Tabloid
istražuje
Nova nemačka medicina:
ne uznemiravaj mozak dok leči organizam (2)
Medicinska
inkvizicija brutalnija od crkvene
Rodonačelnik tzv. nove germanske medicine dr Rike Gerd Hamer
tipičan je primer obrazovanog lekara koji se nakon dugogodišnje lekarske prakse
i brojnih naučnih istraživanja kancera usudio da primeti da sa savremenom
medicinom i njenim alopatskim terapijama nešto nije u redu. Drugim rečima,
umesto da leči, ona organizam truje, sakati i još ga više slabi i muči. I,
Hamer je to javno i izgovorio. I zato je proglašen ludakom, oduzeta mu
je dozvola za rad i završio je na višegodišnjoj robiji
Ivona Živković
Za nastanak metastaze,
kod onih kod kojih je uočeno postojanje kancera, doktor Gerd Hamer
okrivljuje prvenstveno stres koji ponovo doživi onaj ko se sa
dijagnozom "opake bolesti" suoči. Zato za onoga kome je
dijagnostikovan rak ništa nije gore od straha i panike koja ga u tom
trenutku obuzme. A da strah i panika od otkrivanja raka budu prisutni najviše
doprinose mediji puni priča o borbi savremene medicine sa ovom "opakom
bolešću". Istovremeno građani se
neprekidno upozoravaju da je veoma važno da redovno vrše
preventivne preglede radi "ranog otkrivanja bolesti".
Ali, prema doktoru
Hameru, formiranje tumora predstavlja prirodan proces reparacije tkiva i on se
događa u životu svakog čoveka i predstavlja urođen prirodni program
samoodržavanja. Možete li da zamislite koliko ljudi na svetu je u svom
organizmu razvilo tumor, a da zato što nisu na vreme otišli kod
lekara na razne preglede nikada nisu ni
saznali da ga imaju ili da su ga imali.
"Što se tiče
dijagnostikovanja kancera", tvrdi dr Hamer, "oko 40 procenata
rutinskih pregleda otkriva stare učaurene tumore, koje treba ostaviti i ne
dirati ih. Ukoliko takva dijagnoza prouzrokuje nove konflikte, kao što je
to konflikt izazvan strahom od bolesti ili smrti, treba se odmah usredsrediti
na ove konflikte. U svakom slučaju, nikada ne treba paničiti ili strahovati od
"metastaziranja kanceroznih ćelija".
Povećano stanje stresa
Da podsetimo da je
konflikt svaki sukob koji nastaje u prirodnom protoku energije koja se kroz
svaki živi
organizam kreće u obliku većih i manjih vorteksa i koji su međusobno povezani i
sinhronizovani kao zupčanici na časovniku.
Da postoje glavni
energetski točkovi (čakre) znala je još drevna nauka. Tako se i
danas zna da su sve biohemijske reakcije u organizmu posledica ovog energetskog
protoka, ali farmaceutski biznis ovaj elektro-biohemijski proces uporno svodi
samo na proučavanje biohemijskih reakcija jer mu je samo to u interesu.
Ubacivanjem određenih
medikamenata (hemikalija) u ovaj sistem određene biohemijske reakcije se
remete, a simptomi "bolesti" koji su često neprijatni na taj način se
minimiziraju ili nestaju. Lečenje koje bi se zasnivalo samo na ispravljanju
energetskih tokova koji bi došli u konflikt, nije prihvaćeno kao adekvatna
terapija u konvencionalnoj medicini i smatra se alternativnom medicinom.
Ali, po tezama doktora
Hamera, ono što
konvencionalna medicina danas naziva bolešću, u stvari, predstavlja prirodni
proces izlečenja određenog organa ili njegovog tkiva nakon što je
on u dužem ili kraćem periodu bio izložen energetskom konfliktu. Intenzivan
konflikt (stres) može da dovede i do kratkog potpunog prekida u
napajanju energijom (kurcšlus) zbog čega na
određenom tkivu, u njegovim ćelijama, nastaje oštećenje koje priroda sama
nastoji da popravi.
U trenutku kada osetimo
konfliktni šok
autonomni nervni sistem uključuje se odmah u simpatikotoniju (povećano stanje
stresa) u nameri da snabde organizam sa više energije kako bi on
bio u stanju da što
pre reši
konflikt. Normalna simpatikotonija i normalna vagotonija smenjuju se kao dnevni
i noćni ritam.
Ovo uključivanje u
pojačanu simpatikotoniju vrši se komandom iz onog
dela mozga koji upravlja organom gde je došlo do energetskog
konflikta. Ovaj energetski konflikt organizam nastoji da reši tako
što
bi vortekse koji su se "upetljali" vratio u normalan optimalan tok.
Ukoliko je za rešavanje
nastale situacije potrebno da negde bude više tkiva (koji onda automatski
vuče i više energije), organ u kome je došlo do konflikta odgovara množenjem
ćelija. Ukoliko je potrebno manje tkiva dolazi do njegovog razlaganja
(topljenja) što
je, na primer, angina pektoris.
Tako je suština u
primeni nove nemačke medicine da se shvati biološki značaj konflikta
(koji je u suštini fizička pojava) i da se shvati kakve posledice on može da
izazove u trenutku kada ga organizam registruje, kada nastoji da ga reši i
najzad kada preduzima mere da izvrši reparaciju (izlečenje) oštećenog tkiva ili
čitavog organa. To je, prema doktoru Hameru, jedan sasvim prirodan proces i samo
priroda koja je organizam i stvorila može i da ga popravlja. Zato nova medicina
nastoji da ga u tome podrži, a ne da se u taj proces upliće (kao što to čini
alopatska) uključivanjem medikamenata koji proces remete, izazivajući nove
konflikte i nova oštećenja.
Pad energije
Dakle, simtomi
"bolesti" u teoriji dr Hamera predstavljaju samo deo procesa prirodne
reparacije organizma, i to druge faze, faze izlečenja nakon što je konflikt rešen. S
obzirom na to da je lečenje simptoma uvek srazmerno intenzitetu trajanja
konflikta u aktivnoj konfliktnoj fazi, treba uvek nastojati da se konflikt reši što je
pre moguće i organizam upravo to nastoji sam da uradi.
Ukoliko konflikt ne može da
se razreši
zbog postojanja prinude, na primer dugotrajne jake emocionalne nestabilnosti,
umanjivanje njegovog intenziteta predstavlja najvažniji korak. Ekstremno
aktivan konflikt koji dugo traje lišava telo energije do
nivoa kada organizam propada i jedinka umire od onoga što se naziva kaheksija
(stanje koje prati gubitak telesne težine, gubitak mišićne mase, anoreksija,
iscrpljenost, stres te opšte slabljenje organizma).
Psihološki
profil ljudi, na primer, koji su nesposobni da pobegnu od situacije koja ih
psihički uznemirava i ne odgovara im, ili ne mogu da održe ono što im
odgovara ili ne mogu da se zaustave u emotivnoj uzemirenosti onda kada je to poželjno,
i jednostavno ne znaju šta da
rade i kako da reše
neki problem i donesu odluku, stvaraju energetski konflikt u organizmu koji se
biološki
može
pojaviti sa simptomima multiple skleroze ili paralize.
Srčani infarkt je
posledica grozničave borbe za teritorijom ili nekim njenim sadržajem,
kao i osećanjem teritorijalne ugroženosti. Doktor Hamer je
tako priložio čitavu listu raznih tipova emocionalnih konflikata i precizno
definisao koji simptomi bolesti od njih mogu nastati.
Za vreme aktivne
konfliktne faze uglavnom se ne uočava nikakva fizička promena u organizmu koja
bi se mogla okarakterisati kao simptom bolesti. Simptom se pojavljuje tek u
drugoj fazi, u fazi zalečivanja.
Kancer koji se, na
primer, u prvoj fazi razvije kao kancer pluća, žlezdani kancer dojke, jetre,
pankreasa i slično obično se otkriva samo rutinskim pregledom (PSA test, mamograf,
Pap test) kroz takozvano "rano skeniranje" ili medicinskim pretragama
koje imaju zadatak da nešto pronađu. Ali skeniranje, rendgensko snimanje i sve
druge vrste pregleda (skopija) mogu, u stvari, da predstavljaju okidač novog
stresa, koji ima za posledicu stvaranje novog konflikta, jer i samo suočavanje
sa pregledima u emocionalnom smislu može da izazove konflikt
zbog zabrinutosti, straha od mogućeg pozitivnog nalaza, straha od smrti i
slično. Svi ti stresovi tako vode stvaranju novih kancera.
Opšti pad energije, umor,
glavobolja, otok, zapaljenje, groznica, zagnojenost predstavljaju naznake da je
neki postojeći konflikt rešen i da je sada organizam u fazi izlečenja prirodnim
procesom. Tako većina "bolesti" (kako to savremena medicina tumači)
uključujući i intraduktalni kancer dojke (25 odsto kancera dojke su
intraduktalni), materice, kancer bronhija, ili non-Hočkin lifom tretiraju se
alopatskom medicinom i medikamentima - kada su oni već u procesu
samoizlečenja.
Hemoterapija i
radijacija su tako veoma brutalni napadi na organizam koji sam nastoji da se
reparira i zaleči i on se tako emocionalno (energetski) batrga napred-nazad
između nade i panike. To je ujedno najteža situacija za pacijenta i izaziva
mnogo teže
komplikacije.
Od straha nastaje novi
stres koji je veoma štetan za lečenje. Strah lišava
telo energije potrebne za lečenje, a panika stvara nove konflikte i reakcije u
telu koji zaustavljaju proces izlečenja. Tipičan odgovor organizma je tada zadržavanje
vode kao rezultat postojanja "egzistencijalnog konflikta i "konflikta
koji nastaje smeštanjem
u bolnicu".
Uzimanje medikamenta u
drugoj fazi lečenja
"Hirurško
odstranjivanje tumora preporučuje se samo ako su vitalni nervi, arterije ili
drugi putevi za snabdevanje ili eliminaciju otpadnih produkata pogođeni, na
primer, opstrukcija creva, žučne kese ili dušnika. Ovo se događa u 15 do 20
odsto slučajeva, i to su jedini slučajevi kada tumor vodi do komplikacija.
Učaureni (inkapsulirani) tumori ne mogu da se razgrade zbog odsustva neophodnih
mikroba, mogu da budu uklonjeni hirurški, ukoliko pacijentu
smetaju. Ipak, hirurg treba da odstrani samo onoliko tkiva koliko je neophodno.
S obzirom na to da kancer ne metastazira, zdravo tkivo ne treba duboko
zasecati", smatra dr Hamer.
Što se tiče korišćenja
medikamenata (termin lek u našem jeziku nije adekvatan
jer podrazumeva medikamente koji ne leče već ublažavaju simptome), doktor Hamer
smatra da ih treba uključiti samo onda kada imaju efekat koji je u skladu sa
onim što
organizam sam nastoji da učini kako bi se izlečio. Ali u nastojanju da ublaže
simptome prirodnog lečenja (reparacije) koji mogu da budu veoma neprijatni, ovi
medikamenti često deluju suprotno nastojanjima samog organizma.
"Korišćenje
medikamenata treba da bude oprezno razmotreno i ograničeno na slučajeve gde je
to nužno, i to je pravilo. Davanje medikamenata može da zaustavi ili ublaži
simptome ili spreči komplikacije koje nastaju u fazi lečenja. Ali nijedan
medikament i nijedna terapija na svetu ne može zaista da izleči bolest.
Pacijent može
sam da tretira svoje simptome, jer samo on može da razreši
konflikt i samo on može da se izleči", naglašava dr Hamer. Zato
davanje medikamenata, biljnih ili hranjivih preparata uvek mora da bude u
skladu s tim u kojoj je fazi organizam - u aktivnoj konfliktnoj fazi (koju
nastoji da reši
i) ili u fazi reparacije nakon oštećenja.
Davanje medikamenata sa
simpatikotoničnim osobinama koji tonus organizma ubrzavaju i podižu
krvni pritisak pojačava simptome konflikta (produžava aktivnu fazu
konflikta i čak je pojačava) dok medikamenti sa vagotoničnim efektoma čine
suprotno. Dakle, očito je da "u aktivnoj fazi konflikta pacijent treba da
dobija samo "vagotonične" lekove koji smanjuju stres. Sedativi i
trankvilajzeri koji se uzimaju u dugom periodu mogu postojeći aktivni konflikt
tako da modifikuju da on postane odložen konflikt. Oni,
takođe, drastično umanjuju motivaciju i ukupnu energetsku snagu organizma koja
je neophodna da se konflikt razreši.
Citostatici ubijaju
Što se tiče davanja
medikamenata u drugoj fazi, kada se simptomi "bolesti"
primećuju, to je potrebno tek u 10 odsto slučajeva. Prema doktoru
Hameru, antibiotici ometaju ili potpuno prekidaju proces reparacije koji
obavljaju neki mikrobi na određenom organu (i koji imaju zadatak da ga očiste
od nakupljene kiseline, kako je to primetio još davno dr Antoan Bešam). Da li povišenom
temperaturom organizam onda topi toksine koji su otpadni produkt ovih
bakterija, pravo je pitanje za svakog lekara koji bi posegao za antibioticima
čim se temperatura podigne iznad 37 stepeni Celzijusa.
Naime, svi antibiotici,
kortizon, antihistaminici i antiinflamatorni medikamenti predstavljaju
simpatikotonične medikamente sa stimulativnim efektom. Kad se koriste u fazi
izlečenja (vagotoničnoj) oni očito ometaju ili prekidaju prirodni proces
izlečenja. Simpatikotonični medikamenti su ipak preporučljivi u slučaju
intenzivne faze lečenja sa potencijalno ozbiljnim komplikacijama, posebno za
vreme krize poput epileptične, naglašava dr Hamer.
Tako onaj lekar koji
primenjuje novu medicinu mora tačno da zna da medikamenti uvek budu
usaglašeni sa radom organizma. I to je potpuno suprotno alopatskoj medicini.
Kada je, na primer, mozak u pitanju, najveće
komplikacije dešavaju
se za vreme druge faze, sa lokalizovanim edemom koji prouzrokuje da se pritisak
u mozgu poveća - zbog čega treba učiniti sve da pacijent ne padne u komu. U toj
fazi korisno je edem manjeg intenziteta ublažiti prirodnim putem, na primer,
ispijanjem jake kafe ili čaja, uzimanjem grožđane fruktoze ili vitamina C i stavljanjem
leda na glavu. Hladne obloge na "vrućim tačkama" mozga su veoma
preporučljive, posebno noću. Pacijenti to vreme najteže podnose, a to je oko tri ili četiri sata ujutru, i to
je period kada se organizam uključuje na dnevni ritam rada mišićnog tonusa
(normotonija). Tada treba izbegavati izlaganje suncu, posetu sauni i toplom
kupatilu. Ukoliko se u toj kritičnoj fazi prepišu intravenozni fluidi, oticanje
u mozgu se povećava, što može da pogorša inače tešku situaciju.
Hamer podseća na to da
su svi citostatici otrovni simpatikotonični agensi. Oni ubrzavaju rast tumora
koji se razvija u aktivnoj - konfliktnoj fazi. Istovremeno, oni umanjuju
elastičnost moždanog tkiva koje je uključeno u proces lečenja. Preko
hemotretmana moždani
otok se naizmenično skuplja i širi te takav "harmonika" efekat može da
dovede do cepanja moždanog tkiva s ozbiljnim posledicama.
Tretmani zračenjem,
takođe, imaju citotoksičan efekat. Ukoliko zračen organizam uspe da se oporavi
od takvog tretmana videćemo u njemu leukemiju, i to biološki izaziva efekat
samosmanjivanja koji uključuje i kosti.
Hamer tvrdi i da je
jedna od najstrašnijih
stvari u savremenoj medicini kod obolelih od kancera davanje morfijuma.
"Samo jedna injekcija morfijuma data pacijentu u najdubljoj fazi
vagotonije može
da bude fatalna. On izaziva promene u mozgu, parališe creva i kompletno
onemogućava funkciju reparacije tako što jednostavno onemogućava funkcionisanje
čitavog organizma pošto slabi njegov životni nagon".
"Bolovi u toj
drugoj fazi reparacije, u stvari, predstavljaju dobar znak, znak oporavka, ali
konvencionalna medicina to ne shvata tako, već to vidi kao približavanje smrti.
I pomoću morfijuma pomaže organizmu da umre. I zaista veoma brzo,
organizam tako tretiran umire, ali ne od raka već od leka", tvrdi
doktor Rike Gerd Hamer.
Proganjanje
Takvim svojim tvrdnjama i načinom tretmana pacijenata Hamer
je zadao težak udarac farmakobiznisu koji na savremenim bolestima zarađuje
stotine milijardi dolara godišnje. Gerd Hamer je u potpunosti negirao samu suštinu lečenja kakvu nastoji da sprovodi već
decenijama alopatska medicina iza koje danas stoji Svetska zdravstvena
organizacija i čitav međunarodni medicinski establišment.
Njegova teorija nije zato slučajno nazvana nova medicina.
Hamer ljudski organizam upravo i vidi kao živo biće koje se samo održava, a ne
kao mašinu na kojoj svaki čas treba intervenisati (hemikalijama i
vakcinama) kako bi se održavala u životu. I to moćni
farmakobiznis nije mogao da podnese. Nevidljivi pipci ovog međunarodnog kartela
koji ima svoje plaćenike i agente uticaja na svakoj državnoj klinici, u svakoj
nacionalnoj vladi, na svakom univerzitetu, u svakoj medicinskoj i zdravstvenoj
asocijaciji - nisu više mogli da se sakriju. Tada je započet
orkestrirani napad na Hamera, bez presedana u istoriji savremene medicine.
Kada je dr Hamer 1982. godine hteo da na Univerzitetu u
Tibingenu (u Nemačkoj) predstavi svoju naučnu teoriju (sa svim naučnim
referencama i dokazima koje je prikupio) univerzitet je to bez obrazloženja odbio. O njegovim naučnim tezama nisu hteli (tačnije
nisu smeli) da daju nikakvu zvaničnu ocenu. Jedno vreme su ćutali, a onda je
univerzitetski komitet od doktora Hamera tražio da se odrekne svojih
teza pod pretnjom da će raskinuti s njim ugovor o radu.
Takva ucena je bila bez presedana u istoriji univerziteta.
Hamerove teze, međutim, niko naučno nije opovrgao, pa je
Hameru bilo nejasno zašto mu je objavljivanje naučnog rada uskraćeno. Pošto nije hteo da se odrekne svog rada, dobio je otkaz i
otvorio je privatnu lekarsku praksu. Tu je tek naišao na tešku opstrukciju.
Mediji su ga napadali zbog njegovog nastojanja da leči kancer, opaku bolest za
koju se podrazumeva valjda da ne može tako jednostavno da se leči. Posprdno su ga nazivali "doktorom
za rak", šarlatanom i kriminalcem koji naivne ljude zamajava i odvlači ih
od pravog medicinskog tretmana koji bi im spasao život. Ozlojeđeni pacijenti,
koji su u njegovoj klinici videli jedini spas od smrti (nakon što su već prošli
inkvizicijske tretmane alopatske medicine koja im nije pomogla), organizovali
su se i pisali žalbu državnim organima zbog proganjanja doktora
Hamera, ali je njihovo pismo vraćeno pošiljaocu sa naznakom - da ga je nemoguće
uručiti (!) Hamerova privatna klinika u Kacenelbogenu je tako 1985. godine
odlukom suda zatvorena, a pacijentima koji nisu želeli da je napuste zaprećeno
je hapšenjem.
Da bi mu oduzeli licencu i sprečili ga da se ubuduće bavi
lekarskom praksom, po zakonu Nemačke, morali su da utvrde da je mentalno
nesposoban za rad, pa je dr Hamer pozvan na psihijatrijski pregled. Pošto je odbio, "ugledni" psihijatrijski savet
najistaknutijih nemačkih psihijatara (kako ih je establišment rangirao) utvrdio je, bez pregleda, da je dr Hamer
psihopata i da nije sposoban za racionalno rasuđivanje. Zaključak su izveli na
osnovu toga što nije hteo da se odrekne svoje teorije (koju su oni
protumačili čistom uobraziljom) i nije hteo da prihvati načine lečenja kancera
koje je propisivala konvencionalna (alopatska) medicina.
Pošto je 1997. godine utvrđeno da je bez licence za rad kao
lekar savetovao tri osobe obolele od raka kako da se leče, uhapšen je i osuđen
na 19 meseci zatvora. I tužilaštvo u Austriji je povelo
spor protiv Hamera, ali je za divno čudo moralo da uvaži činjenicu da je od
njegovih 6.500 pacijenata obolelih od raka njih 6.000 (što predstavlja 90
odsto) ostalo u životu i pet godina nakon njegovog lečenja iako su svi bili u
poslednjoj fazi bolesti.
Pored dr Hamera, u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj i danas se
vrši sudski progon svih zagovornika nove medicine, dok
je samo sud u Španiji zaključio da nije na sudu da utvrđuje koja je medicinska
teorija ispravna, a koja nije. Tako se dr Hamer jedno vreme preselio u Španiju.
Ipak, napadi na njega se nastavljaju, iako njegovu teoriju niko još nije naučno
osporio.
Ali 2001. godine istaknuti neurolog dr Tereza fon Švarcenberg, koja
pripada nobl krugovima, javno se založila da se ova teorija ipak zvanično
preispita, a dr Hamer u slučaju da se pokaže da je u pravu nagradi Nobelovom
nagradom. Ona je čak u svojoj knjizi i hemoterapiju u potpunosti osporila.
Mediji su se tako našli u nedoumici kako da se posprdno odnose
prema nekome iz visokog društva, pa su zaćutali. Ali, ne lezi vraže, sve je to samo deo perfidne igre kako bi se nova
medicina ipak kompromitovala i prevela na uobičajeni kolosek a preko noći
su nikle brojne klinike koje su prihvatile Hamerove teze. Međutim, samo dr
Hamer zna da oni to rade na jedan pokvaren i iskrivljen način. Dr Hamer se zato
od mnogih ograđuje raznim pismima preko interneta, jer su mu drugi mediji
nedostupni.