Razaranja

Kako se posledice idiotizma na Odeljenju za arheologiju prelivaju na muzeologiju

BANATSKA TROJA U EGIPTU KRAJ MIKENE U GRČKOJ

Kakvi se kapitalni pseudonaučni projekti uz svesrdnu pomoć EU odvijaju pod izgovorom arheoloških istraživanja. Kakva je međusobna veza starog Egipta, Mikenske civilizacije i Iđoša u Banatu. Ko sve prčka po blatištu I strnjištima. Ko i kako kraducka pare muzeja za rad na tuđem projektu. Ko sve i kako vozi Ladu Nivu pančevačkog muzeja. Ko je sve plagirao knjigu Milorada Girića. Gde se gomilaju kubici koščurina i čapara zdrobljene keramike. Ko su sve kapitalni naučni kapaciteti arheologije i kakvi su rezultati njihovog rada.

Stanislav Živkov

U prethodna dva nastavka smo pisali o totalnoj degradaciji nastave arheologije na Filozofskom fakultetu koja se zahvaljujući moralnoj i materijalnj korupciji kao i nepotizmu veoma uspešno surduknula ne do samog dna već i nekoliko metara niže.

Kao glavni rezultat svega ovoga, u nedostatku pametnijeg posla , ne samo kod nas već godinama se izmišljaju sve sumanutiji projekti gde se po svaku cenu mešaju babe i žabe da bi na kraju ispale čavke.

Jedan od takvih nebuloznih projekata koji se neometano odvija na teritoriji naše zemlje svakako je biserni projekat "Pad 1200 godine pre nove ere: uloga seoba i sukoba u društvenim krizama na kraju bronzanog doba u jugoistočnij Evropi" odnosno u originalu The Fall of 1200BC: The role of migration and conflict in social crises at end of the Bronze Age in South-eastern Europe.

Naravno ovakve nebuloze samo mogu da poteknu sa strane i da po principu spojenih sudova stignu i kod nas. Inače ovaj bizarni projekat se finansira iz fondova Evropske zajednice, traje čak pet godina i njegov budžet iznosi oko 2 miliona eura.

Nosilac projekta je UNIVERSITY COLLEGE DUBLIN ali je štos u tome što novac uopšte nije dobijen za istraživanja iz arheologije već za oblast društvenih nauka, odnosno sociologiju, društvene problem /seobe (U original /social sciences/sociology/social problems/migration).

Uglavnom kada se vidi web strana projekta čovek se sa pravom zapita o kakvom je ovde pseudonaučnom bućkurišu reč pošto se po svaku cenu povezuju stvari koje međusobno imaju veze kao dupe i milihbrot odnosno reljefi iz zagrobnog hrama Ramzesa trećeg u Medinet Habuu u Egiptu koji prikazuju invaziju tzv naroda sa mora, zatim arheološki lokalitet Gradište kraj Iđoša, tvrđava u Mikeni u Grčkoj a sve kako bi se otkrilo ljudsko lice ove prelomne tačke u evropskoj preistoriji (čitaj: dokaže nedokazivo) i to tako što će se pratiti seobe naroda i širenje novih društvenih običaja preko kulturnih granica.

Uglavnom prema svemu ovome Erih fon Deniken i i Jovan Deretić slobodno mogu pozavideti nosiocima projekta koji vršljaju i vrljaju po terenima i muzejskom zbirkama po Srbiji, a onako usput ovako kapitalan projekt je i veoma dobar izgovor za zloupotrebe službenog položaja, kraduckanje i nanošenje štete kako budžetu, tako i struci.

Uglavnom u ovaj bizarni projekat sa naše strane uključeni su sve sami kapitalni arheološki kapaciteti; pa su tako u Sakulama prčkali i čeprkali Miroslav Birclin protivzakonito imenovani vd dužnosti direktora ostataka Narodnog muzeja u Pančevu, zatim njegov kum, Dragan Jovanović iz Gradskog muzeja u Vršcu te izvesni Nenad Jončić, i Kristina Penezić a sve to uprkos pandemiji kovida 19 pri čemu su se čak hvalili kako je veoma prisutan irski uticaj na nebesima iznad terena na kojima su vršljali , doduše jedino ostaje nepoznato da li se irski uticaj ogledao u hektolitrima pića koje su arheolozi polokali na terenu.

Naravno gorepomenuti su prčkali po čitavom Banatu uz pomoć izvesnog Aleksandra Solomona iz Zrenjanina i kompromitovane direktorke Narodnog muzeja u Kikindi, eminentne muzeološke radnice i još eminentnije arheološkinje Milašinović mr Lidije koja je u široj arheološkoj javnosti najviše poznata po tome što je svojevremeno svoj magistarski rad napisala tako što je prepisala približno 70% monografije Mokrin autora Milorada Girića koji je slučajno i istraživao lokaliet Gradište kraj Iđoša, uzgred budi rečeno Milašinovićka je svojim magistarskim radom nadmašila bivšeg direktora kikindskog muzeja Stevana Vojvodića koji je istu knjigu prepisao svega oko 60 %!

A naravno ovo je idealna prilika za sitni lopovluk i kraduckanje o čemu najbolje govori sledeći primer. Iako nigde nije navedeno da je Narodni Muzej Pančevo saradnik na projektu to ni najmanje nije smetalo tamošnjem vd direktoru Miroslavu Birclinu da bude najmanje prisutan na poslu, odnosno da danima nedeljama i mesecima ne dolazi na posao, već svako jutro dođe u muzej, potom traži žrtvu, odnosno nekoga od zaposlenih koji ga najpre ujutru vozi na teren muzejskom ladom Nivom vodeći sa sobom nekakve Irce i studente ili kombijem, zatim vitla i prčka po terenima pa potom nakon završenih prčkanja opet dolazi po njega na neko od strnjišta gde se čeprkalo.

A najlepše u svemu je činjenica da niko živi pojma nema šta se zapravo radi u blatištima atara Kačareva i Kovačice, tim pre pošto se ovo prčkanje ne finansira od strane Ministarstva kulture a takođe se zna da Muzej uopšte nije konkurisao za bilo kakvo arheološko istraživanje i rekognosciranje na ovim terenima!

Naravno nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da muzej uredno isplaćuje dnevnice i plaća gorivo za privatne Birclinove posliće ali se zato dotični na kraju svima uspuzao na perčin sa zahtevom za šofiranje, neki od zaposlenih su ga i odbili, pa je zato pronađeno sledeće rešenje i to tako što sabajle u muzej najpre dođe njegov kum Dragan Jovanović poznat kao Gani (verovatno zbog tamnog tema) i onda zajedno idu stazama i bogazama po blatištu i strnjici gde kao vrše terensku prospekciju na duboko izoranom i preoranom terenu verovatno tražeći Atlantiđane usred Banata!

Naravno ima tu i drugih jakih stvari pa je tako recimo malo poznato da je gosn. Birclin studirao na Filozofskom fakultetu arheologiju i to svega 17 godina, tačnije od 1993-2010 dakle otprilike polažući jedan ispit godišnje pošto su studije uključivale ukupno 19 predmeta od kojih je uslov za upis druge godine bio bizarni predmet Uvod u teoriju društva a na samom Odeljenju ostao je jedino zapamćen po dilovanju opreme za arheološka iskopavanja a bilo bi jako zanimljivo kada bi se napokon mogla proveriti i informacija da je gosn.

Birclin svojedobno izvesno vreme proveo i na službenom putu! Takođe bi trebalo proveriti upravo prispelu informaciju da je gosn Birclin imao prisilnu pauzu tokom studija jer je, verovatno misleći da je najpametniji od svih uhvaćen kako umesto drugoga polaže engleski jezik!

Naravno ima tu još drugih eminentnih kapaciteta poput izvesne Nede Mirković Marić koja već niz godina prčka i čeprka po Gradini a njena biografija je zaista eminentna jer kaže Stigla je u Petnicu prvi put jednog zimskog dana 1993. godine. To je bilo vreme najveće inflacije, pa je da bi joj dao novac za kartu od Sombora Nedin tata išao da zameni marke kod dilera.

Tada se u Petnici prvi put susrela sa gomilom istomišljenika i nije se osećala usamljeno što nekad više voli knjige i enciklopedije nego ljude. I mogla je da se sedi u biblioteci celu noć!!!! Neda je upisala arheologiju zato što je bila opčinjena vinčanskom kulturom i tokom srednje škole besomučno je čitala o vinčanskim figurinama i posudama.

Nedin istraživački put nije bio ni lak ni pravolinijski. Bilo je tu skretanja i zastajanja i lutanja i flertovanja i preispitivanja i dvoumljenja i ljutnje i suza i znoja. I tog fenomenalnog osećaja koji te hipnotiše kad si na terenu, kad si prašnjav od zemlje i sunce je prejako, a ti si u sondi umesto na plaži. Jedeš sendvič dok sediš prljav na gomili izbačene zemlje pored sonde, ali ti je super. Bilo je tu i pomisli da se odustane i ode daleko.

Ali, onda ponovo dođe teren i sve je lepo i svi su srećni. Neda je rešila da ne ode odavde. Mnogo voli muzeje i mislila je da će svoj radni put naći u depou nekog muzeja, pošto voli miris prašine i inventarne knjige i posetioce, i radionice i decu kad prvi put vide arheološke nalaze. Put ju je odveo na drugu stranu i danas radi kao arheolog-konzervator u Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici i brine se o arheološkim nalazištima severne Bačke i severnog Banata.

Rekognoscira, evidentira arheološke lokalitete, piše projekte i svakim se oduševi i nada da će dobiti neke parice da se još nešto radi i poboljša i doprinese. Pravi radionice i prezentacije i iskopava jedan višeslojni lokalitet kod Kikinde.

Konačno zarađuje platu uživajući. Vrlo često radi i popodne i uveče i praznikom i subotom i nedeljom kad treba. I plaćaju se putovanja na koferencije i usavršavanja iz svog džepa. Umesto toga se moglo na more ili planinu... Nedi nije bilo dosta arheologije, nego se udala za kolegu sa grupe, a i kuma joj je arheolog... Kad ide na odmor obilazi arheološka nalazišta i muzeje i smišlja šta će sledeće raditi.

Često se pita: Da li je vredelo? Da li je moglo drugačije? Očigledno da nije. Prava šteta! Jedino opet ostaje nejasno u kom svojstvu Neda Mirković Marić uopšte učestvuje u ovom skarednom projektu ako se zna da se ustanova u kojoj radi, odnosno, Međuopštinski zavod za zaštitu spomenika kulture u Subotici uopšte nigde nije naveden kao saradnik na projektu!

Takođe se onda postavlja pitanje i ko joj plaća dnevnice i gorivo za odlazak na teren? A isto pitanje važi i za njenog mužića Miroslava Marića, da li možda Balvanološki institute ANUS-a gde je dotični zaposlen?

Naravno situacija u Narodnom muzeju Pančevo je pravo oživotvorenje izreke "dok mačke nema miševi kolo vode" pa tako ni najmanje ne čudi činjenica da ni kustosi muzeja ne prave nikakve izložbe ali se zato dovlače oblajhane slikarke amaterke da izlažu u Muzeju a sređivanje i revizija zbirki koga briga za to!

Recimo čuveni slučaj pančevačke arheološke zbirke pa se isto tako godinama iščekuje povratak arheološkog materijala koji su u različito vreme u različitim pravcima odneli arheolozi Jelena i mr Vojislav Đorđević koji bi mogao da kaže zbog čega je pre preko dosta godina bez znanja i dozvole tadašnjeg direktora dao čitav pik-ap kutija kasnoantičkog materijala svom pajtosu Stanku Trifunoviću iz Muzeja Vojvodine radi obrade, kao da u muzeju ne rade tri arheologa.

Takođe bi mogao da kaže zbog čega do danas nije obrađen materijal zatečen u depou, recimo 15.000 novih predmeta a ovu cifru je rekao 2013. godine prilikom stručnog nadzora Muzeja Vojvodine.

Takođe bi mogao da kaže koliko je uopšte predmeta arheološke zbirke snimljeno a zbog čega nije snimljen ostatak, tim pre ako se zna da je kod snimanja sitnih predmeta moguće napraviti i do 1.000 snimaka dnevno, tim pre što Muzej ima i kakvog takvog fotografa a taj opet ima svu moguću opremu.

Elem poslednje arheološko veliko iščekivanje odnosi se na pitanje vraćanja kubika muzejskog materijala koji je pre nekoliko meseci odnet u privatan servis za pranje i peglanje keramike na adresi Vojvođanski bulevar 30 gde živi najnovija nepostojeća radnica muzeja koja po gradu priča kako je ona dobila posao kao arheolog u Muzeju, iako ih tamo trenutno ima četvoro.

Uzgred, zbog čega već 30 godina nije urađena revizija arheološke zbirke, niti iskazana knjigovodstvena vrednost predmeta, niti izvršena kategorizacija po vrsti kulturnih dobara što je sve zakonska obaveza? Inače u Muzeju čitav hodnik je zakrčen lakozapaljivim materijalom kubicima dasaka, balvana, greda, letava trske i blata, što je zaostalo nakon skaredne izložbe Stanka Trifunovića a sa čime u Muzeju Vojvodine ne znaju šta da rade!

Ipak, na svojedobnoj konferenciji u Novom Sadu dat je kakav takav odgovor na neka veoma zanimljiva pitanja pa je tako nakon svega devet godina rešen slučaj volšebnog nestanka pardon iznošenja arheološkog materijala iz Narodnog muzeja Pančevo, iz koga je po nalogu višeg kustosa Đorđević Mr Vojislava doslovce odnet pun auto arheološkog materijala, navodno radi obrade u muzeju Vojvodine, pri čemu je Đorđević bez znanja tadašnjeg direktora zloupotrebio pečat i svojim potpisom dao saglasnost za iznošenje materijala koji je u Novi Sad odneo Stanko Trifunović, alias Stanko Smrdljivko.

A samo zato kako bi ga obradila izvesna Olga Sergejevna Rumjanceva iz Instituta arheologije RAN u Moskvi koja je na konferenciji osvanula sa referatom pod nazivom Perle sa nalazišta srpske Vojvodine kao pokazatelj kulturnih interakcija lokalnog stanovništva sa rimskim provincijama u prvim vekovima n.e.

Predmet istraživanja su postale staklene i kamene perle iz grobalja srpske Vojvodine, koje je ostavilo varvarsko stanovništvo, zauzimajući teritoriju u neposrednoj blizini granice Rimskog Carstva u 3 - 4. veku. Naravno ovde je jako lepo pokazala najidealniji primer lupetanja nebuloza i gluposti jer u periodu od 2-4 veka nove ere niti je bilo Srbije a još manje je bilo Srpske Vojvodine tako da je ovo još jedan primer falsifikovanja istorije i sluđivanja ionako već sluđene šire javnosti!

Naravno, ništa ne može da prođe bez naučne nekrofilije pa su izvesne Tamara Pavlović, Ksenija Đukić, Marija Đurić sa Univerziteta u Beogradu, odnosno Medicinskog fakulteta, Instituta za anatomiju "Niko Miljanić", Laboratorije za antropologiju (Beograd) trtljale pričicu o početku sistematskih antropoloških istraživanja skeletnih ostataka iz perioda kasne antike na teritoriji Vojvodine u kome se govori o rezultatima sistematske analize nekoliko kubika ljudskih kostiju koji su izbunareni u Gradskom muzeju u Bečeju, a ni najmanje nije slučajna činjenica da su sve nekropole, njih 14 sa ukupno 197 kostura isključivo sarmatske i iz perioda od 2 do 5 veka ali se pokazalo da je materijal veoma loše očuvan što je onemogućilo paleodemografsku analizu i razumevanje populacione dinamike i nije bilo moguće rekonstruisati pretpostavljene rute migracija.

To je prouzrokovalo veliku žalost svih onih koji smatraju da su Sarmati zapravo prarusi jer potiču iz područja između Volge i Dona i dalje ka jugu do Irana zaboravljajući pri tome da su Sarmati bili gospodari čitave te regije koji su se tek u 6 veku asimilovali sa pridošlim slovenskim stanovništvom a posebna je priča nastojanje Stanka Trifunovića i bulumente da po svaku cenu dokažu da su na području Vojvodine Sloveni bili domicilno stanovništvo po sistemu "nas i Rusa 200 miliona".

Bilo bi stoga jako zanimljivo kada bi ove tri eminentne autorke zavirile malko u katakombe Narodnog muzeja Pančevo gde je već spomenuti Đorđević, zajedno sa ljupkom mu ženicom Jelenom tokom poslednjih 18 godina sistematski dovlačio kubike ljudskih koščurina pakovanih u najlon kese, pri tome skupljajući sve i svašta, počevši od kostura žrtava streljanja 1944. kraj Omoljice, koje je pripisao Slovenima.

Svaki put su kosti gomilane gde god je bilo mesta, premeštane u podrum gde su upijale vlagu i trulile, kese se cepale, bacane su na gomilu pa se po njima hodalo kako bi se prišlo drugim prostorijama a već par godina leže nabacane na radijatore a preko njih su nabacani počupani klima uređaji i svakojaki krš i lom.

A Đorđevići takođe kraduckaju i to tako što se raspišu javne nabavke za usluge studenata, sklopi se sa nekime ugovor kome se i plati a onda se novac isplaćuje u kešu sasvim trećim licima, zakupljuje se kuća u ataru gde se terevenči, baš kao i usred zime kada se kao ide na rekognosciranje terena.

A sam Đorđević recimo svojevremeno nije hteo da izađe na teren 200 metara nasuprot muzeja jer nije za to mogao da dobije dnevnicu što mu kasnije ni najmanje nije zasmetalo da prećuti ko je zapravo otkrio ostatke pančevačke tvrđave.

Inače, pošto su sada jako moderna istraživanja svega i svačega apsolutno nebitnog, arheolozi su počeli da posvećuju posebnu pažnju forenzici i sa tim u vezi i da prikupljaju koprolite, za neupućene fosilizovana govna pošto su to navodno jako važni dokazi na osnovu kojih se recimo može rekonstruisati jelovnik pokojnika a verovatno i raznorazne boleštine.

Sigurno je neostvarena želja mnogih arheologa i fizičkih antropologa da im se posreći pa da tokom prčkanja iskopaju kapitalno fosilno govno poput svetski čuvenog koprolita iz Lojd banke! Naime, 1972. godine tokom arheoloških istraživanja na gradilištu Lojd banke u Jorku, pronađen je do sada najveći ljudski koprolit iliti fosilizovano govno dužine 20 cm, prečnika 5 cm čija analiza je pokazala da se njegov proizvođač uglavnom hranio mesom i hlebom ali se takođe pokazalo da je imao i parazite u crevima.

Dr Endru Džons proslavljeni paleoskatolog (stručnjak za starodrevna govna) čak je izjavio kako je ovo najuzbudljiviji primerak govneta koji sam ikada video, na svoj način ono je nezamenljivo, baš kao i krunski nakit. Sticajem okolnosti ovaj koprolit je nekome ispao iz ruke i razbio se na tri komada tako da još uvek traju napori za restauraciju ovih krunskih dragulja. Sada se samo postavlja pitanje kada i gde će se kod nas neko od arheologa i fizičkih antropologa uže specijalizovati za kapitalnu naučnu diciplinu paleoskatologa?

Naravno i astronomija je morala da da svoj kreativni doprinos pa je ostao zapamćen biser izvesne Vesne Mijatović inače bibliotekarke Astronomske opservatorije u Beogradu, koja je verovatno gledajući u planete, zvezde, sazvežđa i zodijak sročila nebulozu pod naslovom Figuralni ukras na glačanoj keramici u kulturi Limiganata: poreklo i motiv u kome su su sistematizovane floralne i zoomorfne figuralne predstave i data je njihova tipologija a u nastavku se razglabalo pronalaženje analogija i diskusija o eventualnom prisustvu simboličkih elemenata kod pojedinih dekorativnih motiva a sve sa ciljem da se povežu Sarmati na svom originalnom staništu sa rimskom kulturom i dački i panonski prostor što je navodno jako značajno i bitno, samo je veliko pitanje kome i zbog čega.

Odgovor na ovo pitanje već je inače dao Stanko Trifunović na skarednoj izložbi Čurug na raskršću milenijuma gde najpre govori o Limigantima čiju karakterističnu grubu keramiku najpre datuje u četvrti vek, zatim istu tu i takvu grubu keramiku pronalazi u Čurugu kod Slovena i datuje je u 9. vek pa je onda opet pronalazi i datuje u 12 vek ali sada kao arheološki nalaz kod Srba u Čurugu da bi na osnovu svega toga Trifunović zaključio da su prasrbi prastanovnici Čuruga, koji je verovatno još u 25.000 godina pre nove ere bio epicentar sveta a još verovatnije i prasedište praistorijske ludnice koja ima kontinuitet do danas!

A naravno veoma je bitno i proučavanje nepostojećih stvari poput pogrebnih konstrukcija i običaja u nekropoli na smeni era, u Čurugu, u širem geografsko-kulturnom kontekstu što se zapravo svodi na isprazno naklapanje o načinu zakopavanja smrvljenih ostataka spaljenih kostiju i klasifikaciju oblika grobnih ukopa gde se pokazalo da je klasifikacija zapravo nemoguća, jer su u istu kategoriju potrpane i pravougaone jame dužine 1-2 metra ali i drugačije što samo potvrđuje metodologiju po kojoj se najpre donese zaključak a potom se štimuju dokumentacija i nalazi kako bi bili u skladu sa zaključkom!

Naravno već deset godina se sistematski podgreva kafa na istom socu i to od strane Vojislava i Jelene Đorđević sa tlapnjama o horizontu naselja druge polovine 4 - prve polovine 5. veka u Banatu, pri čemu referat obrađuje naselja u ravničarskom Banatu (srpski, rumunski i mađarski deo), a sve se zapravo svodi na nedokazivo nagađanje zbog čega je došlo do privremenog prekida i ponovne obnove života na naselju kraj Dolova, te konstataciju da je ista pojava zabeležena i na drugim naseljima u Banatu i Bačkoj.

I nagađanje da li se ovo može povezati sa prodorom Huna na ovu teritoriju tokom prvih decenija 5. veka, što je svojedobno kreativno dopunio v.d. direktor pančevačkog muzeja Miroslav Birclin i to tako što je ustanovio da se bitka sa Hunima na reci Nedal, danas Nadiža u Sloveniji zapravo odigrala na baruštini Nadel kraj Pančeva!

Još jedan jak igrač među arheolozima svakako je izvesni Dejan Radičević, koji sistematski reciklira tipologiju srednjovekovnih glinenih kotlova sa teritorije Vojvodine što ni najmanje ne čudi jer je odavno poznato koji su i kakvi Radičevićevi dometi pa se tako iz referata o Radičevićevom doktoratu Arheološka nalazišta X-XIII stoleća u Banatu, koju je sročio na skoro 600 strana recimo vidi u njoj malo malo pa sam sebi skoči u usta pošto se u referatu navodi da je autor sam sebi napravio ozbiljne metodološke poteškoće,.

Verovatno, jer nije koristio reprezentativnu literaturu a istorijske izvore koristio iz druge ruke zbog čega su mu značajno bili suženi vidno polje i domet zaključaka čime se jedino može objasniti kapitalni zaključak kako su Ravničarski predeli bili gušće naseljeni od planinskih, močvarni manje od oceditih, pošumljeni manje od iskrčenih, plodni više od neplodnih. a veliko finale, kojim se sve ovo pokušava glazirati su stalno neodređene formulacije poput "opšte je prihvaćeno mišljenje", a da potom ne navede čije, što mu pak ni najmanje nije zasmetalo da parafrazira tuđ tekst, što je nedopustivo u korektnom naučnom postupku te da se upušta u nedovoljno objašnjene pretpostavke zasnovane na kubicima polomljene keramike o stanovništvu koje je primilo određene bugarske uticaje a da potom ne objasni na kakve uticaje pri tome pomišlja!!!

Sve u svemu pokazalo se da je za veliki deo sadašnje arheologije u Srbiji zajednički imenitelj trošenje što više para na što veće gluposti što u najmanju ruku podseća na rezultat sabiranja baba i žaba.

Nakon čega su nastale čavke koje se studentima serviraju tokom nastave na fakutletu na kome radi sve sam crčme de la creme arheoloških štetočina, koje su inače međusobno jako dobro umrežene na relaciji fakultet-muzeji-komisija za arheološka istraživanja Ministarstva kulture, pa se po toj liniji arče neverovatne pare na Denikenovske budalaštine a kako je krenulo uskoro ćemu dobiti banatsku Troju kraj Iđoša u Egiptu kraj Mikene!