Ekskluzivno
Srpsko-italijanska energetska zavera: pare plove od Drine
i Ibra, sve do Rima i Tibra
Mafija na visokom naponu
U Italiji je državna televizija RAI 3 nedavno
emitovala emisiju u kojoj razotkriva kako je prethodna italijanska vlada sa isto
tako bivšom srpskom vladom sklopila dogovor o velikoj pljački italijanskog budžeta.
Zarađeni novac biće deljen između aktera, a ukupna cifra prevazilazi šest
milijardi evra. Tragom ove vesti dopisnik Tabloida iz Rima je otkrio još neke
detalje koji ukazuju da je pljačka već u veliko u toku.
Bernardo
Vitulano
(dopisnik
iz Rima)
Italijanski
ministar za razvoj Klaudio Skajola, aprila 2010. godine u
Srbiji, postiže dogovor koji nije bio obična magla, bar što se tiče uzimanja
para iz italijanskog, ali i srpskog budžeta. Procenjena vrednost ovog dogovora
je bio pet milijardi evra, a predmet- izgradnja hidrocentrala, da bi se
prodala energija sigurnom partneru, državi Italiji, ali višestruko skuplje od
cene koja trenutno važi u Srbiji! Trebalo je da učestvuju najbolje italijanske
firme, ali koliko ih je znalo za ovaj posao? Samo jedna jedina!
Na plaži u Peskari pojaviće se podmorski
dalekovod koji će prenositi energiju proizvedenu na Balkanu, novcem
italijanskih građana .
Fausto di Nisio, opštinski
savetnik u Peskari tvrdi: "...Dalekovod će doći iz mora, prenosiće
energiju iz Srbije i Crne Gore , na osnovu dogovora potpisanog između
Italije i Srbije."
Skajola u martu 2009. godine u Beogradu dogovara sa
tadašnjim srpskim ministrom energetike Petrom Škundrićem da se konstruiše
13 hidrocentrala. Italija se obavezuje da sledećih 15 godina kupuje
takozvanu zelenu (ekološki čistu) energiju proizvedenu u tim centralama.
Ticijano Đovaneti,
italijanski privrednik, kaže za RAI: „ Država Italija se obavezuje da
otkupi ovu energiju po unapred dogovorenoj ceni od 150 evra po
megavat času. Danas, ako dođete u Beograd i kupite jedan megavat čas, plaćate
40 evra"
Cena koja nije baš pogodna za italijansku
vladu, očigledno. Cene u Srbiji su oko 30-40 evra, po megavat času, a predviđenih
150 evra je i do pet puta skuplje!
Aleksandar Jakovljević
iz EPS-a objašnjava italijanskim novinarima: „ Tako je. Prodajemo po ceni koja
je viša nego u Srbiji, ali po dogovoru je predviđeno da obezbedimo i
sertifikate za zelenu energiju."
Ticiano Đovaneti,
direktor jedne firme - Fintel energija - koja već sedam godina radi u
Srbiji, baš u sektoru obnovljive energije, tvrdi italijanskim istražiteljima: „
Obično privrednik treba da napravi profit zar ne? U ovom slučaju, recimo da su
ublaženi elementi kao što je rizik. Po internacionalnom dogovoru,
proizvodiš energiju, sve što proizvedeš, biće ti otkupljeno, jer ti kupuje
jedna država, i to po garantovanoj ceni."
Na pitanje italijanskog novinara, kada su u
njegovoj firmi saznali da postoji mogućnost dogovora između
Srbije i Italije u sektoru obnovljive energije, da li su otišli da se
raspitaju o uslovima učestvovanja u ovim projektima, Đovaneti odgovara:
"...Mi smo odlazili više puta u italijansku ambasadu, telefonirali smo
pokušali da razumemo, ali nismo dobili nikakvu informaciju...".
Nije lako dobiti informaciju u toj ambasadi.
Da bi otkrio kako rade predstavnici Italije u Beogradu, sam novinar televizije
RAI3 koji je pravio prilog, zvao je ambasadu. Razgovor je tekao ovako:
"...Ja sam novinar RAI,
hteo bih da porazgovaram sa nekim iz Ambasade."
"Baš izlazim!"
"Bavim se italijansko - srpskim
dogovorom u vezi energije i hteo sam da se informišem. Da li mogu da dobijem
kopiju dogovora, potpisanog između ministara Skajole i Škundrića?"
- "Više nam odgovara da
komuniciramo u pisanoj formi."
"Ali kopiju dogovora mogu da
dobijem ?"
"...Na raspolaganju smo vam,
ali pismeno!"
Posle nekog vremena novinar ponovo poziva
ambasadu i razgovara sa Paolom Toskijem, službenikom:
"Poslali smo vam jedan
zahtev elektronskom poštom. Jedino što ste mi odgovorili jeste da ugovor
imaju vlade koje su ga potpisale. Nisam shvatio, da li hoćete da mi pošaljete
taj dokument ili ne?"
- "Nemam šta da komentarišem.
Mi smo vam na raspolaganju, ali pismeno."
"Pisao sam mejl."
-"Odgovorio sam. Ako imate neko
drugo pitanje, na raspolaganju sam."
U svakom slučaju, kopiju ugovora je italijanska televizija
na kraju uspela da dobije. Iznad potpisa ministara Skajole i Škundrića
su imena firmi koje će graditi ove hidrocentrale, one što će
u sledećih 15 godina prodavati energiju Italiji, po dogovorenoj
ceni koja je višestruko viša od one koja trenutno važi u Beogradu. Izbor međudržavnog
dogovora nije slučajan. Međudržavni dogovor ostavlja široko polje ugovornim
stranama da se dogovore o raznim stvarima. Nema pravne obaveze, ali ima
moralne. Jer, ako se radi o novcu građana Italije, onda bi moglo da bude
više firmi, a ne samo jedna. Firme koje će učestvovati u investiranju su samo
dve: javno preduzeće EPS iz Srbije i SEĆI energija iz Italije.
Ali zašto baš Seći?
Stefano Salja,
zamenik ministra za razvoj od 2009. do 2011. kaže: "...Sigurno,
vlada Italije je favorizovala ovu firmu . Verujem da je ovo praksa,
konsolidovana. Vi ćete, pitati zašto Seći, a ne neko drugi?"
Seći energija je deo grupe Makaferi (vlasnik je Gaetano
Makaferi ). Bave se svim i svačim: od obrade gvožđa do gume, od šećera
do poljoprivrednih mašina, od građevinarstva do energije. Baš sa Seći
energijom je grupa došla u Srbiju posle kratkog iskustva u Italiji.
Stefano Salja objašnjava: „U jednom
trenutku, bio sam prisutan na jednoj ceremoniji dodele neke
donacije od strane Seći odnosno grupe Makaferi vladi Srbije,
aparata za bolnicu." Na novinarsko pitanje da li je donacija data
pre ili posle potpisivanja ugovora, Salja odgovara: "Tokom, ali mislim da
se ne radi o podmićivanju...".
Jedna bivša funkcionerka Upravnog odbora
italijanskog ministarstva čiji su članovi 2009. bili u Srbiji, seća se koliko
je Makaferi lobirao za posao: "On se lično angažovao. Dosađivao je
svima redom: vladi Italije, vladi Srbije, našoj ambasadi. Makaferija sam
upoznala u jednoj misiji, pošto sam pratila situaciju u Srbiji."
Slično iskustvo je imao i Stefano Salja koji
na novinarsko pitanje odgovara: "...Šta smatrate pritiskom? Ako je
telefoniranje 50 puta na dan, onda da...".
Međutim, nije Gaetano Makaferi lično zvao,
već njegov advokat Šipione koji je osamdesetih godina prošlog veka bio
umešan u jednu aferu u vezi rimskog metroa. Na optuženičkoj klupi, pored
njega našli su se Betino Kraksi (nekadašnji istaknuti italijanski
političar) i Severino Čitaristi (blagajnik DC-a).
Svi su oslobođeni, ali ne i Šipione, koji je
danas menadžer grupe Makaferi u Beogradu, tačnije italijansko - srpske
kompanije napravljene da upravlja izgradnjom hidrocentrala i prodajom električne
energije državi Italiji.
To su takvi poslovi, tvrdi Salja. Nemoguće
je raditi u inostranstvu, posebno u Srbiji bez osobe koja organizuje sastanke
sa ministrima i ostalima koji mogu da budu od uticaja. A Šipione je odličan za
tako nešto jer se već oprobao u podmićivanju. Istina, tada su u pitanju bili
italijanski političari.
Procenjuje se da će u ovom poslu godišnje iz
Italije u Srbiju dolaziti 337 miliona evra, odnosno skoro sedam milijardi evra
za dvadeset godina koliko je predviđeno trajanje ugovora računajući i pripremni
period.
Pitanje ostaje zašto je Makaferi toliko intervenisao
da bi dobio posao u kome će kilovat da plaća i do pet puta skuplje. Razlog je
upravo u tome što zbog predviđene razlike u ceni ostaje više nego dovoljno para
koje će da se operu kroz sistem EPS-a i uplate svim zainteresovanim. Italijani
su se u tome već iskazali.
Makaferi i Dragomir Marković,
direktor EPS-a, potpisali su protokol o saradnji u izgradnji hidro-centrala na
srednjoj Drini u vrednosti 820 miliona evra. Tri meseca kasnije, a na osnovu međudržavnog
sporazuma o saradnji u oblasti energetike, italijanska kompanija Seći energije
i domaći EPS formirali su i zajedničko preduzeće Ibarske hidroelektrane
sa sedištem u Kraljevu.
Ovo preduzeće, u kome srpski partner ima 49 odsto
učešća, dok su Italijani većinski vlasnici, trebalo bi da izgradi 10
hidroelektrana na reci Ibru ukupne snage 85 megavata. U projekat bi italijanska
strana uložila 285 miliona evra.
Zanimljivo je da je za izgradnju kapaciteta
za proizvodnju jednog megavata na Drini bila predviđena investicija od manje od
tri miliona evra, dok je na Ibru cena uveliko prešla tri miliona evra.
Istovremeno, EPS pri izgradnji novih kapaciteta kalkuliše sa cenom od milion
evra za proizvodne kapacitete jednog megavata, dok to isto u Bugarskoj košta
samo pola miliona evra.
Pljačka je već počela.