Francuska

Skidanje maski: knjiga Ivana Stefanovića o privilegijama francuskih senatora

Senat, a mafija

Nakon desetak bestselera o privilegijama političara poznati lovac na korumpirane i kastu od 500 izabranih, francuski novinar Ivan Stefanović, knjigom Senat, anketa o superprivilegovanim ponovo udara u najbolniju tačku republike, u finansije 

 

piše: Mile Urošević,

  dopisnik iz Pariza

 

Klod je Francuskinja, rođena je 1950. godine u Parizu i odnedavno je u penziji. Za dlaku je preduhitrila novi zakon o penzijama. Radila je od svoje 18 godine i plaćala socijalno više od 40 godina. Sada joj država daje nekih bednih 450 evra mesečno. Fali samo 50 evra pa da ima za celu kiriju. Za hleb i vodu predviđena je penzija njenog muža, 589 evra svakog meseca. Francuzi su precizni.

Za Kinu ili Kubu ova suma bi predstavljala pravo bogatstvo, u Srbiji s tim novcem može skoro normalno da se živi, ali u Parizu ne. Sve ispod 1.500 evra mesečno je beda. Tako se i zvanično vodi granica siromaštva za jedan bračni par. A život je skup. Običan život, preživljavanje.

Hleb košta oko pet evra, koliko i najjeftinija piletina. Ona od koje se na duže vreme gube zubi i dobija slepilo. Pravo pile koje je kaskalo po avliji i kljucalo kukuruz nema cenu. Ni za 20 evra po kilogramu ne može da se kupi. Obični kotleti iznose od osam do 10 evra po kilogramu, a sir je odavno već luksuz. Kupuje se na grame.

Telefon i struja za dvosoban stan ili manju kuću redovno prelaze 200 evra mesečno, a kod onih koji imaju decu u magarećim godinama ili rodbinu u inostranstvu telefonski računi su često astronomski. U našem slučaju to je bar pola Sašine penzije. Da, upravo tako, Saša je poreklom Srbin koji je 30 godina radio u velikoj avionskoj kompaniji. Naravno, ovaj uvod nije nikakva kuknjava, niti je namenjen nekom sakupljanju dobrovoljnog priloga za pomoć jadnom paru penzionera, već je samo ilustracija kako žive i sa koliko novca raspolaže najveći deo francuskih penzionera.

 

Poklon bogatašima

 

Sa radnicima je situacija slična. Danas su gotovo sve plate u Francuskoj na nivou minimalca. Niko ne daje više od onog što mora. Ko hoće da radi za toliko, nek izvoli, na vratima se gužvaju besposleni. Gazda može da bira i da ucenjuje. Minimalac je ovde tačno 1.038 evra neto. Svima je jasno da jedna takva plata u skupoj državi nije dovoljna da se jedna porodica prehrani, pa čak ni bračni par bez dece koji ne plaća stan.

U bogatoj Francuskoj živi najveći broj siromašnih u celoj zapadnoj Evropi. Za to vreme njeni bogataši oslobođeni su brojnih dažbina a njihov minimalac odnosi se na porez koji plaćaju, ako ga uopšte i plaćaju. Čak je i Evropska unija intervenisala i dala Francuskoj rok da promeni zakon o fiskalnom štitu. Ovaj štit, u stvari, predstavlja poklon francuskim bogatašima, vrstau podmićivanja da ne idu iz zemlje i ne nose svoj kapital u neki fiskalni raj. Zakon se ne odnosi na biznismene stranog porekla koji žive u Francuskoj. To je vrsta finansijskog rasizma, ali Sarkozi ne mari više za to. Njega je pogodio jednomesečni štrajk. On je tvrdoglav, bezobzirni debelokožac koji, pre svega, misli na sebe i svoje ljude koji ga drže na vlasti. On je predsednik bogatih Francuza.

Nedavno je objavljena jedna lista, koja, navodno, potiče iz zvaničnih poreskih knjiga države gde piše: Nagi Bokša de Šarkozi, poznatiji pod umetničkim imenom Nikola Sarkozi, u znak zahvalnosti za svoj trud, rad i znoj u Jelisejskoj palati, gde privremeno vrši dužnost predsednika Francuske Republike, prima svakog meseca skromnu sumu od 24.874 evra i 55 centi neto. Istovremeno, prima tri penzije. Najpre ona koju je zaradio kao bivši deputat od 9.298 evra i 21 cent, pa druga za funkciju bivšeg ministra 8.776 evra i 34 centa i nagrada za ulogu gradonačelnika grada Neji od svega 6.241 evro i 92 centa. Summa summarum, voljeni sin bogate Francuske drpa iz državne kase svakih 30 dana 49.191,02 evra.

Mnogi će ovde pomisliti da je i sam dopisnik ljubomoran i upoređuje neke bedne penzije prijatelja, a možda i svoja lična primanja sa platom prvog čoveka jedne nuklearne sile i pete svetske ekonomije. To, naravno, nije tačno i prava namera aritmetike članka je jedna druga cifra. Penzioneri plaćaju neki minimalni porez na svoje bedne prihode, a Sarkozi - ni cent. Već 12 godina čovek ne plaća državi ništa, iako su mu slali reklamacije od 1995. godine. On tvrdi da je pre nego što je postao predsednik bio težak svega milion i po evra, iako poseduje stan od 340 kvadratnih metara u najskupljem delu grada, rezidenciju na Korzici, stan na planini iznad Šamonija i još puno toga bar dva puta vrednije od bednih milion i po evra. Tek koliko da ne plati porez na superbogatstvo koji je uvela levica u svoje vreme. Ukoliko su ove cifre preterane, jer zainteresovani iako nije negirao, nije ni potvrdio, postoji druga jedna matematika koja je mnogo egzaktnija. Reč je o skoro pravoj mafiji zvanoj - senat.

 

Koreni

 

Herman van Rompej, predsednik Evropskog saveta, ima platu od ravno 30.024 evra. Zašto i onih 24 evra nije poznato, kao što nikome nije jasno čime je zaslužio i onih 30.000 svakog meseca. Šta on to tako veliko i važno i teško radi, pitaju se Francuzi, a niko se ne žuri da im da odgovor. Devedeset odsto ljudi i ne zna ko je Herman van Rompej, ali svi misle da je plaćen da ne radi ništa i pusti majstore zidare da rade šta žele.

Pitanje bez odgovora odnosi se i na Žozea Manuela Baroza, koji ima istu platu kao i njegov kolega, iako ne rade isti posao. Zašto se izdvajaju tolike pare za tako neproduktivan posao i radno mesto po ključu, za potpuno antidemokratski postavljene u te fotelje. Već smo i ranije prenosili pisanja stranih medija o penzijama članova ove kvazimafije pri Evropskoj uniji, koja sebi dodeljuju plate i penzije praktično onoliko koliko požele.

Ni u Francuskoj stanje nije mnogo bolje, ako nije i gore. Nikola Sarkozi i prvi ministar Fransoa Filon imaju istu platu - 27.287 evra i 95 centi. Ostali ministri nekako preživljavaju sa 18.000 evra, a mora da gladuju poslednju sedmicu u mesecu, jer imaju svega 12.000 evra kako u februaru koji ima samo 28 dana tako i u julu i avgustu koji su oba gotovo beskrajni sa po 31 dan. Kako preživeti sa manje od 500 evra dnevno - pitanje je sad.

 Predsednik male francuske opštine je gotovo volonter jer nema mesečnu platu ni 500 evra, ali njegov kolega u Parizu, za istu titulu ima 11.000 evra, plus sve besplatno. Njegov najniži savetnik ima 5.000 evra, što je dva puta više nego što prima prvi regionalni savetnik, ali Pariz je Pariz i nije izgrađen za sedam dana, kao što ni njegove privilegije nisu nastale u doba Sarkozija. One vuku koren iz doba Revolucije pa i pre toga.

 

Prinčevi Republike

 

Plate su ipak samo nadoknada za uloženo znanje i trud. Ali pitanje je šta biva sa penzijama koje padaju na teret naroda. Za obične budale i anonimuse stvar je spakovana. Zakon je izglasan bez obzira na proteste i svako ko preživi doba odlaska u penziju dobijaće po tarifi koja zavisi od toga šta je radio i koliko mu je gazda uplaćivao. Jedini uslov je da ima 67 godina i da je radio non-stop 44 godine. Jedino su senatori oslobođeni takvih gluposti. Oni rade samo šest godina kada automatski stiču penziju od 2.000 evra. To je više nego što prima bivši tehničar koji je 44 godine radio u nekoj fabrici. Kažu da za jedan uložen evro u penzioni fond svaki senator izvlači sedam i po iz penzione kase.

I dok su sve kase socijalnog prazne, dotle su kase senatorskih penzija prepune i imaju 575 miliona evra rezerve, što je dovoljno za 20 godina međusobnog privilegovanja. Doduše, te pare su samo u startu bile državne, a sada su regularno uložene u špekulacije na berzi, pa prema tome, nema razloga da se bilo ko buni, jer ne plaća narod, nego berza, a berzu finansiraju "marsovci", a ne radnici na planeti Zemlji. Koje su to podle šeme!

U Srbiji su klasni državni lopovi, izgleda, prave "bebe" u odnosu na poštene radnje francuskog Senata. Tako bar proizlazi iz jedne obimne knjige koja je ovih dana uzburkala francusku javnost. Autor ovog dokumenta je opet Francuz, poreklom Srbin, Ivan Stefanović. On nije nimalo nepoznat francuskoj publici, čak bi se moglo reći da je broj jedan u borbi protiv državne mafije i političke korupcije, koji su navalili na zemlju ljudskih prava i slobode k'o beda na sirotinju.

Treba znati da francuski Senat ima godišnji budžet od 300 miliona evra. Kapital kojim Senat zaista raspolaže je, nasuprot tome, velika državna tajna. Niko je ne bi odao ni pod pretnjom mučenja. Koliko keša, koliko obveznica, koliko zgrada i drugih vrednosti za ovu državu u državi koja ne radi ništa osim što potvrđuje zakone koje im vlada donosi na zlatnom poslužavniku. Sve to uz šampanjac i kavijar u jednom od najluksuznijih dvoraca na svetu, kakva je zgrada francuskog Senata.

Besplatna avionska putovanja po svetu, kokteli i prijemi u skupim hotelima uobičajen su način života svakog senatora pa čak i mnogih deputata. Stanovi od 200 kvadratnih metara u centru grada rezervisani su za elitu privilegovanih prinčeva Republike.

Više od 45 godina izvesni Kristijan Ponsele bio je na raznim političkim dužnostima, sabirajući plate i penzije od svih svojih mandata kako bi dobio veliki stan u centru Pariza. Koliko daleko može da ide jedan razmaženi političar i usput beskrupulozni grebator, potvrdio je novinar Ivan Stefanović u jednoj radio emisiji kada je obelodanio razlog zašto je stari senator Kristijan Ponsele zahtevao da ga presele sa šestog sprata u prizemlje. Naime, mala Justina - slatko malo kučence gospođe Ponsele - ima strah od visine i vrtoglavicu.

Žerar Larše, predsednik Senata, odbio je da se izjasni o knjizi koja je podigla prašinu povodom privilegija senatora, što, naravno, nikoga ne čudi. Jedino čudo je to što je Ivan Stefanović i dalje živ i zdrav. Bog, izgleda, čuva Srbe i kad postanu Francuzi.

 

 

Pravo pile koje je kaskalo po avliji i kljucalo kukuruz nema cenu. Ne može da se kupi ni za 20 evra po kilogramu. Obični kotleti iznose od osam do 10 evra po kilogramu, a sir je već odavno luksuz. Kupuje se na grame.

 

 

Predsednik Francuske prima svakog meseca skromnu sumu od 24.874 evra i 55 centi neto. Istovremeno, prima tri penzije.

 

 

Senatori rade samo šest godina kada automatski stiču penziju od 2.000 evra. To je više nego što prima bivši tehničar koji je 44 godine radio u nekoj fabrici.