Epizoda (6)
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Učenje je namerno zapamćivanje.
Kroz proces namernog zapamćivanja stiče se znanje, koje dalje
vodi u formiranje morala, onog koji
prolazi kroz različite faze učenja. Sticanjem znanja i morala dolazi
se do obrazovanja. U izvornom
značenju "imati obraz" znači posedovati u sebi moral koji učenje dovodi
u obrazovanje i vaspitanje. Taj moral je hrišćanski moral, svetosavski moral, do koga su Srbi dolazili
kroz obrazovanje. Srpsko obrazovanje i srpsko-hrišćanski
moral dostigli su vrhunac u Krmčiji Svetog Save, koja je prvi uređeni kodeks
"ljudskih prava"
o kojima danas bruji "međunarodna zajednica". Kruna srpskog obrazovanja došla je sa Dušanovim zakonikom,
pravnim aktom kakve je imalo samo nekoliko srednjovekovnih
država.
A onda je došla 1459. godina, pad Smedereva, pad Srbije, sumrak obrazovanja. Godine 1804. Srbi su znali samo
kako im je nacionalno ime i u šta veruju.
Pismenih ljudi gotovo i nije
bilo. Entuzijazam i rad Dositeja
Obradovića i pregalaštvo Vuka
Karadžića, tek su pokrenuli Srbe
ka obrazovanju. Počeli su mladi Srbi
da uče po
Evropi, ali tamo su ih
učili sakrivenoj nauci, posebno istoriji. Generacije evropskih đaka vratile su se u Srbiju sa lažnim saznanjima
o istoriji nacije kojoj pripadaju, sa kompleksom pripadnosti
maloj naciji, koja nije imala
prošlost. Lagali su mlade Srbe da
je Nemanjićka Srbija prva veća srpska
država, da je Dušanovo carstvo nastalo
Dušanovim osvajanjima, a ne Dušanovim oslobađanjima
nekadašnjih srpskih država. Komunisti su samo
stavili tačku na "i". A posledice se ogledaju u nekulturi, neobrazovanju i nemoći
čitavih generacija mladih ljudi.
Mladim, belim orlovima dovodi se belosvetska prostitutka MADONA, za koju im govore
da je "najpoznatija žena" na svetu,
a ona nije ništa drugo
do Marija Magdalena, dok joj Hristos nije
grehe oprostio.
Nude mladosti srpskoj EGZIT - izlaz! A gde je izlaz? U antihristovskoj budućnosti, uz
muziku koja iritira nervni sistem i mlado
biće direktno vodi u drogu, alkohol, blud i duhovnu
smrt. Pruža im se muzika koja
navodi na vandalizam, gubljenje duhovnih sklonosti, konačno na odumiranje
ljubavi, kao osnovnog osećanja
kojim nas je Hristos obdario. Na sve to im se dodaje
GUČA, trubačka, divlja seansa, uz hladno
pivo i tatli-haremsku
muziku u koju pretvaraju bogougodnu srpsku pesmu koja
je božija blagodet i za oči
i za uši.
Truba, prozukli, jurišni instrument, kojim se ne mogu svirati nežne, elegijske srpske arije, neselektivno se 50 godina nameće Srbima, a niko da priupita
maestra Ljubišu Pavkovića zašto veliki narodni orkestar RTS-a nema trubu? Zato što truba NIJE srpski instrument. Njome se ne može postići onaj
emotivni naboj koji ima svaka
srpska izvorna pesma.
Šta da se radi,
pitaju se mnogi misleći ljudi
Srbije? Pa, prvo treba pitati vladiku
jegarskog Porfirija, kada to već nije
učinio kao član, neka nešto učini kao predsednik
Radio-difuzne agencije, pa neka dodeli neku
frekvenciju medijima koji emituju srpsku
nacionalnu muziku. Kad se 2006. godine nije suprotstavio
Cekiću u gašenju medija koji
su takvu muziku emitovali, neka sada taj
časni otac učini nešto. Zašto je dozvolio da srpska
prestonica nema nijednu radio-stanicu sa koje bi se čuli Mile Bogdanović, Vukašin Jeftić, Jordan
Nikolić, Danica
Obrenić, Nestor Gabrić,
pa da slušamo "Zemi me, zemi", "Kosio sam seno", "U đul bašti"
i mnoge, mnoge divne melodije,
a da što manje slušaju deca
"Kalašnjikov"? Dosta nam ga
je.
U Nušićevo vreme
sahrani jedne babe tadašnjeg ministra,
prisustvovalo je pola Beograda, a sahrani junaka Katanića samo porodica. Nušić je pisao: u Srbiji prilike su takve, vole babe, preziru junake. Zato i vi, ne muč'te
se džabe, srpska deco, postanite babe! Nušić je još živ!