Tabloid je pozvan

Jovan i Milan Krkobabić: Sunovrat porodičnog dvojca nez kormilara

 

U ime oca i sina, ima da ima

 

Od kako ima to svoje retardirano čedo, registrovanu partiju PUPS, Milan Krkobabić je predsednik, neprikosnoveni vođa, on osmišljava, on odlučuje i realizuje svoje ciljeve preko svojih saradnika (starih prijatelja i rođaka) koji su dobro nagrađeni da bespogovorno uz primenu krajnje nedemokratskih metoda rada pretoče njegove ideje u praksu

 

Milojka Maslać-Demšar

 

Već dugo Jovan Krkobabić kreira socijalnu politiku u Srbiji i nastoji da bespogovorno  realizatori njegove zamisli sprovedu u delo onako kako je on sam to osmislio.

Tako se ponaša i u svojoj privatnoj partiji, PUPS-u, a u potpunosti ga na isti način sledi i sin Milan, zamenik gradonačelnika Beograda, predsednik Gradskog odbora PUPS-a i potpredsednik PUPS-a. Ko bespogovorno ne sledi njihove ideje i stavove mora biti kažnjen - isključen iz partije. Njihovo rukovođenje PUPS-om  je tako da sve više prerasta u privatnu partiju. Jovanu Krkobabiću nisu potrebni saveti, mišljenja i podrška penzionera i partije PUPS.

Pala je koprena sa lica Krkobabića - to treba da shvate svi penzioneri. Oni verbalno ističu da je PUPS partija časnih namera. Dakle, Krkobabići mogu da manifestuju moć u partiji kada imaju vlast u državi. Uz pomoć PUPS-a Krkobabići su ušli u vlast. Cilj im je da tu i ostanu po cenu zanemarivanja interesa penzionera.

Unapred proračunat i dobro osmišljen potez gospodina J. Krkobabića da dobija pohvale i poene i da sebi i sinu Milanu krči put za dalji opstanak u vlasti ogleda se i u sledećem:

Izborio se da najsiromašniji penzioneri u Srbiji dobiju po 5000 dinara pomoći u 2010. godini.

Slika o gospodinu J. Krkobabiću je pozitivna. Predstavio se kao borac za poboljšanje materijalno najugroženijeg dela penzionera, a pri tome računa na njihove glasove i glasove njihovih porodica na sledećim izborima. Zaslužio je da mu daju glasove na sledećim izborima, jer "dok sam ja ovde, penzioneri će imati penzije".

Što se tiče desetina hiljada penzionera koji nisu dobili ovu pomoć, ionako ne žive u Srbiji. Njihov glas nezadovoljstva iz daleka ne čuje se u Srbiji .

Uštedeo je milione dinara preko ovih beskućnika da pomogne budžet Srbije i tako pokaže svoju solidarnost i odanost koalicionim partnerima! Da im stavi do znanja kako mogu i ubuduće računati na Krkobabiće...

Kada je Rasim Ljajić, resorni ministar za socijalnu politiku, najavljivao socijalnu pomoć najugroženijim penzionerima u iznosu od 3.000. dinara  Krkobabić je to opisao ovako:  "Sramnih tri hiljade dinara, ali da stvar bude gora sada u budžetu nema ni za to".

Poruka je bila jasna: Ljajiću, ne ulazi u moj atar, ne predstavljaj se većim borcem za socijalnu pravdu od mene i ne uzimaj mi potencijalne glasove birača!

Ali, kada tu Ljajićevu ideju koristi  gospodin Krkobabić, sa predlogom od po ništa manje mizernih 5.000 dinara, onda to nisu samo "sramnih 5.000 dinara", iako su devalvacijom realne kupovne moći na nivou i ispod prethodne 3.000!

Kada gospodin J. Krkobabić kaže: "U politici nema ni mržnje ni ljubavi, ničega osim interesa", on to svojim postupcima i dokazuje...

Ambicije za sebe i sina Milana da ostanu u vlasti maskira ličnom borbom za bolji status penzionera i drugih socijalno ugroženih kategorija stanovništva predstavljajući virtuelnom računicom usklađivanja penzija sa 49 odsto pre ulaska u vlast na 75 odsto kod zaposlenih penzionera, 73 odsto kod penzionera samostalne delatnosti i 25 odsto kod poljoprivrednika isplaćene prosečne zarade u Srbiji (podatke izneo gospodin Momo Čolaković u Skupštini Srbije, kao šef poslaničkog kuba PUPS-a dajući saglasnost za usvajanje budžeta za 2011. godinu).

 A u pamfletu PUPS-a u Novom Beogradu, uz pristupnicu za člana PUPS-a, navodi se koje je sve aktivnosti PUPS ostvario od ulaska u vlast 2008 godine.

 Prva stavka glasi: "Sa povećanjem penzija od 10 odsto, prosek penzija je podignut sa 49 odsto na 63 odsto prosečne zarade".

Ovde otac i sin Krkobabić i Klub penzionera u Skupštini nisu usaglasli svoje stavove da na jedinstven način predstave sebe kao uspešne političare i borce za poboljšanje standarda penzionera, što potvrđuje primenu virtuelne računice u prikazivanju svoje uspešnosti.

Još jedan primer pokazuje dvoličan stav J. Krkobabića, kad u predizbornoj kampanji kaže: "...Da li je realno i pravedno da direktori nekih javnih preduzeća imaju plate preko milion dinara, a najniže penzije koje primaju poljoprivrednici iznosi dve i po hiljade dinara? Vredi li ijedan kadar u Srbiji kao nekoliko stotina penzionera?".

A sada kada je u vlasti on dozvoljava da mu šef poslaničkog kluba u Skupštini Srbije  Momo Čolaković zahvati iz državne kase preko tri miliona dinara (naravno nemoralno koristeći sve zakonske pogodnosti koje mu u sopstvenom liku govore da je visoko moralan čovek, jer nije prekršio zakon - samo je koristio ono što mu po zakonu pripada).

I ovde gospodin J. Krkobabić nije postavio pitanje analogno gornjem pitanju: vredi li ijedan poslanik toliko koliko vrede stotine hiljada penzionera koji primaju minimalnu penziju, a pogotovo poslanik iz "Partije časnih namera".

Penzionerska populacija ima dosta starih  lica koji biološki popuštaju i nisu u stanju da prepoznaju ove manipulacije brojkama o visini penzija gospodina Krkobabića u njegovoj žarkoj želji da ostane u vlasti i da učvrsti pozicije sina Milana.

 Sin Milan Krkobabić, uz najavu isplate sledeće tranše pomoći od 4.000 dinara za 65.000. penzionera u Beogradu, čije su penzija ispod 15.000 dinara, počinje svoju predizbornu kampanju ovim rečima:

 "... Postoji ideja da u idućem izbornom ciklusu u gradskoj vlasti svi beogradski penzioneri dobiju mesečnu nadoknadu od po 4.000 dinara"!

Ima li kraja licemerju dvočlanog klana Krkobabić?