Razaranje
Kako je nastao fantomski
Centralni institut za konzervaciju u Beogradu
Uloga kuge i ebole u Milinoj karijeri
Kako je i pred kojom komisijom magistrirala Mila Popović
Živančević. - Kako je i gde nakon jedva dve godine Mila Popović i doktorirala.
- Zašto ovaj doktorat nije mogao biti branjen na Filozofskom fakultetu. - Da li
je sticanje ovog zvanja bio neophodan preduslov da Popovićka postane direktorka
Centralnog instituta za konzervaciju. - Ko je želeo da bude direktor, a kome je
proročica bila najodaniji saradnik. - Na šta je trebalo biti straćeno 30
miliona evra. - Ko je sve useljen u zgradu u Balkanskoj ulici, ko koga
iseljava, ko je doveo privatno obezbeđenje, a ko je bacio oko na tu zgradu
Stanislav Živkov
U
našem narodu postoji poslovica koja kaže: Videla žaba da konje potkivaju pa
hoće i ona. Samo u tom smislu se onda može objasniti osnivanje i pojava
fantomskog Centralnog instituta za konzervaciju koji danas predstavlja
najidealniji primer kako se novac domaćih i stranih fondova troši ni na šta
samo kako bi se ispunile sumanute želje pojedinaca kojima je po svaku cenu
potrebno samoreklamerstvo i promocija. Najidealniji primer za sve to je
činjenica da je u Beogradu, i pored postojanja višedecenijske službe zaštite
koju su stvarale generacije konzervatora, bilo jako potrebno osnovati CIK samo
da bi u njemu direktorovala izvesna Mila Popović Živančević. Podsećanja
radi, Mila Popović Živančević bila je dugogodišnji konzervator Narodnog muzeja
u kome je osnovala Centar za preventivnu konzervaciju Diana, koji je bio
tipičan primer samoreklamerstva i zamagljivanja stvarnosti, jer do danas nikome
nije jasno šta zapravo znači preventivna konzervacija, odnosno bilo bi jako
zanimljivo objasniti kako se nešto može konzervirati ako uopšte nije oštećeno.
Dakle,
očigledno je da se preko pomodnog organizovanja raznoraznih radionica, letnjih
kurseva za srednješkolce, zapravo nemilice arčio novac na nepotrebno prčkanje
po kubicima keramike kako bi se deca blagovremeno naučila da arče tuđi novac.
Meteorski sjaj pojave Mile Popović Živančević i opskurnog centra za
konzervaciju Diana iznenada dobijaju na značaju upravo u vreme kada je
direktor Narodnog muzeja postao akademik Nikola Tasić, koji je
istovremeno i kućni prijatelj, a osim toga i član istog Rotari kluba kao
i muž Mile Popović Živančević, a pošto se sve to dešavalo u vreme vladavine
DOS-a u Beogradu, pri čemu je gradski kulturtreger bila Gorica Mojović,
bilo je jasno da je ovaj rotarijanski klan imao i veće ambicije, što se uskoro
potvrdilo time što je za predsednika upravnog odbora Muzeja grada Beograda
postavljena ni manje ni više nego Mila Popović Živančević sa zadatkom da na
mesto direktora tog muzeja dovede sina akademika Tasića, Nenada Tasića,
koji je istovremeno bio i mentor pri izradi magistarskog rada Mile Popović
Živančević. Na kraju je sam Nenad Tasić odustao od prelaska u Muzej grada
Beograda, što zbog znatno manje plate, ali daleko više zbog toga što bi morao
na poslu da sedi čak 40 radnih sati nedeljno, umesto svega par sati nastave, koliko
je držao na Fakultetu.
Najluđe želje
Očito
je da se oko sticanja akademskih zvanja Mile Popović Živančević zapravo
stvorila neformalna akademska loža, gde su se članovi jednog te istog klana
vrteli u krugu samo kako bi Živančevićeva stekla i magisterij i doktorat! Sam
magistarski rad, pod bizarnim naslovom Preventivna zaštita kao osnovni
muzeološki princip zaštite kulturnih dobara, ukupnog obima od svega 106
strana, po svemu najviše podseća na neki od nebuloznih projekata koji se
realizuju u Diani, odnosno danas u Centralnom institutu kome je samo
promenjena naslovna strana i dodat novi uvod, jer je sve prepuno opštih mesta i
praznog teoretisanja. Interesantna je činjenica da su članovi komisije za
izradu magistarskog rada bili dr Tatjana Cvjetičanin, odnosno nadređena
direktorka Mili Popović Živančević, koja joj je omogućavala ispunjenje najluđih
želja, zatim prof. dr Aleksandar Jovanović, za života poznat po tome da
je rado bio član komisija za odbranu makar kakvih teza, te prof. dr
Aleksandar Palavestra, sin akademika Predraga Palavestre, inače
kućnog prijatelja Nikole Tasića, oca Nenada Tasića, mentora za izradu
magisterija Mile Popović Živančević. O tome da je u pitanju bio opskuran
magistarski rad najbolje govori činjenica da se ovo eminentno društvance našlo
u velikoj neprilici već dve godine kasnije, kada je Mila Živančević trebalo da
u rekordno kratkom roku, dakle svega dve godine nakon magisterija - i
doktorira. Problem je bio u tome što se na samom Filozofskog fakultetu, gde
postoji posebna katedra za muzeologiju, nikako nije mogla sastaviti komisija za
odbranu doktorata pošto je eminentni profesor muzeologije dr Dragan
Bulatović nakon čitanja opskurnog magistarskog rada Mile Popović Živančević
odbio da bude član komisije, jer naprosto nije želeo da svoj dugogodišnji ugled
kompromituje učešćem u odbrani jednog ovakvog doktorskog nedela. Istovremeno je
postalo jasno i da zbog toga na Filozofskom fakultetu uopšte neće biti moguće
odbraniti doktorat M.Ž.P. te je i tu napravljena akrobacija pa je odbrana
doktorata, preko članice komisije Milene Dragičević Šešić, organizovana
u Centru za interidsciplinarne studije Beogradskog univerziteta, pri čemu su,
da se Vlasi ne dosete, Tatjana Cvjetičanin i Nenad Tasić sada zamenili uloge,
te je Tasić sada bio samo član komisije, dok je zvanični mentor bila Tatjana
Cvjetičanin.
U
komisiju je ispred domaćina, Centra za multidisciplinarne studije, naravno
stigla i Milena Dragićević Šešić, a komisija je na brzaka formalno dopunjena
ljudima koji nisu imali pojma o celom zamešateljstvu te je M.Ž.P. na kraju
uspela da zaobilaznim putem doktorira. Naravno, i tema doktorata - Koncept
integrativne zaštite baštine sa posebnim osvrtom na zaštitu muzejske građe - ukupnog
obima od čak 553 strane, podjednako je opskurna, a sam doktorat je pravi
galimatijas sačinjen od ispraznog teoretisanja, a iz dobro obaveštenih izvora
saznajemo da je ovaj rukopis od strane svih članova komisije više puta vraćan
na doradu kako bi se makar malo doveo u neku suvislu celinu. Međutim, malo je
poznato da je ovaj doktorat odbranjen kako bi M.Ž.P. mogla punopravno da
učestvuje u sledećoj fazi "zajedničkog zločinačkog poduhvata" u
režiji tadašnjeg pomoćnika ministra kulture arhitekte Miladina Lukića,
čije je životno remek nedelo, zamišljeno upravo nekako u to vreme, bilo
osnivanje Centralnog instituta za konzervaciju, gde je sam Lukić zamislio da
bude direktor kada mu prestane funkcija pomoćnika ministra kulture Dragana
Kojadinovića.
Međutim
ispostavilo se da je u svemu Lukić bio samo iskorišćena stranka, jer se nakon
pada prve Koštunicine vlade vratio na svoje radno mesto u Zavodu, gde je
i pre bio, jedino što plata više nije bila stotka. CIK je zapravo trebalo da
obezbedi veoma produženi radni vek Mili Popović Živančević, kao i direktorsko
mesto, pošto njoj nikada ničega nije dosta, puna je snage, nije se ni na šta
trošila u životu. Ispostavilo se da je Lukića samo
iskoristila, a on se navukao, mislio da je mnogo pametan.
Kako bi se široj javnosti dokazala neophodnost osnivanja
Centralnog instituta za konzervaciju, uz pozamašnu finansijsku pomoć vlade
Italije, Lukić je organizovao izradu i objavljivanje pozamašne studije o
izvodljivosti koju je objavilo Ministarstvo kulture i iz koje se vidi da je u
pitanju bila najobičnija pljačka, jer je za period 2007-2013. za rad CIK-a bio
predviđen "sitan" trošak od svega 29.651.681 evra, odnosno, po
sadašnjem kursu, više od od tri milijarde dinara, pri čemu je u to
uračunata i donacija Vlade Italije od tri miliona evra, a ostatak je trebalo
oteti od poreskih obveznika Srbije! Posebna je zanimljivost da je CIK-u neko
obećao i posebnu zgradu od svega 10.824 kvadrata, pri čemu se nikada
javno nije saznalo koja je to zgradica namenjena CIK-u! Ipak, iz pouzdanih
izvora dobijena je informacija da se za CIK trebala renovirati zgrada dorćolske
centrale "Snaga i svetlost", koja bi verovatno zadovoljila prostorne
apetite Mile Popović Živančević i CIK-a.
Sve to žuto
O tome da je za izradu studije o izvodljivosti za CIK
učestvovao makar ko, najbolje svedoči činjenica da je među Lukićevim
saradnicima u Ministarstvu kulture po liniji SPO bila i izvesna Silvana
Hadži Đokić, ekspert za ne zna ni sama šta, osoba koja je verovatno (?!)
završila teologiju, studirajući dok je radila najpre u Skupštini grada
Beograda, a onda, pre prelaska u Ministarstvo, u izdavačkoj delatnosti u Muzeju
Grada Beograda. Posle "odlaska" SPO-a, nju ne samo što nisu otkačili,
već su za nju otvorili i novo radno mesto u Ministarstvu, što se ne radi ni
teorijski. Inače, malo je poznato da je osoba za pravljenje kontakta sa
Italijanima bila izvesna Branka Šekarić iz republičkog zavoda za
urnisanje spomenika kulture, koja je u "zajedničkom zločinačkom
poduhvatu" teškom 30 miliona evra zastupala i Društvo konzervatora Srbije.
Ispostavilo se da je Šekarićka mozak čitave operacije, jer ona od svih
konzervatorskih struktura jedina zna italijanski, i to odlično, i oduvek je
imala italijanske veze, stalno je u Rimu na svim mogućim i nemogućim godišnjim
skupštinama raznoraznih međunarodnih strukovnih organizacija. Posebna je priča
činjenica da su svi akteri ovog "poduhvata" sve vreme bili u
direktnom sukobu interesa, jer su pripremom i osnivanjem CIK-a direktno
potkopavali matičnu ustanovu, odnosno republički zavod za urnisanje spomenika,
što je, pak, bilo moguće samo zahvaljujući činjenici da je tamo po liniji žutog
preduzeća, a pod visokim patronatom Dragoljuba Mićunovića, dovedena Vera
Pavlović Lončarski, sa prvenstvenim ciljem da zaustavi nepoželjne radove i
da se previše ne meša u svoj posao.
Pokazalo se da se Verom Pavlović Lončarski, osim
neradnika, niko nije usrećio, a Vera se pokazala kao cvikatorka, nije smela
ništa da promeni, tako da je ekipa neradnika okupljena oko smenjenog direktora
republičkog zavoda Marka Omčikusa planirala da se grupno preseli u CIK.
U međuvremenu je došlo do smene republičke vlade, a u novom sazivu resor
kulture po ključu je pripao žutom preduzeću koje je nakon podužeg otezanja za
ministra imenovalo Voju Brajovića, koji je javno rekao da će sve poslove
prepustiti svojim pomoćnicima, a jedan od njih bio je dr Miomir Korać,
koji je odmah shvatio da je osnivanje CIK-a bila najobičnija podvala i nije
želeo dalje da dopušta arčenje novca. Pošto se Korać pokazao kao slabije
zainteresovan, umesto da preuzme slučaj CIK-a, dobro revidira sumanuti troškovnik,
pretrese ekipu takozvanih eksperata, izbaci dnevne politikante i napravi
rekonstrukciju sistema zaštite u kojem bi i CIK i Republički zavod imali svoje
utemeljeno mesto, na opšte zadovoljstvo, on se tu opustio, a Mila Popović
Živančević ga je naprosto preskočila, preko rotarijanskih veza naprosto se
obratila direktno Voji Brajoviću i nastavila da radi samo sa Italijanima.
Tako, umesto saradnje sa Italijanima, desilo se da su nam
Italijani napravili Centralni institut za konzervaciju, kao da ne postoje
decenije zaštite u Srbiji. Sama struktura CIK-a je nebulozna, jer se jasno vidi
da je strukturu Instituta radio arheolog, uz malu pomoć istoričara umetnosti i
arhitekte, sa sve Hadži Đokićkom, da im predvidi puteve kojima će ići. Za svo
to vreme Mila Popović Živančević je ravnopravno učestvovala i u
"zločinačkom poduhvatu" Tatjane Cvjetičanin - u projektu
rekonstrukcije Narodnog muzeja, o čemu smo u više navrata do sada pisali, i to
kao član upravnog odbora koji je u tom sazivu imao prevashodni zadatak da lepi
marke na pisma koje je pisala Tatjana Cvjetičanin, o čemu najbolje govori
činjenica da u vezi sa Narodnim muzejem i njegovom rekonstrukcijom upravni
odbor uopšte nije mogao da donosi bilo kakve odluke na samostalnom nivou, niti
da utiče na one koje su već donesene na nivou velike muzejske lože
Tatjane Cvjetičanin, koja je od početka vodila kulturnu politiku na štetu i
muzeja i države.
Tu su već nastala prva neslaganja između Mile Popović i
Tatjane Cvjetičanin, ali o tome se u javnosti nije puno govorilo, iako se znalo
da su predmete za predstojeću selidbu u Muzeju pakovali vojnici po ugovoru, dok
je Mila Popović Živančević unaokolo jurila kako bi što pre osnovala CIK, dok
joj je za selidbu muzeja bilo stalo kao do lanjskog snega. Da je ranije bilo
sluha, od strane nadležnih organa, da uzmu u obzir sva neslaganja saradnika
muzeja i konzervatora uopšte, kako sa predstojećom rekonstrukcijom muzeja, tako
i sa osnivanjem CIK-a, do svih događaja proisteklim njegovim osnivanjem nikada
ne bi ni došlo. Jedno vreme postojala je nada da Ministarstvo kulture neće
dozvoliti da se Odeljenje za konzervaciju Narodnog muzeja ugasi, kako bi se
apetiti Mile Popović Živančević, člana Upravnog odbora Narodnog Muzeja u
ostavci, sa blagoslovom direktorke Tatjane Cvjetičanin ostvarili osnivanjem
Instituta za konzervaciju, na čijem bi čelu bila Mila Popović Živančević. Niko
od nadležnih nije saslušao mišljenje slikara restauratora, da slika nije gvožđe
koje se spakuje u kutije. A kako će se slike u derutnom stanju transportovati od
muzeja do tog instituta nikoga nije briga!
Nisu pohađali prave
škole
Predviđeno
je da osnivanje CIK-a teče u tri faze: prva faza od septembra 2007. do decembra
2008; druga faza od januara 2009. do decembra 2010; treća faza od januara 2011.
i dalje.
U
prvoj fazi bilo je predviđeno aktiviranje Kancelarija za osnivanje CIK-a i prvi
edukativni programi koji se smeštaju u privremeni objekat. U drugoj fazi
počinju radovi na uređenju glavne zgrade CIK-a (prvih 3000 kvm). Osniva se
istraživačka laboratorija i nastavlja osnivanje i razvijanje ateljea za
konzervaciju i restauraciju. Trebalo je da to budu ateljei za kamen i mozaik,
zidne slike - freske, metal, keramiku, staklo i vitraž, drvo, tekstil, kostim i
krzno, slike na platnu i papiru, slike na drvetu - ikone, arhivsku i
bibliotečku građu.
Tek
u trećoj fazi CIK dostiže projektovani obim: dovršio bi se razvoj svih sektora,
i osnovali se ateljei za konzervaciju kinotečke građe i zaštitu nematerijalne
baštine. Sve bi ovo bilo lepo i krasno da sve navedene službe već ne postoje,
ali u okviru muzeja i zavoda za zaštitu spomenika kulture u Srbiji. Postavlja
se pitanje zašto se po svaku cenu pravi paralelni sistem konzervacije i
restauracije kada već postoji jedan sa dugogodišnjim iskustvom. Ako se već stalo
na stanovište da je potrebno centralizovati službu konzervacije i restauracije,
zašto onda naprosto nisu iz sastava Zavoda izdvojeni svi konzervatorski ateljei
i od njih napravljena mreža područnih jedinica Centralnog instituta za
konzervaciju. Podsećanja radi, na taj način je od većeg broja ateljea i
radionica u Hrvatskoj osnovan Hrvatski restauratorski zavod, čime je rad službe
veoma unapređen.
Međutim
odgovor je jasan - prema Studiji o izvodljivosti konzervatori i restauratori
nisu dovoljno stručni, jer nisu pohađali raznorazne radionice, letnje škole i
tamo pabirčili znanje, umesto čega su završavali postojeće fakultete i iskustvo
sticali često pod nemogućim uslovima na terenu umesto u nastavnim kabinetima
Centralnog instituta za konzervaciju. O tome koliko je čitav ovaj slučaj
tragikomičan i kakve se sve mistifikacije prave oko konzervacije najbolje su se
uverili brojni TV gledaoci koji su imali priliku da na televiziji vide izveštaj
o ulasku Mile Popović Živančević u kuću Vere Lubarde, pri čemu je M.P.Ž.
bila odevene u zaštitno odelo i gas masku kao da ulazi u prostor ispunjen
bojnim otrovima i bioagensima poput kombinovanog virusa variole vere, ebola
groznice i bubonske kuge.
Najnoviji
nastavak u trakavici oko osnivanja CIK-a usledio je nedavno i to baš zbog
sadašnjeg smeštaja CIK-a u nekadašnju zgradu Bibliografskog instituta u
Balkanskoj ulici. Za manje upućene, to su spratovi iznad nekadašnjeg restorana Luksor,
u koje se ulazi sa Terazija kroz dvorište, tako da se ta zgrada formalno vodi
na adresi Terazije 26 iako se fizički nalazi u Balkanskoj ulici. Na toj adresi
već godinama postoji Međunarodni kulturni centar (MKC), naslednik nekadašnjeg
Jugoslovenskog bibliografskog informacijskog instituta. Na istoj adresi, isto
tako, smešteno je i Pedagoško društvo Srbije. Kako srpska nauka živi u stalnoj
besparici, tako su pomenuta udruženja veliki poslovni prostor koristila po
izuzetno povlašćenim cenama. Trenutni vlasnik zgrada na pomenutoj adresi je
Republika Srbija, a imovinom upravlja Republička direkcija za imovinu. Manje je
poznato da je svojevremeno taj prostor bio predviđen za privremeni smeštaj
uprave i kustosa Narodnog muzeja, kojima je čak naređeno da smeju da prenesu
samo po jednu kutiju knjiga iz svojih kabineta. Pošto su se otkrile sve nezakonitosti
i muljaže u vezi sa rekonstrukcijom, od preseljenja nije bilo ništa, te je taj
prostor dodeljen kao smeštaj CIK-u. Kako je, međutim, Savet za borbu protiv
korupcije kasnije zaključio, nemoguće je utvrditi odakle se pomenuti institut
finansira.
Postoji,
istina, Studija o izvodljivosti na osnovu koje je CIK formiran, i u kojoj se
pominju mnoga zvučna imena kao donatori, između ostalih i Ministarstvo spoljnih
poslova Italije. Ni iz te studije se, ipak, ne vidi ko tačno i koliko para
daje, dok je Savet procenio da se radi o milionima evra. Bilo kako bilo,
nekadašnje odeljenje Narodnog muzeja Srbije potpuno se otrglo kontroli i
volšebno preraslo u Institut koji je u prostorije na Terazijama 26 ušao na
osnovu sporazuma o saradnji između Narodnog muzeja i MKC-a, a onda je počeo sam
da rovari dalje.
Sve volšebno
Septembra
2009. CIK se obraća Republičkoj direkciji sa zahtevom da mu se na korišćenje
ustupi poslovni prostor na adresi Terazije 26, i to celokupna zgrada o kojoj je
reč. Republička direkcija se tim povodom obraća ministarstvima kulture i za
nauku pitajući šta se dešava sa MKC-om i Pedagoškim društvom. Ministarstvo
kulture zatim februara 2010. podržava zahtev CIK-a da na korišćenje dobije celu
zgradu. Pošto ni jedno ministarstvo nije podržalo MKC i Pedagoško društvo, jula
2010. na predlog Republičke direkcije Komisija za raspodelu službenih zgrada i
poslovnih prostorija celokupnu nepokretnost dodeljuje CIK-u. Da bi cela priča
bila još komplikovanija, Republičkoj direkciji se juna 2010. obraćaju i Ministarstvo
nauke, kao i Ministarstvo kulture i ovog puta potvrđuju da sa Pedagoškim
društvom imaju višedecenijsku saradnju i da je neophodno da ono ostane u
dotadašnjim prostorijama. Zašto su samo nekoliko meseci ranije tvrdili
suprotno, nisu objasnili. Republička direkcija je, istina, od pomenutih
ministarstava tražila razjašnjenje ovih protivrečnosti, ali do danas nije
dobila odgovor. Zbog celokupne nastale situacije Direkcija je, ipak, odlučila
da zastane sa sprovođenjem prinudnog iseljenja MKC-a i Pedagoškog društva. CIK,
međutim, nije odustajao.
Na
čelu CIK-a se već dve godine u statusu v.d. direktora nalazi dr Mila Popović
Živančević. Odmah po donošenju odluke komisije ona angažuje privatno
obezbeđenje koje naoružano patrolira po zgradi i presreće posetioce MKC-a i
upozorava ih da više ne dolaze, a neko je jednom i obio prostorije ove
međunarodne kulturne ustanove.
Bez
obzira što je Republička direkcija prekinula prinudno iseljenje MKC-a i
Pedagoškog društva, dr Popović Živančević 30. septembra 2010. pismeno upozorava
Pedagoško društvo da mora odmah da napusti prostorije, pod pretnjom prinudnog
izvršenja, jer će biti renovirane za potrebe CIK-a. U međuvremenu je i izvesni Ranko
Savić u ime CIK-a zapretio MKC-u da će im biti isključena struja, iako, po
našim saznanjima, svi računi još uvek glase na MKC, zbog čega CIK odbija da ih
plati.
Na
stranu ovog čudnovatog instituta stali su i neki pojedinci iz Ministarstva
kulture, kao što je izvesni pravnik koji se MKC-ovim saradnicima predstavio
samo kao Nikola (kasnije se ispostavilo da je u pitanju bosanski kadar Nikola
Šeatović) koji je otvoreno pretio "moćnim i uticajnim donatorima
CIK-a" o kojima čak ni Savet za borbu protiv korupcije ništa nije uspeo da
sazna.
Jedino
što su i Savet i MKC do sada uspeli da saznaju jeste to da je neki od domaćih
tajkuna bacio oko na terazijski plato na kome bi da zida nove objekte,
zbog čega prethodni zakupci moraju da budu iseljeni. Posle će i CIK da nestane,
isto onako volšebno kao što je i nastao.
Muzejska
muljaža
O pravoj prirodi CIK-a
najbolje svedoči svojevremena izjava Mile Popović Živančević koja je jasno
najavila nameru da centar za konzervaciju Diana preraste u strukturu
koja je odgovorna za celu Srbiju te razvijanje centra za dokumentaciju koji će
umrežiti sve muzeje u Srbiji pod nadležnost Narodnog muzeja, kao centralne
institucije. a kao deo tog programa preplaćen je loš i nefunkcionalan program
za obradu muzejske građe Eternitas. Pri svemu tome, Mila Popović
Živančević se pozivala na ovlašćenje davno nepostojeće Savezne vlade da je
Narodni muzej matična institucija za sve muzeje kompleksnog tipa. O tome kakvi
su sve bizarni programi, ali i nimalo naivne obaveze bile predviđene najbolje
govori njena najava da će Narodni muzej edukovati atašee za štampu koji će raditi
u srpskim muzejima te da će svi muzeji u Srbiji morati da izrade strateške
planove da bi im uopšte bio omogućen budžet do čega srećom nikada nije došlo.
Predsmrtna
filozofija
Poseban problem u vezi
sa restauracijom i konzervacijom jeste osnivanje Centralnog instituta za
konzervaciju i restauraciju, po uzoru na Italiju. Ovo je ideja bivšeg pomoćnika
ministra kulture Miladina Lukića i Mile Popović Živančević, koji žele da ovaj
institut preuzme nadležnost Zavoda za zaštitu spomenika kulture. U rukovodećem
timu ovog instituta sebe vide Mila Popović Živančević, Miladin Lukić, Branka
Šekarić iz Društva konzervatora Srbije, Sanja Kesić i drugi koji već 20 godina
u Zavodu "primaju platu". S obzirom na to da bi ovaj institut trebalo
da ima status naučno-istraživačke ustanove, obavezno će morati da bude zaposlen
i određeni broj magistara i doktora, a tu su prethumno predviđeni raznorazni
penzioneri. Na delu je zapravo tiho gašenje Zavoda za zaštitu spomenika
kulture.
Slučaj
Galerije fresaka
Zbog privremenog
smeštaja konzervatorskih ateljea Narodnog muzeja zbog tada predstojeće
rekonstrukcije, po prvom projektu svojevremeno je bilo predviđeno i najavljeno
zatvaranje Galerije fresaka, odnosno skidanje stalne postavke iz ovog
galerijskog prostora. Upravnik Galerije fresaka i saradnici Odeljenja za
srednjovekovnu umetnost, nezadovoljni ovakvim razvojem situacije, činjenicom da
će biti skinuta stalna postavka, uputili su još početkom 2006. godine dopis
Ministarstvu kulture, a nešto kasnije javno je potpisivan apel protiv
zatvaranja galerije fresaka koji je potpisalo oko 300 stručnjaka i javnih
ličnosti. Bilo je nedopustivo da se Centar za konzervaciju preseli u prostor
Galerije fresaka, jer je ta "privremena" adaptacija zgrade galerije
predviđala horizontalno pregrađivanje visokih dvorana, razbijanje mermera radi
uvođenja vodovodne i kanalizacione instalacije, što je sve bilo veoma
nelogično, između ostalog i zato što se najpre izdvajaju sredstva za adaptaciju
prostora, a onda ako je to privremeno i za vraćanje prvobitnoj nameni. Zgrada u
kojoj se nalazi Galerija fresaka je projektovana kao muzej i ona pre svega nema
kapaciteta za Centar za konzervaciju i nije pravljena za tu namenu, a još manje
za kasnije useljavanje CIK-a, o čemu se takođe jedno vreme govorilo. Naime, dugo vremena prostor
Galerije zauzimala je Škola za konzervaciju Diana. Ipak, kao direktna
posledica prvog pisma upućenog Ministarstvu kulture 2006. godine, usledile su i
kadrovske promene u Odeljenju za srednjovekovnu umetnost. Smenjeni su šef i
zamenik šefa ovog odeljenja, a konzervatorska služba je maltene rasturena.