Druga strana
Šta građani Srbije treba da poruče Briselu povodom njegove podrške
"proevropskoj vladi''
Ne, hvala!
Za novu politiku potrebni
su novi ljudi, govorio je britanski premijer Vinston Čerčil. Sudeći po najavama
iz evropskih prestonica, ali i domaćih partijskih centrala, Srbiju ne očekuje
nikakva nova politika
Igor Milanović
Dosadašnja vlast se sve vreme klela u svoj proevropski
kurs. Da li je ovo ona vlast koju priziva Doris Pak, šef delegacije
Evropskog parlamenta za jugoistočnu Evropu, izjavom da Srbija za dobijanje
datuma otpočinjanja pregovora za članstvo u EU mora imati stabilnu proevropsku
vladu? Sigurno da jeste, jer ovoj i ovakvoj vladi nikada nije manjkalo podrške
iz Brisela.
Pitanje je, samo, da li su to isti oni ljudi na koje je
mislio i Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju,
poručivši da bez obračuna s tajkunima i korumpiranim političarima naša zemlja
ne može da napreduje? Srbijom poslednjih 12 godina vladaju
"proevropske" snage pod patronatom Brisela i upravo su one zaslužne
za bujanje visokog kriminala u našoj zemlji.
U jednom izveštaju
britanskih "posmatrača" iz Beograda od 23. juna 2010, pravljenom po
porudžbini britanskog Ministarstva za međunarodni razvoj - upravo povodom
desete godišnjice postmiloševićevske ere, navodi se:
- od oko 220
najviših vladinih funkcionera sa ekskluzivnim državno-političkim imunitetom
(misli se na predsednike i potpredsednike vlade, ministre i njihove zamenike i
pomoćnike sa ekskluzivnim ovlašćenjima u odlučivanju, prim. prir.), u periodu
2001-2009, čak 60 odsto njih je na funkciju izabrano sa nasleđenim i pravno
nesaniranim krivično-pravnim pedigreom, a sa funkcije je, u istom statusu,
otišlo 80 odsto takvih državnih funkcionera;
- od oko 700
najviših vladinih činovnika bez političkog suvereniteta (toj kategoriji
pripadaju i šefovi kabineta, visoki savetnici, direktori vladinih agencija ili
sektora, rukovodioci velikih privrednih subjekata pod direktnom vladinom
kontrolom i sl. - prim. prir.), čak 75 odsto njih je to postalo ili ostalo iz ranijeg
režima sa nesaniranim krivičnim pedigreom, a 90 odsto je otišlo sa položaja ili
je još uvek u takvom istom statusu.
U dlaku iste odnose,
prema jednom opštijem izveštaju za potrebe istog naručioca, imaju Burkina Faso
i Ruanda u Africi, što je jasna zasluga "proevropskih" vlasti koje
Srbijom vladaju od 5. oktobra 2000. godine.
Procena analitičara
ja da od svakih 100 evra koje iz svih fondova EU kao celine, po svim osnovama i
za sve namene uđu u Srbiju, za 35 evra se nikada ne sazna koja im je poslednja
destinacija. Međutim, kod novca koji u Srbiju uđe na osnovu bilateralnih
ugovora između Srbije i neke od zemalja EU, taj procenat
"izgubljenog" novca raste na 45 odsto.
Iste te snage, koje bi sada trebalo da hapse same sebe,
sprovodile su privatizaciju po modelu nametnutom iz Brisela (u čijoj je izradi
odlučujuću ulogu imalo pomenuto britansko ministarstvo), odnosno od strane onih
koji danas traže preispitivanje takve privatizacije i procesuiranje odgovornih.
Imovina sticana generacijama razdeljena je za samo jednu
deceniju, a od 150 milijardi evra kolika je bila najniža procenjena vrednost
privatizovanih firmi, naplaćeno je samo 800 miliona evra, i to je završilo na
računu Agencije za privatizaciju, odnosno oko pola procenta?! Od naplaćenih para
tek nešto manje od 200 miliona evra se slilo u državni budžet, dok je ostalo
otišlo na pokrivanje troškova rada Agencije za privatizaciju, koja je
upošljavala 520 ljudi, na čije je plate godišnje odlazilo 13 miliona evra. Na
kiriju za prostorije Agencije godišnje je odlazilo oko 1,5 miliona evra, na
advokatske troškove 150.000 evra, na opremu i potrošni materijal 750.000 evra,
a na konsalting usluge svake godine je Agencija plaćala preko milion evra.
Ukupno je godišnje na opremu, reprezentaciju i poklone odlazilo više od milion
evra.
Kada se pogledaju ove brojke, svota od 100 miliona
dolara, koliko je u koferima odnela dugogodišnja direktorka Agencije za
privatizaciju Vesna Džinić kada je pobegla iz zemlje, uopšte ne izgleda
nedostižno. Ništa manje nije pokrao ni Aleksandar Vlahović, navodni
tvorac Zakona o privatizaciji (u stvari samo kurir koji je u Beograd doneo ono
što su osmislili u Briselu), kao ni Mlađan Dinkić, glavni egzekutor,
povampireni Miroljub Labus i tunjavi Mirko Cvetković, koji ćuti i
trpa pare u bisage...
Ako su ovo predstavnici "proevropskih" snaga
koje priziva Doris Pak, neka ih slobodno uzme i povede kući. Da li bi ona
želela da su takve protuve na vlasti u Berlinu? Da li neko iz EU uopšte može da
zamisli nekog od naših "proevropljana" na vlasti u Parizu, Stokholmu,
Londonu...? Jedino bi, možda, Čedomir Jovanović prošao kao gradonačelnik
Amsterdama, jer su u tom gradu već legalizovane neke droge.
Evropa se ponosi svojom aristokratijom i njenom
hiljadugodišnjom tradicijom. Za razliku od toga, srpski domaćini su vekovima
učeni da se ništa ne nasleđuje od predaka, već je sve pozajmljeno od dece. Dok
se tako razmišljalo u Srbiji, u njoj nije bilo gladi i nemaštine. Ove pošasti
su stigle sa "evropskim civilizacijskim vrednostima" koje nas uče da
je sve dozvoljeno kako bi se uvećao lični imetak.
Danas, pošto se popljačkalo skoro sve što se moglo i
pošto je stopa nezaposlenosti u Srbiji na istorijskom maksimumu, pošto od
prosečne penzije ne pretekne dovoljno ni za parče hleba dnevno, ista ta Evropa
koja je kumovala srpskom potonuću traži da se nastavi istim kursom, ali i da se
pohapse oni koji su se okoristili nerazumnim zakonskim rešenjima diktiranim iz
Brisela i Vašingtona!
Da Evropska unija zaista želi dobro Srbiji, ostavila bi
je na miru da sama otkrije, pohapsi i egzekutira one koji su je preveli preko
ruba propasti. Međutim, problem koji plaši EU jeste činjenica da bi se u
slučaju pravednog sudskog postupka, u redu za zatvorski kazan našli ne samo
srpska politička elita poslednje decenije već i neki od dušebrižnih komesara
Evropske unije i njenih korumpiranih službenika.