Ko je papa Franja Prvi (2)

Naše putovanje se proteže od smrti do života

Kardinal Žan Luj Turan objavio je 13. marta 2013. godine: „Imamo papu, odlučio je da uzme ime Franja Prvi". Beli dim iznad Sikstinske kapele u Vatikanu još se nije razišao, a novi poglavar Katoličke crkve počeo je da šokira svetsku javnost. Od tada, Franja Prvi privlači pažnju kontroverznim stavovima o homoseksualcima, narkomanima, pravu na abortus i eutanaziju, finansijskim i seksualnim aferama u Vatikanu. U knjizi „O nebu i o zemlji", čije delove prenosi Magazin Tabloid, papa je, kroz razgovore s rabinom Avramom Skorkom, dao objašnjenja svojih pogleda na neke od spornih tema.

rabin Avram Skork

Nadbiskup Buenos Airesa Horhe Bergoljo izabran je 13. marta 2013. godine za poglavara Katoličke crkve. Beli dim iznad Sikstinske kapele u Vatikanu još se nije razišao, a novi papa je počeo da šokira svetsku javnost. Od tada, Franja Prvi privlači pažnju kontroverznim stavovima o homoseksualcima, narkomanima, pravu na abortus i eutanaziju, finansijskim i seksualnim aferama u Vatikanu. U knjizi „O nebu i o zemlji", čije delove prenosi Magazin Tabloid, papa je, kroz razgovore s rabinom Avramom Skorkom, dao objašnjenja svojih pogleda na neke od spornih tema.

Katolički vernici papu Franju doživljavaju kao čoveka "napravljenog od istinskog jevanđeoskog i hrišćanskog materijala", koji ne ostavlja sumnje u autentičnost njegovog tumačenja Hristovih poruka.

S druge strane, rabin Skorka je čovek Tore. Koliko god bili različiti, o suštinskim pitanjima vere i spoznaje sveta i ljudi, oni govore istim jezikom. Razlike ne utiču na razumevanje i tumačenje univerzalnih vrednosti iz duhovne i verske perspektive.

U današnjem svetu relativizma, njih dvojica zastupaju iste ili slične stavove po mnogim osetljivim pitanjima, poput odnosa prema homoseksualcima i narkomanima, pa i ateistima. Dijalog između vernika i ateista u medijima, kao i u privatnoj komunikaciji, danas gotovo da ne postoji.

Kad se pokrene ta tema, nastaje muk, kao da kod obe strane nedostaje intelektualne i duhovne snage da se, bez isključivosti i omalovažavanja, razgovara o veri i neveri. Između vernika i ateista kao da postoji velika dvostruka brana: vernici ne mogu da veruju da postoje ljudi koji ne veruju i negiraju postojanje Boga, dok ateisti ne mogu verovati da u današnje vreme nauke i razvijene tehnologije postoji tako veliki broj ljudi koji žive uvereni da postoji Bog koji pokreće svet.

I o toj temi papa Franja i rabin Skorka razgovaraju izvan uobičajenih stereotipa, ne odričući se svoje duhovnosti i verskih uverenja, ali ipak otvarajući vrata dijalogu sa ateistima i agnosticima, odnosno svima koji ne poznaju i ne priznaju postojanje Boga.

Papa Franja: Kada se nađem s ateistima, s njima razgovaram o životnim pitanjima, ali im ne namećem odmah temu o Bogu, osim u slučaju kad je oni sami pokrenu. Ako se to dogodi, kažem im zašto ja verujem. S obzirom da sam vernik, znam da je sve što posedujemo dar Boga. Jednako tako znam da moj sagovornik, ateista, to ne zna.

Ne pristupam tom odnosu na način da bih preobratio ateistu, poštujem ga i ponašam se prirodno. Ako se od ranije poznajemo, pojavljuje se i uvažavanje, naklonost, prijateljstvo. Neću mu ništa prećutati, ali neću mu reći ni da mu je život osuđen na propast. Uveren sam da nemam pravo da donosim sud o čestitosti te osobe. Pogotovo ako pokazuje ljudske vrline koje čoveka uzvisuju, a meni donose dobro. U svakom slučaju, poznajem više agnostika nego ateista. Prvi sumnjaju u postojanje Boga, drugi su uvereni da ne postoji. Moramo da dosledno pratimo poruku koju primamo iz Biblije: svaki čovek je slika Božja, bio on vernik ili nevernik. Samo zato čovek može da računa na ceo niz vrlina i vrednosti. Da li on ima mane, kao što ih imam i ja, možemo se jedan drugome poveriti kako bismo se međusobno pomagali.

Rabin Skorka: Tačno, prvi korak u dijalogu je poštovanje sagovornika. No, dodao bih još nešto. Kad neko kaže da je ateista, često zauzima arogantan stav. Agnostik misli da još nije pronašao odgovor, dok je ateista sasvim uveren da Boga nema. On poseduje jednaku dozu arogancije kao onaj koji tvrdi da Bog postoji, kao da govori o ovoj stolici na kojoj sedim.

Mi vernici njegovo postojanje ne shvatamo tako jednostavno. Možemo ga pojmiti u vrlo intenzivnom susretu, no mi ga ne vidimo. Od Boga primamo suptilne odgovore. Jedini koji je, kako navodi Tora, s Bogom razgovarao licem u lice bio je Mojsije. Drugima (Jakovu i Isaku) božja prisutnost je davana u snu ili viđenjima. Reći da Bog postoji, kao da se radi o nečem sasvim pouzdanom, takođe je arogancija, koliko god ja verovao da Bog postoji.

Ne mogu samo olako ustvrditi da on postoji, zato što moram da imam jednaku dozu poniznosti kakvu zahtevam od ateista. Ispravno bi bilo istaći, kako to navodi Majmonid u svojih trinaest načela vere - "čvrsto verujem da je Bog stvoritelj".

U skladu s Majmonidovim načelima, možemo reći šta Bog nije, ali ne možemo sa sigurnošću tvrditi šta Bog jeste. Možemo da raspravljamo o njegovim osobinama i svojstvima, ali mu ne možemo pripisati obličje. Ateiste bih podsetio na savršenstvo u prirodi, koje nam poručuje da možemo da poznajemo načine na koje se Bog projavljuje, ali ne i njegovu suštinu.

Čovek oseća da je Bog tu, siguran je u to, ali to ne može da dokaže. Čovek je stvoren da bi vladao prirodom, to je njegovo božansko poslanje. No, čovek ne može da vlada svojim stvoriteljem. Zato je iskustvo Boga uvek nepoznanica, a to je prostor za veru.

Papa Franja: Rabine, rekli ste nešto što je delom tačno: možemo reći šta Bog nije, možemo govoriti o njegovim svojstvima, ali ne možemo reći šta on jeste. Ta apofatična dimenzija, koja otkriva na koji način razgovaramo s Bogom, ključna je u našoj teologiji. Engleski mistici su mnogo pisali o toj temi.

Postoji knjiga jednoga od njih, iz 14. stoleća, "Oblak neznanja", u kojoj se uporno nastoji opisati Boga, ali na kraju se uvek ističe ono što Bog nije. Poslanje teologije jeste promišljanje i objašnjenje religiozne stvarnosti vere, kao i Boga. Teologije koje su pokušale da tačno definišu ne samo božja svojstva, nego su imale pretenzije da odrede kakav je zapravo Bog, takođe bih mogao da svrstam u arogantne. Knjiga o Jovu neprestana je rasprava o definiciji Boga.

Četiri mudraca se daju u teološku potragu, koju na kraju završava Jov rečenicom: "Po čuvenju te poznavah dosad, ali sad te moje oči videše". Slika koju Jov ima o Bogu na kraju je drugačija nego na početku.

Pouka ove priče je da slika koju su formirala četiri teologa nije stvarna, jer se Boga uvek traži i pronalazi. I tu se pojavljuje paradoks - tražimo ga da bismo ga našli i zato ga pronalazimo i ponovo tražimo. To je igra u kojoj postoji zrno sumnje.

Rabin Skorka: Čvrsto verujem da Bog postoji. Za razliku od ateiste, koji je uveren da Bog ne postoji i uklanja svaki oblik sumnje, ja koristim reč "vera", koji podrazumeva određenu dozu nesigurnosti. Zigmund Frojd je tvrdio da nam je potrebna ideja Boga zbog naše egzistencijalne teskobe. Bez obzira na to, nakon što sam pažljivo istražio ateističke stavove, u Boga svejedno verujem. Kad zatvorim krug, ponovo osećam božju prisutnost. U svakom slučaju, zrno sumnje postoji. Reč je o egzistencijalnom pitanju, nije to matematička teorija, premda i u njoj postoji određena sumnja.

Kada razmišljamo o Bogu, treba da razmišljamo u posebnim okvirima, nikako običnom logikom. Tako predlaže Majmonid.

Agnostik može da iznese svoj poznati paradoks - ako je Bog svemoguć, sigurno može da stvori kamen koji je toliko težak da ga ne može podići, a ako stvori takav kamen, to znači da nije svemoguć. Bog je iznad svake logike i njenih paradoksa. Majmonid objašnjava da Bog poznaje stvari u njihovoj potpunosti.

Naše spoznaje su ograničene. Kada bismo imali jednako znanje kao on, bili bismo bogovi. Međutim, kao što između vernika i ateista postoji razlika oko pogleda na transcedentno, odnosno na Boga i njegovo postojanje, među samim religioznim ljudima, gde nema nikakvih razlika o Bogu kao dobrom, postoje velike razlike o poimanju zla, odnosno samog Satane. Za neke je on isključivo misaoni pojam zla kao takvog, opozicija dobru, a za druge je stvarna i konkretna osoba (baš kao i sam Bog), dok se treći nikako ne mogu odlučiti između te dve pretpostavke.

Papa Franja: Demon je, teološki govoreći, biće koje nije prihvatilo božji plan. Čovek je remek delo Gospoda, a to neki anđeli nisu mogli da prihvate, pa su se pobunili. Demon je bio jedan od njih. U Knjizi o Jovu, on ga navodi na iskušenje i nastoji da uništi delo božje... Demon nas vodi u samoljublje, u sujetu i oholost. Isus ga naziva ocem laži, a Knjiga Mudrosti kaže da je greh došao na svet zbog đavolove zavisti prema božjem remek delu.

On sa sobom nosi pustošenje, podelu, mržnju, klevetu. Poznat mi je i iz ličnog iskustva, osećam ga svaki put kad sam u napasti da učinim nešto što Bog od mene ne traži. Mislim da Satana postoji. Možda je njegov najveći današnji uspeh to što nas je uverio da ga nema, da se sve odvija na nivou ljudskog promišljanja.

Čovekov život na Zemlji je borba, kaže Jov, u smislu da su ljudi neprestano u iskušenju, u borbi za prevladavanje poteškoća i usavršavanje. Sveti Pavle to prihvata i primenjuje na trkače koji moraju da se odreknu mnogo čega da bi postigli uspeh na trkalištu. I hrišćanski život je atletska disciplina, borba, trka za koju se treba osloboditi svega što nas razdvaja od Boga.

Nadalje, želim da istaknem da je demon jedno, a demonizovanje stvari ili ljudi nešto drugo. Čovek prolazi kroz iskušenja, ali ne treba ga zbog toga satanizovati. Postoje i ljudi koje nazivamo "napola hrišćani". Bez svesti o stanju pre i posle ulaska u veru, o čemu nam govori Sveti Pavle, naše hrišćanstvo ničemu ne služi, licemerno je. Nazivam se hrišćaninom, a živim kao paganin. Za takve se kaže da su "napola hrišćani", jer ne shvataju ozbiljno svoju veru.

Rabin Skorka: Jevrejsko poimanje jako je široko. U okviru mistike postoji nešto što zovu "drugom silom", poput sile zla. Dok se u Bibliji pojavljuje iskonska slika zmije, koja se može protumačiti kao zla sila što čoveka navodi da se okrene protiv Boga, u slučaju Satane kod Jova više se radi o hipostazi Boga. Satana, u Jovovom slučaju, pred Bogom izražava sumnje koje nastaju u našoj svesti kad vidimo neporočnog čoveka koji zahvaljuje Bogu dok u životu ne oskudeva u bilo čemu. Ako ga je Bog svime blagoslovio, zašto mu čovek ne bi bio zahvalan? Hoće li isto učiniti i u času teskobe?

Kada govorimo o dobru i zlu, postoji deo u knjizi proroka Isaije, koji kaže da je Bog tvorac svetlosti i tvorac tmine, donosilac mira i stvoritelj zla. Složena misao koja, po mom tumačenju, znači da tama ne postoji sama po sebi, nego je odsustvo svetlosti. Zlo je oduzimanje dobra nekoj stvarnosti. Radije govorim o nagonu, nego o nekom anđelu. Mislim da se ne radi o materijalnoj pojavnosti, već o nečem unutrašnjem u čoveku, što prkosi Gospodu.

Papa Franja: U katoličkoj teologiji takođe postoji endogeni element, koji se vidi u tumačenju propadanja prirode nakon istočnog greha. Slažemo se oko onoga što nazivate nagonom. Kad neko učini nešto neprilično, to nije uvek zato što ga je na to naveo đavo. Čovek može da učini zlo svojom vlastitom naravi, svojim nagonom, koji je izazvan nekom napašću.

U jevanđeljima pažnju privlači činjenica da Isus svoje javno delovanje počinje sa čestrdeset dana posta i molitvom u pustinji, a u tom času ga Satana iskušava pozivom da kamenje pretvori u hleb i obećanjem da mu se neće ništa dogoditi ako se baci s vrha hrama i da će mu dati sve što poželi ako se pred njim pokloni. Satana zapravo koristi egzistencijalnu situaciju posta i predlaže "svemoćan izlaz", rešenje utemeljeno na ugađanju požudi, taštini i oholosti, koje bi ga udaljilo od njegovog poslanja i identiteta sluge božjeg.

Rabin Skorka: Prihvatanje da se izvrši zlo, na kraju krajeva, stvar je slobodne volje svakog pojedinca. Sva druga opažanja i tumačenja nastala su u tekstovima koje smatramo svetima. No, jasno je da nešto postoji, bio to nagon ili nečastivi, što se postavlja kao izazov koji treba savladati kako bi se zlo prognalo.

Zlo ne sme da ovlada nama.

Papa Franja: Upravo to je čovekova borba na zemlji. Moramo da budemo uvek na oprezu, da pazimo na podvale i na zavođenje Satane. Moramo da bdijemo nad sobom, nad svojim srcem, osećajima i mislima. Moramo da čuvamo blago milosti božje.

Stalno moramo sami sebe da propitujemo da li čuvamo u sebi prisustvo Duha Svetoga ili sve ostavljamo tek tako, nadajući se da će sve dobro proći bez obzira šta mi radimo.

Pored knjige "O nebu i o zemlji", u kojoj su sabrani razgovori pape Franje i rabina Skorka, za razumevanje stavova novog katoličkog poglavara značajna je i knjiga "Franjina Crkva". Među tim koricama nalaze se papini govori i istupi u medijima, kojima je često šokirao javnost i privlačio simpatije običnih vernika, nenaviklih da im se papa obraća jednostavnim rečima. U izdvojenim poglavljima probrane su njegove misli o konretnim ovozemaljskim temama iz teološkog ugla.

borbi protiv iskušenja, papa Franja je govorio: "Zanimljivo je to da iskušenje ima tri obeležja: raste, zarazno je i opravdava se. Raste, mirno započinje i postepeno buja. Isus je to opisao u priči o žitu i kukolju. Žito je raslo, ali i kukolj, koji je posejao neprijatelj. Iskušenje raste, a ako ga neko ne zaustavi, onda ga potpuno obuzima."

Papa Franja je često govorio o skandalima u Katoličkoj crkvi, mnogo češće od njegovih prethodnika u Svetoj Stolici, koji su prikrivali od javnosti sve afere, pedofilske kao i finansijske.

- Skandali se događaju u Vatikanu jer nema živog odnosa s Bogom i njegovim zakonom. Da li nas je sram? Brojni su skandali, svima su znani... Neki skandali su Katoličku crkvu koštali puno novca. Tako i treba, oni su bili sramota za crkvu - rekao je papa, koji je ukinuo "pontifikalnu tajnost" za slučajeve seksualnog zlostavljanja dece i potpisao dva dokumenta kojima je u potpunosti promenio način na koji se Katolička crkva dosad odnosila prema tom zlu.

Papa Franja je ukinuo vatikansko pravilo koje je zabranjivalo žrtvama-vernicima Katoličke crkve da pričaju o zločinima sveštenika. Na taj način, svima je omogućeno da svedoče na suđenjima.

- Prema informacijama u slučajevima zlostavljanja treba se odnositi sa sigurnošću, integritetom i poverljivošću. Službenici u Vatikanu moraju da se potčine civilnom pravu, uz istovremeno čuvanje poverljivosti i da pomognu vlastima u istragama tih slučajeva. Ukidanje "pontikefalne tajnosti" je epohalna odluka, jer se više neće moći koristiti kao izgovor za to da se informacije o seksualnom zlostavljanju maloletnika ne podele s državnim institucijama ili žrtvama. Celibat nećemo ukinuti, on nije uzrok pedofilije, nego je to klerikalizam. Žrtve očekuju konkretne i delotvorne mere za borbu protiv zlostavljanja, a ne samo osude. Crkva će poslušati plač dece koja traže pravdu. Zlo seksualnog zlostavljanja dece treba da se transformiše u "pročišćavanje" Katoličke crkve. Potrebno je da zacele velike rane koje su pedofilski skandali zadali i deci i vernicima - rekao je papa.

Ukidanja omerte u Katoličkoj crkvi predstavlja veliki iskorak u smeru zaštite dece. Iako su predstavnici pojedinih građanskih udruženja koji se bore protiv pedofilije i taj potez Vatikana dočekali sa sumnjom i pretpostavkom da je u pitanju samo marketinški trik, koji za cilj ima poboljšanje imidža Katoličke crkve, promene se već vide u praksi. Za razliku od svojih prethodnika, koji su decenijama prikrivali pedofile u mantijama, papa Franja je nedavno trajno raščinio vašingtonskog kardinala Teodora Mekarika, nakon što ga je disciplinska komisija proglasila krivim za seksualno zlostavljanje odraslih i maloletnika.

Uporedo s borbom protiv pošasti pedofilije, papa aktivno promoviše porodične vrednosti. U tu svrhu objavio je osam sveta za srećan brak.

- Prvo, brak je svakodnevni posao. Mogli bismo čak reći da je brak poput juvelirskog zanata. Trebalo bi da muž svoju suprugu učini boljom ženom, a onda bi trebalo da, zauzvrat, svog muža učini boljim muškarcem. Tako zajedno rastu u svojoj dobroti, kao muškarac i žena. No, za razliku od bilo kojeg drugog posla, brak je doživotna obaveza. To ne treba da vas prestraši. Brak je nešto najdragocenije, na čemu zajednički radite iz dana u dan.

Drugo, ljubav je nešto što se dogodi. Ona je stvarnost koja raste. Možemo reći da je ljubav poput izgradnje kuće. Kuću gradite zajedno, ne sami.

Treće, ne možete da gradite brak na prolaznim osećajima. Naprotiv, brak se mora graditi na nečemu konkretnom, na čvrstoj i pravoj ljubavi koja dolazi od Boga.

Četvrto, nije bitno samo da brak dugo traje, bitan je i njegov kvalitet.

Peto, ne smete da zaboravite na molitvu. Kad molimo "Oče naš", kažemo "hleb naš svagdašnji daj nam danas". Kad je u pitanju brak, možete reći "ljubav našu svagdašnju daj nam danas".

Šesto, stanje zaljubljenosti prepoznaćete po čestoj upotrebi sledećih izraza: "da li smem", "hvala" i "oprosti". Kad kažemo "smem li", izražavamo pristojnost, poštovanje i pažnju prema tuđem životu. Znamo li da kažemo "hvala"? Za verenike, buduće supružnike, važno je da shvate da im je partner dar od Boga. Kad primite dar od Boga, kažete "hvala".

Sedmo, niko nije savršen. Recept za sreću je opraštanje. Svi znamo da ne postoji savršena porodica ili savršen muž i žena. Da ne pominjem savršenu taštu... Postojimo mi, grešnici. Isus Hrist nas dobro poznaje i otkriva nam tajnu - nikad ne dopustite da prođe dan, a da se ne izvinite jedno drugome.

Osmo, neka vaše slavlje bude autentično. Venčanje je hrišćanska proslava, ne svetovna. Zamislite slavlje uz pijuckanje čaja! Nikako, bez vina nema pravog slavlja. Muževi neka slave svoje žene. I crkva priznaje moralnu i duhovnu snagu žene - rekao je papa Franja.

On nije zaboravio na razvedene, kojima je poručio: "Crkva je majka, s milosrđem leči ranjene. Ako se Gospod ne umara od opraštanja grehova, mi nemamo drugog izbora, nego da to i sami radimo, da lečimo ranjene i da nalazimo milosrđe i za one koji nisu očuvali svetu tajnu braka."

Kad se pomene Katolička crkve jedna od prvih asocijacija je - novac. Ne samo zbog srednjovekovne praktične primene indulgencije, otkupa grehova, nego i zbog brojnih dokaza savremenih običaja da je u Vatikanu sve na prodaju. Za novac, Vatikan štiti ratne zločince, okorele kriminalce, korumpirane političare i vlastite sveštenike.

Papa Franja je pokrenuo nekoliko procesa, ali češće daje pastirske savete, nego što otkiva finansijske afere u kojima glavne uloge imaju kardinali i biskupi kojima je okružen.

- Ako se odlučiš na put novca, na kraju ćeš biti pokvaren. Novac je toliko zavodljiv da te postepeno vodi u propast. Eto zašto je Isus povodom novca bio vrlo strog. Ne možeš da služiš i Bogu i novcu. Nemoguće je. Ili jedno ili drugo! Ovo nije komunizam, ovo je čisto Jevanđelje. To su Isusove reči. Materijalna dobra su prepreka na ne baš lakom putu prema kraljevstvu nebeskom. Uostalom, svako od nas ima svoja bogatstva.

Uvek postoji neko dobro koje sprečava približavanje Isusu, a treba da otkrijemo i savladamo tu prepreku na putu ka Bogu. Ni moć, ni novac, ni kultura, ništa od toga ne daje nam dostojanstvo. To dobijamo samo dostojanstvenim životom i radom, a danas su se mnogi društveni, politički i privredni sistemu opredelili za izrabljivanje ljudi. U tom haosu mnogi su izgubili iz vida sposobnost da gledaju dalje, do kraja života.

Ovaj život ne služi kao poveznica za večnost, za drugi život, onaj koji nas čeka. Ako gledamo ljudskim očima, skloni smo da tvrdimo da čoveka put vodi kroz život do smrti. To se vidi! Ali, to je samo ako gledamo ljudskim očima. Hrist je izokrenuo tu perspektivu i pokazao nam da se naše putovanje proteže od smrti do života, do punog života - rekao je papa Franja.

(U sledećem broju: Vatikan u strahu od virusa korone, raskola i afera)