Zadnja strana
Pozdrav iz
pemzije
Piše:
Milan Milutinović
Dragi čitaoci
Tabloida, dragi građani Srbije, dragi prijatelji i komšije,
dragi stanovnici pritvorske jedinice u Sheveningenu, drage sudije Haškog tribunala,
mili i dragi
znani i neznani!
Teško mi je da vam rečima izrazim
koliko ste me svi zadužili, koliko
ste utisaka na mene ostavili,
a mogu samo da zamislim šta
vi o meni nakon svega mislite...
Ja jesam
danas slobodan građanin, jeste da sam podneo
državi zahtev da mi odobri apanažu
od preko hiljadu evra i
pripadajuću kancelariju u kojoj ću da se prisećam svojih predsedničkih dana, ali...
Nikad i
ni pod kakvim okolnostima neću zaboraviti da sam mogao
divnu karijeru mirnog bibliotekara da napravim. Međutim,
loša sreća, slaba kičma i sve
tako nešto, stalno su bili uzrok
mog neželjenog napredovanja.
Te, ajde
ti Milane za ambasadora u Grčku, te ajde
ti Milane da malo budeš
predsednik države, te vidi, boga
ti, ako možeš
da prodamo Grcima (dobar si
sa njima) one avione kanadere za gašenje
požara...
E, ovo
sa tim avionima
za gašenje
požara, to je meni bilo sumnjivo! Kakvu poruku to meni Bog i Slobodan Milošević šalju, a znaju
i jedan i
drugi da ja nisam vernik
nego član partije?
Posle čujem
da su oko
mene i mimo
mojih ustavnih ovlašćenja padale
razne komande: ožeži, raspali, sprži, sagori i
slično. Kakvo gašenje, pa mi smo imali drugi
zadatak!
Meni je toliko
bilo zapisano da idem sa vrha
na vrh, da
je to meni danas skroz prirodno. Eto, da mi je neko
nekad rekao da ću u dvorcu Rambuje kod Pariza
danima da sedim, debatujem, šetam i razmišljam o slavnim Lujevima i Napoleonu,
da ću piti bolji viski i
pušiti tanke
cigarilose, ja bih mu poverovao (takve sam sreće,
šta da radim!).
Ali, da mi je neko rekao da će posle
toga i Srbija da zadimi, da
će da gori, to stvarno nisam verovao.
Mada...
Jeste, rekao
sam ja "ke sera, sera", i bilo je šta je bilo. Kažu da
je moj skupoceni mantil koji sam
prebacio preko ramena tom prilikom i taj tanki
cigarilos, mnogima zasmetao.
Ali, zašto?!
Pa meni kao predsedniku pripada određeno pravo na uživanje. Pa to su shvatile i
naše nove demokratske vlasti čim sam došao
iz nepravedne i ničim izazvane
tamnice u Sheveningenu. Rekli su mi, gospodine
Milutinoviću, Srbija je demokratska država, ona ima zakonsku
obavezu da brine o svojim istaknutim građanima, a kad su bivši
predsednici u pitanju, tu nema da
nema! Izvol'te, domovina vam je na usluzi!
Pomislio sam
kako je to neobično! Ja nisam vernik,
ne verujem u Boga, ali moj bog, ako
negde postoji, govori sa nebesa:
"...Evo ti Milane Milutinoviću, pa uzmi koliko ti
treba, ako misliš da si
zaslužio!"
Kako ja
mogu znati jesam li zaslužio?
Možda me Bog iskušava? Možda hoće da kažem: "...Nemojte, gospodine, ja sam jedan
bedni beskičmenjak i kukavica, podlac
iz dobre familije, poslušnik kakvog majka
nije rađala, moralni otpad i
čovek koji je dozvolio da ne vidi oko sebe
Sodomu i Gomoru, nego je još njome i
predsedavao!"
Možda je tako
trebalo da kažem? Ne znam. Onda bi me taj bog, ako postoji, počastio
teškim iskupljenjem
i bacio me na grdne muke.
Možda bi on šapnuo Haškom tribunalu da
me baci na dno u tamnicu naredne
dve decenije...
Uostalom, ja
se ne razumem u tu njegovu nebesku administraciju. Mene je oduvek zanimalo šta piše u Ustavu, koliko ja imam ustavnih prava, a zanimalo me i šta drugovi u partiji
kažu. Da li baš moram
svako pravo da iskoristim, ili da ta
prava koristim kad mi drugovi kažu da je u redu...
A to sa
nebesima ostavljam teozofima neka raspravljaju. Sad me zanima moje pravo na
onih hiljadu i kusur evra
mesečno što mi pripada kao bivšem
predsedniku i ona kancelarija, koja mi takođe pripada kao moje
pravo na dokolicu u penzionerskim danima.
E, jedino
ne znam ima li još onih
cigarilosa, da zapalim jednu, mada nije dobro
za zdravlje, ali zapalio bih...
Ne, ne bih, ma kakvi... Pa da opet negde
nešto gori. Čim ja nešto zadimim, negde se nešto zapali. Ma ne pada mi na pamet!
Ja sam, gospodo,
u penziji. I tačka.
Dalje, što se tiče ovih sudija
u Hagu, ja mogu reći da
su svi bili
fini, i da
su odmah razumeli moj životni
pravac. Zapravo, bilo im je jasno
da sam ja
jedan čovek koji nema o čemu da brine, jer se ja uvek nekako
nađem na srećnom kraju kao
dobitnik.
Jesam li
vam ikad ličio na gubitnika,
čak i kad
je ceo svet rekao da smo
propali? Ne! Naravno da ne! Ja sam
neko ko izgleda
zadovoljno, ko je svoj život proživeo
u raznim državnim, partijskim i diplomatskim
foteljama, pa mi je čak i u tom Sheveningenu bilo komforno (nisu to srpske robijašnice, daleko bilo).
Eto, konačno,
kad se sve lepo složilo i
ja se vratio kući, sad bih
mogao da u onoj kancelariji što mi pripada za izvanredne
predsedničke zasluge, napišem i
jednu knjigu zanimljivog sadržaja, pod radnim nazivom "Sećanje na pušenje", ili "Razmatranje o dimu".
U knjizi
bih pokušao da razjasnim
metafizičko prisustvo faktora sreće u mom životu. Kažem "pokušao", jer to nije baš
razumljiv proces. Ja sam samo
ćutao i radio, a mene su uvek
birali, i birali, i birali...Ako mi krene, možda
dosegnem vrhove tih tajni, a možda
je taj bog u koga ja ne verujem, ili ga ne vidim,
naprosto presudio u moju korist daleko
pre Haškog tribunala.
Ergo, imam pred sobom jednu
ugodnu zavetrinu, ispred mene je vreme mudrog starenja,
ali ne bih ruku u vatru (ne u vatru!) bacio da
me neka sila opet ne pozove na istaknutu državnu
funkciju. Razmišljam, da li
bih ja sad umeo da odbijem
takvu ponudu?
Nikad ništa tako značajno
nisam odbijao. Nije red, nije kulturno, nije prihvatljivo i nije dobar primer partijske discipline odbiti visoki položaj. Kako je to lepa reč! Položaj! Polažući funkcionera na
visoko mesto, partija pokazuje apsolutno poverenje i ukazuje čast.
A šta
ako je sve to u mom slučaju bilo jer
su znali da sam poslušan?
Ne, to ne bih voleo da mi neko kaže.
I ako je tako bilo, neka mi nikad
ne kažu. Želim da odem neobavešten.
Uostalom, ja
sam radio u informativnim službama. Najbolje vesti ostajale su među nama.
Tako i
vama savetujem, mili i dragi
znani i neznani:
ako dođe do nečega, nikad se nismo ni poznavali!