Amerika
Šta je trulo u zdravstvenom sistemu Sjedinjenih Država
Toliko je loše da za bolje
ne znaju
Jednoobrazno državno
osiguranje prosečnog Amerikanca asocira na komunističke sisteme. - Osim
rasparčanosti mehanizma zdravstvenog osiguranja, visokoj ceni medicinske nege
značajno doprinose i plate lekara
Milan Balinda
Oko 50 miliona stanovnika Sjedinjenih Američkih
Država nemaju zdravstveno osiguranje, a od tog broja 8,7 miliona su deca.
Brojke su nove - problem je star. Mnogima od onih koji su osigurani odlazak kod
lekara svakim danom je sve skuplji jer cena zdravstvene nege raste pet puta
brže od inflacije. Viša cena zdravstvenog osiguranja opasno nagriza kućni
budžet prosečne porodice koja izdvaja i do 16 odsto svojih primanja na
zdravstvenu negu, a onima sa nižim primanjima to osiguranje praktično postaje
nedostižno budući da na njega troše i do 20 odsto porodičnog budžeta.
Amerikanci mogu sve manje novca da potroše na druge potrepštine, jer su
prisiljeni da odvajaju veće svote za zdravstveno osiguranje.
Jedna od najnovijih naučnih studija tvrdi da 29
miliona stanovnika nema adekvatno osiguranje, a da nekih 52 miliona ili su
aktuelno bez zdravstvenog osiguranja ili su to nedavno bili. To čini
81 milion Amerikanaca u 2010. godini, a poređenja
radi cifra je 2007. bila 71 milion, dok je za 2003. procena da je broj bio 61
milion. Prosečna američka porodica imala je primanja u 2009. godini od 99.000
dolara godišnje i morala je da potroši dodatnih 5.400 na zdravstvenu negu.
Jedna studija iz 2007. godine tvrdi da su medicinski troškovi bili navedeni kao
razlog u zahtevima za lični bankrot u 62,1 odsto slučajeva.
Kontrolora ko pleve
Stanovništvo Sjedinjenih Američkih Država je
najraznolikije na svetu, a to se održava i na zdravstveni sistem zemlje. Sistem
ne samo da je ekstremno komplikovan i težak za
razumevanje, već je i - najskuplji na svetu.
Amerikanci godišnje troše preko dva biliona dolara na zdravstvenu negu, a to je
skoro 17 odsto od bruto nacionalnog dohotka. Jedina zemlja koja procentualno
troši više je - Istočni Timor. Ipak, SAD su jedna od veoma retkih razvijenih
država, ili država u razvoju, čiji stanovnici nemaju automatsku zdravstvenu
zaštitu. Ta situacija samo delimično može
da se objasni kulturološkim stavom da Amerikanci ne vole ništa što je "jedinstveno".
Amerika je zemlja u kojoj ljudi hoće da biraju, a to bi uključilo i zdravstveno
osiguranje. Jednoobrazno državno osiguranje prosečnog Amerikanca asocira na
komunističke sisteme. Ta kulturološka naklonjenost različitosti i
individualnosti dolazi uz visoku cenu. Sistem je teško promeniti mada njime
nisu samo nezadovoljni oni koji imaju problema sa zdravstvenom zaštitom, već i
oni koji su u potpunosti osigurani.
Naprosto je neverovatno da zemlja koja troši najveću
količinu novca na zdravstvenu negu, koja ima najbolju medicinsku tehnologiju na
svetu, prvoklasne lekare i ostalo medicinsko osoblje, najmodernije bolnice i
zdravstvene stanice... nije najzdravija zemlja na planeti. To je između ostalog
i zato što je prosečni stanovnik SAD najdeblji na svetu (statistike pokazuju da
je 31,1 odsto muškaraca i 33,2 odsto žena, preko 15 godina starih, gojazno),
najmanje aktivan (kad se kreću skoro da ne izlaze iz automobila), pod najvećim
stresom i što im je zdravstveni sistem toliko rasparčan, sa mnogo regulativa
(često postavljenih različito od države do države ili čak i od grada do grada),
sa mešavinom javne i privatne birokratije, koja, na kraju krajeva, odlučuje ko
će koju negu da dobije. U takvom lavirintu bauljaju i sudaraju se ne samo
pacijenti, nego i lekari. Ništa ne može da se uradi dok ne stigne odobrenje od
onih koji upravljaju novcem, a tih je, zahvaljujući rasparčanosti sistema, ko
pleve.
Skupi u svakom smislu
Podaci iz 2009. godine pokazuju da je na federalnom,
državnom i lokalnom nivou, uključujući korporacije i pojedince, na zdravlje
utrošeno 2,5 biliona dolara. To bi bilo 8.047 dolara po stanovniku. Jedni
rezultati istraživanja iz 1996. godine pokazuju da je pet odsto stanovnika
trošilo više od pola novca namenjenih zdravstvu. Pretpostavlja se da se radilo
o hroničnim bolesnicima. Takav šablon postojao je i u sedamdesetim i
osamdesetim godinama prošlog veka. U 2004. godini privatna osiguravajuća
preduzeća platila su 36 odsto troškova, privatnici, iz džepa, 15 odsto,
federalna vlada 34 odsto, državne i lokalne vlade 11 odsto, a ostali privatni
fondovi ispružili su se za četiri odsto. Osim Sjedinjenih Država, od
najrazvijenijih država, jedino su u Francuskoj i Kanadi privatna osiguravajuća
društva učestvovala sa više od 10 odsto troškova.
Osim rasparčanosti sistema zdravstvenog osiguranja,
visokoj ceni medicinske nege značajno doprinose i plate lekara. Američki lekari
opšte prakse, ortopedski hirurzi i mnogi drugi specijalisti naplaćuju za svoje
usluge znatno više od njihovih kolega u Australiji, Francuskoj, Kanadi,
Nemačkoj ili Velikoj Britaniji. Lekari opšte prakse zarađuju oko jedne trećine
više od svojih kolega u navedenim zemljama i to pre svega jer najveći deo
njihove zarade dolazi od privatnih osiguranja. Njihovi godišnji prihodi
dostižnu cifru od 190.000 dolara godišnje. U Australiji i Francuskoj lekari
zarađuju oko 93.000 i 96.000 godišnje. Ortopedski hirurzi u Americi zarađuju u
proseku 443 hiljade dolara dok godišnja plata u Velikoj Britaniji iznosi
324.000. Ortopedski hirurzi u drugim razvijenim zemljama u proseku ne primaju
više od 210.000. Neke studije pokazuju da američki lekari ipak rade više od
lekara u drugim zemljama, a zna se da je i medicinski fakultet u SAD veoma
skupa škola, te su im ulaganja u budućnost bila veća.
Uglavnom privatno
U svakom slučaju, SAD su jedina bogata industrijska
nacija u kojoj medicinsko osiguranje nemaju svi stanovnici. Jedno istraživanje
iz 2004. godine pokazalo je da godišnje u Americi neopravdano umre 18.000 osoba
zbog nedostatka zdravstvenog osiguranja. U ovom trenutku Sjedinjene Države
imaju veću stopu smrtnosti beba od bilo koje razvijene zemlje. Očekivani
životni vek Amerikanaca nalazi se na 42. mestu u svetu, dosta ispod građana
Evropske unije. Mada ovi podaci nisu obavezno povezani sa zdravstvenim osiguranjem,
već su pre svega odraz ličnog ponašanja (upotreba opojnih droga i nasilni
okršaji), ipak nesređeni zdravstveni sistem ima svoju ulogu u toj tužnoj
statistici. Očekuje se da će rezultati novog zakona, donetog 23. marta prošle
godine, biti mnogo povoljniji. Zakon se inače zove Akt zaštite pacijenata i
priuštiva nega, skraćenica PPACD. Ako je suditi samo po imenu - dosta je
komplikovano.
Medicinski centri, vlasništvo medicinske nege u
Sjedinjenim Državama, uglavnom se nalaze u privatnom vlasništvu, mada su
federalna, sreska, opštinska i gradske vlade takođe vlasnici izvesnih centara.
Ministarstvo odbrane upravlja bolnicama i ambulantama koji su deo Vojnog
zdravstvenog sistema. Postoje i federalne bolnice koje su otvorene
isključivo za ratne veterane, mada se i njima naplaćuje kada se tamo leče od
bolesti koje nisu proistekle iz vremena aktivne službe. Takođe postoje centri
sistema Indijanske zdravstvene usluge, koji opslužuju pripadnike
priznatih indijanskih plemena. Sva odeljenja za hitne slučajeve morala bi da
prime pacijente bez obzira da li imaju medicinsko osiguranje ili ne. Ta odredba
dovela je do toga da veliki broj osoba bez osiguranja hrli u urgentne centre.
Postoje i bolnice za neizlečive bolesnike, za koje se očekuje da umru u roku od
šest meseci, i te institucije uglavnom finansiraju vlada i privatni donatori.
Buš nije dao
Proizvodnja lekova i medicinske opreme nalazi se, kao
i u većini zemalja sveta, u privatnom vlasništvu. Istraživanja i
razvoj medicinske opreme i lekova finansira se kako iz privatnih tako i iz
državnih kasa. Tokom 2003. godine ta istraživanja koštala su 95 milijardi
dolara, a od toga 40 milijardi iz javnih izvora i 55 milijardi iz privatnih.
Istraživanja i razvoj medicinskih i farmaceutskih inovacija stavljaju Sjedinjene
Države na sam vrh svetske liste. Cena lekova u toj zemlji takođe se nalazi
negde pri samom vrhu, te nije redak slučaj da hronični bolesnici pokušavaju da
nabave svoju medicinu bilo iz Kanade bilo iz Meksika, bilo iz neke druge
zemlje. Inače, lekovi učestvuju u ceni sa 10 odsto troškova.
Vlada Sjedinjenih Država, koristeći novac od poreza,
naravno, pokriva sledeća zdravstvena osiguranja:
- Mediker, pokriva
građane
starije od 65 godina kao i invalide,
- Medikejd, uglavnom
pokriva osobe s malim prihodima, uključujući decu, žene u drugom stanju i
invalide. Administrira se na državnom nivou,
- Državni program dečijeg
zdravstvenog osiguranja, plaća osiguranje za decu sa malim
prihodima koja se ne kvalifikuju za Medikejd,
- Raznorazni programi za federalne
službenike, uključujući i program za vojne korisnike u civilnim
ustanovama,
- Administracija veterana,
obezbeđuje
zdravstveno osiguranje za ratne veterane i njihove porodice,
- Tajtl iks, finansira
reproduktivnu zdravstvenu zaštitu,
- Državne i lokalne zdravstvene
klinike,
- Indijanske zdravstvene usluge,
- Nacionalni zdravstveni instituti,
osiguravaju pacijente koji volonterski učestvuju u medicinskim istraživanjima,
- Medikal korps,
raznorazne vojne medicinske institucije,
- Izvesne opštinske i državne
bolnice,
- Narodne klinike kojima upravlja
vlada.
I pored Državnog programa dečijeg zdravstvenog
osiguranja i dalje preko osam miliona dece nema zdravstveno osiguranje.
Neka od te dece pripadaju familijama s malim prihodima koji je Državni program
i nameravao da osigura. Uprkos vladinim i privatnim marketinškim naporima,
blizu 30 odsto dece koja bi mogla da budu osigurana - to nisu. Neka pripadaju
familijama koja su na ivici siromaštva, ali ne spadaju u kategoriju siromašnih.
Pojedini zdravstveni aktivisti misle da bi se proširenjem programa, koji bi
uključio i neku decu iz srednjeg staleža, uspelo sa pokrivanjem osiguranja
siromašne dece. Kada je zakon o povećanju fondova za taj program podržan
početkom oktobra 2007. godine od obe partije u Kongresu, tadašnji predsednik Buš
stavio je veto na njega. Buš je takođe vetirao i jedan sličan program u
decembru iste godine.
U državi Masačusets su od 2006. godine praktično svi
stanovnici zdravstveno osigurani. Jula 2009. godine izglasan je zakon u državi
Konektiket po kome bi do 2014. godine 98 odsto njihovog stanovništva bilo
osigurano. Oni koji znaju da računaju tvrde da najmanje 50 odsto troškova na
zdravstvo može da se izbegne samo kada bi se pametnije radilo i u ovakvom
sistemu kakav je danas. U najbogatijoj zemlji na svetu u jednom se svi slažu:
ovo i ovako više ne može, mnogo je komplikovano, mora nešto da se menja!
Ono o čemu Amerikanci već decenijama ne mogu da se
slože jeste kakav sistem im najviše odgovara. Ne može im se zameriti da ne
pokušavaju, ali, prosto naprosto, ponašaju se kao rogovi u vreći. Ne vole svoj
sistem, ne vole onaj iz Kanade, koji im je najbliži, i nikako ne vole onaj
evropski, jer za njega kažu da je možda dobar za poneke "od tih
socijalističkih zemalja Evrope".
Bez posla, bez osiguranja, bez zdravstvene
nege
"Radnici
koji su izgubili posao zbog srozavanja ekonomije tipično trpe dupli udarac: ne
samo da izgube svoje prihode već i svoju zdravstvenu zaštitu koja se bazirala
na zaposlenju. Milioni su prinuđeni da zaborave na medicinsku negu za koju ne
mogu više da plate.
Ove
tužne činjenice objavljene su u najnovijem ispitivanju osiguranja koje je
objavio Komunveltovov Fond. Jedna analiza podataka pronašla je da je
devet miliona radno sposobnih koji su izgubili svoja zaposlenja između 2008. i
2010. godine ostalo bez zdravstvenog osiguranja. Većina njih nije mogla da sebi
priušti cenu osiguranja od osiguravajućih kompanija, a neki su odbijeni nakon
što su podneli zahtev.
Od
tog broja, skoro tri četvrtine odložilo je potrebnu medicinsku negu zbog cena
usluga. Bili su bolesni ali ili nisu uopšte otišli kod lekara ili pak nisu
nabavili prepisane lekove, ili su izbegli laboratorijski pregled, ili su
odustali od odlaska kod specijaliste.
Skoro
tri četvrtine imaju probleme da plate medicinske račune nakon što su posetili
lekara ili bolnicu. Koristili su svoje ušteđevine, pokušavali da na rate plate
za medicinske usluge, uzimali pozajmice kada su mogli, proglasili se u bankrotu
ili su ostali bez novce za osnovne potrepštine kao što su hrana ili kirija.
Značajna
pomoć neće stići pre 2014. godine kada bi glavni deo nacionalnih reformi
zdravstva trebalo da počne s delovanjem. Reforme će obezbediti doprinose da
pomognu milionima Amerikanaca da kupe osiguranje u novom sistemu i da znatno
prošire Medikejd osiguranje za siromašne.
U
međuvremenu, Kongres bi trebalo da produži beneficije za nezaposlene i da im
tako pomogne pri kupovini medicinskog osiguranja. Takođe bi trebao da ponovo
uspostavi novčanu potporu obezbeđenu stimulativnim paketom iz 2009. godine koji
je pomagao da otpušteni radnici ostanu unutar medicinskih osiguranja svojih
bivših poslodavaca dok traže novi posao.
(The New York Times, urednički članak
od 10. septembra 2011)
Kultura siromaštva
Još
od početka 1965. godine pisalo se sa mnogo opreza o "tome što ne sme da se
imenuje". Još od kada je jedan član administracije Lindona Džonsona uveo
ideju "kulture siromaštva"; kovanica nije bila njegova ali opis
urbanog crnačkog društva u Sjedinjenim Državama naišao je na velike otpore među
politički korektnim Amerikancima. Radi se o neudatim majkama sa decom koja žive
od državne pomoći - od takozvanog programa Velfera. Priča se odnosi na
crnačke getoe, a za takvu situaciju krive se sami crnci. Ideja o "kulturi
siromaštva" sve vreme se održavala među konzervativnim misliocima, čiji
napori za okončanje takvog stanja su konačno urodili plodom nakon što je Bil
Klinton 1996. godine potpisao zakon o "ukidanju Velfera takvog
kakvog ga poznajemo".
Nakon
dekada eksplozivne kovanice "kultura siromaštva", prvo stidljivo, a
kasnije sve glasnije, čuli su se glasovi koji se nisu plašili da budu politički
nekorektni. Prošle godine pojavilo se nekoliko studija raznih univerziteta i
instituta koje su tretirale temu familija bez oca, partikularno, i opštu
subkulturu američkog društva. Čak su i političari tražili da se ta tema vrati, jer je
takva kultura koren siromaštva. Studije su pokazale da u siromaštvu živi svaki
sedmi stanovnik zemlje, odnosno 44 miliona Amerikanaca. Političari tvrde da ako
se o tome ne diskutuje, oni ne mogu da stvaraju programe o suzbijanju
siromaštva. Što se zdravstvenog osiguranja tiče - njegovo nepostojanje izrazito
je prisutno među siromašnima. Postoje oprečna mišljenja ko je kriv za
postojanje takve kulture, odnosno načina ponašanja i samog života, a jedno
pitanje nalazi se na vrhu liste tog problema: "Da li su siromašni
siromašni zato što su lenji, ili su
siromašni siromašni jer su žrtve tržišta?"
Jedan
od metoda istraživanja istakao se svojom originalnošću. Naime, istraživači su
"gubili" adresovana pisma sa zalepljenim poštanskim markicama po
ulicama u dobrostojećim i veoma siromašnim delovima grada. Ideja je bila videti
odakle će pisma ipak stići na naznačene adrese zato što je prolaznik odlučio da
"ispalo pismo" podigne i stavi u poštansko sanduče, a odakle neće. Iz
siromašnih, i pretežno crnačkih, delova grada skoro da ni jedno pismo nije
stiglo. Iz bolje stojećih, više od polovina koverata našlo je put do svoje
adrese. Kako za takav čin bacanja pisma u sanduče nije bilo potrebno snositi
troškove, zaključak je da se ipak radi o kulturnim normama.
Nema nezaposlenih u zdravstvu
Tokom
ovih ekonomskih turbulencija jedina industrijska grana koja nije otpuštala
zaposlene bilo je zdravstvo. Bolnice, starački domovi, klinike i slično
otvorili su tokom kriznih perioda novih 430.000 radnih mesta. Po poslednjim,
avgustovskim, podacima o zaposlenosti u zemlji otvoreno je 117.000 novih radnih
mesta, a od toga u zdravstvu se smestilo 31.000 novozaposlenih.
Međutim,
zdravstvenim radnicima se ne dopada najavljeno stezanje kaiša u sistemima Medikejda
i Medikera. Najavljeno kresanje tih programa za stotine miliona
dolara u sledećih nekoliko godina zabrinulo je zaposlene u zdravstvu, jer ima
alarmantnih vesti da će mnogi ostati bez posla. Ipak, sa svoje strane, mnogi
ekonomisti i drugi eksperti predviđaju veću potražnju medicinskih usluga koja
dolazi sa starenjem populacije. Uskoro većina bejbi-bumersa, generacije rođene
odmah nakon Drugog svetskog rata, zakucaće na vrata staračkih domova ili će
tražiti pomoć po bolnicama. U državi Floridi, na primer, zdravstvo je bila
jedina industrija koja nije izgubila ni jedno radno mesto tokom ekonomske
krize, a od septembra prošle godine zdravstvo u Floridi zapošljava nove
radnike.
Mnogi
eksperti takođe predviđaju da kad ekonomija ponovo čvrsto stane na svoje noge i
kad se poveća zaposlenost, samim tim i broj osiguranih lica, zdravstvo će
doživeti novi procvat. Naravno ima i onih koji se brinu da zdravstvo "ne
uguši" druge privredne grane svojim naglim rastom. Dobro u svemu tome je
što uvek ima i onih koji se brinu za po jednu od svih mogućih kombinacija.
Poređenje Kanade i SAD
Mada
se zdravstveni sistemi u Kanadi i Sjedinjenim Državama veoma razlikuju, Kanada
je najbolji kandidat da bude uzor u budućim reformama svog južnog suseda.
Znatno veći deo zdravstvenih troškova u Kanadi snosi država, a u SAD privatne
firme. Dok Kanada troši 10,4 odsto svog bruto nacionalnog dohotka na zdravstvo,
u Sjedinjenim Državama ta cifra dostiže i do 17 odsto. Uprkos tome Kanada mnogo
bolje stoji kad su u pitanju dva uobičajena poređenja: smrtnost novorođenčadi i
očekivani životni vek.
Jedna
od većih razlika je broj gojaznih. U
Kanadi 19 odsto žena su gojazne, dok u Americi ta cifra dostiže i 33 odsto.
Nije sve lošije u Americi: 86 odsto žena od 40 do 69 godina uradilo je mamogram
testiranje, a u Kanadi samo 73 odsto. Pronađeno je da je u Kanadi veća smrtnost
od nekih vrsta raka nego u Sjedinjenim Državama. U Kanadi se čeka na
specijalistički pregled znatno duže nego u SAD. Amerikanci su zadovoljniji
medicinskom negom od Kanađana, odnosno, manje se žale. Sve u svemu,
istraživanja pokazuju da nema drastičnih razlika po kvalitetu usluga u dva
zdravstvena sistema, kanadskom i američkom. Možda nema drastičnih razlika, ali
je u Sjedinjenim Državama zdravstvo veoma skupo i moguće je da vremenom
Amerikance pređu na neki sistem sličan onom u Kanadi.