Razaranje
Kako je svetski poznato arheološko nalazište Vinča pretvoreno u strašno razbojište
Kurjaci u jagnjećem krznu
Ko je i kako nakon najvećeg srpskog arheologa Miloja Vasića nastavio i dokusurio istraživanja lokaliteta Vinča. Kakva je međusobna veza arheologije, forenzike, mašine za veš, kanalizacije i arčenja para. Kako je arheološko nalazište pretvoreno u kolektor za kišu. Zbog čega je nastalo nepostojeće klizište. Ko je angažovao porodičnu manufakturu za prčkanje u Vinči. Kako su sistematska iskopavanja pretvorena u doživotno čeprkanje. Ko je prevarom dobio zvanja docenta i vanrednog
profesora. Gde se očekuje pronalazak Homo idioticusa i Homo Cretenusa. Kakva
je međusobna veza stočara, izviđača i kreatorke sa istraživanjem arheološkog lokaliteta. Kako je lažno predstavljanje postalo manir za učesnike udruženog zločinačkog poduhvata Neolitsko Kurčevo. Koji sadržaji nedostaju u projektovanom cirkuslendu.
Stanislav Živkov
Mafija
ili još ispravnije
Cosa Nostra (na
ital. Cosa
Nostra - naša stvar), je tajna italijanska kriminalna
organizacija koja je nastala sredinom 19. veka na Siciliji i koja se kasnije se proširila i na istočnu obalu SAD. Termin "mafija" se danas u opštem govoru koristi kako bi se njime
označili različiti oblici kriminalnog udruživanja i organizovanog kriminala usko
povezanog sa funkcionerima
zajednice u kojoj deluje. Na žalost, razni oblici mafije postoje doslovce
svuda pa i u arheologiji,
gde pojedinci
zahvaljujući
negativnoj selekciji, nepotizmu i stranačkoj pripadnosti,
godinama neometano troše
enormne količine novca ni na šta.
Pri tome, uzurpiraju i kapitalna
arheološka
nalazišta
koja postaju privatni rezervat i razbojište, nanoseći
pri tome štetu
ravnu aktivnosti divljih kopača,
a sve pod izgovorom istraživanja i zaštite arheoloških
lokaliteta.
Najidealniji
primer za višedecenijsko
sistematsko urnisanje arheološkog
nalazišta
od izuzetnog značaja predstavlja sadašnje stanje svetski poznatog lokaliteta Belo Brdo kod Vinče, koji samo što se nije odvalio i pao u Dunav direktno
na nasukanu olupinu izgorelog broda-restorana!
Arheološko nalazište Vinča poznato je po nalazima izuzetne
arheološke
vrednosti: karakteristični
su nalazi oruđa i oružja
od kamena, roga
i kosti, posuđa, raskošnih vaza, nakita od fosilnih školjki, a posebnu vrednost čini bogata i
raznovrsna plastika valjkastih i pljosnatih statua. Otkriveni predmeti sa vinčanskog nalazišta leže u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Vinčanskoj zbirci
na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Iskopavanja
dr Miloja Vasića do danas su ostala neprevaziđena i sva kasnija čeprkanja
nikada nisu otkrila ništa što se po značaju može uporediti sa Vasićevim
otkrićima. Vasić je početkom XX veka otkrio i tragove metalurgije, odnosno
prerade cinobarita, rude žive
iz rudnika Šuplja
stena na Avali, kao i trgovačke veze sa praistorijskom Grčkom i njenim jonskim
kolonijama, o čemu najbolje svedoče brojni nalazi istovetne keramike kako sa
Vinče, tako i iz Grčke.
Iako
je kasnije čitava srpska arheologija po svaku cenu pokušala da obori zaključke
dr Vasića, to im nikada nije uspelo. Danas je po osnovu teritorijalne
nadležnosti arheološko nalazište Vinča pod nadležnošću Muzeja grada Beograda,
dok je rukovodilac naučno istraživačkog projekta Vinča dr Nenad Tasić,
profesor Filozofskog fakulteta, zahvaljujući čijoj megalomaniji se na
lokalitetu praktično ništa bitno ni ne radi, iako je taj projekat jedan od
najvažnijih
arheoloških
projekata u Srbiji. Nenad Tasić je inače samo bleda senka svog oca eminentnog
naučnog radnika akademika Nikole Tasića preko koga je zapravo uopšte
uspeo da dođe na mesto rukovodioca prčkanja na Vinči i da se zaposli na
Filozofskom fakultetu za šta sigurno nisu iste šanse imali Nenad (Nikole) Tasić i Nenad (anonimusa) Tasić!
Mlađi Tasić na sopstvenom klizištu
Što se same Vinče tiče, obnovljenim iskopavanjima od 1978. godine najpre je rukovodio Nikola
Tasić u saradnji sa Gordanom
Vujović,
a od 1982. godine, kada su započeti radovi na neolitskim slojevima, tu dužnost su preuzeli akademici Milutin Garašanin i Dragoslav
Srejović.
Na krajnje volšeban
način, umesto eminentnog
arheologa praistoričara Borislava Jovanovića,
koji očito
nije bio pripadnik klana, za nepostojeće navodne epohalne zasluge Nenad Tasić preuzima rukovođenje naučno istraživačkim projektom Vinča.
Time sve aktuelnije postaje propadanje lokaliteta Vinča
izazvano pre svega podzemnim vodama što se već dugo proglašava
navodnim klizištem
čija je sanacija pokušana zatrpavanjem šleperima šljunka čime
je problem dodatno iskomplikovan jer dr Nenad Tasić,
laprdajući o navodnom klizištu, zapravo govori o stvarima o kojima
pojma nema...
Naime, prema Osnovnoj geološkoj karti (list Pančevo),
na strani 28 tumača
stoji: "...U delu terena južno od Dunava les se prostire na površini
od oko 90 km2. On
je ovde razvijen u vidu tankog pokrivača debljine najvise do 10 m, ispod kojeg na pojedinim
mestima proviruju neogeni sedimenti. Ima tipičnu lesnu strukturu sa lepo izraženom poroznošću". Šta
više, akademik Nikola
Tasić je
ovo potvrdio u vodiču Vinča
u izdanju Filozofskog fakulteta gde stoji da "...Arheološko nalazište Belo brdo u Vinči, na desnoj obali Dunava, 14 km nizvodno od Beograda,
zahvata površinu od desetak hektara. Visoka lesna terasa i kulturni slojevi
padaju prema periferiji, tako da formiraju brežuljak koji dominira
okolinom".
Bez obzira na sve ovo dr Tasić Junior je dovukao raznorazne konsultante kako bi nezavisno
jedan od drugog, potvrdili da je reč o klizištu, koje preti da odnese 20 odsto arheološkog nalazišta u Vinči što
samo dokazuje da dr Tasić Junior, koji nije geolog, već arheolog, i to praistoričar, očito ne razlikuje najobičniju činjenicu
da se kod lesnih terasa dešava pucanje i odronjavanje, dok je kod glinovitih i mešanih terena uobičajena pojava klizišta.
Postavlja se i pitanje razloga nastanka ovog odronjavanja,
a tu je objašnjenje
sasvim jasno: neobezbeđen visoki profil na samoj obali, izložen dejstvu voda Dunava, sa jedne strane, i opterećenje terena visokim nasipom lokaliteta, sa druge. Poznato
je i da se sanacija terena može izvršiti
snižavanjem nivoa terena
kako bi se smanjilo njegovo opterećenje što bi u ovom slučaju značilo
hitno širenje
arheološkog
iskopa duž obalnog
ruba lokaliteta gde bi trebalo doći do najnižih slojeva.
Umesto toga, njegovo štetočinstvo dr Tasić
junior našao se da prigovara Miloju Vasiću što je sa lokaliteta dnevno odlazilo i po 30 cm kulturnog sloja, pri čemu mu nije palo na pamet da pomisli da je Miloje Vasić nastojao da u što kraćem roku uradi što
više, o čemu svedoče njegove brojne do danas neprevaziđene knjige o Vinči,
koje je objavio vrlo brzo nakon završetka iskopavanja: četiri monografije iz serije Preistorijska Vinča,
zatim obimna studija Jonska kolonija Vinča i
završna monografija objavljena u ediciji Spomenik SANU. Ukupno preko 40 bibliografskih
odrednica.
Naravno, pošto je dr Tasić junior izuzetan intelektualni kapacitet, iz njegove bibliografije
se vidi da veliki deo odrednica čine raznorazna mentorstva i prevodi, a da se među ostalim autorskim delima nalaze dva izdanja ilustrovane
slikovnice Vinča, naselje prvih zemljoradnika u izdanju Kreativnog centra, krajnje nečitka i dosadna knjiga Neolitska kvadratura kruga,
dva omanja kataloga, te niz kraćih članaka
od navodno kapitalnog značaja poput Vinča - Belo Brdo, a late Neolithic site in Serbia : consideration
of the macro-botanical remains as indicators of dietary habits, Primena rasterske
interpolacije u interpretaciji rezultata merenja specifične električne otpornosti na arheološkom lokalitetu Vinča Belo brdo, Ishrana u neolitskoj Vinči : izvori i rekonstrukcija, Rezultati datovanja neolitskih
nalazišta centralnog Balkana metodom termoluminiscencije, te
konačno i fundamentalne
studije, odnosno magistarski rad Apsolutna hronologija neolitskih kultura
centralnog Balkana : na osnovu fizičko-hemijskih metoda te doktorat Hronologija starčevačke kulture.
Nauka između Bibike i forenzike
O kakvom je zapravo bizarnom doktoratu reč najbolje govore izjave očevidaca sa sednice Odeljenja za arheologiju Filozoskog
fakulteta u Beogradu održane krajem oktobra 1996. godine, odnosno sa poslednje
sednice na kojoj je prisustvovao danas pokojni Dragoslav Srejović koji je ubrzo nakon toga preminuo.
Uglavnom,
Srejović je tada izjavio da više nema razloga da ćuti, da želi da govori otvoreno pa je govoreći otvoreno rekao i to da je dobio doktorat Nenada Tasića, da taj doktorat ništa ne valja i da se mora kompletno iz početka preraditi!
Ubrzo nakon toga Srejović je umro, u komisiji za doktorat ga je po liniji ANUS-a
(SANU, prem red.) zamenio Milutin Garašanin i Nenad Tasić je ubrzo doktorirao ali to nije sve. Naime, prema javno
dostupnim podacima na sajtu Fakulteta, Tasić je postalo docent na fakultetu još 1998. godine, a kao
obavezan uslov za sticanje tog zvanja traži se objavljena knjiga koju dr
Nenad Tasić
u trenutku sticanja višeg nastavnog zvanja - uopšte nije imao!
Slična stvar se desila prilikom napredovanja u zvanje vanrednog profesora 2005.
godine, kada takođe
nije imao objavljenu monografiju (prva monografska publikacija slikovnica
štampane je tek 2007. godine) pa ni do danas nije razjašnjeno za koje je to kapitalne zasluge dr Tasić uopšte promovisan u zvanje vanrednog profesora!
Što se tiče
samog držanja
nastave na Fakultetu, dr Tasić se i tu proslavio i to tako što je stalno angažovao izvesnu doktorantkinju
Jasnu Zečević Vuković
i to mnogo pre nego što je postala docent, a treba podsetiti da je nastavu takođe držao Tasićev
prijatelj iz detinjstva, izvesni Igor Bogdanović, i to mnogo pre nego što je doktorirao. Dakle, oboje su nastavu držali nezakonito, a sve to da bi Tasić neometano čeprkao po Vinči.
Inače, i projekat Vinča
je svojevrsna porodična manufaktura, jer je Tasićeva supruga, arhitekta, tamo angažovana na izradi tehničke dokumentacije a kako bi sve ostalo u krugu najupućenijih među upućenima,
svojevremeno je angažovan izvesni nesvršeni student Vitomir Jevremović kako bi izradio kompjuterski program Archaeopack,
dok je suprug Jasne Zečević
Vuković
zaposlen u Računskom
centru Filozofskog fakulteta. Je li to sve puka slučajnost? Inače, pošto se u međuvremenu
Igor Bogdanović
razveo od izvesne Bibike Đorđević, dotična je kao punopravni pripadnik klana pristigla u Balkanološki institut gde ju je Tasić senior zaposlio kao „sekretaricu" sa kojom je prešao u Narodni Muzej gde je kasnija direktorka i dugogodišnja ljubavnica Tasića mlađeg, dr Tatjana Cvetičanin, istu tu Bibiku Đorđević
zaposlila kao operativnu direktorku!
Naravno, postaje sasvim jasno da je pojavom jednog
ovakvog kapitalnog istraživača
poput Nenada Tasića
lokalitet Vinča
ubrzo krenuo u totalni sunovrat pošto po njemu Vasićeva metodologija istraživanja Vinče
nije bila dovoljno dobra, jer smatra da ne treba previđati ni jedan detalj koji bi mogao da bude iskorišćen u rekonstrukciji neolitske metropole u Vinči, zagovarajući pri tome forenzički rad koji će omogućiti odgovore na drugačija i složenija pitanja, odnosno primenu novokomponovane metodologije arheoloških iskopavanja koju
dr Tasić čak
predaje studentima, što kao jedini rezultat ima doživotno razvučeno iskopavanje, lokalitet razrovan nasumce iskopanim
sondama u kontranagibu koje sada funkcionišu kao upojni bunari uvodeći u podzemlje svu atmosfersku vodu, konstantno pri tome podlivajući čitavu lesnu terasu sa lokalitetom koja se kruni, puca i oburvava ka Dunavu,
pri čemu kao nusproizvod
stižu doslovce gomiletine
tzv. studijskog materijala, koji se kasnije statistički obrađuje i kamariše
po magacinima, gomile ljudskih i životinjskih koščurina koje potom treba antropološki obraditi i negde takođe deponovati.
Dobar život na dobrim fondovima
O tome da se novac na projektu istraživanja Vinče arčio nemilice, pored ostalog i na prežderavanje i opijanje, najbolje svedoče pozamašni pivski stomaci dr Tasića i drugih članova
ekipe. Javna je tajna da su jedenje i pijenje redovno propraćeni i duvanjem, i to u tolikom obimu da su supruge
pojedinih istraživača muževima zabranile duvanje kod kuće! Godinama su daleko stručniji arheolozi ostajali konsternirani nepojmljivim sumama
koje su gotovo svake godine dodeljivane za prčkanje po Vinči. O kakvim se zapravo sumama radi, svedoči i nekadašnja žalopojka Nenada Tasića, koji se pred studentima požalio da ne zna šta da radi, jer je
dobio svega četiri
miliona dinara za tu godinu.
Zapamćena je i Tasićeva izjava da su napravili nekakve letke koje su
delili komšijama, a na kojima je pisalo šta po zakonu smeju, a šta ne na kulturnom
dobru. Potrudili smo se da oni shvate šta znači imati kuću na spomeniku kulture i zašto je to važno. Ja, recimo, na osnovu procenta fosfora mogu da
odredim da li su na određenom mestu u neolitu živeli ljudi ili životinje. Ali, to ne mogu ako komšija u zemljište istoči dve mašine praška za veš. To je kraj bilo kakve analize.
Pri tom žali što se za ovakve prestupe niko ne kažnjava. Bilo bi stoga
jako zanimljivo videti po kom je to zakonu privatnim vlasnicima kuća zabranjeno da koriste vodovod i kanalizaciju i peru veš, kao i što-šta drugo, ili Nenad
Tasić zamišlja da je on iznad
zakona a jedan od njegovih epigona je čak izjavio: "...Vinča nema kanalizaciju što može da doprinese da zemljište počne da kliza. Razlika je samo u tome što kada se savremena kuća sruši zbog klizišta, vi dobijete odštetu, ali kada kliza nešto što je staro hiljadama godina, izgubljeno je zauvek.
Nalazište je kao mozaik, mi skupljamo neke deliće i krojimo sliku, što nam više tih delova nestane, mi teže dolazimo do nekih odgovora. Opet, taj materijal koji otpadne možemo da pokupimo, ali nećemo znati kom periodu šta pripada. To ostaje bez ikakvog naučnog konteksta...",
zaboravljajući pri tome da kaže da su za pojavu klizišta pre svega krivi
sami arheolozi koji su gotovo celo stoleće ostavili nesaniran arheološki profil visine 10
metara, da bi potom doživotno teglili radove, muzli sve moguće fondove samo kako bi se iskopavanja pretvorila u
beskonačno
čeprkanje uz primenu
svih mogućih
i nemogućih
navodno neophodnih tehničkih dostignuća
kako bi radovi što
duže trajali.
Pošto su u poslednje vreme svi marifetluci Nenada Tasića postali jasni kao pročitana knjiga, umnogome je umanjeno arčenje para na njegove budalaštine pa se stoga mlađahni Tasić okrenuo ka plenu neposredno preko puta Vinče, odnosno arheološkom lokalitetu Starčevo-grad. Pošto je ovaj lokalitet od svetskog značaja veoma slabo istražen, Tasić je otkrio Ameriku i zajedno sa kriminalno kleptokratskim strukturama
potpuno propale Demokratske stranke u Pančevu i Novom Sadu umislio da je ni manje ni više nego bog
predodređen
da pored teritorijalno nadležnih arheologa iz Pančeva organizuje epohalna arheološka istraživanja ne bi li na lokalitetu Starčevo-Grad eventualno pronašao tragove Homo Idiotusa ili pak Homo Cretenusa.
O tome da raznorazni hohštapleri vrlo lako uspevaju
da slude obične
građane najbolje svedoče poslednji događaji koji su samo potvrdili da je u toku udruženi zločinački
poduhvat u režiji
Nenada Tasića,
zatim navodnog erudite i još navodnijeg kulturnog radnika sa paravojnim
pedigreom Petra Andrejića i konačno
nesuđenog direktora
Zavoda za zaštitu
spomenika kulture u Pančevu, arhitekte bez stručnog ispita i projektantske licence i stručnjaka za gradnju nakaznih crkvetina Miodraga Mladenovića koji su doslovce, u osvit totalne propasti pobačenih ostataka Demokratske stranke preko nezakonitog
imenovanja Mladenovića pokušali
da nastave svoje štetočinsko delovanje vezano za projekat Neolitsko Kurčevo.
Tako je po direktivi iz ostataka Žutog preduzeća iz Novog Sada nedavno stigao urgentan zahtev da se pothitno
pošalju dokumenta kako
bi se Mladenović
po svaku cenu postavio na mesto direktora pančevačkog Zavoda a nekako istodobno je u Pančevu po direktivi predsmrtnih ostataka žutog preduzeća organizovana izložba Mladenovićevih i Tasićevih budalaština na kojoj je izložena fotografija dužine 5 metara na kojoj se vidi kombi ljubljanskih tablica
zajedno sa Tasićevim
parazitima iz uvoza kako bez ičije saglasnosti vršljaju po lokalitetu Starčevo-grad i vrše
daljinsko premeravanje lokaliteta.
Međutim, ono što
je privuklo posebnu pažnju je činjenica
da se u pratećem
katalogu za koji su tekstove sročili Mladenović i Tasić, upravo Mladenović potpisao kao radnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture iako je prema potvrdi iz Zavoda
koja je stigla 10. aprila vidljivo da je dotični prevarant tamo bio zaposlen od juna 1993. do septembra
1994. godine, te da od tada Zavod nema nikakve veze sa njime. Na ovaj način, lažno predstavljanje, koje je samo po sebi krivično delo kažnjivo zakonom, postalo je zvanična politika članova udruženog zločinačkog
poduhvata što
ni najmanje ne čudi
jer je i sam Tasić
u dva navrata na prevaru sticao nastavna zvanja.
O tome da se u projektu Neolitsko Kurčevo zapravo radi o najobičnijem prodavanju magle od strane grupice opsenara
najbolje govore pojedini biseri iz objavljenog Mladenovićevog teksta gde se recimo tvrdi kako su Starčevci početkom XX veka doznali kako njihov svakodnevni život teče po ispisanim trajektorijama hiljadugodišnjeg trajanja...
Preparirani kapitalci traže olimpijsku vatru
U nastavku se pak iznosi tvrdnja da su Starčevci najzad shvatili da uz državu institucije i arheologe i oni imaju pravo na svoj
interes...te da je ovaj demokratični pristup zaštiti kulturnog nasleđa pokrenuo stvari sa mrtve tačke
zaboravljajući
da se zaštitom
nepokretnih kulturnih dobara može baviti samo Zavod za zaštitu spomenika a ne nekakvo udruženje građana! Naravno, ubrzo se ispostavilo kako se ovo opskurno društvance ubrzo obratilo Odeljenju za arheologiju te
da su u projektu koji je ubrzo usledio bratimljenje neolitskih zajednica
potpisane povelje o bratimljenju, dogovorena kulturna razmena a iscrtavanjem
ovog neolitskog trougla lokalne samouprave su pokazale da organizovani samosvesni
građani mogu uraditi i posao koji po logici stvari pripada Ministarstvu kulture
i ustanovama zaštite
zaboravljajući
pri tome da se tim navodnim poslom, odnosno zaštitom nepokretnih kulturnih dobara ne mogu baviti udruženja građana, a i sami navodni poslovi koje je ovaj bašibozuk navodno uradio imaju
veze sa zaštitom kulturnih dobara koliko i dupe i milihbrot.
Kada se pogledaju budalaštine koje su sastavni deo ovako kapitalnog
projekta vidi se da sve to nema nikakve veze sa zaštitom: ni heliodrom, ni bungalovi
ni golf već
sa drpažom
i bezakonjem pošto
bi verovatno ovaj pseudonačni trojac najpre hteo da se malo nafatira pa potom sa ostatkom love prodaje
muda za bubrege, odnosno kulturno uzdiže finansirajući doživotna starčevačka prčkanja
dr Nenada Tasića.
Naravno, za takve kapitalce neophodno je
potreban i muzej od 3000 kvadrata sa fasadom prekopiranom sa olimpijskog
stadiona u Beijingu, ali bez eksponata. Doduše ni taj problem nije nerešiv jer
bi najidealniji eksponati i omaž idiotizmu svakako predstavljali preparirani kapitalci poput Mladenovića, Andrejića i Tasića, obučeni
u originalne neolitske kožure iskrojene po izmišljenim šnitovima kreatorke Nataše Šarić i ogrnuti pončo šalovima ištrikanim
od vune neolitskih ovaca koje upravo kloniraju članovi udruženja stočara Crno jagnje.
U predvorju nepostojećeg muzeja, na zborištu koje slavi dvostruku spiralu i spiritualnu
neolitsku geometriju, odred izviđača će
potom bez ikakvih sačuvanih podataka proučiti način
života i naravno sa
podjednako nimalo pouzdanih podataka sagraditi replike naselja prehistorijskog čoveka. Međutim kako bi ansambl bio kompletiran, nedostaju dva dodatna sadržaja: zatvor i umobolnica. Postavlja se samo pitanje koga
bi gde trebalo smestiti: da li Tasića u zatvor a Andrejića i Mladenovića u sanatorijum ili obrnuto? Doduše, ni to nije neka velika dilema: biće dovoljno zatvoriti vrata, zaključati ih i baciti ključ u Dunav!