Dežurna
Život u Srbiji posle dvanaest godina vladavine divljaštva i haosa
Kao posle nuklearne katastrofe
Odlazeća vlast za sobom ostavlja pomor koji može da se zaustavi samo
hitnim promenama državne i ekonomske
strategije. Tadićevci su do danas pokrali,
pojeli, potrošili i upropastili oko 50 milijardi dolara, dobijenih poslednjih
godina iz inostranstva. Ta gola sila, bez ideje i ideologije, koja je poznavala
samo jedan princip - "imati i biti", udarila je u zid. Onaj debeli,
opasan žicom, za garantovani dugogodišnji odmor...
M. G.
Umiranje Srbije počelo je devedesetih godina
prošlog veka. Tada je ona umirala u ratovima i sankcijama. "U smrti svojoj
da nađe lijeka", kako je zapisao Aleksa Šantić još vek pre toga. Danas ona umire još brže nego onda, ali tiho, bez jauka, u siromaštvu.
Vlast koja odlazi zauvek iza sebe ostavlja pustoš u svakom pogledu. Za njom ne ostaje ništa,
ni kamen na kamenu, a ako se kojom srpskom nesrećom
i posle izbora dočepaju vlasti, na sledeće izbore neće imati ko da izađe! Svi ćemo sa ovakvom politikom do tada biti pokojni!
Dvanaest godina "demokratske" vlasti, a posebno
poslednje godine u kojima je Srbiju jahao Boris Tadić,
ovaj su narod upropastili i istrebili gore nego 500 godina pod Turcima!
Srbi spadaju među pet najstarijih naroda
Evrope, ali ne po dužini trajanja svog imena, već po prosečnoj starosti stanovništva. Prosečan stanovnik Srbije ima 41,4 godine.
Bez obzira na sve zakletve i svečane
deklaracije, vlasti u Srbiji vode izrazitu antinatalnu politiku. Stanovi
koji se prodaju po vladinom programu subvencionisanih kamata za mlade bračne parove, u proseku imaju površinu od ispod 50
kvadratnih metara, što znači
da su dvosobni. Koliko članova sme da broji
porodica koja se useli u jedan takav stan i usput još želi da dostojanstveno živi?
Kada bi Srbija zaista želela
da pospeši natalitet, uvela bi smanjenje dažbina i poreza na
prihode bračnim parovima sa više dece. Tako bi, kao u
razvijenim zemljama, onaj ko nema dece, kroz viša
fiskalna opterećenja solidarno pomagao porodice koje
imaju poroda.
Kako nema takvih mera, jasno je da se na ovu glad, koju
smo na poklon dobili od vlasti, ne isplati imati decu. Zbog toga već danas udeo stanovništva starijeg od 65
godina iznosi 17 odsto, a stanovništva mlađeg od 15 godina samo 15
odsto ukupne populacije. Za samo pet godina, nastavili se ova nenarodna
tiranija, broj mlađih od pet godina
prvi put u istoriji će da bude niži od broja starijih od 70 godina. Posle toga, spasa nam više nema.
Dostojanstven život u zasluženoj penziji mogao bi da nam služi za utehu, da ga u
Srbiji ima. Većina penzionera, međutim, bukvalno gladuje. Da
nije bilo jeftinog otkupa stanova devedesetih godina (što je, ispostaviće se,
bio najbolji državnički čin Slobodana Miloševića!), većina
današnjih penzionera bi spavala po parkovima, jer su danas prosečna izdvajanja za komunalije (bez stanarine koju vlasnici ne plaćaju) viša od prosečne penzije!
Istovremeno, ni porodice sa decom ne prolaze ništa bolje, čak je njihov položaj i lošiji. Na samom početku predizborne kampanje vlast se,
posle toliko godina, setila da ukine porez na dodatu vrednost (PDV) za
najneophodnije artikle namenjene najmlađima.
Da je bar taj zakasneli potez dosledno sproveden, nego je povraćaj PDV-a limitiran, pa se tako vraćamo na vreme planske
privrede kada nam država određuje
i koliko pelena beba sme da promeni!
Industrijalizacija i odlazak u gradove uticali su na
smanjenje nataliteta. Lek za to bio bi vraćanje
na selo, ali umesto toga srpska sela ubrzano umiru, iako ni u gradovima više nema posla. Mladi beže iz čemera provincije, gde nema ni puta, ni škola,
prodavnica, brzog interneta i kablovske televizije - svega onoga što čini moderan, civilizovan život. Ali, i u gradovima ih
sve to čeka, pod uslovom da imaju da plate za to zadovoljstvo!
Statistika nam pokazuje ne samo da smo najstariji narod
već i da imamo i najstariju radničku klasu. Sve je
manje onih koji se na biro rada prijave prvi put u životu
i uspeju odmah da nađu neki posao. Ukupno polovina radno sposobnog stanovništva je
nezaposlena! Ako njima dodamo i one koji su formalno zaposleni, ali ne
primaju platu, jasno je da prelazak u grad većini
ne donosi nikakav boljitak.
I pored toga, svi koji mogu beže
sa sela, jer u gradovima imaju bar teoretsku šansu
da zarade nešto para. Na selu, pod ovakvim okolnostima, takve šanse
ne postoje.
Da bi seljak mogao da se upusti u proizvodnju koja premašuje njegove sopstvene potrebe, on pored ostalog mora da ima i jasnu
perspektivu poslovanja za narednih deset godina. Ova država
već decenijama nema nikakvu agrarnu strategiju, pa se tako kod setve ne zna ni
koji će uslovi otkupa važiti posle žetve. O desetogodišnjem planiranju možemo samo da sanjamo.
Umesto što
se u predizbornoj kampanji maze sa bivolima i pasu zelenu salatu, naši političari bi trebalo da ozbiljno počnu sa pravljenjem, a kasnije i primenom dugoročne strategije revitalizacije sela. Bez sela nema ni države.
Kad su voždu Karađorđu za boj sa Turcima trebale sveže snage, on bi zaređao po šumadijskim selima, tom neiscrpnom rezervoaru hrabrih ratnika. Danas bi, u
toj pitomini, u najboljem slučaju uspeo da okupi jednu
diviziju i to na jedvite jade!
Problem svakog plana, pa i onog o revitalizaciji sela,
povećanju privredne proizvodnje i nataliteta, leži u
njegovoj finansijskoj konstrukciji. Za svaku promenu potrebna su sredstva, a
njih u Srbiji više nema.
Skoro 50 milijardi dolara stranih investicija, donacija i kredita
spiskala je ova odlazeća vlast. Većina tog novca završila je u džepovima funkcionera i funkcionerčića...
Da bi nahranili svoju glasačku
mašinu, demokrate su sve koje su mogli zaposlili na državnim
jaslama. Tako danas trećina svih zaposlenih
u Srbiji radi u javnom sektoru. To prevedeno na srpski znači da dva radnika privređuju
za jednog ćatu. Kada se tome dodaju
penzioneri i socijalni slučajevi, koji se takođe izdržavaju od stvaralaštva ona dva radnika, ispada da svaki zaposleni na grbači nosi još dvojicu koje hrani.
U brojkama to izgleda ovako. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku,
samo u obrazovanju je zaposleno oko 120.000 ljudi (ako se izuzmu
oni iz privatnih
škola i vrtića), a u zdravstvu i socijalnoj
zaštiti oko
140.000. U državnoj upravi,
odbrani i obaveznom socijalnom osiguranju još 120.000 ljudi.
Konkretnije, u vojsci
i policiji radi oko 85.000 ljudi, u vladi, ministarstvima, upravama, direkcijama i agencijama
oko 28.000, u kabinetu predsednika i Narodnoj
kancelariji stotinak ljudi, u lokalnoj samoupravi oko 23.000. Nacionalna služba za zapošljavanje,
sve sa podružnicama,
zapošljava više od 2.000 ljudi, a PIO fond više od 3.500...
U javnom sektoru,
ne računajući javna preduzeća, zaposleno je oko 550.000 ljudi. Broj različitih vladinih organa i institucija
dostigao je 4.920, a broj mesta gde se obavlja
neki društveni posao koji
se finansira iz nacionalne kase je 11.200.
Na
ove brojke treba dodati i
1,7 miliona penzionera, za čije prihode
se godišnje dotira 253 milijarde dinara iz budžeta.
I još oko 830.000 ljudi koji koriste
bar neki vid socijalne zaštite,
od čega 180.000 živi isključivo od socijalne pomoći. Za njih
se godišnje izdvaja oko 70 milijardi dinara.
Broj onih koji žive
na državnim jaslama posebno povećavaju zaposleni
u svim javnim preduzećima - od
republike do lokala. Nigde ne postoji precizan podatak koliko ih je, a prema nekim procenama
ima ih oko
680.000.
Koja normalna
država može da izdrži ovakav
fiskalni teret? Umesto da počne
da skida salo sa preglomaznog
i preskupog državnog aparata, umesto da smanjuje
ili čak ukida
apanaže funkcionerima na svim nivoima,
umesto da prestane da dotira
restorane u Narodnoj skupštini, Skupštini Vojvodine, Vladi Srbije i
po ministarstvima, i da tako
ušteđena sredstva prosledi narodu da preživi, vlast
u predizbornom ludilu najavljuje nove pljačke.
Oterati bandu motkom!
Sekretar za finansije u Izvršnom veću Vojvodine, Jovica Đukić, na
prvi pogled deluje kao ekonomski
stručnjak, a ne obična bitanga, što u stvari i jeste. Umesto
da narodu objasni gde nestadoše
samo ove godine silne desetine
miliona evra iz Fonda za kapitalna
ulaganja Vojvodine i zašto Razvojnoj
banci Vojvodine (u vlasništvu AP Vojvodine)
hitno treba još 100 miliona evra državne pomoći da ne bi bankrotirala,
on ovih dana pledira za to da
se pare za plate radnicima namaknu otimanjem od najzaslužnijih srpskih sportista - na prvom mestu
od Novaka Đokovića!
U svom staljinističkom
zanosu Đukić, zalažući se za
novu, "pravedniju"
raspodelu bogatstva, nije pomenuo kriminalce
koji su se bezobrazno obogatili "u saradnji sa državom",
poput Matijevića, Gajića, Dubroje, Kostića, pa i samog
Bojana Pajtića ili bilo koga
drugog koji je narodu i kožu
sa leđa skinuo
- već bi da pleni pare od vrhunskih
sportista koji, uz sve to, zarađuju
u inostranstvu, pa samim tim Srbiji ni
ne duguju nikakav porez.
Kad se ovaj zaštitnik biranih
lopova naseljenih na elitnom Tatarskom
brdu kod Novoga Sada bude
obračunao sa sportistima, krenuće valjda da otima
i od gastarbajtera,
čim uđu u domovinu!
Pre samo pola veka, Srbija je spadala u najmlađe države Evrope, a onda je narod
shvatio da mu se ne isplati da se razmnožava.