Istorijska nepravda

Radivoje Pešić, čovek koji je objasnio današnju civilizaciju, ali nije bilo dovoljno civilizovanih da to prihvate

 

Vinčansko pismo je samo za pismene

 

Radovi profesora Radivoja Pešića poznati su i prihvaćeni u celom svetu, jedino su zanemareni u zemlji čijoj su slavi neizmerno doprineli - Srbiji. Većina ljudi u Srbiji niti je čula za prof. Pešića, niti zna da je on dokazao kulturni kontinuitet jednog te istog naroda koji ove prostore naseljava već više od 8000 godina.

 

Milan Malenović

 

Profesor Radivoje Pešić je jedan od najvažnijih naučnika u oblasti srpske, slovenske i sveevropske prošlosti. Decenijama je bio potpuno osporavan, jedno vreme i progonjen u Srbiji i ondašnjoj Jugoslaviji, a danas je jedan od najrazapetijih naučnika u istoriji.

Njega i njegova dela svojataju i jedni i drugi, dva suprotstavljena pola evropske istoriografije. Na jednoj strani su oni koji, iako najčešće nemaju ni obrazovanje a ni znanje da se bave istorijom, tvrde da su svi ljudi ovoga sveta nastali - od Srba. Njihovo oskudno stručno znanje, ali zato još više nabreklo osećanje nacionalne pripadnosti, inspirišu ih da pismena nađena na arheološkom lokalitetu u Vinči kraj Beograda nazivaju srbicom i da profesora Pešića svrstavaju u svoje, neoromantičarske redove.

Na drugoj strani su oni koji pokušavaju da ublaže posledice koje su otkrića prof. Pešića nanela još uvek vladajućoj germansko-nordijskoj školi u istoriji, pa pismo iz Vinče, ako već ne mogu više da negiraju njegovo postojanje, pokušavaju da nazovu staroevropskim ili bar podunavskim pismom. Za njih je prof. Pešić veliki istraživač staroevropske kulture koja je iščezla dolaskom Indoevropljana u koje se ubrajaju i Sloveni.

A prof. Pešić nije bio ni jedno ni drugo, već "samo" genijalni naučnik koji je nadahnut sopstvenim vizionarstvom strogo naučnim metodama uspeo da dokaže da je kolevka evropske i sredozemne civilizacije bila u današnjoj Srbiji, na obalama Dunava, i da se ona odatle širila po svetu, a ne obrnuto - da nam je odnekud doneta. Kao gramatolog po struci, on se nije upuštao u procene da li su ljudi koji su nastanjivali neolitski Lepenski vir ili kasniju Vinču bili proto-Srbi ili pripadnici nekog drugog naroda. Zaključke o ovome su umesto njega izvlačili drugi naučnici.

 

Dokazi o prapismenosti

 

Priča o profesoru Pešiću i civilizaciji Vinče je priča o najtamnijem periodu evropske istoriografije i, ujedno, o njenim najsvetlijim trenucima.

Vinča je malo naselje koje se nalazi na 14 kilometara udaljenosti od centra Beograda, pored puta Beograd-Smederevo i poznata je po nalazima praistorijskog lokaliteta Belo brdo izuzetne arheološke vrednosti. Administrativno pripada opštini Grocka u Gradu Beogradu. Prema popisu iz 2002. imala je 5819 stanovnika.

Vinča se kao arheološki lokalitet prvi put pominje 1893. kada je na sastanku Srpskog geološkog društva Jovan Žujović skrenuo pažnju na ovo nalazište. A kada su 1897. prikazani predmeti koji su ovde otkriveni, zaključeno je da postoji mogućnost da se ovde nalazi praistorijski lokalitet. Iako su sistematska iskopavanja vršena u tri zasebne serije, sa povremenim prekidima, istraživanje lokaliteta u vidu obrade materijala, sređivanja dokumentacije, upoređivanja sa drugim lokalitetima na teritoriji centralnog Balkana i publikovanja nalaza, traje gotovo bez prestanka.

Profesor Miloje Vasić je na ovom lokalitetu započeo prva metodološki utemeljena arheološka iskopavanja u Srbiji 1908. godine, insistirajući na sistematskom istraživanju. Tokom ovih iskopavanja došlo se do veoma zadovoljavajućih rezultata, ali nije bilo dovoljno sredstava za dalji rad. Zahvaljujući pomoći direktora Ruskog arheološkog instituta u Carigradu Fjodora Uspenskog, posle Prvog svetskog rata pomoći britanskog arheologa ser Džona Lintona Majresa i vlasnika birmingemske novinske kuće ser Čarlsa Hajda, 1911. istraživanje se nastavlja sa prekidima do 1934. godine, a dobijeni rezultati su izuzetno značajni za razmatranja o nastanku i karakteru ovog praistorijskog naselja.

Posle ovog perioda, tokom narednih deset godina, iako nije bilo iskopavanja, Vasić se i dalje bavio Vinčom i rezultate rada objavio je između 1932. i 1936. godine u monografiji Praistorijska Vinča I-IV.

Da je 1906. profesor Vasić pronašao samo jedan znak na jednom jedinom fragmentu keramike iz Vinče, to bi mogao da bude slučajan nalaz. Da je, međutim, pronašao znake na tri fragmenta keramike to bi mogla da bude interesantna pojava. No, prof. Vasić je pronašao znake i čitave napise na preko 10.000 artefakata, a to već nije ni slučajno, niti samo interesantan nalaz.

Kao arheolog, profesor Vasić nije bio u stanju da svojim nalazima da pravo i potpuno tumačenje, ali je kao genijalni naučnik rešio da potraži pomoć i saradnju od naučnika drugih disciplina, za koje je smatrao da bi mogli da nađu pravo značenje ove pojave. Učmala sredina naučnih institucija u Beogradu i celoj Jugoslaviji ni pre ni posle Drugog svetskog rata nije pokazivala nikakvo interesovanje za kapitalna otkrića profesora Vasića, koji je naslućivao da pronađeni znaci predstavljaju dokaz o prapismenosti Vinčanaca. U ovome su ga podržavali jedino filolozi svetskog glasa Milan Budimir i Miloš Đurić, ništa manje značajni i poznati arheolog i jedan od pronalazača Starčevačke kulture dr Miodrag Grbić, zatim anatom i antropolog prof. Branko Šljivić i drugi malobrojni. Zvanična nauka u Srbiji i Jugoslaviji je ova mišljenja jednostavno potisnula, jer joj nisu odgovarala.

 

Etrurci na vinčanskom

 

Onda na scenu stupa prof. Radivoje Pešić koji se od sredine sedamdesetih bavio istraživanjima znakova nađenih u Vinči. Još je, posmatrajući igru svetla i senki na simbolima pored svih ognjišta u nešto starijem nalazištu Lepenski vir, prof. Pešić došao do zaključka da ceo alfabet može da se izvuče iz ova tri znaka - A, Λ, ∆ .

Postepeno, tokom skoro dve decenije svog rada, prof. Pešić je uspeo da ustanovi da vinčansko pismo raspolaže sa nekoliko verzija slovnih znakova, pa je tako uspeo da prepozna 57 karakterističnih slova. Vokali su bili predstavljeni sa 14 znakova, od čega je bilo pet osnovnih, a ostalo su bili diftonzi. Suglasnici su po prof. Pešiću bili predstavljeni prvo sa 43 znaka, da bi se vremenom i taj broj smanjio, dok se na kraju nije došlo do vinčanske azbuke od 26 slova.

Upoređujući starost nalazišta drevnih pisama širom sveta, prof. Pešić je u svom delu Zavera poricanja načinio novu hronologiju pojave i razvoja pisma širom sveta, koja bi trebalo da glasi:

1. Protopismo Lepenskog vira (8000-6000 godina pre Hrista),

2. Vinčansko pismo (5300-3200 godina pre Hrista),

3. Sumersko u Mesopotamiji (3100 godina pre Hrista - 75. godine naše ere),

4. Protoelamsko (između 3000 i 2000 godina pre Hrista),

5. Protoindijsko (oko 2200 godina pre Hrista),

6. Kinesko (1300 godina pre Hrista i traje do danas),

7. Egipatsko (3000 godina pre Hrista - 400 godina naše ere),

8. Kritsko (2000-1200 godina pre Hrista),

9. Hetitsko (1600-777. godine pre Hrista).

Proučavajući i azbuke drugih drevnih naroda koji su počeli da pišu dosta posle Vinčanaca, prof. Pešić je ustanovio da, na primer, u starofeničanskoj azbuci ima 10 slova preuzetih iz vinčanskog pisma, u starogrčkoj azbuci ih ima 12, a u srpskoj ćirilici čak njih 20. Još jedan krupan nalaz proistekao iz ovih proučavanja bio je da je azbuka starih Etruraca identična sa vinčanskom!

Ovo bi značilo ne samo da Etrurci vode poreklo sa ovih prostora, a ne iz Male Azije, kako se uopšteno smatralo, već i da celokupna pismenost Evrope i Sredozemlja počiva na vinčanskom pismu. Osim toga, zapanjujuće je da srpska azbuka ima čak 20 istovetnih simbola kao i vinčansko pismo, te je tako i ona nastala iz ove, a ne grčke azbuke, kako se i danas uči po školama.

Kompletna germansko-nordijska škola, koja je smatrala da su Sloveni divlja plemena koja su u Evropu stigla iz ruskih stepa tek pošto su se ostali narodi civilizovali, pada ovim otkrićima u vodu. A to mnogi nisu smeli da dozvole, jer im je od širenja ovakvih laži zavisila egzistencija.

Posebno su otkrića prof. Pešića bila neprihvatljiva za onovremenu zvaničnu politiku SFRJ koja je instistirala na tome da je teritorija moderne Srbije tokom cele istorije bila civilizacijski zapećak, makar na njoj nekada živeli i Kinezi. Civilizacija je Srbima doneta sa strane, odnekud, ona nikako nije mogla da potekne na ovim prostorima.

Germansko-nordijska škola istorije, koju neki nazivaju i bečko-berlinskom, u stvari je nastavak nacionalnog romantizma nemačkog naroda iz 19. veka. Zahvaljujući finansijskoj snazi svoje dve tadašnje carevine, Nemačke i Austrougarske, pobornici ove škole lako su nalazili plaćenike na ovdašnjim visokoškolskim ustanovama i akademijama. Na žalost, ni Rusija dugo vremena nije bila pošteđena ove pošasti.

 

"Nisu odavde"

 

O radovima naučnika koji se nisu uklapali u viđenje Slovena kao nepismene i varvarske gomile ni danas gotovo da nema pomena. Sramno držanje SANU, tog bastiona nenaučnog pristupa novim otkrićima i mestu gde se uvek nalazio dovoljan broj izlapelih staraca spremnih da za trideset srebrenjaka glume Judu, predstavlja apsolutno dno na koje je jedna naučna institucija mogla da se sroza.

Kada je prof. Pešić izašao sa svojim nalazima koji su prkosili ondašnjoj dnevno-politički orijentisanoj istoriografiji, dočekan je u "naučnim" krugovima na nož. Problem je bio samo taj što niko nije mogao da zameri ništa ni njegovoj apsolutno naučničkoj metodologiji istraživanja, a još manje njegovim briljantno oštroumnim zaključcima. Ako otkrića ne mogu da se napadnu naučno, mogu nenaučno, odlučilo se u nekom od ondašnjih komiteta.

Prvi ešalon jurišnika na Pešićeva otkrića predvodio je prof. Milutin Garašanin, koji je ovim obeščastio ime svoje slavne porodice. Potomak Ilije Garašanina i unuk Milutina Garašanina, književnika i predsednika srpske vlade iz 19. veka, odmah je pristao da za račun komunističke ideologije i po direktivama odozgo svoj otrovni mač okrene prvo protiv svog učitelja prof. Miloja Vasića.

Svoje slugeranjsko delovanje Garašanin je započeo još 1948. ostrašćenim i na nauci neutemeljenim napadima na Vasićeva otkrića u Vinči. Ovim se preporučio vlastima da ga uguraju u krugove prosvećenih predstavnika germansko-nordijske škole u tadašnjoj Jugoslaviji. Ubrzo su ga pridružili Josipu Korošecu iz Ljubljane i Alojziju Bencu iz Sarajeva i ova trojka je zadugo harala jugoslovenskom istoriografijom.

Udruženi, njih trojica su objavili sramni članak Oko problema Vinče u glasniku Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Ovom paškvilom ozvaničen je početak progona ne samo prof. Pešića, već i svih ostalih koji bi se usudili da ne priznaju germansko-nordijsku školu i koji bi pokušali da misle svojom glavom. Njih trojica su se dugo vremena uspešno starali da se niko u Jugoslaviji, a posebno u Srbiji ne probije u nauci ukoliko se samo posumnja da ne želi da radi kako mu se kaže.

Na njihovo štetočinsko delovanje još onda su ukazivali eminentni naučnici iz sveta. Posebno je značajno mišljenje Marije Gimbutas, arheologa svetskog glasa i pronalazača kurganske kulture, koja je posle zajedničkih iskopavanja sa Milutinom Garašaninom bila jako razočarana njegovim radom. Osim nje, protiv pomenute trojke ustali su i Marketić iz Kalgarija, Čepmen iz Londona, Vin iz Los Anđelesa, ali i Trubačov, Ribakov i mnoga druga slavna svetska imena.

Uoči raspada Jugoslavije 1987. godine Garašanin i Benc (uz Srejovića, Tasića i Palavestru) u anketi časopisa Galaksija stali su na stanovište o znacima iz Vinče kao o običnim znacima vlasništva, a ne pismu. Sam Garašanin je, međutim, još 1973. objavio da odustaje od te teorije kada je u Praistoriji Srbije I i II prihvatio kritiku Jovana Todorovića i Aleksandrine Cermanović iz 1961. Na kom stanovištu se Garašanin konačno skrasio nije poznato. Izgleda da se stalno okretao po političkim vetrovima koji su duvali.

Drugi ešalon, onaj koji se protiv prof. Pešića borio putem ignorisanja i ćutanja uz delimično poricanje, predvodio je akademik (Dragoslav) Srejović, istraživač kulture Lepenskog vira. Još kao student bio je član Komunističke partije Jugoslavije, ali je za puritansko rukovodstvo na čelu sa ženskarošem Josipom Brozom Titom imao manu koja je mogla da ga košta i same glave, a ne samo karijere: bio je okrenut sopstvenom polu. Kao takav, a da bi anulirao ono što su komunisti smatrali neoprostivom nastranošću, rado je uzeo učešća u borbi establišmenta protiv prof. Pešića. Za razliku od Garašanina i sličnih, on je ipak imao i izvesni lični dignitet pa se protiv Pešića borio ćutanjem.

Kada god bi u SANU-u bilo pokretano pitanje prihvatanja nalaza prof. Pešića i daljih ispitivanja u tom pravcu, Srejović bi sa većinom dementnih starčića stao na stanovište da oni nisu stručnjaci za gramatologiju, te zato ne mogu da daju svoje mišljenje. A bez mišljenja akademika bilo je nemoguće menjati bilo šta u naučnim i školskim programima.

 

Potisnut u sopstvenoj zemlji

 

Kada je KPJ počela da klizi u istorijski zaborav, Srejović se okuražio da promeni svoje mišljenje i pred smrt spase dušu svoju, objavivši u Politici od 19. februara 1991: "Ona (vinčanska kultura, nap. aut.) je bila najdinamičnija, najprogresivnija kultura tog vremena, i u njoj su anticipirana dva krupna ostvarenja koja će u budućnosti izmeniti život čovečanstva: pismenost i pronalaženje veštačkog topljenja rude..."

Na stranu prof. Pešića je stao jedan od velikana srpske istoriografije, Relja Novaković, i to na jedan zadivljujuće naučni i ljudski način. Novaković je, inače, bio zagovornik teze o dolasku Slovena iz Centralne Azije, ali je konfrontiran sa izvanredno dobro obrazloženim nalazima prof. Pešića primetio: "Pri oceni rezultata prof. Pešića o starosti vinčanskog pisma ne treba žuriti s poraznim ocenama". Zatim je teoriju o pismenosti Vinčanaca nazvao zapanjujućom i založio se za odbacivanje svih šablona i predrasuda u interpretaciji ovog problema.

Pronalazač kurganske kulture i svetski priznati arheolog Maria Gimbutas odmah je podržala tezu prof. Pešića o vinčanskom pismu, mada su se njih dvoje razišli o tumačenu značenja tog pisma. Dok je Gimbutas smatrala da se radi o slovima korišćenim u religioznim obredima, Pešić, zastupnik teze o "biološkoj pismenosti ljudi", smatrao je da je pismo imalo daleko širu upotrebu.

I pored tog disputa Maria Gimbutas, kao profesor arheologije na Univerzitetu UCLA iz Los Anđelesa, osniva na svojoj katedri posebnu grupu za istraživanje Vinčanske civilizacije na kojoj 1985. godine doktorira i Milton Šan Vin na temi Znakovi iz Vinče. Ova prva i zvanična, naučno priznata disertacija na temu vinčanskog pisma sadrži najveći popis znakova vinčanske kulture.

U svakom pogledu proganjan i ponižen u svojoj zemlji, prof. Pešić odlazi u inostranstvo gde ostvaruje izuzetno uspešnu karijeru na italijanskim univerzitetima (Rim, Trst, Milano). U italijanskoj enciklopediji Euroanali prvo se opširno piše o senzacionalnim Pešićevim otkrićima, da bi u narednom izdanju njegove teze bile proglašene otkrićem godine u Evropi.

Potisnut u sopstvenoj zemlji, prof. Pešić dobija izuzetna priznanja u svetu. U Velikoj Britaniji i Irskoj on je u neprestanoj saradnji sa The International Slavonic Academy of Science - Branch of Great Britain and Ireland, London, za koji najveći doprinos u afirmaciji daju arheolog Sofija Davidović i profesor Srboljub Živanović, jedan od osnivača srpske antropologije. Sa ovim dvoma naučnicima Pešić će ostati u neprestanoj i plodnoj saradnji sve do kraja života.

U to vreme, Pešić je i u stalnom kontaktu sa Johanom Vajders, udovicom jednog od najvećih ruskih emigrantskih naučnika Jurija Miroljubova (koji je, između ostalog, dekodirao tablice Velesove knjige, najstarijeg pronađenog zapisa na nekom slovenskom jeziku), te će se tako, posredstvom Pešića i njegovim zalaganjem ruska, srpska i javnost uopšte, prvi put upoznati sa radom ovog velikana. Istovremeno će se na Pešićevu inicijativu, u Ahenu oformiti i Institut za istraživanje "Velesove knjige".

Ono što je posebno iritiralo pristalice teze da je sam Miroljubov falsifikovao Velesovu knjigu jeste činjenica da se u njoj nalaze mnogi znaci identični vinčanskom pismu, koje je kodifikovao i klasifikovao prof. Pešić mnogo godina posle Miroljubove smrti. Ili je, znači, Miroljubov imao vremeplov pa je mogao unapred da zna šta će prof. Pešić da otkrije, ili se zaista radi o pismu nastalom u jednom slovenskom narodu (Rusi) na osnovu tradicije koja je krenula iz Vinče.

 

Nema ko da uči

 

Izuzetan doprinos Pešićevi radovi su dali i etruskolozima, na prvom mestu Svetislavu Bilbiji koji je rukovodio Institutom za etruskologiju iz Čikaga. Koristeći se Pešićevom sistematizacijom vinčanskih slova Bilbija je besprekorno preveo Zlatne tablice iz Pirga, jedan od najznačajnijih sačuvanih spomenika etrurske pismenosti.

Do Bilbije je opšteprihvaćeno bilo shvatanje da se etrurski razume, ali ne može da se čita (!?), pri čemu su svi istoričari polazili od toga da taj jezik ne spada u grupu indogermanskih. Uz pomoć svog odličnog poznavanja više od deset svetskih jezika, a na osnovu Pešićeve sistematizacije vinčanskih slova, Bilbija je utvrdio da su drevni Etrurci, koji su sebe nazivali Rasenima, govorili jednim od - slovenskih jezika.

Ni danas, skoro dve decenije posle smrti ovog velikana srpske i, uopšte, svetske nauke, ni jedno jedino sokače u Beogradu, makar i u udaljenoj Vinči, ne nosi ime prof. Radivoja Pešića. Zavera poricanja se i dalje nastavlja i to, nažalost, najviše ovde, u zemlji kojoj je prof. Pešić dao besmrtnu slavu kolevke evropske civilizacije i pismenosti.

Danas je već uveliko u celom svetu prihvaćeno da znaci iz Vinče predstavljaju pismo i to ne neko staroevropsko ili podunavsko, već vinčansko pismo. Jedino se još u Srbiji, zahvaljujući dementnima iz SANU, koji svoje pelene za odrasle kupuju od donacija pristalica germansko-nordijske škole, o otkrićima prof. Pešića nigde ne uči.

Nastaviće se

 

 

 

 

Čovek kojeg su hteli

 

Radivoje Pešić je rođen u Velesu 1931, a umro u Beogradu 1993.

Diplomirao na Filozofskom fakultetu u Skoplju, odsek srpskohrvatski jezik i južnoslovenska književnost, drugi jezik ruski,  a na Institutu za sanskrt u Delhiju - sanskrt i filozofiju jezika.

Posle studija postaje profesor ruskog jezika na Višoj ekonomskoj školi u Beogradu i glavni i odgovorni urednik Izdavačke kuće Kosmos, Beograd.

Od 1978. godine boravi u Italiji kada je bio generalni sekretar Instituta za Balkanologiju u Rimu, profesor Fakulteta za moderne jezike u Trst (srpskohrvatski), profesor filozofije jezika na Institutu za studije istoka u Trstu, profesor Univerziteta u Milanu (Orijentalne studije), saradnik Instituta za jezike u Beogradu, saradnik Instituta za tantru u Delhiju,         naučni rukovodilac The international Scientific group among the implementation of the New Program of Research of the Etruscan Civilisation (Milano-Ahen).

Član je tri međunarodne akademije nauka i umetnosti: Akademije nauka i umetnosti Tiberina iz Rima, Akademije nauka i umetnosti Paestum iz Salerna i Francuske akademije za umetnost i nauku De Lutes  iz Pariza.

Bio je nosilac Unicefovog Zlatnog ordena Unije zlatne legije.

Od 1952. godine do smrti objavio je 3.000 jedinica radova (esejistika, prevodi, naučni radovi, kritika...), na različitim jezicima čuvaju se u MANU (Makedonska akademija nauka i umetnosti, Skopje).

Na srpskom jeziku poznate su njegove knjige:

1. Vinčansko pismo

2. Zavera poricanja

3. Velesova knjiga

4. Optužujem ćutanje

5. Učiti sanskrt

6. Prva Evropa

Sve pomenute knjige mogu da se nabave preko izdavačke kuće "Pešić i sinovi", Topličin Venac 17, Beograd, telefon: 381 (0)11 218 3740

 

 

 

 

 

Nema diskontinuiteta

 

Jedan od velikih poštovalaca rada prof. Pešića bio je i Matej Bor i sam proganjan zbog svojih autohtonističkih nalaza u pogledu Slovenaca. Bor je Slovence vezivao za antičke Venete sa severne obale Jadranskog mora.

Na osnovu radova prof. Pešića profesor Mario Alinei je obrazlagao svoju teoriju kontinuiteta (TK) i tvrdio da su Sloveni od davnina živeli na prostoru jugoistočne Evrope, odakle su se selili na sever i istok.

U prilog TK govore i nalazi vrhunskog, svetski priznatog profesora Srboljuba Živanovića, koji tvrdi da se antropološki prastanovnici Balkana, znači i oni iz perioda vinčanske civilizacije, ne razlikuju od ovih današnjih. Prof. Živanović je antropolog, paleopatolog, profesor Londonskog univerziteta, član Kraljevskog antropološkog instituta i Kraljevskog medicinskog instituta u Londonu, direktor Evropskog instituta za izučavanje istorije drevnih Slovena (European Institute of Early Slavonic Studies) u Londonu, predsednik Međunarodne komisija za utvrđivanje istine o Jasenovcu, predsednik Fonda za istraživanje genocida i član Slovenske akademije nauka i umjetnosti.

I profesor Univerziteta Harvard Aleksej Kljosov, najveći živi autoritet za haplogrupu (hpg) R1a1, koja se vezuje za Slovene, daje svoj prilog teoriji kontinuiteta dokazima da je ova hpg na prostorima srpskog Podunavlja prisutna oko 10.000 godina.

Radovi prof. Pešića, kombinovani sa prethodnim nalazima, dokazuju ne samo da je isti narod sve vreme živeo na ovim prostorima, već i da ne postoji diskontinuitet u kulturnom razvoju tog naroda od Lepenskog vira pa sve do danas.