Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Parastosi

 

Milovan Brkić   

 

U petak 9. marta na Trgu Republike, nekada smo ga zvali Trg Slobode, obeležena je godišnjica prvih velikih demonstracija protiv tadašnjeg režima u Srbiji. Zapaljene su i sveće ubijenom studentu Branivoju Milinoviću i nastradalom policajcu Nedeljku Kosoviću, čijih imena se Vuk Drašković seti samo kada obeležava dan svog hapšenja.

U petak uveče oko 19.37 kradonačelnik Beograda Dragan Đilas izašao je iz zgrade Skupštine grada i ušao u jedan od blindiranih džipova, koji su potom, u koloni, krenuli ka zgradi Predsedništva Srbije. Ova dva zdanja udaljena su jedva 50 metara! Ali, nije gradonačelnik mačji kašalj pa da ide peške, da se izloži pogledima sugrađana, koji bi ga, iz parka, mogli glasno opsovati. Gladan je to i opljačkan narod, a sa takvom sirotinjom gospodin Đilas ne želi da ima posla. Ko jebe tu stoku koja služi za jahanje, pljačkanje i glasanje!

U subotu, 10. marta, Čeda Jovaović i njegovi partneri prošetali su se sa sledbenicima gradom, obeležavajući godišnjicu ubistva premijera Zorana Đinđića. U toj koloni prepoznao sam nekoliko njih koje treba izvesti na sud, kao organizatore smaknuća premijera. Kakva lakrdija - ubice odaju poštu ubijenom!

Sutradan je u Požarevcu održan parastos bivšem predsedniku Srbije, koga su umorili u Hagu, u pritvorskoj ćeliji. Oni koji su dva dana ranije obeležavali parastos ubijenima, nisu pominjali predsednika Miloševića. Njegovom parastosu prisustvovao je od njegovih bivših saboraca jedino Milutin Mrkonjić, koji se poneo kao čovek i nije se krio kad je došao da se pomoli za dušu svog bivšeg predsednika.

U ovoj opustošenoj i razorenoj zemlji, jedino su groblja ponela. Sve su punija, i na sahrane se čeka danima! Umire se od malignih bolesti, zbog zračenja od bombardovanja, zbog otpada koji se skladišti na nepropisan i jeftin način u Srbiji, umire se od gladi, od stresa, od bolesti koje uzrokuju beznađe i sramota...

Ove godine bez posla će ostati još nekoliko desetina hiljada radnika, u penziju će po sili zakona morati da ode još toliko zaposlenih koji nemaju penzijskog staža, jer im poslodavci i po deset godina nisu uplaćivali doprinose...

Svakog jutra, većina građana budi se mamurna, sa sumornim mislima posle teških snova, od straha da baš tog dana ne ostanu bez posla, da sutradan ne mogu da nahrane decu.

Dok idem ulicom primećujem da veliki broj ljudi nose na reverima crni flor, što upućuje na to da su u žalosti, da su izgubili oca ili majku, brata, sestru, nekog najmilijeg.

Lekovi su u Srbiji sve skuplji, i stariji građani umiru od obične upale. Novac za preglede, za zakazivanje specijalističkih pregleda ili za davanje mita više niko nema.

Svake subote groblja u Srbiji "ožive", daju se sedmodnevni i četrdesetodevni pomeni. Srbija se preseljava na groblja. Parastosi su masovne "manifestacije".

Iz Brisela poručuju sve nova i nova stezanja kaiša. Od tog stezanja duša izlazi na nos. Pitao bih te zlotvore gde je granica ljudske izdržljivosti?! Koliko građana Srbije treba da umre da bi ološ, koji prima milione evra za svog mandata, rekao da je dosta, i da nam, umesto kredita, omogući da dobijemo vlast koja će te kredite trošiti na otvaranje radnih mesta, da građani počnu da žive od svog rada, a ne od socijalne pomoći.