EKSKLUZIVNO:

Klaus Švab i Tjeri Malere - Covid 19: Veliki reset (3)

“Dobra vlada je razlika između života i smrti”

Guru uspostavljenog korporativnog fašizma je Klaus Švab, osnivač i predsednik Svetskog ekonomskog foruma / WEF/ u Davosu, koji je bio ideolog bankrotiranog neoliberalnog kapitalizma sve od 1971.godine, kada je prvi WEF osnovan, pa do prošle Kovid -19 godine, kada je odlučio da promeni svoju, pola veka, promašenu dogmu. Podsećam, da se ne zaboravi, pošto se, gotovo preko noći, medijska priča iz temelja promenila, da su na WEF dolazili najuticajniji političari, korporacije, bankari, ekonomisti, publicisti, književnici i svetske medijske face da punih pola stoleća podrže globalističko narastanje neoliberalnog kapitalizma bez ljudskog lika. Naravno, korporacije i banke su plaćale svoje učešće na samitu godišnjom člnarinom od 60.000 do 650.000 švajcarskih franaka, za nekakav poseban status strateškog partnera. Njegovu knjigu Magazin Tabloid ekskluzivno feljtonizira u nekoliko nastava

Klaus Švab

Tjeri Malere

1.3. Socijalni reset

Istorijski gledano, pandemije su testirale društva do srži; kriza COVID-19 020 neće biti izuzetak. Uporedivo sa ekonomijom, kao što smo upravo videli, i geopolitikom, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju, društveni preokret koji je izazvao COVID-19 trajaće godinama, a verovatno i generacijama. Najneposredniji i najvidljiviji uticaj je da će mnoge vlade biti uzete na zadatak, uz mnogo besa usmerenog na one kreatore politike i političke ličnosti koje su izgledale neadekvatno ili loše pripremljene u smislu njihovog odgovora na suočavanje sa COVID-19. Kao što je Henri Kisindžer primetio: „Nacije su ujedinjene i prosperiraju na verovanju da njihove institucije mogu predvideti nesreću, zaustaviti njen uticaj i vratiti stabilnost. Kada se pandemija COVID-19 završi, institucije mnogih zemalja će se smatrati neuspešnim". Ovo će posebno važiti za neke bogate zemlje sa sofisticiranim zdravstvenim sistemima i jakim resursima u istraživanju, nauci i inovacijama gde će se građani pitati zašto su njihove vlasti tako loše u poređenju sa drugima. U njima se sama suština njihovog društvenog tkiva i socio-ekonomskog sistema može pojaviti i biti proglašena „pravim" krivcem, krivcem što nije garantovao ekonomsko i socijalno blagostanje za većinu građana. U siromašnijim zemljama, pandemija će zahtevati dramatičan danak u smislu socijalnih troškova. To će pogoršati društvena pitanja koja ih već muče - posebno siromaštvo, nejednakost i korupciju. Ovo bi, u nekim slučajevima, moglo dovesti do ekstremnih ishoda kao što je socijalna i društvena dezintegracija („društveni" se odnosi na interakcije između pojedinaca ili grupa pojedinaca, dok je „društveni" pridev koji se odnosi na društvo u celini).

Da li postoje sistemske lekcije koje treba naučiti u vezi sa onim što je funkcionisalo, a šta nije funkcionisalo u pogledu suočavanja sa pandemijom? U kojoj meri odgovor različitih nacija otkriva neke unutrašnje snage i slabosti određenih društava ili sistema upravljanja? Činilo se da su neke, kao što su Singapur, Južna Koreja i Danska (između ostalih), prošle prilično dobro i svakako bolje od većine. Drugi, kao što su Italija, Španija, SAD ili Činilo se da je u Ujedinjenom Kraljevstvu bio lošiji po različitim tačkama, bilo u pogledu pripreme, upravljanja krizom, javne komunikacije, broja potvrđenih slučajeva i smrtnih slučajeva i raznih drugih pokazatelja. Susedne zemlje koje dele mnoge strukturne sličnosti, poput Francuske i Nemačke, imale su približno jednak broj potvrđenih slučajeva, ali upadljivo različit broj smrtnih slučajeva od COVID-19. Osim razlika u zdravstvenoj infrastrukturi, šta objašnjava ove očigledne anomalije? Trenutno (jun 2020.) i dalje smo suočeni sa višestrukim „nepoznanicama" u vezi sa razlozima zbog kojih je COVID-19 pogodio i širio se sa posebnom virulentnošću u nekim zemljama i regionima, a ne u drugim. Međutim, i sveukupno, zemlje koje bolje prolaze dele sledeće široke i zajedničke atribute:

- Bili su „spremni" za ono što dolazi (logistički i organizaciono).

- Donosili su brze i odlučne odluke.

- Imaju isplativ i inkluzivan sistem zdravstvene zaštite.

- To su društva visokog poverenja u koja građani imaju poverenje i u rukovodstvo i u informacije oni pružaju.

- Čini se da su pod prinudom da pokažu pravi osećaj solidarnosti, dajući prednost opštem dobru u odnosu na individualne težnje i potrebe.

Sa delimičnim izuzetkom prvog i drugog atributa koji više su tehnički (iako tehnička tehnika ima kulturne elemente ugrađeni u njega), svi ostali se mogu kategorisati kao „povoljni" društvene karakteristike, dokazujući da su osnovne vrednosti inkluzivnosti, solidarnost i poverenje su jaki odlučujući elementi i važni doprinose uspehu u obuzdavanju epidemije.

Naravno, prerano je opisati sa bilo kojim stepenom tačnosti oblik koji će socijalno resetovanje poprimiti u različitim zemljama, ali neke od njegovih širokih globalnih kontura već se mogu ocrtati. Prvo i najvažnije, era nakon pandemije će uvesti period ogromne preraspodele bogatstva, od bogatih ka siromašnima i od kapitala ka radnicima. Drugo, COVID-19 će verovatno začuti smrt neoliberalizma, korpusa ideja i politika koje se slobodno mogu definisati kao favorizovanje konkurencije u odnosu na solidarnost, kreativno uništavanje u odnosu na vladinu intervenciju i ekonomski rast u odnosu na socijalno blagostanje. Već nekoliko godina, neoliberalna doktrina je u nestajanju, a mnogi komentatori, poslovni lideri i kreatori politike sve više osuđuju njen „tržišni fetišizam", ali COVID-19 je doneo završni udarac. Nije slučajno da su dve zemlje koje su u poslednjih nekoliko godina prigrlile politiku neoliberalizma sa najviše žara - SAD i Velika Britanija - među onima koji su pretrpeli najviše žrtava tokom pandemije. Ove dve istovremene sile - masivna preraspodela s jedne strane i napuštanje neoliberalne politike s druge - imaće odlučujući uticaj na organizaciju naših društava, u rasponu od toga kako bi nejednakosti mogle da podstaknu društvene nemire do sve veće uloge vlada i redefinisanja društvenih ugovora.

1.3.2. Socijalna nestabilnost

Jedna od najozbiljnijih opasnosti, sa kojom se suočava pandemija, - to su socijalni nemiri. U nekim krajnjim slučajevima oni bi mogli dovesti do socijalne dezorijentacije i političkog kraha. Bezbrojna istraživanja, članci i upozorenja naglašavaju ovaj konkretan rizik zasnovan je na očiglednom uvidu, da kada ljudi nemaju posla, prihoda i perspektiva za bolji život, oni često pribegavaju nasilju. Sledeći citat odražava suštinu problema. To je primenljivo na SAD, ali njegovi zaključci su tačni za većinu zemalja sveta:

„Oni koji ostanu beznadežni, i bez aktiva, lako se mogu okrenuti protiv onih koji su obezbeđeni. Već sada oko 30% Amerikanaca ima nulto ili negativno bogatstvo. Ako iz tekuće krize izađe nemajući ni novca, ni posla, ni pristupa medicinskim uslugama, i ako ti ljudi padnu u očajanje i obuzme ih bes, onda takve scene kao nedavno bekstvo zatvorenika u Italiji ili pljačke koje su usledile nakon uragana Katrina u Nju Orleansu 2005. godine mogu postati uobičajena stvar, kada vlade moraju pribeći upotrebi vojnih formacija ili oružanih snaga radi gušenja na primer nemira ili napada na svojinu društva, društva mogu početi da se raspadaju."

Mnogo pre nego što je pandemija zahvatila svet, socijalni nemiri su rasli širom sveta, zato rizik nije nov, ali ga je pojačao COVID-19. Postoje različiti načini da se definiše šta su građanski nemiri, ali u poslednje dve godine bilo je više od 100 značajnih antivladinih protesta širom sveta, u bogatim i siromašnim zemljama, od nemira „žutih prsluka" u Francuskoj do demonstracija protiv vlasti u takvim zemljama, kao što su Bolivija, Iran i Sudan. Većina (poslednjih) je bila ugušena surovom represijom, a mnogi su pali u hibernaciju (poput globalne ekonomije) kada su vlade primorale svoje stanovništvo na zatvaranje kako bi obuzdale pandemiju. Ali sa ukidanjem zabrane okupljanja i izlaska u javnost, teško je zamisliti da se stara negodovanja i privremeno potisnuti društveni nemiri neće ponovo rasplamsati, možda novom snagom.

U postpandemijskoj eri, broj nezaposlenih, ugroženih, nesrećnih, uvređenih, bolesnih i gladnih drastično će porasti. Lične tragedije će se gomilati, raspirujući bes, ogorčenost i iritiranost u različitim društvenim grupama, uključujući nezaposlene, siromašne, migrante, zatvorenike, beskućnike, sve one koji su ostali bez krova nad glavom... Kako se sav ovaj pritisak ne završi erupcijom? Društveni fenomeni često dele iste karakteristike kao i pandemije, a kao što je napomenuto na prethodnim stranicama, prelomne tačke se podjednako primenjuju na obe. Kada siromaštvo, osećanje nemoći dođu do određene granice, destruktivna društvena akcija je često poslednje sredstvo.

U prvim danima krize, istaknuti ljudi su delili ovu zabrinutost i upozoravali svet na rastući rizik od socijalnih nemira. Jakob Valenberg, švedski industrijalac, jedan je od njih. U martu 2020. napisao je: „Ako kriza potraje dugo, nezaposlenost bi mogla dostići 20-30 odsto, a ekonomija bi mogla da se smanji za 20-30 posto... Neće biti oporavka. Biće socijalnih nemira. Biće nasilja. Biće socijalnih i ekonomskih posledica: velika nezaposlenost. Građani će mnogo patiti: jedni će umreti, drugi će se osećati užasno." Sada smo prešli prag onoga što je Valenberg smatrao „zabrinjavajućim": nezaposlenost prelazi 20-30% u mnogim zemljama sveta, a u drugom kvartalu 2020. godine privrede većine zemalja smanjene su na nivoe za koje se ranije smatralo da izazivaju zabrinutost. Kako će se to razvijati, gde će najverovatnije doći do društvenih nemira i u kojoj meri?

1.2.3.2. Sudbina američkog dolara

Decenijama su SAD uživale „preteranu privilegiju" zadržavanja globalne devizne rezerve, status koji je odavno „pogodnost imperijske moći i ekonomski eliksir". U značajnoj meri, američka moć i prosperitet su izgrađeni i ojačani globalnim poverenjem u dolar i spremnost kupaca u inostranstvu da ga drže, najčešće u vidu državnih obveznica SAD. Činjenica da toliko zemalja i stranih institucija žele da drže dolare kao skladište vrednosti i kao instrument razmene (za trgovinu) usidrila je njen status globalne rezervne valute.

Ovo je omogućilo SAD da jeftino pozajmljuju u inostranstvu i imaju koristi od niskih kamata kod kuće, što je zauzvrat omogućilo Amerikancima da troše iznad svojih mogućnosti. Takođe je omogućio velike nedavne vladine deficite SAD, dozvolio SAD da imaju značajne trgovinske deficite, smanjio rizik od kursa i učinio američka finansijska tržišta likvidnijim. U osnovi statusa američkog dolara kao rezervne valute leži kritično pitanje poverenja: neamerikanci koji drže dolare veruju da će Sjedinjene Države zaštititi i svoje sopstvene interese (upravljajući razumno svojom ekonomijom) i ostatka sveta kao što se američkog dolara tiče (razumnim upravljanjem svojom valutom, kao što je efikasno i brzo obezbeđivanje dolarske likvidnosti globalnom finansijskom sistemu).

Već duže vreme neki analitičari i kreatori politike razmatraju mogući i progresivni kraj dominacije dolara. Oni sada misle da bi pandemija mogla biti katalizator koji dokazuje da su u pravu. Njihov argument je dvostruk i odnosi se na obe strane pitanja poverenja.

S jedne strane (razumno upravljanje ekonomijom), oni koji sumnjaju u dominaciju američkog dolara ukazuju na neizbežno i oštro pogoršanje fiskalne pozicije SAD. Po njihovom mišljenju, neodrživ nivo duga će na kraju narušiti poverenje u američki dolar. Neposredno pre pandemije, američka potrošnja na odbranu, plus kamate na savezni dug, plus godišnje isplate prava - Medicare, Medicaid i socijalno osiguranje - predstavljale su 112% prihoda od saveznog poreza (u odnosu na 95% u 2017).

Ovaj neodrživ put će se pogoršati u eri nakon pandemije, nakon spasavanja. Ovaj argument sugeriše da će stoga nešto bitno morati da se promeni, bilo kroz znatno smanjenu geopolitičku ulogu ili veće oporezivanje, ili oboje, u suprotnom će rastući deficit dostići prag preko kojeg investitori koji nisu američki investitori nisu voljni da ga finansiraju. Na kraju krajeva, status rezervne valute ne može trajati duže od stranog poverenja u sposobnost vlasnika da ispoštuje svoje isplate.

S druge strane (razumno upravljanje američkim dolarom za ostatak sveta), koji sumnjaju u dominaciju dolara ukazuju na nekompatibilnost njegovog statusa globalne rezervne valute sa rastućim ekonomskim nacionalizmom kod kuće. Iako FED i Ministarstvo finansija SAD efikasno upravljaju dolarom i njegovom uticajnom mrežom širom sveta, skeptici naglašavaju da će spremnost američke administracije da upotrebi američki dolar u geopolitičke svrhe (kao što je kažnjavanje zemalja i kompanija koje trguju sa Iranom ili Severnom Korejom) neizbežno podstaći vlasnike dolara da traže alternative.

Postoje li održive alternative? SAD su i dalje ogroman globalni finansijski hegemon (uloga dolara u međunarodnim finansijskim transakcijama je daleko veća, iako manje vidljiva, nego u međunarodnoj trgovini), ali je takođe istina nego što bi mnoge zemlje htele da ospore globalnu dominaciju dolara. Kratkoročno gledano, alternative nema.

Kineski renminbi (RMB) bi mogao biti opcija, ali ne dok se ne uklone stroge kontrole kapitala i dok se RMB ne pretvori u valutu koju određuje tržište, što je malo verovatno da će se dogoditi u doglednoj budućnosti. Isto važi i za evro; to bi mogla biti opcija, ali ne dok se sumnje u moguću imploziju evro zone zauvek ne rasprše, što opet je malo verovatna perspektiva u narednih nekoliko godina. Što se tiče globalnog virtuelna valuta, još je nema na vidiku, ali ima pokušaja da pokrene nacionalne digitalne valute koje bi na kraju mogle da svrgnu s trona prevlast američkog dolara.

Najznačajniji se dogodio u Kina krajem aprila 2020. sa testiranjem nacionalne digitalne valute u četiri velika grada. Zemlja je godinama ispred ostatka sveta u razvoju digitalne valute u kombinaciji sa moćnim platformama za elektronsko plaćanje; ovaj eksperiment jasno pokazuje da postoje monetarni sistemi koji pokušavaju da postanu nezavisni od američkih posrednika dok se kreću ka većoj digitalizaciji.

Na kraju, mogući kraj primata američkog dolara će zavisi od toga šta se dešava u SAD. Kao Henri Polson, bivši Američki ministar finansija kaže: „Istaknutost američkog dolara počinje u kuća(…). Sjedinjene Države moraju održavati ekonomiju koja inspiriše globalni kredibilitet i poverenje. Ako to ne učine, vremenom će poziciju američkog dolara dovesti u opasnost".

U velikoj meri, globalni kredibilitet SAD zavisi i od geopolitike i privlačnosti njenog društvenog modela. „Prevelika privilegija" je zamršeno isprepletena sa globalnom moći, percepcijom SAD kao pouzdanog partnera i njihovom ulogom u radu multilateralnih institucija. „Ako bi se ta uloga posmatrala kao manje sigurna, a ta bezbednosna garancija manje obložena gvožđem, jer su se SAD odvajale od globalne geopolitike u korist više samostalnih politika usmerenih ka unutra, bezbednosna premija koju uživa američki dolar mogla bi da se smanji," - upozorava Bari Ejhengrin i predstavnici Evropske centralne banke.

Pitanja i sumnje o budućem statusu dolara kao globalne valutne rezerve su prikladan podsetnik da ekonomija ne postoji izolovano. Ova realnost je posebno teška u prezaduženim zemljama u usponu i siromašnim zemljama koje sada nisu u stanju da otplate svoj dug često izražen u dolarima. Za njih će ova kriza poprimiti ogromne razmere i godinama će se rešiti, uz značajnu ekonomsku štetu koja će se brzo pretvoriti u socijalni i humanitarni bol. U svim ovim zemljama, kovid kriza bi mogla da okonča postepeni proces približavanja koji je trebalo da dovede visoko razvijene zemlje i zemlje u usponu ili zemlje u razvoju u tesnu uzajamnu zavisnost. Ovo će dovesti do povećanja društvenih i geopolitičkih rizika - oštar podsetnik na to u kojoj meri se ekonomski rizici ukrštaju sa društvenim pitanjima i geopolitikom.

Od pisanja ove knjige, COVID-19 je već izazvao globalni talas društvenih nemira. Počelo je u SAD sa Black Lives Matter protestuje nakon ubistva Džordža Flojda do kraja maja 2020. godine, ali se brzo proširio širom sveta. COVID-19 je bio odlučujući element: smrt Džordža Flojda bila je iskra koja je zapalila požar društvenih nemira, ali osnovni uslovi stvoreni pandemijom, posebno izražena rasna nejednakost i rastuća nezaposlenost, postali su gorivo.

Ovo je pojačalo i podržalo proteste. Kako? Skoro 100 Afroamerikanaca umrlo je u policijskim stanicama u proteklih šest godina, ali je ubistvo Džordža Flojda izazvalo nacionalnu pobunu. Stoga nije slučajno da je do ovog izliva besa došlo tokom pandemija koja je neproporcionalno pogodila afroameričku zajednicu u Sjedinjenim Državama (kao što je ranije navedeno). Od do kraja juna 2020, stopa smrtnosti od COVID-19 među crnim Amerikancima bila je 2,4 puta veća nego među belim Amerikancima. Istovremeno, kriza krunisanja potkopala je zapošljavanje crnih Amerikanaca.

Ovo ne treba da čudi: ekonomski i socijalni jaz između Afroamerikanaca i belih Amerikanaca je toliki da su, po gotovo svim merilima, crni radnici u nepovoljnijem položaju u poređenju sa belcima. U maju 2020. nezaposlenost među Afroamerikancima iznosio je 16,8% (u poređenju sa 13,3% u zemlji), što je je veoma visok nivo do kojeg se hrani fenomen koji sociolozi opisuju kao „biografska dostupnost": nedostatak pune zaposlenosti dovodi do povećanog učešća u društvenim pokretima. Ne znamo kako će se pokret Black Lives Matter razvijati, i ako se nastavi, u kom obliku će poprimiti.

Međutim, znaci pokazuju da se ovo pretvara u nešto više od rasnog problema. Protesti protiv sistemskog rasizma doveli su do opštijih poziva na ekonomsku pravdu i inkluziju. Ovo je logičan prelaz na pitanja nejednakosti o kojima se raspravljalo u prethodnom pododeljku, što takođe pokazuje kako rizici međusobno deluju i međusobno se pojačavaju.

Važno je naglasiti da nijedna situacija nije ukočena i da nema „mehaničkih" pokretača društvenih nemira - ona ostaje izraz kolektivne ljudske dinamike i raspoloženja koje zavisi od mnogih faktora. U skladu sa predstavama o međusobnoj povezanosti i složenosti, izlivi društvenih nemira su tipični nelinearni događaji koji mogu biti izazvani širokim spektrom političkih, ekonomskih, društvenih, tehnoloških i faktora životne sredine. Oni se kreću od stvari koje su različite kao što su ekonomski šokovi, teškoće uzrokovane ekstremnim vremenskim prilikama, rasne tenzije, nedostatak hrane, pa čak i osećaj nepravde.

Sve ovo i više od toga skoro uvek međusobno deluju i stvaraju kaskadne efekte, pa se specifične situacije nemira ne mogu predvideti, ali se mogu predvideti. Koje su zemlje najugroženije? Na prvi pogled, siromašnije zemlje bez sigurnosnih mreža i bogate zemlje sa slabim sigurnosnim mrežama su najugroženije jer nemaju ili imaju manje politike, kao što su naknade za nezaposlene, za ublažavanje šoka gubitka prihoda. Iz tog razloga, visoko individualistička društva kao što su SAD mogu biti izložena većem riziku od evropskih ili azijskih zemalja, koje ili imaju veći osećaj solidarnosti (kao u južnoj Evropi) ili bolji društveni sistem za pomoć siromašnim (kao u severnoj Evropi). ). Ponekad se ovo dvoje spaja.

Zemlje kao što je Italija, na primer, imaju i snažnu mrežu socijalne sigurnosti i snažan osećaj solidarnosti (posebno među generacijama). U istom duhu, konfučijanizam, koji preovlađuje u mnogim azijskim zemljama, stavlja osećaj dužnosti i međugeneracijske solidarnosti iznad prava pojedinca; takođe pridaje veliki značaj merama i pravilima koja su od koristi zajednicama u celini. Sve ovo, naravno, ne znači da su zemlje Evrope ili Azije imune na socijalne nemire. Nikako! Kao što je pokret žutih prsluka pokazao u Francuskoj, nasilni i uporni oblici socijalnih nemira mogu se javiti čak i u zemljama sa jakim sistemima socijalne zaštite, ali gde društvena očekivanja nisu ispunjena.

Socijalni nemiri imaju negativan uticaj na ekonomsko i socijalno blagostanje, ali je važno naglasiti da nismo nemoćni protiv potencijalnih društvenih nemira iz prostog razloga što vlade i, u manjoj meri, kompanije i druge organizacije mogu da se pripreme da ublažiti rizik. Vođenjem prave politike. Najvažniji uzrok društvenih nemira je nejednakost. Politički alati za rešavanje neprihvatljivih nivoa nejednakosti postoje i često su u rukama vlada.

1.3.3. Povratak velike vlade

Prema rečima Džona Miklejtvejta i Adrijana Vuldridža, „pandemija COVID-19 je ponovo učinila vladu važnom. Ne samo ponovo moćan (pogledajte ove jednom moćan za kompanije koje mole za pomoć), ali opet od vitalnog značaja: izuzetno je važno da li vaša zemlja ima dobru zdravstvenu zaštitu, kompetentne birokrate i zdrave finansije. Dobra vlada je razlika između života i smrti"

Jedna od velikih lekcija u poslednjih pet vekova za Evropu i Ameriku je sledeća: akutne krize čine državu jačom. To je oduvek bio slučaj i nema razloga zašto bi bilo drugačije sa pandemijom COVID-19. Istoričari ukazuju na činjenicu da je rast finansijskih sredstava kapitalističkih zemalja, od 18. veka pa nadalje, uvek bio usko povezan sa potrebom vođenja ratova, posebno onih koji su se vodili u udaljenim zemljama i zahtevali su pomorske sposobnosti.

Tako je bilo i sa Sedmogodišnjim ratom 1756-1763, opisanim kao prvim istinski globalnim ratom, u kome su učestvovale sve velike sile Evrope tog vremena. Od tada su odgovori na velike krize uvek još više jačali moć države, počevši od oporezivanja: nekoliko primera koji ilustruju ovu tačku gledišta snažno sugerišu da će se i ovog puta, kao i ranije, oporezivanje povećati. Kao i u prošlosti, društveno obrazloženje i političko opravdanje za povećanje biće zasnovano na opisu „zemalja u ratu" (samo ovaj put protiv nevidljivog neprijatelja).

Maksimalna stopa jednog poreza u Francuskoj 1914. bila je nula; godinu dana po završetku Prvog svetskog rata - 50%. Kanada je uvela porez na dohodak 1917. godine kao „privremenu" meru za finansiranje rata, a zatim ga je dramatično proširila tokom Drugog svetskog rata nametanjem fiksne naknade od 20 procenata na sve poreze na dohodak koje plaćaju pojedinci osim korporacija. marginalni porez. stope (69%). Stope su pale nakon rata, ali su ostale mnogo veće nego što su bile ranije.

Slično tome, tokom Drugog svetskog rata, američki porez na dohodak promenio se iz „klasnog poreza" u „masovni porez", pri čemu su obveznice porasli sa 7 miliona 1940. na 42 miliona 1945. godine. Najprogresivnije poreske godine u istoriji SAD bile su 1944. i 1945. godine, sa stopom od 94% koja se primenjuje na bilo koji prihod veći od 200.000 dolara (što je ekvivalentno 2,4 miliona dolara u 2009.).

Tako visoke stope, koje su oni koji su morali da ih plate, često proglašavali konfiskatorskim, nisu padale ispod 80% u narednih 20 godina. Na kraju Drugog svetskog rata mnoge druge zemlje uvele su slične i često ekstremne poreze i mere. U Velikoj Britaniji tokom rata maksimalna jedinstvena poreska stopa porasla je na neverovatnih 99,25%!

Ponekad je suverena moć države da nametne poreze prevedena u opipljive javne koristi u različitim oblastima, kao što je stvaranje sistema socijalne sigurnosti. Međutim, ovi masivni prelazi na nešto potpuno „novo" uvek su definisani kao reakcija na snažan spoljni šok ili pretnju budućnosti. Drugi svetski rat je, na primer, doveo do uvođenja kontinuiranih sistema javnog blagostanja u većem delu Evrope.

Isto je i sa Hladnim ratom: vlade kapitalističkih zemalja bile su toliko zabrinute zbog unutrašnjeg komunističkog ustanka da su stvorile državni model da ga spreče. Ovaj sistem, u kojem su državne birokrate kontrolisale velike sektore privrede, od transporta do energetike, nastavio se i tokom 1970-ih.

Danas je situacija suštinski drugačija; tokom proteklih decenija (u zapadnom svetu) uloga države je značajno smanjena. Ovo je situacija koja se mora promeniti jer je teško zamisliti kako se sa egzogenim šokom koji je izazvao COVID-19 može rešiti isključivo tržišnim rešenjima. Već, i gotovo u tren oka zbog koronavirusa, bilo je moguće promeniti percepciju složene i krhke ravnoteže između privatne i javne sfere u korist ove druge.

Pokazalo se da je socijalno osiguranje efikasno i da možda nije u najboljem interesu društva da se sve više odgovornosti (na primer, u zdravstvu i obrazovanju) prebacuje na ljude i tržišta. U neočekivanom i iznenadnom preokretu, ideja koja bi pre samo nekoliko godina bila anatema, da vlade mogu da doprinesu javnom dobru, dok bekstva iz privrede bez nadzora mogu da naškode javnom blagostanju, sada može postati norma. Na brojčaniku, koji meri kontinuitet između države i tržišta, igla se odlučno pomerila ulevo.

Po prvi put otkako je Margaret Tačer uhvatila duh vremena izjavom da „ne postoji takva stvar kao što je društvo", vlada preuzima vlast. Sve što se dešava u postpandemijskoj eri nateraće nas da ponovo razmislimo o ulozi vlade. Umesto da jednostavno ispravljaju tržišne neuspehe kada se dogode, trebalo bi, kako predlaže ekonomista Marijana Mazukato, „da se kreću ka aktivnom oblikovanju i stvaranju tržišta koja omogućavaju održiv i inkluzivan rast. Oni takođe moraju osigurati da partnerstva sa javno finansiranim preduzećima budu vođena javnim interesom, a ne profitom."

Kako će se manifestovati ova proširena uloga vlada? Značajan element nove „veće" vlade već postoji, sa znatno povećanom i gotovo trenutnom državnom kontrolom nad privredom. Kao što je detaljno opisano u Poglavlju 1, ekonomska intervencija vlade desila se veoma brzo i u neviđenim razmerama. U aprilu 2020. godine, kada je pandemija počela da zahvata svet, vlade širom sveta najavile su stimulativne programe vredne više triliona dolara, kao da je osam ili devet Maršalovih planova stupilo na snagu skoro istovremeno kako bi se zadovoljile osnovne potrebe najsiromašnijih. stanovništva.

Ljudi, sačuvajte radna mesta gde je to moguće i pomozite preduzećima da prežive. Centralne banke su odlučile da smanje stope i obavezale su se da će obezbediti svu neophodnu likvidnost, dok su vlade počele da proširuju socijalna davanja, sprovode direktne transfere novca, pokrivaju plate, obustavljaju isplate po kreditima i hipotekama, između ostalog. Samo su vlade imale moć, kapacitet i domet da donesu takve odluke, bez kojih bi zavladala ekonomska katastrofa i potpuna društvena kriza.

Gledajući u budućnost, vlade su verovatno, ali sa različitim intenzitetom, odlučiće da je u javnom interesu prepisati neka pravila igre i stalno povećavati njihovu ulogu. Kao što se dogodilo 1930-ih u Sjedinjenim Državama, kada je problem masovne nezaposlenosti i ekonomske nesigurnosti postepeno bio rešen sve većom ulogom vlade, danas će sličan pravac delovanja verovatno biti karakterističan za doglednu budućnost. U drugim pododeljcima ćemo pogledati kakav će to biti oblik (kao u sledećem o novom društvenom ugovoru), ali hajde da ukratko definišemo neke od važnijih tačaka.

Zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti moraće da se izgrade od nule ili ojačaju tamo gde već postoje.