Feljton

Svet bez hrane: Izreka "kako sejemo, tako ćemo žnjeti" na geopolitičkom planu će odrediti sudbinu civilizacije (6)

 

Glad je jedna ružna navika

 

     Od 130,5 miliona kvadratnih kilometara "čvrste zemlje" na planeti Zemlji, 49,6 miliona je posvećeno poljoprivredi. Od toga 34,6 miliona sa stalnim pašnjacima, a 15 miliona sa različitim tipovima kultura. Za taj delić Zemljine kugle vode se oružani, ideološki i drugi ratovi, a istorija proizvodnje hrane je istorija genocida, mnogo većih od onih koji se obično uzimaju za istorijske primere.

      Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika hrane - Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću", Beograd, oktobar 2008, iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se hranom kao geopolitičkom činjenicom te strateškim i vojnim argumentom 

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

U ovom poglavlju govorimo o razvoju pojma pristupa hrani kao prava. Sve to nameće obaveze državi i zajednici država. Te obaveze su stvorene kao da imaju "izvršnu" snagu, kroz vekove socijalne borbe za demokratsku državu u službi naroda.

Još od praskozorja istorije, obezbeđivanje pristupa hrani i radu uvek je smatrano moralnom obavezom rukovodilaca. Jedina razlika, i odlučujuća, između tih moralnih obaveza i prava na hranu je činjenica da ljudska prava pružaju siromašnima i ranjivim grupama revandikaciju. Tradicionalno, stanovništvo nije imalo drugog načina no da se buni protiv kralja ili države koji nisu ispunili svoje obaveze. Ideja fundamentalnog prava na hranu jeste da se uspostave procedure i legalni načini koji omogućuju zaštitu od vlasti, kada one ne obezbeđuju pristup ishrani. Ta ideja je rođena pre više od dva veka i još uvek nije legalno primenjena u većini država. U slučaju nestašica, čak i najbolja država na svetu ne može da garantuje da stanovništvo neće patiti zbog gladi. (Tu situaciju je osetilo nakratko čak i stanovništvo SAD, posle katastrofalnih poplava izazvanih devastirajućim uraganom "Katrin". Ti dani ostaju u istoriji SAD kao prilična sramota administracije Buša Mlađeg...)

 

Kad si siromašan, nije ti do hrane!

 

Pravo na hranu mora da bude podložno pravdi, preko statutarnog ili konvencionalnog prava. Jačanje kolektivne svesti o tome je suštinska borba za ovo pravo, Sizifov posao. Dugo je uništavanje ljudskih bića glađu bilo tolerisano u istoriji. Danas se ono smatra nedopustivim. Od 1977. ljudska prava su centralna tačka reformi u OUN, a pravo na adekvatnu hranu i ishranu ima legalne, političko-ekonomske, nutricione i kulturne perspektive. U dokumentima UN je zapisano i izričito upozorenje državama sveta: "Zabranjeno je korišćenje gladi protiv civilnih osoba kao metoda borbe. Posledično je zabranjeno napadati, uništavati, otimati ili stavljati van upotrebe u tu svrhu dobra neophodna preživljavanju civilnog stanovništva, poput alimentarnih namirnica i poljoprivrednih zona koje ih proizvode, žetve, stoku, instalacije i rezerve pitke vode i irigaciona postrojenja".

Nemogućnost da se obezbede namirnice može da ima dva razloga: ili nema raspoložive hrane, ili je hrana raspoloživa, ali osobe koje su je lišene nemaju pristupa njoj. Poštovanje prava na hranu je često smatrano kao prvenstveno povezano sa alimentarnom proizvodnjom u borbi protiv nestašica (totalna alimentarna raspoloživost). Ipak, ova ideja je tačna samo u meri u kojoj obuhvata proizvodnju namirnica siromašnih za sopstvene potrebe. Veoma često, oni nemaju pristup hrani zbog svoje marginalne baze resursa. Učinak po hektaru polja bogataša i totalna alimentarna raspoloživost su bez interesa, ako su siromašni previše siromašni da kupe taj višak. Drugo pitanje je da se sazna je li raspoloživa hrana dovoljna što se tiče izvesnih varijabli, poput nutricionog kvaliteta, i kvantiteta, kulturne prihvatljivosti.

Za eksperte nema nikakve sumnje da je dovoljna hrana raspoloživa (ili bi mogla da bude proizvedena sa sadašnjim resursima), ne samo na svetskoj lestvici već i u gotovo svim zemljama, čak i onim u kojima izbija neuhranjenost. Mnoge od tzv. siromašnih zemalja proizvode alimentarne namirnice u količini koja je više nego dostatna ne samo za lokalno tržište, već jednako i za izvoz, dok glad i neuhranjenost ipak opstoje u zemlji. U tržišnoj ekonomiji, oni koji su previše siromašni da formulišu efektni zahtev neće imati hrane, osim da proizvedu sopstvene namirnice.

Danas glad i neuhranjenost nisu povezani sa alimentarnom raspoloživošću, već su pre pitanje prava. Nije iznenađujuće što pravo na hranu igra pionirsku ulogu u renesansi ekonomskih i socijalnih prava tokom poslednje dve decenije. Pravo na hranu bilo je prvo među pravima studija institucija OUN koje su se bavile ljudskim pravima. U 1987. godini, izveštaj naslovljen "Pravo na dovoljno hrane kao ljudsko pravo" bio je početna tačka serije istraživanja o pravima navedenim u Međunarodnom paktu koji se tiče ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava.

Krucijalna uloga prava na hranu je ponovo potvrđena desetak godina kasnije, kada je 1996. Svetski samit za hranu tražio od visokog komesara UN za ljudska prava da ovome definiše pravni aspekt.

 

Četvoročlana banda

 

Druga posledica Samita je bila "Projekat kodeksa ponašanja prema pravu na odgovarajuću hranu". Taj dokument je rezultat akcije koju su vodili FIAN (Međunarodna organizacija za ljudska prava koja se posebno zanima za prava na hranu), VANAHR (Svetska alijansa za alimentaciju i ishranu) i Institut Žak Mariten. Smatra se da član 4 Projekta kodeksa nudi aktuelnu definiciju prava na ishranu. On predviđa: "Pravo na odgovarajuću hranu znači da svaki čovek, svaka žena i dete, sami ili kao zajednica, mora da u svako vreme beneficira fizički i ekonomski pristup dostatnoj hrani, ili da koristi odgovarajuće resurse kako bi to koristio na način koji je kompatibilan sa ljudskim dostojanstvom. Pravo na dostatnu hranu je deo prava na razini dostatnog života. Pravo na ishranu je posvećeno u više međunarodnih ugovora o ljudskim pravima i drugim tekstovima."

Odsustvo apsolutnog siromaštva može se smatrati kao minimalna norma u oblasti prava na dovoljnu razinu životnog standarda.

U pojmovima prihoda, prag relativnog siromaštva se normalno definiše kao procenat srednjeg prihoda po stanovniku jedne zemlje. Većina teoretičara društvenih nauka saglasila bi se da se svaka cifra izvan 40 odsto prihoda po stanovniku smatra generalno kao odsjaj stanja relativne lišenosti. Tako bi se lestvica od 40 odsto nazivala "pragom relativnog siromaštva" ili "pragom adekvatnosti".

U aprilu 2000. UN Komisija za ljudska prava imenovala je specijalnu grupu za izradu novog standarda međunarodnog prava i da izvesti kako da to postane efektivno.

Međutim, "banda četvorice", SAD, STO, MMF i Svetska banka, kao i najveće transkontinentalne privatne korporacije, favorizuju Vašingtonski konsenzus, kao svoj odgovor na pravo na hranu. On ima četiri saveta koji se primenjuju globalno, u bilo koje vreme, na bilo koju ekonomiju: privatizacija, deregulacija, makroekonomska stabilnost i budžetska kresanja.

Vašingtonski konsenzus je bila serija džentlmenskih sporazuma iz sedamdesetih i osamdesetih, između međunarodnih finansijskih organizacija i Federalnih rezervi SAD, sa ciljem postepenog ukidanja regulatornih mera koje su nametnule vlade finansijskim tržištima i, na kraju, sa potpuno liberalizovanim tržištima. Za zvaničnike ovih institucija Konsenzus je sveti spis (za zemlje trećeg sveta, posledice suprotstavljanja principa prava na hranu i Vašingtonskog konsenzusa su istinska katastrofa. Institucije Breton Vudsa, STO i Američkog ministarstva finansija imaju moći suzbijanja, finansijskog udara, koji su znatno veće nego kod FAO, Unicefa, SZO ili UN Komisije za ljudska prava).

 

Ništa bez milijardera

 

Svetska konferencija o ljudskim pravima u Beču 1993. proklamovala je ekonomska, socijalna i kulturna prava. Jednaka u statusu i univerzalna, ona su postala dodatak građanskim pravima proklamovanim 1948. Pravo na hranu je prvo među novim pravima, koja su prihvaćena od svake zemlje, osim od vlade SAD, i ono kaže: "Pravo na adekvatnu hranu je ostvareno kada svaki čovek, žena i dete, sami ili u zajednici sa drugima, ima fizički i ekonomski pristup u svako vreme na odgovarajuću hranu ili sredstva za njeno dobavljanje. Ono implicira raspoloživost hrane u količini i kvalitetu koji su dovoljni da zadovolje dijetne potrebe individua, i prihvatljive u okviru kulture. To je nedeljivo vezano sa inherentnim dignitetom ljudske ličnosti."

Prihvaćeno na Svetskom samitu hrane, koji je UN organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) organizovala 1996. pravo na hranu je bila novatorska ideja. Pre toga, proizvodnja, distribucija i transport hrane prepuštani su u potpunosti tržištu, a džak pirinča, litar mleka ili kvintal pšenice smatrani su robom, rezervatom kapitalističkog slobodnog tržišta.

Neki autori, među njima i Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i bivši glavni ekonomista Svetske banke, krive za krizu i nepoštovanje prava na hranu nedostatak političkog lideršipa u OUN. Stiglic tvrdi da lideršip OUN ne može da izađe na kraj sa kombinovanom silom transkontinentalnih finansijskih oligarhija i njihovim plaćenicima institucija Breton Vudsa i STO. OUN su većinski odlučne u zagovaranju prava na hranu, ali je njima teško da reformišu Svetsku banku i MMF, da se suprotstave STO-u ili prizovu pameti američko ministarstvo finansija. Zato je svojevremeni gensek OUN Kofi Anan bio odlučio da pozove lidere svetskog biznisa, sa sugestijom da potpišu Global Compact sa UN.

Ideja je lansirana na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu, 31. decembra 1999. Forum je postao godišnji skup 1.000 najmoćnijih transnacionalnih korporacija.

Da biste se pridružili Klubu 1.000 (zvanični naziv), morate da vodite bankarsku, industrijsku ili uslužnu imperiju sa godišnjim obrtom većim od jedne milijarde dolara. Kompakt (Ugovor) ima devet principa. Kofi Anan je zatražio od svetskih gospodara "da prihvate i ostvare" Ugovor, da primenjuju njegove principe u svojim aktivnostima i podržavaju njihovu primenu od javnih vlasti i vlada. Baroni Davosa dali su tada njegovom sporazumu ovacije od nekoliko minuta (a svaka korporacija koja potpiše dobija pravo da stavi logo UN na sve svoje dokumente, što je PR i marketinški rudnik. Potpisnici uključuju najveće transnacionalne korporacije hrane).

 

Suština je u eksploataciji

 

      Oni koji su poslušali savete Svetske banke žrtvovali su sopstvenu prehrambenu poljoprivredu, pa danas nisu samodostatni, smatra autor Serž Alimi iz antiglobalističke intelektualne grupe mesečnika Mond diplomatik.

U red radikalnih viđenja budućnosti prava na hranu spadaju i ideje Rene Dimona, agronoma, planetologa. Video je mnoge gladi u svetu, i proučavao dva tipa nove tranzicije u socijalizam. On svoje studije pravda najvećom gladi istorije, koja je već počela, sa 500 miliona ljudi kojima preti smrt u narednim godinama. Protiv civilizacije rasipništva, grabeži i profita koji su odgovorni za glad, Rene Dimon poziva na generalnu mobilizaciju. Treba, tvrdio je, izgraditi seljačke vlasti i uspostaviti socijalizme na čvrstoj agrarnoj osnovi u zemljama kojima drugi vladaju, a drugde predložiti seljaku participaciju. Dimon je smatrao da samo socijalistički društveni odnosi ostvaruju u potpunosti ljudska prava na hranu, i da kapitalizam koji živimo to nikada neće činiti, zbog svoje suštinski eksploatatorske prirode.

Izvesna redistribucija bogatstava mogla bi da poboljša planetarnu alimentarnu situaciju, smatraju takođe antiglobalistički stručnjaci za pravo na hranu. Kada se životni standard poveća, doprinos životinjskih proteina omogućuje poboljšavanje alimentarnog režima. Direktna potrošnja žitarica je rešenje, ali čim se stanovništva obogate, ona traže da variraju svoju ishranu...

Činjenica da žrtve žive u nekoj stranoj zemlji, koja ima obavezu da štiti i poštuje pravo na ishranu, ne oslobađa njihovu državu dužnosti da dela odlučno kako bi zaštitila pristup hrani u drugim zemljama. Ako neka transnacionalna kompanija, koja ima sedište u jednoj zemlji, uništava pristup hrani u drugoj zemlji (nasilnim izgonima, na primer), to bi moralo da se završi akcijom pred pravdom, u skladu sa pravnim sistemom države A čak i ako država B ne interveniše. Ako neka firma u zemlji A upražnjava damping u međunarodnoj trgovini protiv neke ranjive grupe zemlje B, i ako je, posledično tome, ta grupa lišena svakog pristupa hrani, zločin protiv prava na ishranu mora se smatrati kao kažnjiv u zemlji A, čak i ako zemlja B ne interveniše.

Odsustvo resursa i ograničene kontrole trgovine i finansija na međunarodnoj lestvici imaju reperkusije na kapacitet država-nacija da ispune obavezu i olakšaju pristup dostatnoj hrani. Zato je neophodno jačanje nacionalnih socijalnih politika sa svetskim socijalnim politikama.

Obrazovanje sve više poklanja pažnju pitanjima ishrane i ljudskih prava. Univerziteti se bave tipovima i obimom problema svetske gladi, ekologijom i politikom nestašice hrane, političko-ekonomskim uzrocima nedovoljnog davanja prava na hranu, sociokulturnim ili fiziološkim izvorima nutricione deprivacije. Razmatraju se i legalni mehanizmi kroz koje se pravo na hranu smatra garantovanim UN deklaracijama,  poveljama, i agencijama. Proučava se i politička ekonomija proizvodnje hrane i distribucije, te šta čini adekvatnu hranu, ili pak komplikuje pitanja osnovnih ljudskih prava.

U ovom analitičkom procesu, Fridman škola nauke hrane i politike u SAD, na primer, traži odgovore na komparativna pitanja poput: "Kako je ljudsko pravo na hranu definisano i primenjeno na različite legalne, moralne i kulturne tradicije?; ima li puteva u kojima međunarodni, nacionalni i lokalni napori mogu da budu međusobno ojačani i manje konfliktni? Kakve su veze i lekcije prava na hranu i drugih ljudskih prava? Da bi se ostvarilo individualno pravo na hranu, kakve su uloge nauke o ishrani i politike, posebno u nacionalnom rešavanju?"

 

                                                                                                                                                Nastaviće se

 

 

 

Hoće da jedemo samo njihovo

 

"Liberalizovanje trgovine i razmena našim zemljama nisu doneli ništa pozitivno. U 1960, prilikom oslobođenja, 85 odsto stanovništva živelo je u ruralnoj sredini. Bili smo srećniji, imali smo više hrane, bili smo više u formi. U 2000. nema nas više od 65 odsto, umorniji smo, siromašniji, a svi naši proizvodi su na svetskom tržištu. Znači, za 40 godina trgovina nam nije ništa donela. Naše države su pale pod tutorstvo, prezadužene su, dezertifikacija je ubrzana. Postoji beda na selu, sa velikim periodima suše, nedostatka hrane. Ako vi imate probleme, katastrofe, imate i pomoć. Ako mi imamo katastrofe, naša jedina referenca je Bog, čak i ako to pogađa 70 do 80 odsto seljaka. Ne može se od afričkog seljaka tražiti da se takmiči sa evropskim seljacima, iz tri glavna razloga:

1) Kod vas ne postoji nijedna porodica koja proizvodi 10 odsto, ili pet odsto onoga što jede. Vi odlazite u prodavnice kao čitav svet. Samodostatnost u ishrani za nas je fundamentalna, zato što moramo da proizvedemo ono što jedemo;

2) Vi imate ekološku situaciju koja vam pruža prednosti. Mi imamo tri do četiri meseca kiše. Ekonomski razvoj vaših zemalja stvorio je uslove (puteve, obrazovanje, zdravlje) koje mi nemamo. Kada nam kažu da ćemo liberalizovanjem tržišta više zarađivati, mi kažemo ne, jer nismo kompetitivni sa vama. Fundamentalna teškoća sa kojom se suočavamo jeste nemogućnost dijaloga između afričkih i evropskih seljaka;

3) Vaš PAC nam je naneo puno zla. Vi kažete: "Sa našom preteranom proizvodnjom pomoći ćemo ljude u Africi". Ne, nama šalju krompir i pileća krilca koji nemaju nutritivnu ni ekonomsku vrednost, deregulišući tako farmersko pile. Šalju nam žito koje nije naša osnovna hrana. U 1960. godini 15 odsto Senegalaca jelo je hleb, a danas 70 odsto, i mi nikada nećemo proizvoditi hleb. Zar nije velika opasnost za narod da zavisi od hrane koju ne proizvodi? Vi ste, Amerikanci, Novozelanđani, elaborisali GATT, a danas STO, naše vlasti nisu bile pridružene, bili su to pregovori među zapadnjacima. Ono što nas brine jeste da je svetsko tržište poljoprivrednih proizvoda 10 odsto. U ime čega 10 odsto mora da mobiliše svet i da stvara drame? Drugi neki, a ne mi, imaju interes u ovih 10 odsto, to je agrobiznis.

Kako se može braniti princip da je slobodna razmena slobodno tržište, kada svetska cena ne postoji jer je određuju najbogatiji - multinacionalke. To je lažna rasprava. Za to imamo dokaz sa kafom: liberalizovano je tržište kafe. Već 30 godina to je tržište na kome seljak zarađuje najmanje, a potrošač plaća najviše. A nama govore da svetska cena služi da potrošač plati manje. Je li ljudskom biću zabranjeno da proizvede ono što jede? Da li to treba da bude zločin? U čemu je problem to što seljaci žive od svoje delatnosti? Nas je 60 do 80 odsto stanovništva, mi živimo od naše delatnosti i žele da nas ubede kako to ne smemo da radimo. Primer: u regionu reke Senegal kod nas postoji mogućnosti navodnjavanja. Tamo ima 300.000 porodica koje proizvode pirinač, najpre za sopstvenu ishranu, a potom prodaju viškove. Svetska banka kaže vladi: "Cena po kojoj proizvodite pirinač je previsoka. Treba omogućiti uvoz pirinča". Ali, ako je pirinač na tržištu po jednom santimu, i ako je 300.000 porodica izgubilo svoju delatnost, dakle prihod, šta će one kupovati? Kako će živeti? Dakle, ne može se funkcionisati sa svetskom cenom.

Samodostatnost u ishrani je pravo svakog naroda da jede proizvode svojih seljaka. Ako ovo nije važno, šta je u životu važno?"

(Mamadu Sisoko, počasni predsednik Mreže seljačkih organizacija Zapadne Afrike, na Kongresu ruralne koordinacije 2002. u Francuskoj.)

 

 

 

 

Slučaj filipinskih seljaka

 

U 1991-92. neki regioni Filipina pogođeni su jakom sušom koja je trajala nekoliko meseci. Seljaci iz Seltan Kudarata potrošili su sve svoje rezerve hrane zbog suše. Zatražili su pomoć od vladinog organa zaduženog za hitno snabdevanje u regionu. U više navrata sreli su se sa zvaničnicima koji su im najavili da će seljaci primiti padi pirinač na osnovi pozajmice, posle sledeće žetve.

Obećanje nije održano. Seljaci su takođe saznali da je pirinač padi prevezen do skladišta na drugim mestima i osumnjičili su da su nepoštene transakcije vođene iza njihovih leđa. U iščekivanju, zajednica je zabeležila smrt dece i starih osoba izazvanih glađu. Odbijajući da tolerišu apatiju vladine institucije, oko 1.500 seljaka se okupilo pred skladištem, uzeli su padi i podelili ga kako je dolikovalo. Pirinač je dat članovima zajednice na osnovi pozajmice, kako je prethodno i dogovoreno sa zvaničnicima. Sutradan je vlada uhapsila 21 seljačkog rukovodioca, optužujući ih za krađu. Dobar deo padi pirinča bio je takođe uzet od zajednice. FIAN, Međunarodna organizacija za ljudska prava koja se bori za pravo na ishranu, lansirala je onda kampanju u ime seljaka koji pate od gladi, i u ime njihovih zatočenih rukovodilaca. FIAN se pobunio protiv optužnice za krađu pozivajući se na pravo na hranu i obavezu države koja iz toga proističe.

Jedan od seljaka pisao je organizaciji FIAN: "Nikada ne bih verovao da seljaci poput nas mogu da budu slušani na nacionalnoj i međunarodnoj razini. Tolike osobe se interesuju za našu situaciju i priznaju kako smo i mi ljudska bića sa dostojanstvom i pravima." Posle godinu dana, vlada je prekinula proganjanja rukovodilaca seljaka. Ministar pravde priznao je da seljaci nisu bili krivi za krađu. On se pozvao na okolnosti koje su se okončale akcijom seljaka. Kada je reč o obavezama poštovanja zaštite, države moraju da obaveste o svakom aktu koji ometa pristup ishrani u drugim zemljama.

 

 

 

 

 

"Kako se može braniti princip da je slobodna razmena slobodno tržište, kada svetska cena ne postoji jer je određuju najbogatiji - multinacionalke. To je lažna rasprava".

 

 

 

Učinak po hektaru polja bogataša je bez interesa, ako su siromašni previše siromašni da kupe taj višak.