojim slučajem otišli i videli taj registar pošto su mi izdali tu diplomu, videli bismo u tom registru i moje ime, ali ne i belešku da sam 13. septembra 1969. diplomirao. To je mesto ostavljeno prazno.

Zašto? Ko je naredio da mi se izda ispravna diploma, ali da se to mesto u registru ostavi prazno? Uprava Fakulteta, ili SIGURIMI?!

A, da je to mesto ostalo prazno, evo vam dokaza...

Kad sam izašao iz zatvora, pošto su mi albanske vlasti oduzele obe moje diplome viših studija, jugoslovensku i albansku i sigurno ih uništili (!), kao što su uništili i sve drugo što im se nije svidelo, pa i brak, moj i moga sina, spremajući se da se udaljim iz Albanije za uvek, pođoh do Fakulteta i potražih jednu potvrdu da sam diplomirao...

Sekretarica Fakulteta Xhulieta Luarasi otvori registar diplomiranih i - tamo imasmo što da vidimo. Na mestu gde piše datum kad je student diplomirao, pisalo je: "...Oteran sa studija zbog lošeg političkog držanja".

Nisam bio tu sam: pratila su me dva telohranitelja, a bilo je tu i puno studenata. Svi se preneraziše. Najviše sekretarica Fakulteta. Ja se uzdržah, pošto sam od pre više decenija znao sa kim imam posla. Sekretarica me upita, ko je bio u komisiji kam sam branio diplomu. Rekoh joj imena. Srećom, svi su bili još uvek živi. Ona ih je pozvala, sastavila zapisnik i dala im ga da ga potpišu. Kad sam sutradan stigao kod nje, dade mi potvrdu da sam diplomirao. Potražih joj registar da fotografišem ono što su albanske vlasti napisale tamo, a ona mi reče da je to već izbrisala i napisala da sam diplomirao.

Ja sam o svemu ovome govorio i pisao i ranije preko medija. Gospođa Xhulieta Luarasi je još uvek živa, ali - i bez njenog svedočenja - imamo registar gde se jasno vidi da je nešto izbrisano i, na tom mestu, dopisano ono što sada tamo piše. Imamo i reagiranje bande Envera Hodže na moju izjavu preko medija o ovoj njihovoj svinjariji i zločinu. Napisao ju je porte-voče te bande, dvojni agent UDB-e i SIGURIMI-ja Brisku Bahrija, a u njegovom ,,delu" Polemike, Skadar 2011.

Sada se pitamo: kako je moguće i zašto se ostavlja prazno mesto, gde treba da se piše da sam diplomirao 1969?! Zar ovo ne znači da su oni još tada rešili ne samo da me uhapse, već i da me osude na smrt, pa i da negiraju da sam ja diplomirao na njihovom Fakultetu. Ovo nam dokazuje i činjenica što se za sve studente koji su diplomirali i odbranili diplome naučnim radom pisalo u štampi Tirane, pa su im i objavljivali te radove, dok moj rad, ne samo što nisu objavili, ni najkraći fragmenat, već nisu dali ni najkraću vest da sam diplomirao.

Da sam oteran sa studija „zbog lošeg političkog držanja" kako su mogli da napišu, ako nisu planirali da ja nikada ne iza- đem iz zatvora i da to nikada neću ni videti ?!

Sve ovo znači da sam ja još pre hapšenja, godinama pre, planiran ne samo za hapšenje, već i da budem osuđen na smrt na bazi jedne sudske farse, na bazi jednog insceniranog sudskog procesa. A, ako im to ne pođe za rukom, oni su planirali da me fizički likvidiraju u toku mog izdržavanja kazne za krivična dela koja nisam učinio.

Sada se postavlja pitanje: zašto su me albanske vlasti osudile nasmrt? Što sam to učinio ja?

Pa rekoh vam: otišao sam kod predsednika Hadži Lešija i rekao mu sve što sam do tada otkrio od zločina koji su učinili organi Sigurimi-ja protiv mene i moje porodice, misleći da imam posla sa jednim ispravnim čovekom, presednikom države, pa i drugom! Nije mi ni na kraj pameti bilo da je i sam ovaj presednik jedan član te crne bande kriminalaca, koja je uzurpirala vlast u Albaniji i proletersku diktaturu pretvorila u ličnu i krvavu socijal-fašističku diktaturu načelnika partije i vlasti. Još uvek sam gajio neke iluzije.

Istine radi, naglašavam da sam ja i bez te ispovesti kod predsednika bio osuđen od njih na smrt. Oni su bili svesni da ja, ako i do dana hapšenja ne saznam kakve su mi zločine učinili iza leđa, da ću ih saznati odmah posle hapšenja i, kad ih budem saznao, da ću postati njihov smrtni neprijatelj, koji im se ni pod kojim uslovima neće potčiniti, kao što im se i ne potčinih.

Albanske vlasti su likvidirale fizički svakog ko je saznao za njene zločine, i bez suda, a kamo li neće jednog stranca kao što sam bio ja, za koga su znali da, ako im jednog dana isklizne iz ruku, da će obelodaniti sve što zna o njima.

Pre tri veka, biskup u Skoplju Matija Mazarek, uputio je bogu molbu: „Spasi nas, Bože, Albanaca! "

Pošto se ja spasih njih, ne samo obični albanski huligani, već i njihovi akademici, govore i pišu javno da je najveća greška Envera Hodže što me nije ubio. Jedan je Albanac iz Albanije preko štampe je protestovao zbog ovoga za ovo, ali i u Albaniji kažu da sa je- dnom lastom ne dolazi proleće. Ovi Albanci, baš ovi što najviše pretendiraju za demokratiju i ljudska prava, pošto se spasih handžara Envera Hodže, preko medija su me osudili na smrt, pročitali su mi i opelo preko medija, pa su preko medija pozvali i svoje junake da dođu u Ženevu, gde živim, da me ubiju.

Ja ih danonoćno očekujem. Godine prolaze, moja se dela i optužbe protiv njih nižu jedno za drugim, a oni ne dolaze. Sami Albanci kažu za okidač puške da treba par dobrih volova da ga potegnu. A, volove, kako se zna, pozobao im je Enver Hodža. Sa volovima - i sve drugo.

(Ovaj tekst je najpre objavljen na sajtu I-N Srbska dijaspora, Beograd, 11.02.2013. Preštampana u mom delu KRUNA, Ulcinj 2013, str. 77-84; zatim opet preštampan u mom delu GRLOM U GRLO, Beograd 2015, str. 146-157.)

(Nastavak u sledećem broju)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane