Polemike

Beskrajni književni rat (4)

Čarke su uvek bile vesnici rata

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

„Ono što zabrinjava, međutim, nisu gruba jezikoslovna i stilistička izvrtanja, jili sitne pakosti kojima se ne može prikriti teorijska nepromišlenost i nedoraslost tumačenju savremene proze, već jedna zlokobna senka koja deluje kao da je plod netrpeljivosti posebne vrste. Vasović između ostalog traži od Kiša da progovori o saradnji Jevreja sa nacistima i onima koji su, kako kaže Vasović, 'profitirali' na nacizmu i staljinizmu. Vasović kao da jedva čeka da se posle onakvog početka knjige vrati pitanju jevrejskog identiteta.”

Na kraju teksta, Jerkov je prozvao i urednika Vasovićeve knjige, Vasu Pavkovića, iskoristivši priliku da mu zameri što u poslednje vreme i njemu, Jerkovu, „stalno nešto ružno prigovara”.

Vasović je odgovorio u narednom broju, tekstom „Odbrana domaće kišologije”: „Istina, ljudi se kod nas svakodnevno ubijaju, ali malo ko ima tu čast da ga sahranjuje nekrofilska reinkarnacija Marka Ristića, Generalni Sekretar srpske književnosti, A. Jerkov lično.”

Jerkov u replici ne samo da odbacuje rukavice, nego Vasovića dovodi u vezu s onima koji šalju ubice na vrata slobodoumnih građana Srbije:

„Kada Vasović sada u istu ravan stavlja Ćosi-

ća i Kiša, to je poruka koju slušamo iz dana u dan posle Miloševićeve ere: da su krvnici i žrtve isto i da je svejedno da li je čovek jedno ili drugo. Šta mislite, da li je to slučajno da se ta poruka odašilje iz dana u dan, a ako se usprotivite, već neko pripreti da bi vam besne ubice mogle zakucati na vrata.”

I još jednom potvrđuje samoubistvo autora Lažnog cara. “Vasović je izvršio samoubistvo jer posle ove knjige niko više nikada neće moći da ozbiljno uzme u obzir šta on o nečemu misli.”

Na kraju teksta, Jerkov zaključuje: „Po tome je Vasović nastupio i kao neznalica, i kao svađalica i kao zlica”.

(Nebojša Vasović je kasnije obelodanio pristrasnost redakcije NIN-a, odnosno njenog urednika Save Dautovića, u ovoj polemici, čime se svrstao na stranu Kišovih branitelja: „Istog dana po objavljivanju ovog teksta, Milo Lompar je ponudio da iznese drugačije mišljenje o knjizi, ali je Nin to odbio. Iako je Lompar profesor fakulteta baš kao i Jerkov, iako je bio saradnik ovog lista u projektu 'Deset Ninovih romana', nije mu bilo dozvoljeno da iznese svoje mišljenje. Bilo je jasno da se o knjizi moglo pisati samo negativno. Zahvaljujući zakonu o štampi, meni je bilo omogućeno da na kritike odgovorim. Ali, nije mi bilo dato onoliko prostora koliko mojim napadačima, štaviše - Nin je odbio da objavi moj tekst 'Potkazivačka metoda Doktora Jerkova', kako bi polemiku okončao još jednim napadom na moju knjigu. Neka bude rečeno i to da urednik koji je ovako lepo režirao proganjanje moje knjige na stranicama Nina nije niko drugi do dojučerašnji komunista, Sava Dautović, inače poznat po proganjanju politički nepodobnih pisaca još u Titovom režimu.”)

Na ovom parčetu bojnog polja spotakli smo se o jedno mišljenje Aleksandra Jerkova, pa tu profesorovu misao o odnosu metropole i provincije navodimo kao malu epizodu: „Deluje smešno kada se apsolutno negatorski Kundera napada u Požarevcu, a ne u Parizu”. Spotakli smo se o ovu misao, jer ona ne deluje ohrabrujuće za profesorove studente, od kojih većina neće ni videti Pariz, a koji se možda mladalački zanose da velikom svetu mogu upućivati kritike i iz svoje zabiti. No ovome su verovatno krivi Vasovićeva knjiga o Kunderi, objavljena u Požarevcu, i raspaljen polemički žar. Mi smo mislili, i još uvek mislimo, da nastavnik književnosti svojim đacima treba da uliva veru u posao kojim će se baviti, i nadu da u stvarima duha nema provincije i prestonice, da bar na duhovnom polju svi građani sveta imaju ista prava i jednake šanse. I, protivno profesoru, smatramo da se baš takve pojave najbolje mogu kritikovati iz provincije. Ali mi nismo učesnici rata i nemamo pravo glasa. Mi samo u njega zabadamo nos.

Kišovi branitelji kao da su gađali napadača oružjem koje im se prvo našlo pri ruci. Posezali su u sve arsenale srpske leksike.

Cilj je opravdava sredstva.

Teofil Pančić u Vremenu Vasovićevu knjigu naziva „nepismenim cipelarenjem” i „ekološkim otpadom”, a njenog autora „nadrndanim pamfletistom”. Vasovićeva netrpeljivost „nije samo lična ili estetska, nego je gdegde na polukorak od otvorenog antisemitizma - u zoni potuljenog i podlog antisemitizma lights”. Pančić pokušaj preispitivanja Kišove literature i poetike smatra jednako apsurdnim kao i pokušaj dokazivanja da Zemlja nije ravna ploča: „Da li je sledeće na redu preispitivanje 'dogme' da Zemlja nije ravna ploča u središtu kosmosa?”

Mirjana Miočinović je u intervjuu Crnogorskoj televiziji izjavila da Vasovićevu knjigu vidi kao obnavljanje fatve protiv Danila Kiša, zato što je on bio protiv „uskonacionalne i plemenske kompaktnosti”.

Pisac Vule Žurić u dijalogu sa Vasom Pavkovićem u Glasu javnosti kaže: „Vasović piše kao neki bijesni gimnazijalac koji je ušao u književnost pa misli da on to najbolje zna”. Prema ovom piscu, „problem ove knjige jeste to što je tema veoma zanimljiva, ali je način na koji je obrađena loš, a rezultat još lošiji”. Moderator razgovora u Glasu javnosti, Tatjana Čanak, pristalica Kišovih branitelja, u uvodu je istakla Glasove, odnosno svoje „teze”: Vasovićeva knjiga je izraz „nemoćnog besa” njenog autora i bavi se „nekim drugim stvarima”, a ne književnim.

Filip David se pridružio braniteljima Kiša tekstom „Pamflet protiv Danila Kiša”, objavljenom u časopisu Most. Vasovićeva knjiga je, prema njemu, pamflet zasnovan na lažima i izmišljotinama, pisan površno i diletantski, i nastavak je starog rata protiv Kiša, koji je svojevremeno ovog pisca primorao da emigrira u Pariz. „Postoji još nešto, što ukazuje na dublje razloge osporavanja Danila Kiša niskim i najnižim udarcima. To je antisemitska pozadina ovoga pamfleta, sasvim u duhu teorija nove srpske desnice i rastućeg antisemitizma.”

U tom ubitačnom naletu najdalje je otišao Saša Ćirić, čiji je tekst objavljen tek 2007. godine, a napisan je, prema njegovoj tvrdnji, marta 2005. Nudio ga je raznim redakcijama - Danasu, Vremenu, Glasu javnosti, Letopisu Matice srpske, Koracima - ali niko nije hteo da ga objavi.

Ćirić Lažnog cara proglašava novim Protokolom sionskih mudraca, a Vasovića antisemitom koji, primenjujući argumente Gebelsove propagande, amnestira naciste za holokaust a Staljina za pogrom Jevreja. I ne samo da ih amnestira, nego te zločine i opravdava:

„Vasović se dakako bavio likom Danila Kiša, ali koristeći metodu, leksiku i formulacije koje u mnogo čemu podsećaju na one koje se mogu naći u antisemitskim spisima.

Jedina razlika koju bih mogao da uočim u tipu diskursa Lažnog cara i Protokola sionskih mudraca je u preimenovanju 'jevrejske finansijske moći' u 'književnu moć Jevreja sveta'.

Postoje tri teme koje ozbiljno ljute Vasovića. To je tema holokausta, kao i Kišova kritika nacionalizma i antisemitizma. Nasuprot Danilu Kišu, on smatra da nije Staljin kriv za stradanje Jevreja u SSSR-u nego sami Jevreji koji su radili za njega. On ide toliko daleko da tvrdi da su Jevreji Amerike 'zgrtali pare' na nesreći evropskih Jevreja. Ovakav stav amnestira naciste za holokaust, relativizujući pojam odgovornosti. Gotovo identične argumente koristila je Gebelsova propaganda koja je nastojala da objasni nemačkom narodu kako je rat koji se vodio bio u stvari rat 'svetskog jevrejstva' protiv nacionalsocijalističke Nemačke.

Jer kao što se pokazalo da Jeremićev atak na Grobnicu za Borisa Davidoviča nije bio motivisan problemom plagijata, tako se i ovaj palanački pamflet ne odnosi na 'genitivne metafore' već na opravdanje zločina.”

Za nacionalizam i antisemitske stavove Ćirić optužuje i urednika Vasu Pavkovića i izdavača „Narodnu knjigu”:

„Međutim, ono što je zaista novo u nacionalističkom diskursu, ono što se tokom vremena prelilo iz mračnih rezervoara Kurira i Nacionala u javni književni govor, a za šta se urednik Pavković posredno zalaže, predstavljaju otvoreni antisemitski stavovi kojima se nastoji objasniti promašaj evropske književne opcije u Srbiji. Sve se to ovih dana događa pred našim očima, u režiji uredničkog tima Narodne knjige.”

Ovog izdavača Ćirić okrivljuje i za neku vrstu zavere, odnosno stvaranje političkog programa, čiju okosnicu čine Lažni car Šćepan Kiši i roman Milorada Ulemeka Legije, osuđenog za ubistvo Zorana Đinđića, Gvozdeni rov:

„Gvozdeni rov i Lažni car, osim izdavača, imaju još jedan zajednički imenitelj. Neko će odmah reći, pa to je tržište, ali ne, to nije tržište već politički program koji sada zadobija sasvim jasne konture, a koji se mogao slutiti svih ovih godina.”

Tako bi, prema Kišovim pobornicima, izgledao porteret autora knjige Lažni car Šćepan Kiš: antisemita, nacista, gebelsovac, staljinista, nacionalista, Legijin pristalica, oholi zavidljivac, neznalica, zlica.

Ali ni druga strana ne ostaje dužna. I ona je imala konje spremne za ovakvu trku.

Isidora Bjelica je u Kuriru uzvratila ravnom merom. Ona među napadačima na Vasovića prepoznaje nekrofile, emotivno poremećene osobe, samozvane udovice...:

„Gledajući gotovo histeričnu harangu koja se sprovodi nad Nebojšom Vasovićem, autorom izuzetno zanimljive knjige Lažni car Šćepan Kiš - zbog toga što se drznuo da napiše polemičko-kritički tekst koji nije deifikacija Danila Kiša, prosto sam se zapitala ko zapravo više 'skrnavi' lik i delo naših velikih ličnosti. Da li Vasović svojom polemičkom knjigom, koja je od gotovo zaboravljenog autora, koga retko ko čita, učinio najživlju literarnu figuru (kao što je pomahnitala odvjetnica Kovačević-Vučo svojom knjigom podigla spomenik još uvek živom Tijaniću) ili sumanuti nekrofili poput Jerkova i Pančića koji svojim patetičnim odbranaškim tiradama iskazuju previše prejakih 'analnih' emocija, kao da se napadom na Kiša vređaju njihove najdublje 'oralne' intime...

Kišofili sa svojom grotesknom pozom 'branitelja lika i dela' isto toliko srozavaju Kišov nestašni duh kao i njegova samozvana udovica, koja je u tome pronašla smisao svog nesrećnog života...”

Časopis Evropa je tokom marta iste godine na bojište uputio sveže snage. Uglavnom kao pomoć Kišovim protivnicima.

One su bile umerenije, ali ništa manje ubojite.

Ljiljana Šop u tekstu „Tužni argumenti protiv Vasovića” brani autora Lažnog cara od napadača, koji njegovu knjigu osporavaju bez ikakvih protivargumenata i ličnih sudova o vrednosti Kišove literature i tvrdi da njihove namere imaju „prizemnu” pozadinu:

„Vasovićeva knjiga pokreće mnoga ozbiljna, zanimljiva i važna pitanja na primeru dela, ideja i ličnosti Danila Kiša... Ona poziva na preispitivanje, prevrednovanje, dijalog, originalnost, logično rasuđivanje, i čini to strasno, argumentovano, usredsređeno i analitično...

Ja u povremenim, uistinu oštrim Vasovi-

ćevim formulacijama jednostavno ne razaznajem ni mržnju (zašto bi jedan dobar pesnik, vrstan polemičar i ostvaren pisac mrzeo Kiša čak 15 godina nakon smrti), ni oholost, ni zlu nameru.

Kiš je za Vasovića primer i povod za vivisekciju duha, morala, institucija i autoriteta. Stoga će se još mnogi javljati, pozvani i nepozvani, da tobože zaštite Kiša, jevrejsku rasu i srpsku naciju, a zapravo da naruže bivše prijatelje, neprijatelje i suparnike, te da potvrde svoju valjanost i nepogrešivost.”

Ona je posebno apostrofirala tekst profesora Jerkova kao primer neargumentovanih napada na Vasovićevu knjigu, koju u celini nije lako osporiti:

„Vasovićevu knjigu u celini nije lako napasti i stoga je Aleksandar Jerkov samo strastveno kvalifikuje kao zlonamernu, samoubilačku, teorijski neispravnu, kritički žalosnu, ljudski nepravednu. Nigde ni reči o problemima identiteta i pripadnosti (nipošto jedini, Kiš je dobar primer za promišljanje ove osetljive teme), nigde ni reči o Kišovom stilu i jeziku za koji Vasović na mnogo konkretnih primera pokazuje da nije ni blizu savršenstva koje mu se po inerciji pripisuje, nigde ni jednog originalnog, ličnog suda o vrednosti Kišove literature potkrepljenog kakvim novim primerom. Najtužniji argument protiv Vasovićeve zle knjige po meni je ipak ona tugaljiva opaska o vremenu pojavljivanja kad joj vreme nije, na nesuđeni 70. rođendan, koja osetljivim dušicama sugeriše kako je nemilosrdni a ne samo nepravedni Vasović tempirao svoju knjigu u jubilarnu, slavljeničku godinu...”

Ljiljana Đurđić sukob posmatra sa sociološkog stanovišta, kao posledicu provincijske kulture i degenerisanog i idolopokloničkog društva, protiv kojih se Nebojša Vasović pobunio:

„Proizvođenje pisaca u svece uobičajena je pojava, naročito u malim, zatvorenim i provincijalnim kulturama poput naše... To što je /Vasović/ morao da se posluži nožem da bi otvorio konzervu srpske književnosti, nije njegova krivica, već krivica zatvorenog, degenerisanog i idolopokloničkog društva u kojem je rođen i odrastao...”

Milo Lompar u aprilskom broju Letopisa Matice srpske ističe autentičnost Lažnog cara i takođe, kao i Ljiljana Đurđić, sukob stavlja u kontekst „jedne duhovne situacije”, čiji je Kiš zaštitni znak, a protiv koje Nebojša Vasović ustaje. „U njegovom osporavanju nema ničeg palanačkog”, naglašava Lompar. On na početku teksta podseća čitaoce na „davnašnju polemiku” i na „velike istraživačke vrednosti” Jeremićeve knjige Narcis bez lica:

„Ova knjiga nije puko obnavljanje negativnih argumenata povodom Kišovog dela, čiju reprezentativnu sumu daje Dragan Jeremić u Narcisu bez lica, knjizi velike istraživačke vrednosti, bez obzira da li prihvatamo njene zaključke. Iako u mnogim elementima oslonjen na učesnike davnašnje polemike, što prirodno proističe iz posvećenosti istoj temi, Vasović piše svoju knjigu iz osobene i autentične perspektive, za čije razumevanje je od najveće važnosti sudbina Kišovog dela u decenijama posle čuvene polemike.

Ukupna energija knjige Lažni car Šćepan Kiš usmerena je protiv takve duhovne situacije vremena, koja omogućava Kišov uspeh, vodi u neproveravanje njegovih tvrdnji o proganjanju i izgonu, pogodnih za zvuk velikih zvona, koja su 'merkantilna, jer zvona velikih mučenika danas odzvanjaju merkantilno'. Kiš je, otud, shvaćen kao zaštitni znak jedne duhovne situacije, savremene a ne nekadašnje, i to je koren ethosa iz kojeg izvire ono protiv koje iskazuje Nebojša Vasović...

Pomeranje smisaonih akcenata sa strogo književnih i poetičkih na političke i etičke Kišove osobine omogućava da se u Lažnom caru Šćepanu Kišu naznače one kulturne sile koje piscu omogućavaju tako istaknut položaj. Opisan kao uzorni primer ideologije uspeha, Kiš je postavljen kao figura koja upotrebljava različite moći da bi obezbedila svoju prihvaće-

nost: on to ne čini skriveno nego napadno, ne samozatajno nego agresivno...

Lažni car Šćepan Kiš predstavlja zanimljivu i uzbudljivu knjigu. Njena pojednostavljivanja, odviše dalekosežni zaključci, odviše velika osporavanja Kišove umetničke vrednosti, svojevrsna su cena koju plaća kritičarev temperament. Ma koliko istrajavali na ovim svojstvima, nećemo odagnati subverzivnost istina koje nam ova knjiga saopštava: brojna, suptilna i vešta, tumačenja Kišove proze, i ona ostavljena 'za buduće doktorante sa Sorbone i Harvarda', ukoliko ne zastanu pred nekim saznanjima koje donosi ova knjiga...”

Milenko Radović je u Kolubari udario na branitelje Kiša, ali i na književni život u Srbiji:

„A Kiš je kod nas jedan svetac, pisac - svetac. Knjige o Kišu, magisteriji i disertacije o Kišu, nadmetanja kišologa i kišofila, i kao da više ni Kiš nije važan, sve su važniji oni, eksperti i trabanti, njihove promocije i neka njihova vajda. I sada, odjednom, taj Vasović! Ko je on da nam sve ovo pokvari? To što smo tako lepo smislili i osigurali, kao za večnost! A Vasović jeste udario po Kišu, ali se vidi da nije reč samo o Kišu.

Smučilo se Vasoviću, gledajući sve to, ovo naše književno i književničko stanje, dakako u najširem kontekstu društvenom, tu upalančenost, kukavičluk, korumpiranost. Došlo mu da to sve kaže. Dakle o prilikama našim, i ne samo književnim, šizofrenim, incestuoznim, u kojima su pisci i izdavači svojih knjiga, i kritičari svojih knjiga, i dodeljivači nagrada svojim knjigama. I kako su ovo samozadovoljstvo i samozadovoljavanje do bestidnosti iskvarili skoro sve naše pisce. I kako da se ne izbezume na ovoga Vasovi-

ća? Da ga ne satare i da ga ne pojedu.”

Vasovićevim braniteljima priključili su se i Vasilije Kalezić i Dragoš Kalajić.

Profesor književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Sava Damjanov, koji nije učesnik ovog rata, jednim intervjuom iz 2005. godine kao da se uključio u njega. Uputio je kritike i jednoj i drugoj strani, odnosno i Vasoviću i Danilu Kišu (njihove pristalice i podržavaoci u ratu nisu ga zanimali). Ali je upleo i jednog pisca koji je bio prgav tip, vulgaran i voleo da se tuče i izaziva ljude na dvoboje:

„Kada je reč o Danilu Kišu kao čoveku, koliko sam ga (malo) lično znao, i koliko sam posle (mnogo) video neke stvari, Kiš je zaista umnogome bio čovek kakvim ga je predstavio u svojoj knjizi Vasović. Međutim, Vasović ne može biografske činjenice da pobrka sa delom Danila Kiša, pa da iz toga zaključi kako je mera ljudskih vrlina mera dobrog pisca. To je kao kada bih ja rekao: pošto je Crnjanski bio prgav tip, bio je vulgaran, voleo da se tuče, izaziva ljude na dvoboje, on ne može da bude dobar pisac. Mene može da čudi što su Crnjanski i Kiš bili takvi ljudi, jer Kiš je zaista privatno bio mutan tip, ali je kao pisac značajan.”

U rat su se uključili i mnogi stranci, koji su uglavnom pojačali redove Kišovih branilaca. Među njima su i Ukrajinka Ala Tatarenko, Kišov prevodilac i profesor Filološkog fakulteta u Lavovu, Muharem Bazdulj iz Bosne, Igor Lasić i Miljenko Jergović iz Hrvatske, Viktorija Radič iz Mađarske. Crnogorci su, iz razumljivih razloga, bili najmnogobrojniji. Među njima su se ubojitošću istakli Andrej Nikolaidis, koji je ishod Prvog rata ocenio kao “veličanstvenu Kišovu pobjedu”, i Marko Špadijer, sekretar Matice crnogorske, za koga je srpska pravoslavna crkva najodgovornija za napade na Kiša.

Čak je i Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji obukao ratničku uniformu i u svom izveštaju za 2006. godinu ispalio plotun podrške Kišovim braniteljima:

„Da je antisemitizam u kulturi prisutan pokazuje i izdanje Narodne knjige iz Beograda Lažni car Šćepan Kiš, autora Nebojše Vasovića, koja ima izrazito antisemtiski podtekst - Danilo Kiš se optužuje da je uspeh postigao isključivo svojim međunarodnim jevrejskim vezama, da nije pisao o 'saradnji Jevreja sa nacistima i onima koji su... 'profitirali' na nacizmu i staljinizmu', i koja svodi 'jevrejski identitet' na 'korist' i 'rasnu', zapravo rasističku osnovu.”

U 18. veku, u Italiji pričalo se o nekom napuljskom plemiću koji je četrnaest puta izašao na dvoboj brane-

ći mišljenje da je Dante veći pisac od Ariosta, i koji je, smrtno ranjen prilikom četrnaestog dvoboja, priznao da nikad nije čitao ni jednog ni drugog. Vreme je da se i mi zapitamo: Da li su baš svi učesnici ovog rata (pro)čitali Kiša?

Jedno od oružja u ratu, koje su i jedna i druga strana pokušavale da ubace na protivničku teritoriju poput bojnog otrova, bio je „palanački duh”, „duh čaršije”. To je etiketa koja je najčešće lepljenja neprijatelju.

„Ako se ima na umu potpuni nesklad između Kišovih ostvarenja i književnih uzora na koje se on poziva i koje proglašava svojom 'duhovnom tradicijom', ne možemo se oteti utisku da je 'duh palanke' ponovo došao po svoje, ovoga puta u obliku Danila Kiša. Ima nečeg krajnje tužnog i provincijalnog u ovom Kišovom spisku, u njegovoj ambiciji da se druži samo sa onima koji su slavni i priznati.”

„Nedavno su tzv. intelektualci beogradske palanke dobili svoju knjigu.”

„U njegovom /Vasovićevom/ osporavanju nema ničeg palanačkog.”

„Sve što napušta atar domicilnog (tog šireg utvrđenja lokalnog i feudalnog), budi neutrnuli oprez zatočnika filozofije palanke.”

“Proizvođenje pisaca u svece uobičajena je pojava, naročito u malim, zatvorenim i provincijalnim kulturama poput naše.”

„Nalazim samo otrcane mrzilačke fraze prema svemu što se ne uklapa u političku utopiju naših palanačkih evropeista.”

„...Vampir beogradske čaršije” nastavlja da traži Kišovu krv.

Među učesnicima rata bilo je i pojedinačnih dvoboja koji naoko nisu bili u vezi sa polemikom, kao i pobočnih napada na autora Lažnog cara. Jedan takav dvoboj izazvao je napad Saše Ćirića na knjigu pesama Nebojše Vasovića Ni ljubavi ni hleba, objavljenu 2006. godine. Iako Ćirić u tekstu „Ni poezije ni smrti”, objavljenom u podlisku dnevnog lista Danas 27. novembra 2007. nastoji da ospori umetničku vrednost Vasovićeve poezije, nad njim, kao spiritus movens, kao njegova alfa i omega, lebdi senka polemike.

Nacionalizam, malicioznost, cinizam ravan zlobi - to su glavne odrednice Vasovićeve poezije:

„Vasovićev sarkazam nije transparentan ali je malicioznost prema Kafki dosledna. U navedenom citatu iz Dnevnika I Vasović je mitomah. On ukazuje na sitnu dušu prononsirane veličine 'magijskog realizma', bacajući senku osporavanja i na njegovo delo.”

„Krutost njegove visokoparne retorike i teret nacionalne brige dopušta njegovom licu tek sardonični kez ili grohot pobednika. Iz defanzive sipe strelice umočene u otrov zlobe, naročito na račun univerzalnih vrednosti. Sve što napušta atar domicilnog (tog šireg utvrđenja lokalnog i feudalnog), budi neutrnuli oprez zatočnika filozofije palanke.”

A prilikom analize pesme „Srbi”, Ćirić u rečnik književne kritike uvodi pojam „plačipička”.

„Ali šta ovde Vasoviću smeta, zašto Srblje proziva? Zato što mrtve svoje zaboraviše ili zato što su plačipičke? Ili i jedno i drugo?”

I, naravno, tu su i neizbežni antisemitizam i podsećanje na polemiku:

„Da je (p)ostao pesnik odumiranja i nebića, sada bismo ga slavili uprkos antisemitskom projektu Lažnog ... Kiša.”

Vasović je kritičaru odgovorio u novosadskom časopisu Polja tri godine kasnije, septembra 2010. Ćirić je u tom odgovoru pajac koji se pojavl1uje „na svakom vašaru na kojem se odsecaju glave politički nepodobnih pisaca”, „profiter propale Srbije”, poltron sa manirom policijskog doušnika:

„Saša Ćirić, koji se lažno predstavlja kao književni kritičar, tipična je žrtva 'tranzicionih procesa' u srpskom društvu. Nedovoljno iskren da bi se posvetio dnevnoj politici što je njegova najveća ljubav, a istovremeno lišen dara za književnu kritiku, ovaj se podobni pajac pojavljuje na svakom vašaru na kojem se odsecaju glave politički nepodobnih pisaca. Njegov prikaz moje knjige Ni ljubavi ni hleba, objavljen pod naslovom 'Ni poezije ni smrti' ('Beton', br. 33, 2007) predstavlja primer tranzicione hajdučije u književnoj kritici koja se danas svodi na ideološko tumačenje umetnosti, slično onome u periodu zlatnih dana Staljinove diktature.”

„Nije valjda slučajno što preko dve decenije živim u Kanadi a ne u zemlji kojom haraju ljudi poput Ćirića. Ćirić se predstavlja kao ljubitelj Zapada, a u stvari je profiter propale Srbije jer to je jedina zemlja na svetu gde se mržnja prema sopstvenoj tradiciji smatra ozbiljnom profesijom.”

„Nalazim samo otrcane mrzilačke fraze prema svemu što se ne uklapa u političku utopiju naših palanačkih evropeista.”

„Sasvim podmuklo, u maniru policijskog doušnika, Ćirić upozorava da je moja prethodna knjiga bila 'antisemitski projekt'.”

„Iz Ćirićeve kritike zrači poltronstvo prema njegovim poslodavcima, krajnje ćiftinska nada da će zbog tog poltronstva biti nagrađen, kao što su nekada besplatnom večerom nagrađivani lovci koju su ubijali one velike medvede sa kojima je voleo da se slika Tito.”

Kao što je onaj prvi rat knjigom Bora Krivokapića Treba li spaliti Kiša dobio svoj letopis, tako je i ovaj drugi dobio hronologiju bitaka i događaja, i to na italijanskom jeziku. Sastavila ju je Persida Lazarević di Đakomo i pod naslovom „Una nuova polemica attorno a Kiš“ objavila u Slavističkim studijama 2006. godine.

Kad su protivstavljene strane rekle šta su imale da kažu i kad su bitke prestale, nastupilo je varljivo primirje.

Zavesa nije bila sasvim spuštena i po bojištu se nije moglo hodati bez rizika. Zaraćene strane bi neočekivano izbacile poneku oštru strelicu, kao iz zasede, da bi pokazale da se nisu predale i da se ne mire sa postojećim stanjem.

Čarke su oduvek bile vesnici rata.

A manjih čarki bilo je i po ćuvicima podalje od bojišta. Protivnik je postavljao zasede čak i na mestima gde neprijatelja nije bilo na vidiku.

Tatjana Rosić je 2008. godine objavila knjigu Mit o savršenoj biografiji - Danilo Kiš i figura pisca u srpskoj kulturi, ne dovodeći u pitanje ni vrednost njegove literature ni njegove poetike. Ona je njegova dela, kao i detalje iz njegove biografije, protumačila sa stanovišta rodnog identita, odnosno feminizma. Kiš je predstavljen kao tipičan zagovornik maskulinizma, koji je taj maskulinizam u vidu paradigme ostavio u nasleđe svojim književnim sledbenicima.

Svesno gradeći svojim delom i svojom biografijom savršenu biografiju, mačo biografiju, koju su njegovi naslednici postmodernisti prihvatili ne samo kao ideal, nego kao mit, Kiš je na neki način postao odgovoran za savremenu srpsku književnu scenu, kojoj je, naročito kad je reč o postmodernizmu, potrebno kritičko čitanje i novo vrednovanje.

Iako autorka najverovatnije nije imala nameru da se uključi u rat, sačekali su je branitelji Kiša, koji su u njenoj knjizi videli i nešto više. Za njih je feministički pristup bio samo mimikrija, iza koje se krilo nešto mnogo opasnije.

Napad nije izvršen odmah po izlasku knjige, nego skoro dve godine kasnije, posle objavljivanja intervjua sa Tatjanom Rosić u listu Danas, a koji se odnosio na njenu knjigu i njeno čitanje Kiša iz feminističkog ugla.

Napadač je bio kolumnista Danasa Saša Stojanović, u tekstu sa naoko bezazlenim naslovom „Fenomen Kiš: blažen među ženama!”:

„I do sada je o Kišu pisana gomila pretencioznih nesuvislosti; međutim, narečeno pisanije - pravljeno u skladu sa globalističkim trendovima samoposipanja pepelom i po starom srpskom principu 'videla žaba da konje potkivaju, pa i ona digla nogu' - preti da dostigne zvezdane trenutke besmisla. Autorka navodi da 'ovakvo istraživanje nikada do sada nije sprovedeno u srpskoj književnosti'; što se potpisnika ovih redova lično tiče, istraživačica uopšte nije morala da se toliko trudi.”